Evropsko jedinstvo pred iskušenjima >

Vraća li se točak istorije unazad

Ono što je u ovom trenutku krize važno jeste da se ojača narativ o Evropskoj uniji kao o mirovnom projektu

Na stogodišnjicu Dana primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra, lideri gotovo svih evropskih zemalja okupili su se u Parizu kako bi obeležili ovaj istorijski jubilej. Za razliku od nekih drugih ratnih jubileja, u kojima zemlje pobednice slave svoje pobede, obeležavanje stogodišnjice primirja prošlo je u sasvim drugačijem tonu. Prisutni su bili – rame uz rame – predstavnici država pobednica i država poraženih, kao i onih zemalja koje u ovom ratu nisu učestvovale ili čak nisu u to vreme ni postojale. Poruka je bila jasna. Umesto pobede u ratu, u Parizu se obeležavao mir, a umesto razlikovanja između pobednika i poraženih, ukazivalo se na naučene lekcije iz prošlosti i opasnosti koje prete od nacionalizma kao takvog.

Dan ranije, francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel zajedno su posetili Kompenjsku šumu i čuveni vagon u kome je 1918. potpisano primirije u Prvom svetskom ratu, a zatim 1940. i kapitulacija Francuske u Drugom. Dvoje zvaničnika su pokazali veliku prisnost tokom ove ceremonije, čime je ukazano na važnost francusko-nemačkog jedinstva za budućnost Evrope. Ova simbolička poruka ose Makron-Merkel, viđene od strane mnogih kao ključne za opstanak Unije, uskoro je dobila i praktičnu dimenziju. Nakon što je francuski predsednik pozvao na stvaranje Evropske vojske, nemačka kancelarka je u Evropskom parlamentu podržala njegovu ideju, rekavši da je njeno stvaranje garant da "novog rata u Evropi više nikada neće biti".

Uzimajući u obzir razmere tragedije koju je za Evropu predstavljao Prvi svetski rat, ove poruke su bile sasvim adekvatne i došle su u pravom trenutku. Dok su, sa jedne strane, globalni odnosi sve zaoštreniji i sve je više onih koji veruju da je veći ratni sukob neizbežan, Evropska unija se danas suočava sa izazovima koji dovode u pitanje samo njeno postojanje.

U diskusijama o Evropskoj uniji često se gubi iz vida važnost evropskih integracija za sudbinu Evrope. Bez obzira na kompleksnost briselske birokratije, često nerazumljivu terminologiju ili veliku pažnju posvećenu pravnim i ekonomskim pitanjima, Evropska unija je, pre svega, mirovni projekat. Poučena iskustvom besmislene klanice koju je predstavljao Prvi svetski rat, kao i globalne tragedije koju je izazvao Drugi, Evropa nije imala drugog načina da izbegne geopolitičku marginalizaciju i nove ratne tragedije bez stvaranja integrativnih mehanizama kojima će se prevazići partikularni nacionalni interesi.

SEVER I JUG: Evropska unija se danas nalazi pred brojnim izazovima, od kojih neke možemo sasvim opravdano nazvati krizama. Prvo su finansijska i dužnička kriza izazvale ozbiljne rascepe između država članica, grubo rečeno – na bogati sever i siromašni jug, odnosno države dužnike i države poverioce. Iako se najpesimističnije pretpostavke o efektima ove krize nisu ostvarile, budući da su preživeli netaknuti i Evropska unija i evrozona, ovaj problem nije rešen i pitanje je vremena kada i gde će ponovo eskalirati. Zatim su kriza u Ukrajini i ruska aneksija Krima pokazali ozbiljna ograničenja Evropske unije kao aktera u globalnoj politici.

Najzad, usledila je i migrantska kriza, koju Ivan Krastev naziva primus inter pares, odnosno prvom među jednakima kada su u pitanju krize sa kojima se danas Unija suočava. Ova kriza je probudila mnoge duhove u Evropi i stvorila veoma velike rascepe i među državama članicama i unutar njih. Ona je ukazala na ozbiljnu nesposobnost Evropske unije da postigne konsenzus među državama članicama kada je u pitanju odgovor na probleme od ključne važnosti.

Sve ove krize, a naročito migrantska, pokazale su da postoji ozbiljan nedostatak soldarnosti na evropskom nivou i da nacionalni interesi u kalkulaciji evropskih političara ozbiljno odnose prevagu u odnosu na interes Unije kao celine. Problem je, međutim, znatno dublji od ponašanja političara, budući da su se oni u svom delovanju uglavnom vodili željama i sentimentima svojih birača. Građani evropskih država su ti koji su pokazali da ne vide građane drugih članica EU kao deo svoje zajednice. Prosečan Nemac nije video svoj interes u tome da njegova država pomaže zaduženoj Grčkoj, isto kao što prosečan Mađar danas ne vidi zbog čega bi u njegovoj zemlji bilo smešteno više hiljada migranata samo zato što su uspeli da se dokopaju italijanske ili španske obale.

