povodom nagrade vitez poziva >

Nemamo prava da odustanemo od budućnosti

Pre će biti da Srbijom vladaju sitna ili krupna pohlepa i korupcija nego strah. Ovde se ljudi, mediji, institucije, agencije, akademije i svakoliki savezi jednostavno kupuju kao diploma, kao doktorat, kao mesto na carini ili u policiji, kao pobeda na konkursu za sredstva za film, kao donacija medijima ili kao mesto direktora klinike. Dakle, politička elita, koliko god to cinično zvučalo, više kupuje nego što bije. Zna vlast da je ćar i privilegija svinjče koje nikada nije dovoljno debelo

"Poziv je životni cilj, sudbina, unutrašnja prinuda. To je ono na šta je čovek kao na kocku stavio svoj celokupni život. Poziv je igra i strast. Oblik života u kome je čovek rođen. To nije ni radno mesto, ni pozicija, ni novac, već mnogo više od toga", rekao je Bela Hamvaš.

Nagrada Vitez poziva dodeljuje se onim pojedincima koji su svojim životom i radom branili univerzalne vrednosti, koji su odolevali iskušenjima i pritiscima koji su dolazili od ideologije, politike, institucija, grupnih i pojedinačnih interesa i koji su na najbolji način usaglasili profesionalna znanja i savest i tako doprineli opštem razvoju društva. Svi dosadašnji laureati su dosledno nastavili borbu za opšte dobro i pored fatvi koje su na njih u sekularnoj državi bačene. Ne mogu da ne spomenem "stare neprijatelje onog i ovog režima" karikaturiste Koraxa i Dušana Petričića, a vitezove poziva koji uporno narušavaju novouspostavljenu harmoniju horskog pojanja preobraženih evropejaca sa starim drugovima a novim idolima i simbolima. Izložbe se zatvaraju, a pesnici proteruju danas u ime evropskih vrednosti i novostečenih lojalnosti. Kada bi pravila dozvoljavala, ponovo bi Korax i Petričić bili laureati, s obzirom na njihovu istrajnost u nameri da nam saopšte kako istina danas izgleda.

SOLIDARNOST ĆE ODREDITI BUDUĆNOST: Često se može čuti dijagnoza "Srbijom vlada strah". Eto amnestije za sve građane koji inače znaju da pristajanje na rušenje institucija njihove države ne dolazi iz straha nego za ćar i nagradu. Pre će biti da Srbijom vladaju sitna ili krupna pohlepa i korupcija nego strah. Ovde se ljudi, mediji, institucije, agencije, akademije i svakoliki savezi jednostavno kupuju kao diploma, kao doktorat, kao mesto na carini ili u policiji, kao pobeda na konkursu za sredstva za film, kao donacija medijima ili kao mesto direktora klinike. Dakle, politička elita, koliko god to cinično zvučalo, više kupuje nego što bije. Zna vlast da je ćar i privilegija svinjče koje nikada nije dovoljno debelo.

Da bi sadašnje stanje opstalo, potrebno je da drugi pristanu ili bar da ćute. Dijagnoza o pristajanju i nesolidarnosti, razočaranosti više je dijagnoza o građanima Srbije nego o Poligrafu Poligrafoviču. Poligraf Poligrafovič je dobro izučio tačku topljenja kritične mase i tehnologiju vlasti. Nije mi poznato da je neko dobio batine zato što nije hteo da bude urednik tabloidnih medija ili karikaturalnih institucija, a drugačiji motivi su poznati svima nama.

Od prošle dodele nagrade bilo je dosta prilika da budemo solidarni sa građanima Srbije: od otimanja vode na Staroj planini, uzimanja aerodroma Nišu i napada na karikaturiste do političkog govora metalnim šipkama. Počelo je – da vas podsetim – sa Oliverom Ivanovićem. Napad na Sergeja Trifunovića i druge glumce kojima je skoro uskraćeno pravo na rad zbog drugačijeg mišljenja, takođe je bila prilika za solidarnost. Dakle, jedino što mogu da vam obećam do sledeće dodele nagrade jeste da će ovde sve više i više biti prilika za solidarnost, ali i za pokornost. Sukob ove dve krajnosti odrediće budućnost Srbije. Samo jedno odlučno ne kritičnog dela Srbije bilo bi dovoljno da se prestane sa razaranjem institucija jer nama su potrebne vladavina prava i jake institucije.

Vođa je rekao da je svako vaše ne protiv njega i Srbije, da su svi koji nisu s njim protiv njega, i Srbija je pognula glavu, uzela sendvič i uglavnom ćutala. Čast izuzecima. Neki su dosegli čak i do majice "svi smo mi Milan Radojčić". I baš ti sa baš tim majicama će spasti baš Srbiju; biće tog spasa za sve ako se oni pitaju.

