foto: maxipixel.com
I DALJE PRISUTNO U SVETU: Deca prinuđena na rad (Južna Karolina 1908.)


kultura sećanja – dan borbe za ukidanje ropstva i dan ljudskih prava >

Robovi modernog doba

Treba se tu i tamo podsetiti da u Africi deca rade u rudnicima, da u Aziji radnice padaju mrtve od iscrpljenosti za šaku dolara, kako bi se firme u zapadnim zemljama, koje se pompezno zalažu za ljudska prava i socijalnu tržišnu privredu, što više bogatile. Treba se malo češće podsetiti da aktuelna srpska vlast pokušava da od Srbije napravi zemlju jeftine radne snage, to jest da je u evropskim okvirima pretvori u zemlju robova modernog doba

Ujedinjene nacije (UN) proglasile su 73 dana u godini za međunarodne dane sećanja i podsećanja na važne događaje koji su promenili svet i iz kojih je čovečanstvo trebalo da izvuče neku pouku. Tako je 24. oktobar Dan Ujedinjenih nacija, 27. januar Dan sećanja na žrtve holokausta, 2. decembar je posvećen ukidanju ropstva, a 10. decembar je Dan ljudskih prava.

Proglašavanje 2. decembra za Dan borbe za ukidanje ropstva predložio je nekadašnji generalni sekretar UN Ban Ki Mun zahtevajući da sve vlade i države ukinu savremeno ropstvo, naročito trgovinu ljudima radi seksualne eksploatacije. Eksperti kažu da je užasnim uslovima rada i života danas pogođeno najmanje 27 miliona ljudi, među njima mnogo dece.

Zar je moguće da danas UN mora da pozove na to da se ukine ropski rad za milione ljudi? Zar taj problem nije odavno prevaziđen? Možda isuviše verujemo u standarde koji važe, ili bi trebalo da važe, u Evropi i Severnoj Americi. Zbog toga je zanimljivo krenuti u ispitivanje ko su nekada bili robovi, a ko je danas prisiljen da radi kao da je rob. Šta je razlika između roba i slobodnog čoveka koji uživa u ljudskim pravima?

ROBOVLASNIČKA DEMOKRATIJA: Najstariji zapis o postojanju robova, pritom precizan kad je reč o načinu njihovog držanja i trgovine njima, jeste Vavilonski zakon poznat kao Codex hamurappi iz 18. veka pre nove ere.

Klasičnu Grčku, posebno staru Atinu, smatramo prvom demokratijom, uzorom za sve demokratske zemlje, grčke filozofe za mislioce koji su svojim idejama prvi podstakli vekovni proces koji je doveo do demokratije po današnjim shvatanjima. Demokratija – demos kratos – znači vladavina naroda. Ali narodom u tom smislu u drevnoj Atini smatrani su samo muškarci starosedeoci, ne žene, ne pridošlice, a pogotovu ne robovi. Platon se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti civilizacije. U svom najznačajnijom delu Država opisuje svoj ideal organizovane ljudske zajednice. On sam je zarađivao dovoljno da drži pet robova. Nije bila retkost da poneki bogati Atinjanin – današnjim rečnikom "tajkun" – ima i po pedeset robova.

Robove su držali i Rimljani. U robove su posle ratova pretvarali poražene. Vlasnici su svoje robove mogli da ubijaju, ali takođe i oslobađaju, da ih prodaju ili otkupljuju. Deca robova su ostajala robovi. Tako je bilo kroz vekove i posle pada Rimske imperije. Samo jedan primer: autor Don Kihota Migel Servantes kao mladić od 27 godina pao je 1575. pred obalama Katalonije u ruke gusara koji su ga kao roba prodali u Alžiru. Tek posle pet godina otkupila ga je Rimokatolička crkva, pa je 1580. mogao da se vrati u Španiju i proslavi kao pisac.

Sve se to smatralo normalnim: za robove neprijatnim, pa čak i strašnim, za robovlasnike zgodnim, za nacionalne privrede korisnim.

