O pojmu >

Prinuda na solidarnost

Iz sukoba s realnošću, međutim, do sada niko nije izašao kao pobednik, uprkos impresivnim pokušajima. Zbog toga se problem solidarnosti u međudržavnim odnosima uvek postavlja na simboličkoj ravni i uvek znači poziv na uspostavljanje kriterijuma i načela

Da li je solidarnost politički fenomen ili je izvan politike te se političko delovanje saobražava zahtevima solidarnosti, odnosno, tome nasuprot, od solidarnosti odstupa, dilema je koja proističe iz neodređenosti samoga pojma. Solidarnost se, naime, opire jednoznačnosti i definisanju. S jedne strane, intuitivno shvatamo da solidarnost nije ni politički ni pravni pojam – niko nas ne može prinuditi na solidarnost, kao što nas niko ne može naterati da budemo pošteni ili hrabri – a opet, s druge strane, vidimo da solidarnost ne funkciniše bez političko-pravne intervencije. Ako bismo se prepustili solidarnosti kao takvoj, pouzdajući se u čovečnost ljudi i njihovu dobrotu, brzo bismo skončali i kao pojedinci i kao zajednica. Utoliko je solidarnost u međudržavnim (unutarevropskim) odnosima još nejasniji sklop nego solidarnost između pojedinaca ili solidarnosti unutar jedne države. Međunarodni odnosi, naime, nikada nisu bili smešteni u tako čvrst zakonski okvir kakav postoji unutar suverenih država, te međunarodno pravo, lišeno legitimne sile (monopola na fizičku prinudu) koja bi jemčila njegovo sprovođenje, nije u stanju da nametne čak ni rudimentarne oblike solidarnosti među državama. Neretko su i prirodne katastrofe – zemljotres, poplava, cunami – prilika za političke igre, pa će ugrožena zemlja, ponekad, da odbije pomoć države koja se vodi kao neprijateljska, ili će mala zemlja moćnoj državi pogođenoj katastrofom da uputi simboličku pomoć kao politički znak. Ali ako stvar već stoji tako, zar prinuda na solidarnost nije oksimoron, spoj pojmova koji se uzajamno isključuju, jer solidarnost se definiše upravo odsustvom prisile – solidarišeš se ne zato što moraš, već zato što je to nalog ljudskosti. U formi paradoksa, koji je konstitutivan za pojam solidarnosti, može se reći da solidarnost, istovremeno, pripada političko-pravnim tokovima (čemu, inače, pravno regulisanje solidarnosti?) i ne pripada im (ukoliko je solidarnost vrlina, ona se ne može propisati pozitivnom pravnom normom te, eventualno, pripada moralnoj sferi i moralnim normama).

Interes ili solidarnost?: Solidarnost je postupanje, svetonazor ili stav koji ne polazi od pukog interesa za sebe, već uzima u obzir interes grupe ili zajednice, te sopstveni (kratkoročni) interes podređuje (dugoročnom) interesu grupe. Solidarnost obrazuje grupu i zbog toga je uvek politički fenomen. Na taj način se i sam pojam interesa menja, dobija složenu, racionalnu, političku dimenziju – ukoliko sopstvenu udobnost i egoističnost, u nekom trenutku, ostavim po strani ili je uložim u delovanje grupe, ta će mi se nesebičnost, u procesu političke ekonomije solidarnosti, možda vratiti. Ideja penzije (mirovine), recimo, oslanja se na tu vrstu racionalnosti – zarad budućnosti odričem se čitavog kolača koji mi pripada. Ako se solidarišem sa starijim sugrađanima, isti će mehanizam važiti i za mene u starosti. Ukoliko, pak, stvar stoji tako s pojedincima, to još više važi za suverene, pa čak i manje suverene države – šta je to što bi jednu državu nagnalo na solidarnost, a da njen postupak, čak i ako je vođen interesom, postane autonoman, dakle, postane vrednost za sebe, koja dobija političko-pravni okvir? Međunarodna solidarnost – kao u slučaju razornih zemljotresa, recimo – značila bi da se jedna grupa, odnosno jedna zajednica, odrekne dela svoje udobnosti i svojih interesa zarad dobrobiti druge zajednice, bez ikakvog jemstva da će joj se takvo postupanje vratiti istom ili sličnom merom. (Da li je, međutim, namera ovde uopšte bitna kategorija, onako, recimo, kako je motiv bitan u krivičnom pravu? Da li je uopšte važno iz kojih pobuda neko pruža pomoć ugroženom pojedincu, ugroženoj grupi ili državi?) Na ovom mestu nailazimo na osnovnu razliku između pojedinačne, unutardržavne i međunarodne solidarnosti – ako je ideja penzije, unutar suverene države, kao ideja proistekla pre svega iz solidarnosti sa starijim sugrađanima, dâ pretočiti u zakonsku obavezu, na međunarodnom planu, za sada, nije zaživela takva mogućnost u jakoj meri. I ponovo problem – očigledno je da bez zakonske regulative i bez sile koja bi stajala iza ideje solidarnosti, u kojem god obliku da se ona ukaže, solidarnost ostaje plemenita ali nedelotvorna zamisao, koja do eventualnog ostvarenja dolazi samo ukoliko se usklade interesi suverenih država. U osnovi, na ideju solidarnosti može se primeniti politička fikcija Tomasa Hobsa o prvobitnom stanju i izlasku iz tog stanja – strah od smrti i nasilje je, piše Hobs u svojoj slavnoj paraboli o nastanku političkih zajednica, prinudio ljude da se odreknu apsolutne slobode pretpolitičkog stanja, kada je svako bio vuk svakome, što znači da se odreknu i proizvoljnog sporovođenja pravde, svoje egoističnosti i razobručenog nasilja, te da uđu u savez sa drugim ljudima zarad odbrane od drugih grupa i zarad organizovanja zajedničkog života. I u hobsovskoj koncepciji solidarnost ostaje nepolitička kategorija, odnosno solidarnost se računa tek kada dobije politički oblik, tek kada grupa ljudi počne da deluje kao grupa i tako se, zahvaljujući delovanju, uspostavi kao politička veličina. Čak i Evropska unija, koja od Evrope pravi političku tvorevinu kakva nikada ranije nije postojala i koja teži modelu suverene države, nije u stanju da se efikasno suprotstavi članicama koje ne pokazuju dovoljno osetljivosti za ideje solidarnosti i koje bi, potom, nekada, mogle da se pretoče u zakonske odredbe. To je tako jer solidarnost izmiče postojećim mehanizmima političkog odlučivanja.

