fotografije: marija janković

Intervju – Borko Stefanović >

Pokušaj ubistva neistomišljenika zove se fašizam

"Vlast ne treba da bude srećna zbog ovog što mi se dogodilo. To je pokazalo da su neke linije u ovoj zemlji pređene i da više nema neutralnih. Prosto – ili će sledeći put doći po vas ili ćemo se svi ujediniti i promeniti Srbiju nabolje demokratskim načinom. Ako im je bila poruka da nas zaplaše i tako zaustave – nisu uspeli"

Tri dana nakon brutalnog napada u Kruševcu, Borko Stefanović govori za "Vreme". Naduvenog dijela lica i sa zavojima po glavi, kaže da prima injekcije i da mu smeta čim malo duže sjedi.

"VREME": Kako ste se osjećali kada ste od predsjednika Srbije Aleksandra Vučića čuli da su vam nanesene lakše tjelesne povrede?

BORKO STEFANOVIĆ: Vrlo poniženo, stideo sam se umesto njega. O čemu taj čovek govori? Bobanu Jovanoviću, članu Levice Srbije u Kruševcu izbili su tri zuba, a ja sam bio u nesvesti... Shvatio sam, takođe i da je to znak za početak režimske relativizacije napada na mene – njihovi tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom izbegli su da pokažu slike krvi, a kamoli bilo šta drugo.

Vučić je rekao i da postoji više verzija događaja u Kruševcu...

Ima samo jedna verzija, a to je ono što stvarno dogodilo. Troje mojih saradnika i ja stigli smo pred zgradu u Mesnoj zajednici Rasadnik gde je lokalni Savez za Srbiju organizovao tribinu; sala je bila prepuna. Uglavnom, pred ulazom, u nekom polumraku, stajala su tri momka u crnim kapuljačama. Verujući da su došli na tribinu i prolazeći pored njih, rekao sam im "dobro veče". To je poslednje čega se sećam.

Što se tada desilo?

Napadnut sam s leđa, iz mraka, kukavički i fašistički – udaren nekim metalnim predmetom u potiljak, izgubio sam svest na nekih sedam ili osam sekundi. Sve se munjevito dešavalo: Bobanu su izbili zube, a još dvojici mojih saradnika su zadati udarci u glavu. Prvo čega se sećam jeste kako me podižu sa zemlje i od tada znam što se dalje dešavalo.

A u međuvremenu?

Kao što je Vučić rekao, tu je bio jedan inspektor u civilu, častan čovek i profesionalac. Za razliku od drugih situacija gde policija ne interveniše, on je uleteo među napadače. To su bile sekunde: ja sam u nesvesti, oni me šutiraju nogama u glavu, hrabri inspektor kome se ovim putem zahvaljujem viče "Stoj policija!" da bi i sam, kako sam kasnije čuo, dobio udarac u glavu. Međutim, zgrožen sam spinovanjem vlasti i njihovim izjavama da ja sada treba da budem srećan što je policija došla čim se ovaj pokušaj ubistva desio; smatram da je sve trebalo preduprediti jer je ovo organizovani napad.

Zbog čega to vjerujete?

Tokom svog političkog rada obišao sam čitavu Srbiju i nikad nisam doživeo niti jedan incident, nikad me niko nije opsovao. Ovo je prvi put i da je neka vidljiva javna ličnost iz opozicije brutalno napadnuta sa namerom da se ubije. Jer, kada vas neko udari u potiljak svom snagom metalnim predmetom i, nakon što izgubite svest, šutira nogom u glavu – ne znam kako bi se to drugačije nazvalo nego pokušaj ubistva. Nije reč o nasilničkom ponašanju pošto je to eufemizam za tuču – nije bilo tuče, nije bilo verbalne razmene, nema više verzija događaja. Ovo je jedina verzija, ovo je organizovan i smišljen napad!

Kakva je pozadina takvog napada?

