foto: nenad šugić
Prostor za revoluciju

Plesna scena >

Tiho i uporno propadanje

Monografija o Forumu novog plesa kojeg više nema je prilika da se setimo pomaka koje je našoj plesnoj sceni doneo ovaj projekat, i da po ko zna koji put definišemo današnje probleme u toj oblasti

Nedavno su u Novom Sadu i Beogradu održane promocije monografije Forum za novi ples (Aleksandar Milosavljević i Olivera Kovačević Crnjanski, izdanje Udruženja baletskih umetnika Vojvodine i Bitef teatra), kojom je sačuvano jedno važno razdoblje u radu Srpskog narodnog pozorišta, odnosno novosadske savremene plesne scene. Bila je to prilika da se učesnici i publika podsete velikih pomaka, brojnih uzbudljivih projekata i autora koji su učinili da se stvari u ovoj marginalizovanoj umetničkoj oblasti pomere napred i, naravno, da se to dobro vreme naše baletske scene poredi sa današnjim. Urađena u modernom dizajnu Katarine Popović, sa brojnim fotografijama, publikacija vodi čitaoce kroz predstave Osmeh uma, Pop it up, Šampanjac i jagode, Fragmenti, Balerine, RevolucijaOtkazana!...

Forum za novi ples počeo je sa radom 2002. godine u Srpskom narodnom pozorištu dok je na njegovom čelu bio dramski pisac Ivan Lalić, a direktor baleta britanski koreograf Endrju Grinvud. Inicijatori i osnivači Foruma bili su Jasna Kovačić, Ivana Inđin, Branko Popović, Grinvud i Olivera Crnjanski, koja će na njegovom čelu kao umetnički rukovodilac i koreograf ostati do kraja. Na produkcionom planu Forum za novi ples bio je vrlo zanimljiv projekat koji je pomirio dva često suprotstavljena teatarska koncepta. Naime, zaživeo je u jednoj tradicionalnoj, nacionalnoj instituciji kulture koja je kada je Balet u pitanju, ako izuzmemo period rada Nade Kokotović, imala dosta konzervativan repertoar. Produkcije Foruma kretale su se od formi savremenog mejnstrima do sasvim radikalnih izvođačkih praksi, oličenih na prvom mestu u radu Saše Asentića, Ane Vujanović, Galine Borisove... Zato je rad Foruma bio tako dragocen i važan, jer je doprineo reformi plesne scene, istovremeno edukujući i igrače i publiku za nove forme.

Nažalost, u našoj sredini se često nacionalni teatri tretiraju kao konzervativni pozorišni centri, koji poput muzeja imaju zadatak da čuvaju tradiciju. A upravo je suprotno, oni treba da neguju tradiciju, istovremeno kreirajući nove forme, nudeći nove koncepte, podstičući autore da istražuju a publiku da bude "budna". Sličan primer imamo i kada je u pitanju Narodno pozorište u Beogradu, dok Drama poslednjih godina doživljava procvat u novim smelim produkcijama, Balet ostaje u najvećoj meri na nivou prevaziđenih formi i stilova, te gubi kontakt sa mladom publikom.

foto: iz monografije

Moj prvi susret sa produkcijom Foruma za novi ples, u to vreme kao baletskog kritičara, dogodio se u Beogradskom dramskom pozorištu na izvođenju predstave Jezik zidova Gaja Vajcmana i Roni Haver. Bila sam u nedoumici, da li je moguće da gledamo članice Baleta Srpskog narodnog pozorišta, a ne neku stranu trupu. To je bio pokazatelj šta se može postići u kratkom vremenskom periodu sa klasično školovanim igračima, kada postoje jasno usmerenje i novac za angažovanje eminentnih evropskih koreografa. To će se nešto kasnije pokazati i u radu Bitef dens kompanije, koja će svoj zamajac doživeti sarađujući, pored domaćih koreografa, upravo sa Vajcmanom, ali i sa Edvardom Klugom i Jasmin Vardimon. Takođe, to je pokazatelj da se vrhunski projekti savremenog plesnog stila ne mogu producirati ad hok, već igrači moraju imati redovan trening i redovan pozorišni angažman. Drugim rečima, stabilno i redovno finansiranje.

