ILUSTRATOR STRIPA: Darko Grkinić

Kultura sećanja – »Pisati se mogu samo privatne vesti« >

Senke utisaka, strahova i nadanja

U holu ispred Centralne čitaonice Narodne biblioteke Srbije, 23. novembra 2018. godine, u 12 časova, biće otvorena izložba "Pisati se mogu samo privatne vesti": privatna korespondencija tokom Prvog svetskog rata autora Nemanje Kalezića i Jasmine Tomašević

Izložba se uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja organizuje povodom stogodišnjice oslobođenja Srbije u Prvom svetskom ratu. Osmišljena je sa ciljem da se predstavi jedan manje poznati aspekt svakodnevice srpskog naroda koji je bio uvučen u ratni sukob. Specifične okolnosti u kojima se našao u godinama 1914–1918. iznedrile su potrebu za raznim vidovima privatne korespondencije.

Izložbom želimo da prikažemo različite vidove komunikacije, poteškoće koje su morale biti prevaziđene da bi se kontakt uspostavio, kao i činjenicu koliko je taj kontakt bio značajan svima koji su se našli u ratnom vihoru. Samim tim, izložba je podeljena na sledeće segmente: Reč, Cenzura i Vest. Ovakva podela proističe iz našeg ubeđenja da su ova tri pojma bila prisutna u svakom obliku privatne korespondencije. Vesti su se širile rečima, dok je cenzura predstavljala nezaobilazni deo oblikovanja vesti.

ILUSTRATOR MAPA: Vladimir Vinkić

Postavku prati i odvojeni segment u formi ilustracija i interaktivne mape. Ideja je da kroz ovu formu prikažemo neke od najslikovitijih situacija na koje smo naišli istraživanjem. Pored građe koja se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije, korišćena su pisma dostupna u digitalnoj biblioteci "Veliki rat", kao i u privatnim kolekcijama.

Pred početak Prvog svetskog rata, u Kraljevini Srbiji je manje od polovine stanovništva bilo pismeno. Osim toga, zbog niske stope unutrašnje migracije, neznatno mali broj stanovnika imao je potrebu za dopisivanjem. Ratne okolnosti, same po sebi, nametale su nužnost za korespondencijom, prvenstveno kako bi se jedna strana uverila u zdravstveno stanje druge.

Prvi svetski rat je samo nastavak ove nove prakse, gde je jedan deo stanovništva u okupiranoj Srbiji pokušavao da stupi u vezu sa svojim najbližima. Okupacijom Srbije, u kasnu jesen 1915, Austrougarska i Bugarska komadaju teritoriju Kraljevine na dva dela. Obe okupacione uprave sprovode politiku denacionalizacije, pre svega kroz zabranu srpskog ćiriličnog pisma u javnoj upotrebi. Da bi jedno pismo bilo poslato iz pošta u austrougarskoj okupacionoj zoni, moralo je da bude napisano latinicom, dok je na teritoriji koja se nalazila pod bugarskom upravom jedino bilo moguće pisati na bugarskom jeziku. Potrebno je naglasiti da je prepiska bila najuobičajeniji vid komunikacije u to vreme. Telefon i telegraf su postojali, ali su bili dostupni samo najprivilegovanijem sloju stanovništva, što nije bio čest slučaj u Srbiji pre 1914. godine.

Pored uobičajenih dopisnih karata i pisama, poštanskim putem bilo je moguće slati i novac, kako civilima u okupiranoj zemlji tako i vojnicima na frontu, a naročito ratnim zarobljenicima. Očajno materijalno stanje ljudi u okupiranoj Kraljevini Srbiji dovelo je do toga da je gotovo svaka dopisna karta sadržala informacije o slanju i prispeću novčanih uputnica.

REČ: U godinama 1914-1918. stanovnici su u pokušaju da stupe u kontakt sa članovima porodice na frontu mogli da se služe uobičajenim dopisnim kartama i pismima. Od početka rata štampane su tipizirane dopisne karte srpskih ratnika, kojih, ipak, nije bilo u dovoljnom broju. Građani su tako bili primorani da dopisnice zamene običnom hartijom, a neretko i nekom drugom vrstom papira ili kartona.