Ti ljudi su nas pratili, a jedan čovek slikao na trgu kod Doma sindikata u centru Kruševca. Naravno da znamo njihova imena, ali ih za sada ne bih iznosio da ne ispadne da ugrožavam istragu. Ipak, taj što nas je slikao jeste iz Srpske napredne stranke. Ne kažem sad da su ovi što su me napali naprednjaci, ali zna se da su dobili nalog od nekog čoveka ili ljudi koji se bave biznisom u Kruševcu. Oni ne bi mogli da postoje u poslovnom smislu bez dobrih veza sa SNS-om. A još je gore što je sve ovo posledica užasne, agresivne, otrovne atmosfere i podele u društvu koju su stvorili Vučić i njegov režim: Vučić je taj koji nas godinama naziva lopovima i izdajnicima; Vučić je taj koji je nama kao i Oliveru Ivanoviću nacrtao mete na leđima. Njegov režim je od Srbije napravio bojno polje i tu podelu da li ste uz vlast ili ste neprijatelj, izdajnik. Mi možemo biti politički protivnici, ali da nekoga pokušate da ubijete samo zato što drugačije misle – e, to je, zaista, fašizam.

Što građani sad mogu očekivati?

Uveren sam da je reč o poruci i meni i drugim liderima opozicije, ali pre svega – građanima. Njen cilj je da se ljudi zapitaju šta li tek njih može da snađe ako ja ovako prolazim. Građani su okovani strahom. Oni znaju da se nikad nisam bavio biznisom, nemam firmu, dinar nikad nisam ukrao; znaju da ne postoje nikakve kontraverze u vezi sa mojim delovanjem. Ne postoji, dakle, ni jedan razlog da me neko napadne a da mu motiv nije politički. Nije važno da li su to ti ljudi uradili da se dodvore ili su se možda dahije otele sultanu pa sprovode sopstvene zulume. I odmah da poručim Vučiću da kada već citira Njegoša i kaže da su napadači na mene privedeni "poznaniju prava", onda neka ga citira u celosti. A taj citat glasi: "Stati za vrat svakom tirjanstvu i privesti ga poznaniju prava, najsvetija je dužnost u čovjeka." To je i moja poruka njima. Mi ćemo tiraniji stati za vrat.

Kako se poslije svega osjećate?

Nisam prvi, a, nažalost, neću biti ni poslednji koji će ovako biti napadnut. Sve ovo se više puta dešavalo od Vrbasa, Mionice, Vranja... Ne treba zaboraviti sve te slučajeve agresije, koji su sve češći zato što ih indukuje vlast. Možda ona u lokalu deluje samostalno, možda po naređenju, ali neka niko ne misli da u svemu ovome ima išta spontano.

Da li se sada osvrćete kada iziđete na ulicu?

Osvrćem se, kako se ne bih osvrtao... Međutim, mnogo više se osvrću ljudi iz mesnih organizacija opozicije po opštinama i gradovima Srbije koji su svaki dan u opasnosti da prođu na isti način kao i ja. Ali znam i da ćemo i svi mi u opoziciji sada biti složniji i opredeljeniji da ovaj režim smenimo na miran način, a Srbiji vratimo slobodu i pravdu. Ona više ne sme da bude zemlja kojoj je zastava krvava košulja, kao što je to rekla novinarka "Vremena" Jovana Gligorijević.

Šta slijedi dalje?

Vlast ne treba da bude srećna zbog ovog što mi se dogodilo. To je pokazalo da su neke linije u ovoj zemlji pređene i da više nema neutralnih. Prosto – ili će sledeći put doći po vas ili ćemo se svi ujediniti i promeniti Srbiju nabolje demokratskim načinom. Ako im je bila poruka da nas zaplaše i tako zaustave – nisu uspeli; ako im je cilj bio da rašire strah – imaće delimičnog i kratkoročnog uspeha, prvenstveno zbog kontrole medija koje imaju. Evo i sada, dok razgovaramo u restoranu, dve savetnice predsednika republike sede iza nas. Ne kažem da su one tu namerno došle, ali mi služe kao neka vrsta metafore da se ništa u Srbiji ne dešava bez prisustva vlasti, pa ni naš razgovor.

Premijerka Ana Brnabić je, govoreći o napadu na vas, rekla da je za podjele, agresiju i verbalno nasilje kriva opozicija.

