Srbija i solidarnost >

Mene se to ne tiče

Šta je dovelo do toga da su solidarnost i empatija postale tuđice od kojih najčešće okrećemo glavu i zašto su nam danas toliko strane

Solidarnost i empatija su, čini mi se, poslednjih godina "najskuplje" reči u našem društvu. Najjednostavnije rečeno, solidarnost je pojam koji podrazumeva zajedničku saradnju između pojedinaca ili grupa u uslovima teških životnih okolnosti. Empatija je sposobnost da sebe stavimo u tuđu poziciju i da doživimo tuđe osećaje. Nema solidarnosti bez empatije. Gde stanuju solidarnost i empatija danas i da li ih uopšte ima?

Da li su brz život i izazovi novog vremena doveli do toga da tridesetogodišnjak ne razume baku koja od jednog dela penzije plaća račune, a od drugog lekove i koja se pita od čega će da živi celog meseca? Da li majka koja decu ispraća u srednju školu danas saoseća sa onom ženom koja je pred porođajem, a koja će za koji dan umesto plate primati tek nekoliko hiljada dinara? Da li sportista može da razume osobu koja se kreće u kolicima što na drugi sprat opštine ne može da se popne jer zgrada nema lift?

Šta je dovelo do toga da su solidarnost i empatija postale tuđice od kojih najčešće okrećemo glavu i zašto su nam danas toliko strane? Da li su jednom probuđena nada i izneverena očekivanja dovela do toga da okrećemo glave, da usput damo komentar "tako im i treba" i na kraju "mene se to ne tiče"? Šta se promenilo u poslednjih dvadeset godina i kako smo od jedinstvenog dogovora da izađemo na ulice i pobunimo se došli do toga da smo jednostavno otupeli na svakodnevne probleme?

ZBIJANJE REDOVA: Jedan od primera na kojem se jasno vidi izostanak empatije jesu oboleli od bolesti zavisnosti i lica sa problemima iz domena mentalnog zdravlja. U našem društvu prečesto se može čuti stav da ova lica ne zaslužuju previše empatije i da im se solidarnost ne treba peterano ponuditi, čak ni kroz sistem zdravstvenog osiguranja, jer se radi o licima koja su svojim postupanjem sama doprinela stanju u kojem se nalaze. Bolesti zavisnosti za mnoge naše građane jednostavno nisu bolest, već isključivo samostalno i hirovito izabran stil života. Slično je i sa pripadnicima seksualnih manjina i sa mnogim drugim manjinskim društvenim grupama. Naprosto, svako ko nije deo najmasovnijeg glavnog toka, unapred je uskraćen za empatiju i solidarnost sugrađana. Prirodno je da građani suočeni sa svakodnevnim problemima od svakog svog sugrađanina očekuju zbijanje redova u glavnim društvenim tokovima i da kao problem doživljavaju svakoga ko se u tom glavnom toku ne oseća kao da mu prirodno pripada.

Mnogi kažu da su nove tehnologije i društvene mreže, kao tehnološka tekovina 21. veka, otupele oštricu. Kažu, ljudi sede u fotelji i tvituju umesto da izađu na ulice. Ne treba se zavaravati – nove tehnologije su u domenu solidarnosti imale veliki doprinos. Danas svedočimo uspehu mnogih kampanja kroz koje se veoma uspešno sakupe sredstva za lečenje dece. Ove kampanje uspeh duguju upravno novim tehnologijama i bez njih one su ranije sprovođene na teži način. Pre će biti da je problem u cilju i veri da on može biti ostvaren. Dakle, u poverenju, a ono je kod naših građana mnogo puta izigrano. Da uporedimo, na kratko, objektivne okolnosti od pre dvadeset godina i danas. Sa ove distance, mislim da je postignut konsenzus kako je ljude pre dvadeset godina na ulice isteralo to što su nam granice bile zatvorene, što se benzin prodavao u flašama na ulici, što su se za hleb građani po ulicama otimali. Da zaključim, pre dvadeset godina ljude je na ulicu isterao očaj i težnja za nekim novim sistemom. I kredibilna nada. Konsenzus oko zajedničkog ostvarivog cilja i jasan plan za njegovo ostvarenje.

Od tada do danas, proživeli smo skoro dve decenije izneverenih očekivanja i nagomilavanja frustracija izazvanih svakodnevnim tranzicionim sastavljanjem krajeva. Mnogo je tranzicionih gubitnika. Nagomilavanje frustracija guši empatiju i traži krivce. Oni se pronalaze u svakodnevnom okruženju. Radnicima su krivi lekari, lekarima advokati, taksistima inovatori, inovatorima privrednici koji ne razumeju njihove inovacije, bankari se doživljavaju kao nezasluženi tranzicioni dobitnici, svako iole uspešan je tajkun. Većina je, naravno, kivna i na političare.

Srpski politički sistem takođe trpi zbog izostanka društvene solidarnosti. Vršioci javnih funkcija su na lošem glasu i stoga se ljudi za njih nerado kandiduju. To podstiče apstinenciju, ne samo od glasanja, već od bilo kakvog javnog angažovanja kroz politički sistem.

