Pobratimstvo sumnjivih lica

Prvo je Nikola Gruevski, bivši premijer Makedonije, koristeći, između ostalih, i teritoriju i resurse Republike Srbije, pred perspektivom guljenja robije u tatkovini prebegao u slobodarsku Mađarsku Viktora Orbana, svog političkog pokrovitelja. Dobro, taj slučaj je bio do neke mere mutan, Vučić i drugi zvaničnici su – s izrazom lica iznenađenog i uvređenog nevinašceta – cepali legalističku dlaku natroje, tvrdili da (još) nije bilo međunarodne poternice za Vučićevim makedonskim pobratimom i, sve u svemu, stvar je nekako legla.

Onda se, međutim, u (centralnoj) Srbiji misteriozno obreo izvesni Radoičić Milan, lice od ranije poznato organima gonjenja i od ranije nepoznato Aleksandru Vučiću, kako je ranije tvrdio, mada se sada čini da ga poznaje odlično, ako ne baš kao brata, onda svakako kao pobratima. Radoičića su kosovske (pardon, „šiptarske“) vlasti pokušale da uhapse zbog navodne povezanosti s ubistvom Olivera Ivanovića, ali im je ovaj utekao na vreme; što bi otprilike rekao onaj Šekspirov Hamlet: biti dobro i ažurno informisan, to je sve. U Srbiji pod vlašću i ingerencijama Vučića, Stefanovića, srpskog pravosuđa i ostalih povezanih lica i institucija, građanin Radoičić Milan dobio je i više od zaštite pred progonom mrskih šiptarskih siledžija u uniformama i u civilu: javnu indulgenciju, službeno overenu potvrdu da je nedužan i u tom i u svakom drugom slučaju, befel da je, bre, „prošao poligraf“ i da je čist kao suza, a sve to iz usta samog predsednika države. E sad, ko mari za to što su to, blago rečeno, sasvim neobična, neprimerena i nenadležna usta za takvu izjavu, jer takve stvari u svakoj iole normalnoj državi istražuju policija i tužilaštvo, a utvrđuje i presuđuje sud.

Nekako skoro pa u isto vreme, u sestrinskoj Crnoj Gori zbio se neobičan slučaj: građanka Milić Branka, kojoj se u Podgorici sudi pod optužbom da je učestvovala u komplotu za „pokušaj državnog udara“, tj. nasilno svrgavanje legalne i legitimne vlasti (a za račun svi-znamo-koga-i-gde) pobegla je izvan dosega institucija te države našavši utočište u – zgradi ambasade Srbije u Podgorici, dakle po diplomatskim pravilima na teritoriji Srbije. I reklo bi se da je tamo dobrodošla, pošto nije uočeno niti poznato da je bilo ko hteo da je zamoli da napusti taj objekat i sama, kao odrasla osoba, reguliše svoje odnose s crnogorskim pravosuđem kao bilo koji drugi građanin. Vučić se, za divno čudo, koliko znamo još nije izjašnjavao o nevinosti građanke Milić, ali provladina beogradska štampa o njoj piše isključivo kao o nedužnoj žrtvi političkog progona korumpiranog i, dakako, antisrpskog režima zlog don Mila Đukanovića, tako da smo izgleda dobili još jednu ikonu slobode pod preuzvišenom zaštitom vrha Srbije. Možda je nekome ovakav ikonološki izbor pomalo neobičan, ali što bi rekao Nikola Pašić, kakvi smo mi Englezi, takva je i Branka Džulijen Asanž. A i taj Asanž je, inače, cvećka svoje vrste, ali to je neka druga tema.

I tako nekako Srbija ispade utočište za progonjene sa pola Balkana, zemlja istine, ljubavi i slobode, što bi rekao naslov onog filma, poslednja nada za prezrene na svetu. Bilo bi to lepo i razlog za ponos kada bi „progonjeni“ bili, na primer, intelektualci koji stradaju zbog slobodne kritičke reči, ili tako neki suptilni i dobrohotni svati, mnogo nedužni i još više bezopasni. Ali, Srbija po meri Vučića i ekipe oseća bratsku povezanost i zaštitničke porive prema nekoj sasvim drugoj sorti, terećenoj za neke ne baš tako naivne stvari. Pravo pobratimstvo sumnjivih lica u svemiru, što bi rekao Tin Ujević, još jedan što je kadgod davno nalazio utočište u Beogradu, ali iz nekih sasvim drugih razloga, u jednoj sasvim drukčijoj Srbiji.