DUG PUT DO RAVNOPRAVNOSTI: Robovi u Americi...

AMERIČKI ROBOVI: O robovlasničkom sistemu u Americi dovoljno se zna i zahvaljujući brojnim filmovima. Prekomorska trgovina robovima počela je još pre nego što je Kolumbo "otkrio" Ameriku. Portugalski moreplovci su od 1441. godine "lovili" Afrikance i kao robove ih otpremali na jug svoje zemlje. Podsetio bih da su od 16. do 19. veka robovi iz Afrike, gde su ih ponekad prosto prodavali njihovi kraljevi i plemenske poglavice, prebacivani ne samo u SAD nego i u britanske, francuske, španske i holandske kolonije. Tempo kojim se to upražnjavalo pokazuje podatak da je na prostoru današnjih SAD 1776. godine zabeleženo prisustvo 460.000 robova, a 1865. više od četiri miliona.

O američkom građanskom ratu i njegovom ishodu koji je doveo do ukidanja ropstva u toj zemlji toliko je toga poznato da ovde ne moramo posebno da analiziramo, samo da utvrdimo da su ukidanju robovlasničkog sistema doprineli ne samo etički, moralni principi, nego i zahtevi industrijalizacije. Njoj je bila potrebna drugačija, slobodnija, inteligentnija, pokretljivija radna snaga od one na plantažama, gde su robovi namerno držani na što nižem obrazovnom nivou.

PROLEĆE NARODA: Mnogi svojevremeno ustaljeni društveni odnosi imaju karakteristike koje bi po današnjem shvatanju, pa i po stavovima prihvaćenim u UN, u nekim svojim elementima mogli da se shvate kao robovlasnički.

Sebri u vreme Dušana Velikog bili su zavisni od svojih gospodara, po Prosvetinoj Maloj enciklopediji delili su se, pored ostalog, na meropse (parike) i otroke (robove). Dušanov zakonik reguliše veoma precizno da je meropsima zabranjeno slobodno kretanje, kažnjava se ko im omogući da od jednog vlasnika prebegnu kod drugog, ali imaju pravo da svoje gospodare tuže, parniče se sa njima, pa i sa crkvom i samim carem pred carskim sudovima. Pritom je jasno ko je obavezan na kuluk. Otroci se pominju i kao "večna baština vlastelina", mogli su se prodati i naslediti, ali ne i davati u miraz. Delili su se na kućne i agrarne robove, bilo je strogo zabranjeno roba koji je hrišćanin prodati nehrišćaninu.

Kmetstvo u Rusiji formalno je i zakonodavno opisano u Sobornojem uložebiju 1649. godine. Ruski istoričar i akademik Vasilij Ključevski (1841–1911) u svojoj četvorotomnoj istoriji Rusije piše: "... rusko selo postajalo je slično crnačkim severnoameričkim selima iz doba čiča Tome." Kmetstvo je ukinuo tek car Aleksandar Drugi 1861. godine. Kao i kod Linkolnovih odluka u Americi, i ovde su bitnu ulogu igrale potrebe industrijalizacije, ne samo moralna razmišljanja.

U doba feudalizma od ranog srednjeg veka slična situacija je bila gotovo u celoj Evropi. Kmetovi su obrađivali zemlju, živeli u zavisnosti od svojih gospodara, najčešće plemića, bez čije dozvole nisu mogli da odu sa imanja, pa čak ni da sklapaju brakove, a njihova deca bi ostajala u istom statusu. Teoretski su sami mogli da se otkupe, ali obično nisu mogli da nađu dovoljno novaca. U Francuskoj su takvi odnosi ukinuti tek revolucijom 1789. godine, u ostalim zemljama postepeno do sredine 19. veka, većim delom revolucijama 1848. koje ponekad nazivaju "prolećem naroda".