Svako normalan bi osudio reči upućene premijerki ili nekom drugom što su bili nedopustivi potezi pojedinih ljudi iz Saveza. Mi smo se od toga ogradili, a oni izvinili. Međutim, sramno je poređenje onog što se meni desilo i napada u virtualnom prostoru tvrdeći da je to isto. Ja znam da će Brnabić neko poverovati, kao što će poverovati komentarima botova SNS-a da sam se sam udario, polio kečapom, sve inscenirao. Ne znam kako se zove država u kojoj u jednoj vesti nije dovoljno reći da sam napadnut i da su pohapšeni oni koji su to učinili. Zašto je odmah potrebno na tu vest reći da su oni iz opozicije tražili da se siluje i veša na Terazijama? Da li su ljudi iz režima uopšte normalni? Zar hoće da nas sledeći put pucaju na nas? Da li je to ideja? To kako se brane najbolje pokazuje da su u strahu i panici jer dobro znaju da je sve ovo samo ojačalo Savez za Srbiju i Levicu Srbije.

Ipak, činjenica je da je govor mržnje preplavio Srbiju.

Vlast indukuje govor mržnje – u Skupštini, u medijima, na ulici... Ali nije ista odgovornost opozicije i vlasti koja kontroliše medije, službe bezbednosti, novac, sve živo. Oni su ogrezli u kriminal; oni misle da će agresijom i mržnjom zaustaviti pravdu i istinu; oni misle da ćemo, ako prebiju mene ili nekog drugog iz opozicije, svi mi pobeći, a građani se zavući u mišije rupe. Pazite, mi sada nismo u situaciji da govorimo o bilo kakvoj ekspresiji pobune; mi sada govorimo o elementarnoj slobodi govora jer u Srbiji pada krv zbog reči. Nisko je spuštena granica agresije. Šta sutra možemo da očekujemo? Niko ne može da me ubedi da fizički napad na neistomišljenika nije fašizam.

Napad na vas desio se paralelno sa još jednom krizom vezanom za Kosovo...

Mislim da jedno s drugim nema nikakve veze. A ako ima, to bi onda značilo da je nalog za napad na mene stigao iz vrha vlasti i da to ide mnogo više od trećerazrednog ešalona naprednjaka u Kruševcu. Ipak, zašto Vučić malo ne pogleda ko mu čini partiju po Srbiji? Ko su ti ljudi koji se skupe pa nas pljuju u Šapcu? Zar sledeći korak nije šipka u glavu?

Ipak, bili ste pregovarač sa albanskim predstavnicima.

Kao i svi drugi ljudi iz Saveza, godinama sam etiketiran. Svako od nas na svoj način: neko je izdajnik, neko lopov, neko tajkun, neko nasilnik i tako dalje. Sam Vučić je neki dan rekao da sam ja postavljao granične prelaze na Jarinju i Brnjaku. To naravno, nije istina. Ali on, prosto, više i ne zna kad ne govori istinu – možda samo kada spava. To je samo cigla u zidu beščašća kojom su nas okružili. A kad kažem nas, mislim na ljude koji misle drugačije i to ne smo iz opozicije, nego i iz javnosti, medija, umetnosti, nevladinog sektora. Svi takvi su u jednom procesu getoizacije. Ova vlast ih gura u male kružoke i onemogućava da mrdnu dalje od Starog grada. A ja koji sam svih ovih sedam godina išao po Srbiji postao sam im meta. Sutra će to biti neko drugi.

Kakvo je pravo stanje u unutrašnjosti?

Postoje mnoge opštine u Srbiji gde ako niste u SNS-u, nemate šta da jedete. Drugo, ovakvi kriminalci i fašisti koji su me napali u Kruševcu postoje u svakom gradu. Svaki izborni ciklus pod naprednjacima protiče u pritiscima i kupovini glasova, a nekada i u fizičkom nasilju. Kada smo Dragan Đilas i ja govorili 2012. da će Srbija postati diktatura, ljudi su nam se smejali. Sada svi vide koliko smo bili u pravu. U svakom slučaju, pozitivno sam iznenađen brojnim pozivima običnih članova SNS-a, čak i funkcionera; svoju podršku su mi izrazili krišom, naravno. Neki od njih i žele da pređu u Savez za Srbiju. Stepen stida koji osećaju pokazuje da nisu izgubili ljudskost za ovih sedam godina slepog praćenja vođe. To mi daje nadu da se vredi boriti.

