foto: kabinet predsednika francuske / tanjug
DOMAĆIN I GOST: E. Makron i A. Vučić

Srpsko-francuski odnosi >

Knedla u grlu

Čini se da Francuska nije odolela da ne podeli lekciju političkom establišmentu Srbije. Mesto na kojem je sedeo predsednika Vučić 11. novembra u Parizu možda je i poruka da će morati da nastavi da radi na ispunjavanju obećanja. Zbog toga je ovo pravi trenutak da se celokupni srpski politički establišment ozbiljno zapita kako smo stigli dovde, a odmah zatim i kako da se iz ove sramne pozicije izbavimo

"Dok sam ja živ, nikada Francuska neće ratovati protiv Srbije." To su bile reči Fransoa Miterana sredinom 1990-ih godina, kada je jedan deo francuskih intelektualaca, predvođen Bernarom Anri Levijem, Alenom Finkelkrautom i Bernarom Kušnerom, tražio bombardovanje Srbije na čijem čelu je bio Slobodan Milošević. Dolaskom Žaka Širaka na vlast, definitivno se menjaju francusko-srpski odnosi. Srbija tada uglavnom iskazuje osećaj neuzvraćene ljubavi, ljuti se, ne razume francuske poteze, ali ipak se u javnosti iznosi stav da treba oprostiti u ime dugog prijateljstva, kao i zbog činjenice da je Francuska velika sila. U političkim tumačenjima sve do danas nema racionalnog razumevanja francuskih stavova, podjednako kao što veliki deo francuske javnosti ne poznaje Srbiju, a oni koji su za nju čuli svoja znanja uglavnom vezuju za rat devedesetih godina prošlog veka i zločine. Svemu ovome u velikoj meri doprinosi neznatna pažnja koju Francuska posvećuje Srbiji, kao i niz njenih skorijih, prilično uvredljivih poteza.

IZVINJAVAMO SE, MNOGO SE IZVINJAVAMO: Proslava kraja Prvog svetskog rata u Parizu prošlog vikenda tako je izazvala burne reakcije u Srbiji i dovela do još jedne razočaravajuće epizode u francusko-srpskim odnosima. Pre svega, zbog podignute zastave Kosova u katedrali Notr Dam u Parizu, iako je ona podignuta i 2014. godine, kada se obeležavao početak Prvog svetskog rata, samo što se tada tome nije pridavao značaj kao ovih dana.

"Isticanje zastave Kosova je neprimereno, ali Srbija na najvišem nivou treba da učestvuje u obeležavanju stogodišnjice od kraja Prvog svetskog rata u Parizu, zato što smo pre 100 godina velikim žrtvama platili svoju slobodu", obrazložila je potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović.

Francuski ambasador u Srbiji Frederik Mondoloni poručio je tada da Francuska dobro razume "da je slučaj zastave Kosova težak za Srbiju, ali smisao nije u pobedi saveznika, jer pobeda je proslavljana velikom vojnom paradom uz učešće i srpske vojske u prvim redovima, već u sećanju na žrtve rata i na mir. To je i bio razlog da predsednik Makron pozove i poražene u Prvom svetskom ratu, kao i neke zemlje koje nisu ni postojale. Ovaj događaj sa zastavom Kosova ne sme da baci senku na naše slavne dane iz 1918. godine, na izuzetno blisko savezništvo i na doba bratstva po oružju".

Sve u svemu, predsednik Srbije je prešao preko "slučaja zastave Kosova" i uputio se u Pariz. Međutim, sačekala ga je nova neprijatnost. Bio je to ponižavajući raspored sedenja ispod Trijumfalne kapije, kod plamena Neznanom junaku, gde se događala centralna proslava. Naime, predstavnik velikog saveznika Francuske u Prvom svetskom ratu, koja je tada izgubila trećinu svog stanovništva, našao se skrajnut, a centralnu poziciju, iza Angele Merkel i Vladimira Putina, dobio je Hašim Tači, dok su u prvom redu najvažnijih gostiju sedeli i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović i Bakir Izetbegović kao predsedavajući Predsedništva BiH.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je tada da je imao osećaj "knedle u grlu", ali da je doneo odluku da ne pravi skandal. Već sutradan, 12. novembra, ambasador Francuske u Beogradu je rekao da je raspored sedenja na obeležavanju 100 godina primirja u Prvom svetskom ratu u Parizu "velika nespretnost zbog koje žali" i dodao da "moli predsednika Srbije Aleksandra Vučića i srpski narod da prihvate izvinjenje".