...i pobuna tkača u Nemačkoj

POBUNA TKAČA: U Nemačkoj je od 16. veka sve više seljana uspevalo da se oslobodi kmetstva i počne da živi pretežno od tkanja, a robu su im preuzimali trgovci na veliko. Ukidanje feudalizma i rađanje tržišnih uslova, agrarna revolucija (poljoprivredne mašine i hemijsko đubrivo) terali su seljake u najamni rad, pretvarali ih u radnike, Marksovim rečnikom u "proletere". Najbrže se razvijala tekstilna industrija. Otkriće parne mašine 1769. omogućilo je industrijsko tkanje koje je bilo jeftinije, brže i kvalitetnije od ručnog. Cene tkanine su padale i to je tkače doteralo do očaja. Dospeli su u takvu bedu da su bukvalno umirali od gladi, iako su danonoćno sa ženama i decom radili za tkačkim stolovima. Bili su u gorem položaju od robova koji su u starom veku tkali tkanine. Godine 1844. došlo je do ustanka tkača koji je pruska vojska ugušila u krvi.

Saborac Marksa i Engelsa Ferdinand Lasal, koji je ostao u Nemačkoj kada su oni morali da emigriraju, rekao je da je revolucija pronalazak parne mašine, a ne seljački ustanci. Mislio je na prvu industrijsku revoluciju i njene posledice.

Inspirisan pobunom tkača u Nemačkoj, pesnik Hajnrih Hajne je napisao Tkačku pesmu koju je Karl Marks objavio u svom časopisu "Napred" (Vorwärts). Refren glasi: "Nemačka, mi tkamo tvoj pokrov!" U Berlinu je uhapšen i zbog pobune osuđen čovek koji je na ulici javno recitovao tu pesmu. Hajne je pobegao u Francusku.

U to vreme je zbog potreba industrije nastala velika potražnja za ugljem i drugim rudama, pa su rudari čak i svoju decu vodili na rad u rudnike i radili u ropskim uslovim, iako u Evropi formalnog ropstva više nije bilo, a i kmetstvo je ukidano.

U Nemačkoj je Gerhart Hauptman (1862–1946), kome se pripisuje da je jedan od tvoraca naturalizma, 1892. napisao dramu Tkači, ali je policija zabranila njeno izvođenje. Pisac i oduševljene pristalice su se dosetili i osnovali "Slobodnu pozornicu" kao privatno društvo koje je bajagi samo za svoje članove dramu izvelo 1894. godine.

OSMOČASOVNO RADNO VREME: Sve to je istorijski važno jer ilustruje početak međunarodnog radničkog pokreta, sve ono što ćemo kasnije upoznati kao marksizam, socijalizam ili komunizam, a počelo je od oslobađanja seljaka i situacije u koju su dospeli radnici, a koja je na neki način za mnoge od njih bila gora od položaja robova u klasičnoj Grčkoj ili Rimskom carstvu.

Engleski ekonomista Nasau Vilijam stariji (1790–1864) po nalogu tekstilne industrije iz Mančestera napisao je traktat da radno vreme ne treba skraćivati, jer se, kako je tvrdio, najbolji rezultati postižu tek u dvanaestom satu rada. Zalagao se, znači, za "ropski" rad, jer u tom slučaju osim za prehranjivanje i najnužniji odmor radnicima više ne bi preostajalo vremena nizašta.

Engleska je 1833. ipak donela zakon o maksimalnom radnom vremenu od deset sati dnevno, radno vreme za decu iznosilo je najviše osam sati, a i ženama i deci bio je zabranjen rad u rudnicima. Posle se pojavio zahtev Velšanina Roberta Ovena (1771–1858) za osmosatnim radnim vremenom – osam sati rada, osam sati dokolice, osam sati spavanja.

Reklo bi se da je Ovenov zahtev u pogledu radnog vremena iz pretprošlog veka i danas standard. Zakon o radu Srbije propisuje takvo radno vreme pet dana u nedelji "... osim u slučaju više sile, iznenadnog povećanja posla ili u drugim slučajevima, kada je neophodno...". Nisam našao relevantan podatak o tome kako to u Srbiji u proseku izgleda u praksi, ali po mom ličnom površnom uvidu, u Beogradu se u ugostiteljstvu ili bilo kojoj privatnoj delatnosti na zahtev gazde i za minimalni lični dohodak radi mnogo više. Radnici nemaju kome da se žale, a i da imaju, pretio bi im otkaz.