Simbolizovanje izbeglica: Izbeglička kriza, možda bolje nego bilo koji drugi motiv, odlično pokazuje sve zaplete sa solidarnošću, naročito zato što su ulozi izbegličke krize, više nego bilo šta drugo, simboličkog karaktera, što znači da ne proističu iz pukog susreta s realnošću, već se kreću na ravni opštosti i principa. Broj prisilnih izbeglica koje bi, u ovom trenutku, želele da zatraže azil u Evropi, gotovo je zanemarljiv u odnosu na broj stanovnika Evropske unije, te je stvarna opasnost od izbeglica – kao da se radi o okupacionim trupama, a ne o ljudima bespomoćnijim i nezaštićenijim od dece – gotovo nepostojeća, ali su otpori prema izbeglicama takvi da se mogu razumeti jedino na simboličkoj ravni. Argumenti koji se nude protiv solidarnosti s izbeglicama ne mogu da izdrže ni elementarnu racionalnu proveru – dovoljno je čak i površno oslušnuti govor mađarskog premijera Viktora Orbana ili poljski zvanični diskurs – odnosno nalaze se u ravni simboličkog, ali proizvode učinke kao da je reč o čistoj stvarnosti.

Ovde je filozofska intervencija nužna – simboličko nije odvojeno od realnog, još manje mu je suprotstavljeno. Realno svoju realnost zadobija samo ako i samo kada prođe kroz simboličku obradu, otprilike onako kako hrana postaje hranljiva ne u sirovom obliku, već kada se svari. Realnost postaje realna kada shvatimo njena značenja. Dotle, ona je tek skup nepovezanih elemenata. Simbolizovanje je proces uopštavanja nužan za funkcionisanje realnog, pokazivanje veze između raznorodnih elemenata. Ali simbol, kao nekakav jezičak na vagi realnosti, može da prevagne na jednu ili na drugu stranu – izbeglica može da postane neprijatelj, kao u Mađarskoj, može da bude neutralni prolaznik, kao u Srbiji, ili osoba čiji će se status razmotriti kao, na primer, u Finskoj. Sve tri mogućnosti, zapravo, konstituišu stvarnost i tumače je. Izbeglica oslobođena konteksta, na primer, postaje stranac i pretnja. Nacistička propaganda je Jevreje lišila konteksta (odvojila ih je od veze sa realnošću) i pretvorila u gamad, zveri i čudovišta koje, kao što je poznato, valja istrebiti. Ona je Jevreje simbolički odvezala od realnosti. Ako se, kao što pokazuju ovi slučajevi, stvar zadrži samo na simboličkoj ravni, ako, recimo, nikakvu realnost ne poseduju tvrdnje da su izbeglice uglavnom kriminalci koji dolaze da uzmu naše poslove, da siluju naše žene i muškarce, te da potisnu našu religiju, onda simboličko dolazi na mesto realnog, deluje umesto njega i suprotstavlja mu se. Iz sukoba s realnošću, međutim, do sada niko nije izašao kao pobednik, uprkos impresivnim pokušajima.

Zbog toga se problem solidarnosti u međudržavnim odnosima uvek postavlja na simboličkoj ravni i uvek znači poziv na uspostavljanje kriterijuma i načela. Ako je pružanje gostoprimstva ljudima kojima, u njihovim zemljama, preti opasnost od smrti, torture ili gladi, uza sve uslovnosti koje gostoprimstvo nosi sa sobom – osećaj se kao kod svoje kuće pod paradoksalnim uslovom da poštuješ kućni red moje kuće – onda je to, istovremeno, i poziv na promišljanje mogućnosti solidarnosti. Onda je to i prilika da se iznova podsetimo republikanskog načela vaspitanja kao učenja slobode kroz ograničenja i samoograničenja. Utoliko je zaključak da se jedna politička zajednica nikada ne prepušta solidarnosti – jer od toga nema vajde – nego se solidarnosti uči. Solidarnost nije posisana s majčinim mlekom, već je učinak dugog, ponekad mukotrpnog suočavanja sa sobom.

Autor je filozof i urednik Trećeg programa Radio Beograda


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net