Često se dešavalo da su svi odrasli pismeni članovi domaćinstva upućeni na front, pa su samim tim ulogu pisara preuzimala deca ili lokalni činovnici i sveštenici. Tako je jedna osoba ili manja grupa ljudi u jednom mestu vodila korespondenciju u ime pošiljaoca. Srpski vojnik Arilon Micović iz sela Buneš (Makedonija) šalje svojim nepismenim roditeljima pismo preko jedne druge porodice u selu, "jer tamo postoji jedno dete koje zna da čita". Slična praksa zabeležena je i na frontu, gde su pismeni ratnici odgovarali na pisma nepismenih saboraca.

Trećepozivac Branko Čolić nam ostavlja svedočanstvo:

"Mene su oslobodili straže, ja sam svim vojnicima u našim vodu piso pisma. Vodnik jedan što mu dužnos bilo da piše, nije umeo latinicu, rezervista bio: ‘Ima l’, kaže, ‘koji da ume latinicu da piše?’ Ja se javim. ‘E, ondak svim vojnicima da pišeš, mesečno jednom – ne može više. Svaki vojnik koji se javi, da mu napišeš. Nećeš ići noću u patrolu niti da stražariš’. Piso sam i za tog moga druga Dragišu njegovima. Ja sam napiso stotine i stotine pisama – celim vodu. Piso sam i drugima koji nisu u mojim vodu."

Situacija je dodatno otežana okupacijom, kada je polupismeno srpsko stanovništvo, koje je jedino znalo da čita i piše na srpskoj ćirilici, moralo da se služi stranim alfabetima.

Postojao je još jedan način na koji se javno mnjenje moglo informisati o bližnjima. Štampa je odigrala veliku ulogu u godinama 1915-1918. u potrazi za nestalim licima, objavljujući njihov opis uz molbu da se jave u redakciju – ili osoba koja poseduje informaciju o njima.

Štampa je takođe imala ulogu "poštara". Novine koje su izlazile na teritoriji Kraljevine Srbije ("Beogradske novine"), kao i listovi koji su štampani u Grčkoj ("Srpske novine" u Krfu i "Srpski glasnik", "Velika Srbija", "Pravda" i "Narod" u Solunu) svakodnevno su objavljivali pisma koja su pristizala u njihovu redakciju. Ovo je predstavljao najlakši, ali i najbrži način da određena informacija dođe do primaoca.

Prvi put se oglasi za traženje nestalih lica objavljuju u listu "Beogradske novine" krajem 1915. godine. U broju od 30. decembra uporedo su odštampana dva oglasa. U jednom nemački oficir traži svog lovačkog psa, dok u drugom izvesna Olga Đorić, vlasnica jedne beogradske kafane, obaveštava svoju majku da je živa i zdrava i poziva je da se vrati iz Trstenika u Beograd. Ovakav vid javne korespondencije postajao je sve popularniji, pa je veliki broj pisama svakodnevno pristizao na adresu redakcije. Kako je štampa bila osnovno sredstvo informisanja među vojnicima, mnogi od njih su na taj način – prvi put nakon povlačenja – uspeli da ostvare toliko željeni kontakt sa svojim bližnjima.

Pored zvaničnih, postojali su i alternativni vidovi komunikacije. Vesti su se prenosile i usmenim putem preko posrednika, makar on bio i neprijatelj. Stevan Đukić, artiljerijski narednik štaba Šumadijske divizije, u svom dnevniku zabeležio je slučaj da je jedan bugarski oficir uspeo na liniji fronta da stupi u kontakt sa jednim vojnikom Timočke divizije, te mu je preneo pozdrave od kuće uz vest da se oženio njegovom sestrom.

CENZURA: U skladu sa uredbom o cenzuri Kraljevine Srbije iz maja 1915. godine, predmet cenzure su postali: "Sva privatna prepiska putem pisama, dopisnica i telegrama, po unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju, t.j. sva privatna prepiska između vojišnog dela i pozadine, i obratno; kao i prepiska za inostranstvo i iz inostranstva." Ovakve i slične propise donele su sve države uključene u sukob, a imale su za cilj da spreče i otežaju suprotstavljenoj strani da dođe do obaveštajnih podataka.

