<< VESTI | | 06.12.2018 10:04


Ne znam, dragi čitaoci kako vi, ali ja se već duže vreme osećam kidnapovano. Ne drže me vezanu u podrumu, puštaju me na čist vazduh, imam tri obroka dnevno, daju mi i pristup društvenim mrežama, ali opet – u strogo kontrolisanim uslovima. Čak mislim da znam i ime i funkciju svog otmičara. Slutim da me je kidnapovao zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i da nisam jedina. Štaviše, mislim da imamo posla sa jednom od većih talačkih kriza u istoriji čovečanstva, jer ako sam u pravu, reč je o dva miliona talaca.

Prvo, ne mogu da se otrgnem osećaju da je Vesić rešio da zapuši Beograd sa svih strana, tako da niko ne može napolje. Železničku stanicu je preselio na Prokop i tako je dobro sakrio da samo retki, najmudriji među nama, znaju da je nađu i uteknu vozom. Autobusku stanicu polako odnose, deo po deo i bog sveti zna gde će je sve razbacati po Beogradu i koliko će biti udaljena od centra grada, što nema nigde na svetu. Znači, ne da Vesić da bežimo ni autobusom. Za aerodrom nisam sigurna, ima ta koncesija sa Vansijem, ali nešto nikako da krene, međutim, bojim se da nam ne odnesu i aerodrom. Mada, kakva smo sirotinja, nie ni bitno. Otkud nam pare za avionske karte, tako da nam se ne da ni odleteti.

Dobro, ajde, sve i da kažemo: Beograd je najrazvijeniji grad u Srbiji, šta ima pa da idemo bilo kuda iz njega, opet smo u problemu. Otmičari nam ometaju i slobodno kretanje po gradu. Evo npr. juče, čekala sam autobus broj 65 ravno 47 minuta. Sreda, radni dan, između dva i tri popodne. Ja i još 42 mučenika. Nisam je dočekala, nahvatala sam taksi na kvaku i jedva stigla gde je trebalo. Slučajno sam imala 500 dinara koje sam mogla da žrtvujem na taksi. Za čitaoce koji nisu iz Beograda, evo malo detalja o liniji 65. To vam je nekad bila najbolja autobuska linija u gradu. Ide s kraja na kraj, s Bežanije, pa čak do Zvezdare, prolazi kroz centar i, u principu, gde god da se zaputite, 65 je bila ako ne prva, a ono druga najbolja opcija. Autobusi broj 65 nailazili su na svakih 5-6 minuta jer je frekventna linija. Više od pola svog beogradskog života provela sam na Novom Beogradu i uvek sam gledala da nađem stan na trasi "šezdespetice". E pa nema više, vozači masovno napuštaju GSP, Vesić kaže da nema para za povećanje plata kako bi primili nove. Otmičar, pomislićete, želi da idemo peške. Misli na naše zdravlje, a pešačenje je zdravo.

Ali hoćeš vraga. Otmičaru je zabavno da maltretira svoje taoce, pa je strateški postavio prepreke i ubeđena sam da dane provodi gledajući preko saobraćajnih kamera kako se lomatamo i spotičemo. Prvo, svako malo naletećete na neko raskopano parče ulice preko kog ćete ili da skačete s kamena na kamen, da balansirate na daskama colovačama ili da prosto zagazite u blato. Drugo, još od septembra nam je grad predivno ukrašen, ali pošto je Vesić preorao Trg Republike, sve one štale za irvase, svetleće kocke i ostale budalaštine strateški su raspoređene tako da morate da se krećete kao ona zmija u igrici koju je nekad imao svaki Nokia telefon. Nemam pojma kako je sad, ali onog dana kad je u Knez Mihailovoj postavljena ona monstruozna falš trijumfalna kapija, radnici, više ne znam ni kog komunalnog preduzeća, objasnili su mi da moram da obiđem celu palatu Albaniju da bih ušla u podzemni prolaz koji je tik uz tu zgradu. Preko dana se nekako i može, ali čim padne mrak, sva ta kič sranja počinju da svetle, trepću i blinkaju, te vam ne dao bog da patite od migrene ili astigmatizma, nećete znati da li ste došli ili pošli. Ako ste pak sasvim zdravi i pravi i imate sreće da se krećete relativno slobodnom teritorijom, i dalje niste bezbedni. Evo, pre neki dan je u jednom parku, psa napao električni Sneško Belić. Vesićevi "rasvetari" nisu baš najbolje izolovali kablove i siroto pseto drmnula struja. Živo je i zdravo, a da je umesto kera moglo da strada dete, ne moram da naglašavam.

U Beogradu je, dakle, ovih dana svakodnevni život prilično zeznut. Ali nemojte mi reći da tako nam i treba jer su gradski izbori bili u martu i tako smo glasali. Ne zbog mene, ja čak i ne glasam u Beogradu nego u svojoj provinciji iz koje sam došla. Nego zato što u celoj Srbiji ima ukupno dva i po grada u kojima otmičari nisu na vlasti. Dakle, svi smo tako glasali. Stoga, nemojte se zavaravati da niste taoci. Kad uveče dođete kući, premotajte dan unazad. Setite se svega što vas je snašlo, od kuće do posla, od doma zdravlja do katastra, od pošte do suda. Pa sami procenite da li ste obavljali rutinske stvari ili ste sve vreme pregovarali sa svojim otmičarima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net