Plesna scena u Srbiji se nažalost svodi samo na Beograd i Novi Sad. Naime, opstanak te umetničke grane ozbiljno je doveden u pitanje, jer za razliku od drugih, ova važna umetnička praksa nikada u Srbiji nije institucionalizovana. Umetnička igra obuhvata nekoliko oblasti – klasičan balet, koji čine dva ansambla, Beogradski i Novosadski, mjuzikl kao žanr zastupa baletski ansambl Pozorišta na Terazijama, dok narodna igra ima svoje uporište u profesionalnom ansamblu "Kolo". Svi ovi ansambli finansiraju su redovno iz budžeta, dok je oblast savremenog plesnog stvaralaštva prepuštena sama sebi, odnosno godišnjim konkursima Ministarstva kulture, gradskim konkursima i sponzorima. Dakle, bez stabilnog finansiranja, bez svoje scene, bez igrača redovno angažovanih ugovorima. Bitef dens kompanija, koja iduće godine obeležava deset godina od osnivanja, dočekaće taj jubilej sa trideset realizovanih plesnih produkcija i dvadeset osam nagrada koje su dobili igrači, koreografi ili predstave u celini. Ipak, i pored ovakvih uspeha, pored gostovanja na svim relevantnim festivalima u regionu, ali i Švedskoj, Poljskoj, Japanu... ova trupa nema stalno angažovane igrače već ih angažuje po projektu, ne obezbeđujući im tako nikakvu sigurnost, pa je odliv igrača u inostranstvo izuzetno veliki. Do mere da potpuno ugrožava ovu profesiju. Sa druge strane, edukacija u oblasti plesa je na zavidnom nivou, o čemu upravo svedoče podaci da igrači koji završe Baletsku školu "Lujo Davičo" igraju u brojnim prestižnim ansamblima u svetu. Baletsko i igračko obrazovanje je veoma skupo, u srednjoj školi igračke klase čini svega šest učenika kojima predaje veliki broj pedagoga, što nas dovodi u paradoksalan položaj da plaćamo elitno obrazovanje i šaljemo naše igrače bogatim zemljama poput Holandije i Nemačke, dok naša plesna scena tavori.

Sa druge strane, kada su u pitanju koreografi, nezavisna scena se takođe suočava sa odlivom autora. Zato je potrebno preduzeti korake da se situacija unapredi, a rešenje je svakako u formiranju Plesnog centra, koji bi bio platforma za rad, kako plesnih trupa tako i samostalnih autora. Tu je naravno i problem nepostojanja državnog visokog obrazovanja u ovoj oblasti. Posle dugo vremena, bar jednom velikom problemu vezanom za igračku profesiju nazire se rešenje, a reč je o prekvalifikaciji baletskih igrača, odnosno finansiranju njihovog rada i nakon što se završi aktivna igračka karijera. Time se oslobađa značajan broj radnih mesta za mlade igrače koji nose klasičan baletski repertoar, a trenutno ne mogu da dobiju zaposlenje.

Produkcije Foruma za novi ples se nažalost više ne izvode, te je promocija monografije bila dobra prilika da se skrene pažnja na olako gašenje i zaboravljanje nekih značajnih umetničkih i producentskih pomaka i inicijativa. Takođe, ona je alarm i poziv mladim učesnicima plesne scene u Novom Sadu da nastave ovaj projekat, pod ovim ili nekim drugim imenom, u instituciji ili van nje. Jer, koliko god to delovalo sizifovski, na njima leži odgovornost da ono što je učinjeno na planu savremenih izvođačkih praksi ne padne u zaborav, već da nastavi svoj razvoj. Ostvariti ovu ideju nije lako, ali Forum je dokaz da nije nemoguće.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net