Osnovni zadatak cenzure bio je da onemogući da informacije koje mogu štetiti ratnom naporu dođu do neprijatelja ili uznemire domaće i savezničko javno mnjenje. Iz tog razloga korespondencija se ograničila na razmenu privatnih vesti, što je jezgrovito formulisano i u rečenici koja je štampana na svakoj vojničkoj dopisnici: "Pisati se mogu samo privatne vesti. Karta će biti uništena, ako se izlažu vojničke stvari".

Iako je bila rutinska, cenzura je usporavala, a neretko i onemogućavala komunikaciju. Ogroman broj pisama koje je trebalo pregledati svakog dana, a često i neažurnost cenzora, dovodili su do toga da mnoga pisma ne dođu do adresanta. Zarobljeni srpski major iz logora u Gredigu napisao je supruzi u Srbiji jula 1915. godine: "Nehat, da se pročitaju te karte, radi cenzure, i vidi njihova naivna i čisto familijarna sadržina koja može svuda ići i proći; ali, nehat, da se čitaju, sa njima se najsvirepije postupa; nište se i bacaju, i te karte nesuđene, nevino ginu, užasno ginu, mučki ginu... A zbog čega to, za to: što je lakše bacati karte nego čitati ih, cenzurisati ih. To je užasno."

Ironija je da je i ovu kartu zaplenila austrougarska cenzura, te ona nikada nije stigla do primaoca.

S obzirom da su ograničenja bila mnogobrojna, pisma su zbog svoje sadržine često dolazila u izmenjenom obliku do primaoca, dok je u izuzetnim slučajevima cenzura odlučivala da pojedina pisma i zadrži. Cenzori su posebnu pažnju obraćali na šifrovana saopštenja i skrivene poruke. Kod zarobljenika su naročito uočeni pokušaji da korišćenjem dvosmislenih izraza obmanu cenzore i da svojim bližnjima prenesu pravu sliku o životu u logorima. Jedno takvo pismo koje je napisao zarobljenik iz Rusije, ipak je promaklo njihovoj pažnji:

"Dragi roditelji!
Ja sam pao u ropstvo. Rusi,
o kojima se kod nas govori da
vrlo zlo postupaju sa zarobljenicima
na suprot su ljubazni i predusretljivi,
zato se ne treba nikada na
moju sudbinu tužiti. Dobri Bog će
dati, da ćemo se opet videti. Sad
sam u Sibiriji. Imamo svega.
Neznam, šta znači oskudevati na
išta. Mi smo zadovoljni. Dobivamo
odelo, hranu i duvan. Postelja nam je
mekana i topla. Okolina je pusta, svud
goli, tvrdi kamen. Svaki dan se nekoliko
sati šećemo. Pada sneg, sve se
smrzava od zime. Danomice vjetar
studeni duva. O dobrom odnošaju
između Nemaca i nas poznato vam je.
Stekao sam prijateljstvo po
redu svakog od naših, čim se ponosim.
Na plemenite Ruse niko se ne
tuži. Dakle, sad i sami uviđate da ne
treba žaliti me.
Doći će posigurno dan kad
ćemo se videti, jer me ovde stalno čeka
odmor, dok mi je na ratištu pretila
samo smrt.
Celiva vas i grli, vaš sin

Mirko"

S druge strane, zarobljenici su bili i izuzetno pogodna ciljna grupa preko koje je neprijatelj špijunažom mogao doći do obaveštajnih podataka. Usled nepažnje srpskih vlasti koje su previdele da se pisma ratnim zarobljenicima overavaju civilnim poštanskim pečatima, austrougarska obaveštajna služba je razvila sistem po kojem je vrlo lako mogla da locira pojedine jedinice ili baterije. Tako je karta kaplara Milosava Đurića koju je uputio jednom zarobljeniku u logor Nađmeđer odala lokaciju njegove baterije. Napisao je da se nalazi u mestu Dubravice, dok je kartu datirao na 29. jun 1915. godine. Priložio je da mu je adresa "5. pozicijska baterija na vojištu". Mesto je srpska cenzura izbrisala, ali je otkrivena pozicija baterije jer je ostao vidljiv poštanski žig civilne pošte u blizini Požarevca.