U EU se u proseku najkraće radi u Holandiji – žene 24,5, muškarci 34,8, a najduže u Grčkoj – žene 39,2, muškarci 41,9 sati nedeljno.

U mnogim zemljama na drugim kontinentima uslovi rada i života mnogo su gori, ponekad strašni. Dan protiv ropskog rada, a za ljudska prava, prvenstveno je uveden zbog njih.

DECA ROBOVI: Samo nekoliko primera iz "belog sveta", jer takvih slučajeva ima bezbroj.

U devetnaest zemalja u kojima se vade dijamanti, iskopavaju i obrađuju ih deca starosti od osam do petnaest godina, obično dvanaest sati na dan za oko 45 dolara mesečno. Prilikom prve ručne obrade sirovih dijamanata nastaje prašina koja predstavlja veliku opasnost po zdravlje. Zar to nije ropski rad? Preko nekoliko posrednika to drago kamenje dospeva do bogatih potrošača koji za drago kamenje plaćaju hiljade puta više od cene početnog rada.

U rudnicima Južne Afrike i Konga poželjno je da "radnici" na vađenju dijamanata ne budu viši od 140 centimetara – znači, zapošljavaju decu. U Demokratskoj Republici Kongo 40 odsto rudara su deca od sedam do petnaest godina starosti, rade na dubini od 200 do 300 metara na velikoj vrućini bez zaštitnih odela, udišu crvenu prašinu od koje se guše, preti im urušavanje rudnika, a dobijaju jedan do dva dolara dnevno. To se danas ne naziva ropskim radom, jer niko formalno ne prisiljava roditelje da decu šalju na taj "posao" – osim siromaštva, bede i umiranja od gladi.

Procenjuje se da na jugu afričkog kontinenta živi oko milion i po siročića kojima su roditelji umrli od side. Tu decu poslodavci tretiraju kao ropsku radnu snagu, jer praktično rade samo da bi imali šta da jedu.

Procenjuje se i da u javnim kućama u Indiji i Pakistanu "radi" preko pola miliona dece oba pola iz još siromašnijeg, susednog Bangladeša.

Prema statistici koju je objavio UNICEF, na svetu radi više od 190,7 miliona dece. Ona su izložena bolestima, nemaju zdravstvenu zaštitu, ne pohađaju škole, kao jeftina radna snaga utiču u tim zemljama i na manje zarade odraslih, pa i svojih roditelja.

SMRT OD RADA: Bangladeš ima 164,7 miliona stanovnika i preko 5000 fabrika tekstila čiji su vlasnici najčešće političari. U njima bez osnovne zaštite na radu, pod stravičnim uslovima rade uglavnom žene i deca. Tako je 2012. godine u jednoj fabrici blizu glavnog grada Dake u požaru poginulo 117, a povređeno preko 200 radnica, jer su na prozorima bile rešetke a vrata zamandaljena. Proizvodilo se za američku mornaricu i za poznatu veletrgovinu C&A.

U dva požara u istoj regiji 2013. život je izgubilo petnaest žena, vatru su u oba slučaja prouzrokovale pokvarene električne šivaće mašine.

U gradu Čitatangu zabeležen je slučaj da je jedna mlada žena u fabrici umrla od iscrpljenosti, jer je u dužem periodu radila po trinaest sati dnevno sedam dana nedeljno.

Predsednica sindikata tekstilnih radnika Bangladeša Sahira Sarker pričala je da je 1994. godine počela da radi u jednoj tekstilnoj fabrici. Smena je trajala od 8 ujutro do 22 časa za nadoknadu od sedam dolara mesečno. U međuvremenu, kaže, plate su se malo povećale, ali su porasli i životni troškovi, naročito za namirnice. Kao sukrivce označila je velike zapadne firme kao što su H&M, Čibo, Aldi ili Lidl, koje zahtevaju robu po veoma niskim cenama.