POLITIKA I PREDRASUDE: Teško je građane uveriti da je angažman na javnoj funkciji pre svega odraz solidarnosti koju demonstrira onaj koji je obavlja. Biti na javnoj funkciji podrazumeva i izlaganje javnosti, koja često nije dobronamerna, opravdano – jer polazi od predrasuda zasnovanih na prethodnim lošim iskustvima.

Odsustvo solidarnosti stvorilo je srpskim političkim strankama dodatni problem. Pored finansijskih muka sa kojima su njihove organizacije suočene, sveopšta nespremnost da se časni ljudi uključe u posao negovanja javnog interesa dovela je i do toga da je danas gotovo nemoguće naći dovoljno motivisane članove, aktiviste, a, nažalost, ni kandidate za vršenje javnih funkcija. Posledica je da najboljih od nas nema među vršiocima javnih funkcija, jer naši najbolji ne žele u to da ulaze. Nekada je u poslaničkim klupama Narodne skupštine, istim tim u kojima mi danas sedimo, sedeo Ivo Andrić. Danas je nezamislivo očekivati da neko takav pristane da mu se ime nađe na nekoj izbornoj listi, rame uz rame sa nekim ko nije dostojan obavljanja bilo kakve javne funkcije. Zato danas živimo i ono što nam govori rečenica – jedan od načina da loši ljudi prevagnu je i taj da dobri ljudi ne urade dovoljno ili ne urade ništa. Nalazimo se u antipolitičkoj fazi razvoja srpske demokratije – političke stranke su na lošem glasu, devastiranih finansija, osim, naravno, vladajućih stranaka. Odgovor koji društvo nudi je ohrabrujući, ali nije dovoljan. Građanski pokreti, udruženja i inicijative imaju važnu i nezamenljivu ulogu u revitalizaciji srpskog političkog sistema, jer kroz svoj rad artikulišu javni interes i podstiču uključenost u politički život društva. Ali, da bi taj interes imao priliku da bude zadovoljen, na kraju će se neko morati kandidovati na nekim izbornim listama i pokušati ući u institucije političkog sistema. To pokazuje kako antipolitika nije odgovor.

Nema razvijene demokratije bez razvijenih političkih stranaka. To je tako svuda u svetu i do toga će morati doći i srpsko društvo i njegov politički sistem. Revitalizovane i nove stranke sa razvijenim demokratskim kapacitetom, koje će konačno čuti građane koje predstavljaju, moraće da ponude odgovor do kojeg tek treba da dođemo kao društvo. Kroz njih će solidarnost građana i rad u javnom interesu dobiti pravi okvir. Rešenje je nova politička kultura. Ova potreba se oseća ne samo u Srbiji, već u celom svetu. Širom sveta građani su umorni od političkih elita koje nanovo traže svoje mesto pod suncem. Antipolitika nije srpski izum. Lake supstitute političkim strankama viđamo svuda u svetu. "Okupirajmo Wall Street" bio je jedan od prvih fenomena te vrste. Ipak, pokazaće se i kod nas da su ovakve inicijative kratkog trajanja, ograničene najčešće na neku lokalnu aktuelnu temu, te da uprkos svojoj velikoj vrednosti, koja se mora naglasiti, one ne mogu u potpunosti nanovo uspostaviti politički sistem iz kojeg nova solidarnost mora poteći.

Nova politička kultura mora podrazumevati političke stranke koje će najpre biti sposobne da u sebi neguju pluralizam. Stranke koje će nesaglasnoj manjini u sopstvenim redovima omogućiti da nesmetano funkcionišu i promovišu svoje stavove. Postoji jedan opšti konsenzus u društvu da su se građani jednostavno umorili od toga što se političari bave sami sobom i što su neprestano u predizbornim kampanjama. Danas je postalo potpuno normalno da kada želite da diskreditujete neku kampanju, kažete da je to politička kampanja kojom njeni inicijatori politizuju neko društveno pitanje radi sticanja političkih poena.

Sve je politika. Kada se zalažete za socijalnu pravdu, kada se borite za penzije i tvrdite da se one kao imovina ne mogu ni delimično ni trajno oduzeti, kada se zalažete za dostojne naknade majkama, sve to jeste politika. I to loša penziona i socijalna politika protiv koje se borite, jer produbljuje socijalne razlike i nepravde. I to što u društvu danas nema izražene solidarnosti i empatije jeste politika. Suština nove političke kulture je postići to da politika ne bude usko stranačka, već politika u ime građana i za građane. Nova politička kultura je i ona koja kaže da nije loše i nije za osudu ako pohvalite nešto dobro, pa makar to dolazilo i od političara sa kojima se ne slažete. Nova politička kultura kaže da je dobro da kritikujete loše politike, ali da istovremeno ponudite rešenja za koja mislite da su dobra. Kada ljudima date do znanja da vam je njihovo mišljenje važno, kao rezultat možete očekivati stavove – tiče me se i hoću da doprinesem.

Autor je narodni poslanik Pokreta centra


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net