VEST: Jedna od osnovnih potreba vojnika na frontu, koji su bili odsečeni od svojih porodica, bile su vesti od kuće. Pored pisama, vojnici su sa nestrpljenjem iščekivali novi broj nekog od listova na srpskom jeziku, koje su obično – uz druge potrepštine – donosile komordžije na liniju fronta. Tada su novine išle od ruku do ruku svih pismenih vojnika dok se hartija ne bi pohabala od silne upotrebe.

Treba imati na umu i psihološko stanje vojnika, koji su boraveći mesecima u rovovima bili odsečeni i izolovani od ostatka sveta. Samim tim, bilo kakve vesti koje su dolazile do rovova za njih su imale veliki značaj. Ista pisma su čitana bezbroj puta u časovima dokolice. Putem njih, vojnik je osećao da na neki način ima vezu sa svetom, a naročito sa svojom porodicom o kojoj je vrlo malo znao. Slično raspoloženje je primećeno i kod ratnih zarobljenika, koji su u logorima osećali veliku izolovanost.

Kako su pisma predstavljala najustaljeniji vid komunikacije sa članom porodice koji se nalazio na frontu, prevashodno se postavljalo pitanje o njegovom zdravstvenom stanju. Najčešće su pisma počinjala rečenicama: "Ja sam dobro, što i vama želim" ili "Mi smo živi i zdravi svi, i tako i tebi želimo od Boga". Drugi zajednički imenitelj svih pisama predstavljalo je pitanje o finansijskoj i materijalnoj situaciji. Porodice solunskih ratnika koje su ostale u opustošenoj Srbiji redovno su tražile pomoć u novcu, bez kojeg ne bi mogle da prežive. Novac je bio preko potreban i zarobljenicima koji su se nalazili u logorima širom Evrope.

Pored ova dva aspekta, sadržina pisma se u manjoj meri razlikovala u odnosu na to da li je vojnik bio pošiljalac ili primalac. Kada se vojnik obraćao svojoj porodici, pored uobičajenih pitanja, navodio je imena svojih ratnih drugova iz iste familije ili sela, upućujući porodicu u njihovo zdravstveno stanje. Vojnik je završavao svoje pismo uz molbu da mu se češće piše. Tako je marta 1917. rezervni poručnik Drinske divizije napisao supruzi:

"Draga Ano,

Zdravo sam, a isto želim svima vama. Dobio sam tvoje dve karte, a čitao sam i oglas preko novina. Do sada sam ti poslao oko 1400 kruna u četiri partije: prva preko Paje, druge dve preko "hotel Sekulića", a četvrta preko Sp. Baćanovića; novac kad primiš rasporedi kako je najbolje.

Krsta, Mladen, Stevan i Živojin sa mnom su i zdravo su. Obrad i tvoj Ilija uče školu i zdravi su. Izvesti me o Nikoli, Velimiru, teči Stevi i tvojima u Kamenici.

Kako Mikica i ostala deca? Trudiću se da ti češće pišem, a nadam se da ćeš i ti pisati.

Tebe, Mikicu i sve ostale mnogo pozdravlja i ljubi vaš Jova."

Neretko su lažne vesti, čak i one nenamerne, dovodile do nesporazuma koji su dodatno činili život težim. Posrednici u Ženevi dobijali su spiskove poginulih vojnika i oficira, na osnovu kojih je trebalo da obaveste porodice o smrti bližnjih. Zabeleženi su slučajevi da se pogrešna osoba proglasi mrtvom. Kako je obično nekoliko srodnika iz iste kuće bilo na frontu – u takvim slučajevima bilo je najviše prostora za grešku. Iz prepiske jedne porodice iz Bogatića saznajemo da je pogrešno preneta vest o pogibiji jednog brata, dok je u stvarnosti poginuo drugi. Nekoliko meseci je trebalo da prođe kako bi do svih došla tačna informacija. Ovakva vrsta greške je već dovoljno napaćenim porodicama u Srbiji donosila pomešana osećanja i stvarala niz komplikacija. S druge strane, ratna konfuzija često je imala za posledicu da pisma ne dođu do primaoca. Ako ne bi dobile pisma ili bilo kakve druge vesti, porodice vojnika su taj čin tumačile kao najverovatniju smrt.

Usled objektivnih okolnosti, veliki deo prepiske odvijao se preko dopisnih karata u kojima je bilo mesta samo za prethodno pomenuta pitanja, bez mogućnosti da se prenose svakodnevni utisci, strahovi i nadanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net