To se za sada mnogo ne vidi, zar ne?

Uveren sam da su se u nahijama koje vode naprednjačke dahije neki od njih osilili. Tako pokazuju sultanu da su mu lojalni i bolji nego što jesu, ili vode neku svoju posebnu politiku. U Lučanima oko 1300 ljudi radi u fabrici namenske industrije "Milan Blagojević". Niko od njih nije smeo da dođe na naš skup. Ni jedan jedini čovek! Vi u unutrašnjosti vidite stah u očima ljudi kakav ne postoji u Beogradu. I to nije samo strah od gubitka posla.

Odakle sva ta autoritarnost?

Zašto Vučić opsesivno čita to što ljudi pišu na društvenim mrežama? Zato što je došao do faze u kojoj je svaka kritika postala nedopustiva, svako pitanje nedozvoljeno, a svaki predlog izlišan pošto nemate gde da ga plasirate. Ljudi, moramo da shvatimo da su oni od Srbije napravili kutiju od stiropora obmotanog bodljikavom žicom. Na to ne mislim samo figurativno – dovoljno je da se pogleda samo granica sa Mađarskom. Režim je u dekadentom stanju. Ja ga vidim kao Neronov dvor – što se više požar širi, to on manje može da kontroliše svoje senatore i centurione. Naš samodržac će uskoro ostati sam. Ali tada će sebi govoriti da je najlepši, najbolji i da je bog. Ne kažem da je za sve lično kriv. Međutim, znam da je on, kada ostane sam sa sobom, svestan koliko je doprineo ovom otrovu koji se širi Srbijom. Ono što moramo da učinimo jeste da ne dozvolimo da taj strah okuje Srbiju do kraja. Jer ako se to dogodi, sloboda će postati samo prazna definicija iz knjiga o prošlosti. Taj strah moramo pobediti. Ljudi moraju videti da je u redu da misle drugačije, u redu da se bore i da nas neće zaustaviti.

Kako u tom kontekstu tumačite da baš ovakva vlast u Srbiji uživa veliku podršku iz inostranstva uključujući Evropsku uniju?

Najveći deo nas iz Saveza ceo smo se svoj politički život borili za Evropsku Srbiju. Zato jasno i otvoreno kažemo da je sramna podrška koju ovaj režim dobija iz Evrope. Oni podržavaju sve što se ovde dešava. Jer da ne podržavaju, nešto bi rekli nakon napada na mene. Jedini ko je to osudio i pružio mi podršku bio je šef delegacija Evropske unije u Srbiji, Sem Fabrici – hvala mu na tome.

Nije vas pozvao niti jedan drugi ambasador u Srbiji?

Ne. Poslao mi je poruku Majkl Deven­port, ali on je odavno ambasador Velike Britanije u Kuvajtu. Niko drugi. Evropa se za činovnike briselske administracije završava na Horgošu. To što su me pokušali ubiti, oni vide kao nesretni incident koji ne sme ugroziti famozne reforme koje niko od nas ne vidi. A dokle god naš režim ima podršku spolja zbog Kosova, on će unutra da se ponaša kao da ima dozvolu za prebijanje i ubijanje.

Što dalje?

Sada je veliki posao da Tužilaštvo ovo karakteriše kako treba, a to je pokušaj ubistva. Ipak, plašim se da će napadači na mene biti optuženi za neko mnogo lakše delo ili će ceo slučaj završiti u fioci. Nisam optimista. Ipak, Srbija će u petak imati priliku da vidi Savez za Srbiju i sve ostale opozicione političke partije koje nam se pridruže – jer su sve pozvane – na protestu u Kruševcu protiv nasilja u politici.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net