Međutim, mnogo značajnija stvar koje su ove krize uspele da postignu jeste promena unutar samih država članica, kao i legitimizacija politike koja se bazira upravo na odbacivanju ideje evropske solidarnosti. Takozvani populisti su, kako na zapadu, tako i na istoku, uglavnom uzjahali antimigrantski narativ i uz pomoć njega ostvarili značajne izbore rezultate. Međutim, oni u najvećem broju nisu promovisali panevropsku politiku protiv migracija, već su govorili protiv same Evropske unije kao zla koje je odgovorno za nekontrolisani priliv migranata. Antimigrantski populizam napravio je brak iz koristi sa evroskepticizmom, koji je uvek bio prisutan, ali nije uspevao da ozbiljnije ugrozi postojeći poredak.

U jednoj zemlji je stav protiv migracija već doveo do ozbiljnih posledica kada je u pitanju odnos prema Evropskoj uniji. Građani Velike Britanije su tesnom većinom u junu 2016. godine glasali u korist napuštanja Evropske unije, čime je jedna zemlja prvi put u istoriji pokrenula proces izlaska iz ove zajednice. Ovakva odluka britanskih građana bila je u velikoj meri izazvana otporom prema migracijama. Zagovornici napuštanja Unije su čak plašili birače novim migrantskim talasima iz budućih članica Evropske unije, kako Turske, tako i Srbije i Albanije. O migracijama su govorili i zagovornici ostanka u Uniji, poput sadašnje premijerke Tereze Mej, objašnjavajući da su se dogovorom sa Briselom pred referendum osigurali od neželjenih migracija u budućnosti.

KRIZA LIBERALNE DEMOKRATIJE: Drugi važan faktor kada je u pitanju rast antievropskih partija i pokreta u Evropskoj uniji jeste i evidentna kriza liberalne demokratije. Slični faktori doveli su do Bregzita u Velikoj Britaniji i do pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama. Razočaranje u elite, strah od migracija i globalizacije i frustracija sve većom nejednakošću između bogatih i siromašnih doveli su u Evropi do jačanja antievropskih pokreta, a u slučaju Velike Britanije i do odluke o napuštanju Unije.

Ali zbog čega strah od migracija, kao i otpor prema sopstvenim elitama, dovodi do protivljenja samoj Evropskoj uniji? Zbog čega nam se čini da svaka ozbiljnija kriza – finansijska, spoljnopolitička ili migrantska, dovodi u pitanje evropsko jedinstvo i evropski projekat? Zbog čega, na kraju krajeva, kriza liberalne demokratije i populistička pobuna protiv elita nisu povezali građane cele Evrope u borbi za neku drugačiju Evropsku uniju, te umesto proevropske levice, u vremenu kriza jača nacionalistička, evroskeptična desnica?

Čini se da je najvažniji razlog odsustvo jedinstvenog evropskog identiteta. Nadnacionalna integracija u vidu Evropske unije očigledno nije dovoljno dobar okvir za postizanje solidarnosti. Pokazalo se da je nacionalna država i dalje najvažniji okvir u kome se razvijaju solidarnost i zajedništvo i koja za većinu ljudi predstavlja utočište od svih nuspojava globalizacje. Nasuprot obrazovanim elitama, čiji pripadnici koriste blagodeti evropskih integracija, te u velikom broju žive i rade u drugim državama članicama Unije, većina stanovništva posmatra nacionalnu državu kao svoj dom. Nacionalizam je prerano i previše naivno proglašen mrtvim.

Dezintegracija Evropske unije, koju mnogi javno ili potajno priželjkuju, neće rezultirati nekakvom idiličnom Evropom nacija u kojoj vladaju sloga i prijateljstvo među suverenim državama. Naprotiv, urušavanje Evropske unije vratilo bi točak istorije unazad ka vremenu od pre Prvog svetskog rata, u kome su ničim sputani nacionalizmi i ničim sputana suverenost nacionalnih država doveli do potpune kataklizme i brodoloma celog evropskog poretka, koji je od svetskog epicentra pretvorio Evropu u starog bolesnika i prostor za nadmetanje većih, vanevropskih sila. Nacionalizam se poslednjih godina u Evropu vraća na velika vrata i u odsustvu integrativnih mehanizama nije nemoguće da se točak istorije uistinu vrati unazad, te da francuski i nemački đaci koji su prisustvovali komemoraciji u Kompenju sutra gledaju jedni druge preko nišana na Rajni. Ovo danas deluje nemoguće i bizarno, ali je opasnost od ovog scenarija u slučaju urušavanja Evropske unije sasvim realna.

Šta onda učiniti? Raditi na jačanju zajedničkog evropskog identiteta, koji bi postepeno zamenjivao nacionalne identitete? Jačati evropske institucije, koje bi s vremenom postajale sve značajnije za građane u odnosu na države članice? Dugoročno gledano, oba. Međutim, u ovom trenutku krize važno je da se ojača narativ o Evropskoj uniji kao o mirovnom projektu, čije blagodeti znatno prevazilaze ekonomske benefite. Događaji od prošlog meseca i poruke koje su tim povodom poslate su korak na dobrom putu.

Autor je programski direktor Centra savremene politike i izvršni urednik portala European Western Balkans


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net