Drugi po snazi nemački sindikat "Verdi" (Vereinte Dienstleistungsgewerkschaft) utvrdio je 2017. godine da mesečna zarada tekstilnih radnika u Bangladešu u proseku iznosi 9,50 evra mesečno, da predradnici tuku radnice i seksualno ih zloupotrebljavaju. Nemački nedeljnik "Cajt" objavio je članak Rameša Rijua koji je uspeo da uđe u jednu takvu fabriku. On piše da ga je podsećala na zatvor. Radnice, uglavnom mlade žene, radile su od dvanaest do šesnaest sati dnevno šest dana u nedelji, bile smeštene u barakama po sedam u sobama bez prozora, bilo im je zabranjeno da napuštaju fabričko zdanje. "Cajt" piše da tekstilna industrija u Indiji pravi godišnji promet od 70 milijardi dolara.

Nećemo dalje da nabrajamo, samo da konstatujemo da sve to jeste ropski rad, mada se tako ne zove, da za njega odgovaraju i svima nama poznate firme, koje bi mogle da utiču na tekstilne fabrike u Aziji uslovljavajući saradnju pristojnim uslovima rada. Mi u Srbiji takođe relativno jeftino kupujemo košulje, pantalone, haljine okvašene suzama i krvlju radnica u Aziji.

Da napomenem da slični uslovi vladaju i u drugim industrijama u Africi južno od Sahare, na Indijskom potkontinentu, nije mnogo bolje ni u nekim zemljama Latinske Amerike.

"KVAROSA" U SRBIJI: Blago nama u Srbiji, pomislio bi neko. U poređenju sa takvim uslovima nama je ipak mnogo bolje. Mnogo? Da podsetim ovom prilikom šta je predsednik sindikata "Sloga" Željko Veselinović za list "Danas" maja 2016. govorio o položaju radnica u južnokorejskoj fabrici Jura u Leskovcu: "Tukli su ih metalnim palicama, zabranjivan im je odlazak u toalet i savetovano da nose pelene. Kada nekom pozli, hitna pomoć se zove u fabriku i ukoliko radnika ne odvedu u bolnicu on je dužan da se vrati na posao pošto mu je ukazana pomoć... Podneli smo mnogo prijava, ali se nikad ništa nije rešilo, osim u slučaju otpuštanja šestoro radnika zbog toga što su pokušali da osnuju sindikat. Doneta je presuda da su radnici u pravu, dobili su odštetu, ali nikada nisu vraćeni na posao." Veselinović je tvrdio da je ista situacija u svim Jurinim fabrikama u Rači, Nišu i Leskovcu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je posle tih napisa posetio fabriku Jura u Leskovcu, tamo se zapitao "zar je to ta užasna fabrika?" i rekao da je ponosan na nju. Njemu se očigledno niko nije požalio. Nisam našao nikakve podatke o tome kako se posle toga razvijala situacija u srpskoj Juri.

Bezuspešno tragajući na internetu za podacima o matičnoj fabrici Jure u Južnoj Koreji, naišao sam na podatke da je radno vreme u toj zemlji tek nedavno smanjeno sa 68 na 52 sata nedeljno (srpski Zakon o radu propisuje 40 sati nedeljno). Na južnokorejskom jeziku postoji posebna reč "kvarosa" koja znači "smrt od prekomernog rada".

Srbija se, za razliku od Južne Koreje, nalazi na evropskom kontinentu i teži ka članstvu u Evropskoj uniji. U Srbiji ne bi trebalo ni da pomislimo na ropski rad ili da tumačimo šta su to ljudska prava.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je pre tačno sedamdeset godina, 10. decembra 1948, proglasila "urođeno dostojanstvo i jednaka i neotuđiva prava svih članova ljudske porodice". Dostojanstvo? Jednaka prava za sve nas koji smo ljudi na ovoj planeti?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net