Sto godina je prošlo od stvaranja države Južnih Slovena; sto godina se borimo da napravimo jake demokratske institucije i vladavinu prava. Neuspeh drugog je vodio neuspehu prvog, a nisam primetio da smo nešto naučili. Podmićivanje, pretrčavanje, privilegije, unapređenja bez osnova, zapošljavanje nekompetentnih, proizvodnja samouverenih neznalica – to su mehanizmi vladanja na ovim prostorima opisani i kod Nušića i Domanovića, Radomira Konstantinovića i Dušana Kovačevića. Pojedini organizatori i vođe velikih mitinga za bolju Srbiju u bliskoj prošlosti, namireni i ušuškani nešto bi da reknu, a srce u novčaniku im se steglo, boje se skupih rečenica i još skupljih istina. Vele, bolje izgledamo ako strah upravlja Srbijom nego ako su pare i privilegije u pitanju. Ovome za film, onome za ženu, trećem za dete, četvrtom za televiziju, petom za pola Beograda, onom za pozorište, ovom za Kopaonik ili Zlatibor, pa guravim Srbima šta ostane. Veliki zgrtač nije škrt prema merkantilnim podizačima rejtinga.

VREME TOTEMA: Vitezovi profesije vladaju snagom znanja, etike i morala, a poslušnici izdajom struke, znanja, zakona i morala. To kolosalno pljačkanje budućnosti Srbije u interesu ideje koja je proglašena za višu, dozvoljava i opravdava svaku aktivnost vlasti, bez obzira na posledice. Od kada je jezik izgubio svoju jedinu svrhu a to je sporazumevanje, u nacionalnom parlamentu je umesto dijaloga različitih na sceni monolog istih međusobnih obožavalaca – kao hor, samo jedan po jedan. Parlament bez dijaloga nema svrhu postojanja do zabave za dokoličare sa daljinskim. Istorijski gledano, parlament je zamenio govor mača govorom argumenata. Srpski parlament je diskusiju argumenata zamenio unapred pripremljenim istim sastavima koje izgovara većina poslanika kradući vreme da se ne bi čulo drugačije mišljenje. I baš to se građanima Srbije, kažu ankete, sviđa i to u trenutku kada šalju svoje dete u inostranstvo.

Ima i onih koji su sa alibijem razočaranosti u bivše demokrate digli ruke od borbe za vladavinu prava za jake institucije za sopstveno dobro, a tako i od sopstvene budućnosti i budućnosti svoje dece. Odlučili su da najmilije pošalju u inostranstvo, a oni će sedeti, što kaže Hamvaš, u prljavštini sa stisnutim zubima i čekati da prođe vreme gneva i glibavih institucija, slušajući mitove i gledajući novu vertikalnu seobu naroda. Ono što je bilo gore, potonulo je, ono što je bilo dole, izronilo je. Gore nije razum, nego nagon. Ovde se ne vlada, nego pokorava. Samo se postavlja jedno pitanje, koliko još planiramo da stojimo usred sopstvene tame, pravdajući sopstvenu odluku strahom. Razaranje institucija je moguće tamo gde ima dovoljno pokornih.

Ne pamte se ove razmere poltronisanja i divljenja totemu još od sredine prošlog veka, kada su se gradovi utrkivali ko će prvi dodati prefiks Titovo, da bi odmah nakon njegove smrti izmišljali nove toteme i nova božanstva. Totem upija dušu mase, on je definisan kao hipertrofija kolektivizma, mikropsihička pojava koja odgovara makropsihičkoj svesti o bogu; totem nastaje kada čovek u masi nije načisto sa značenjem krupnih životnih činjenica a stvarnosti života nacije nije u stanju da shvati. Potrebno je nešto spoljašnje oko čega bi se mnoštvo mikropsiha okupilo i ujedinilo. Otuda i toliko divljenje siromašnih.

Za opšte dobro potrebno je dati glas, ne samo na društvenim mrežama nego i na izborima drugih koji se ne dive bogovima nego gledaju stvarnost sopstvenim otvorenim očima i ne bore se za opoziciju nego za sopstveno dobro. Mi smo pre 18 godina saznali šta možemo. Možemo da odbranimo pravo na dostojanstven život. Ta borba nije smela da prestane. Ona je morala da traje bar do trenutka kada naša deca biraju Srbiju kao mesto života, a ne kao mesto odakle su pobegli. Dakle, reč je o procesu kroz koji su prošle ili upravo prolaze sve evropske demokratije, koji zahteva angažovanost oko univerzalnih vrednosti kao što su nezavisnost sudstva, sloboda medija, pravo na imovinu, pravo na život.

Mi ne odustajemo od budućnosti. Generacije koje dolaze ne daju nam pravo na predaju. Mi znamo da to možemo i moramo.

Autor je izvršni direktor nevladine organizacije Liga eksperata "Lex"


 

Ovogodišnji dobitnici

Udruženje Liga eksperata "Lex" uručilo je nagradu Vitez poziva 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava, u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu. Ovogodišnji laureati su sociolog Jovo Bakić, novinarka Ljubica Gojgić, pravnik Goran Ilić, režiser Dejan Mijač, sociolog Vukašin Pavlović i kompozitor Ivana Stefanović.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net