Član biblioteke

Radovan Treći je, kroz usta i preko brkova svog najslavnijeg interpretatora Zorana Radmilovića, s posebnim ponosom naglašavao kako je „član biblioteeekeee“, što je kod gledalaca izazivalo salve smeha; da bi se razumelo zašto je to tako smešno, morao bi se poznavati društveni, politički i kulturni kontekst u kojem je drama nastala i u kojem je predstava igrana.

Danas, izgleda, ni članstvo u biblioteci nije više urnebesna metafora bilo čega, nego se došlo dotle da častan čovek mora da preispita moralnu održivost svog daljeg učešća u tome. U čemu? Pa, u članstvu u biblioteci!

Građanin Jovica Pantelić iz Lazarevca, star sedamdeset godina i sa pedesetogodišnjim članskim stažom, rešio je da se demonstrativno ispiše iz članstva u gradskoj biblioteci „Dimitrije Tucović“ u Lazarevcu. To je, da podsetimo, ona biblioteka u čijim je prostorijama jedne nedavne večeri otvorena izložba Coraxovih i Petričićevih karikatura, da bi već sutradan sabajle bila zatvorena po nalogu direktorke biblioteke, jer da je cela ta stvar, molićemo fino, „ispolitizovana“, a direktorka se politike, dakako, gadi, ona je kanda inkompatibilna s njenim prefinjenim osećanjem za lepo. Ili se barem gadi politike koja nije ona politika koja je nju postavila na to mesto. Kad smo već kod direktorkinih gađenja, dotična je ilustrovala tu straaašnu političku zloupotrebu „hrama kulture“ i time što je u publici prilikom otvaranja bio prisutan i jedan predsednik političke stranke (Zoran Lutovac). Obratite pažnju: u publici! Izgleda da u srpskoj naprednoj Srbiji, ako ste javno i politički profilisana ličnost, više nikada i nigde nećete moći da budete privatno lice i da uživate prava svakog drugog privatnog lica, uključujući i odlaske u pozorište, bioskop, u biblioteku, na promociju knjige ili na otvaranje izložbe. Šta ako sutra nekome padne na pamet da neki film ili predstavu skine s repertoara Bitefa ili Festa jer je u publici primećen Zoran Lutovac (a on, znam iz iskustva, baš rado posećuje kulturna događanja), Saša Janković ili Dragan Đilas (dobro, za njega nije mnogo verovatno: taj se uvek držao na bezbednoj distanci od kulture)?

Kako god, građanin Jovica Pantelić je održao javni čas iz građanske svesti i ličnog dostojanstva, poručivši: vi možete sve što hoćete, ali nećete moći dokle hoćete, a ja u međuvremenu ne nameravam da vam budem saučesnik.

Malograđanin u nama najkasnije na ovom mestu uzrujano će protestovati: „Ali, kakvo je to ‘saučesništvo’, za boga miloga, najobičnije članstvo u biblioteci?!“ E pa, odnekud mora da se počne; neka svako počne odande odakle može, i zbir tih početaka već bi bio jako, jako velik. Naravno, uvek je lakše tražiti izgovore da se ne čini ništa, da se ne pusti glasa od sebe, da nakljukani fatalističkim bajanjima pustimo da nas prekrije korov, da obrastemo u ambroziju koja veselo napreduje i okiva Srbiju.

Razume se, otkazivanje članstva u biblioteci ima smisla samo kao neophodna prva faza. Nakon toga sledi povratak, čim iz nje naglavačke izbacite uzurpatore i uljeze, provalnike i nametnike. Jer, biblioteka pripada svima nama koji je izdržavamo. Isto važi i za Srbiju.