Srbija se slično našla uvređenom, pa posle prešla preko svega, prilikom odluke francuskog apelacionog suda u Kolmaru da odbije zahtev Srbije za izručenje bivšeg vođe OVK Ramuša Haradinaja, 28. aprila 2017. godine, dozvolivši da se vrati u Prištinu nakon hapšenja po Interpolovoj poternici. Tada je predsednik Vučić izjavio da je svestan da je Srbija mala a Francuska velika, ali da nikome, pa ni Francuskoj, neće dozvoliti da "poništava" Srbiju, te ocenio da je u pitanju "brutalna sila". Sledila je protestna nota, povučen je ambasador Srbije u Parizu na konsultacije. Istovremeno je ministar inostranih poslova Ivica Dačić doneo odluku da Srbija neće tri meseca učestvovati na skupovima u Francuskoj, ali je na pitanje da li će Srbija prekinuti diplomatske odnose s Francuskom izjavio da neće da "ugrozi stabilnost i budućnost bilo kakvim hitrim potezom". Zapravo, Srbija je učestvovala na multilateralnim skupovima i ubrzo vratila ambasadora u Pariz. A Ramuš Haradinaj je postao premijer Kosova.

KRATKA ISTORIJA NERAZUMEVANJA I NESPOSOBNOSTI: Ako se vratimo još malo unazad, kada je Francuska priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić, inicirao je odluku da srpski zvaničnici ne putuju više u Francusku, koja je na snazi bila samo par meseci. Bivši ambasador Srbije u Francuskoj Radomir Diklić smatra da je tadašnja odluka Francuske da prizna nezavisnost Kosova, kao i glasanje za prijem u Unesko ili u Interpol prošle nedelje zapravo spoljna politika Evropske unije; zemlje EU koje nisu priznale Kosovo donele su takvu odluku iz svojih unutrašnjih razloga, kao na primer Španija zbog Katalonije, dok Francuska takve argumente nema.

Postavlja se pitanje da li je predsednik Vučić od ranije imao informaciju da će zastava Kosova biti podignuta u Notr Damu, kao i saznanje o tome gde će sedeti prilikom centralne proslave kod Trijumfalne kapije. Ako je znao, mogao je da odluči da ostane u Srbiji i da na taj način dostojanstveno oda poštu srpskim žrtvama i uvaži činjenicu da je Srbija izgubila 28 odsto svog civilnog stanovništva i tri četvrtine vojnika. Takvu odluku je, na primer, doneo državni vrh Velike Britanije, koji je poslao potpredsednika vlade u Pariz, a sam prisustvovao komemoracijama u svojoj zemlji. Ako predsednik Srbije nije imao nikakva saznanja unapred, da li je to onda propust u radu ambasade Srbije u Parizu, koja je trebalo ne samo da ga informiše već i da aktivo lobira da do toga ne dođe?

Kada već govorimo o lobiranju, navedimo interesantnu činjenicu da je nedavno, tačnije, juna meseca ove godine, u Francuskoj objavljena knjiga "Rođenje jedne demokratije: Hašim Tači i put ka nezavisnom Kosovu (1987–2008)". Autor ove knjige je Žak Boduen, koji je 2007. godine bio savetnik ministra spoljnih poslova Bernara Kušnera, a zatim i generalni direktor izdanja prestižnog CNRS-Nacionalnog centra za naučna istraživanja. Krug francuskih intelektualaca koji je doprineo da se gotovo ceo srpski narod povezuje sa zločinima počinjenim krajem prošlog veka i koji je aplaudirao bombardovanju Srbije 1999. veoma je uticajan. Ovome je u određenoj meri doprinela i činjenica da se Srbija nikada nije dovoljno distancira od tog perioda, ali i zato što je, s jedne strane, izabrala pogrešne aktere da lobiraju za njene interese, a sa druge, nije umela ni da se predstavi francuskoj javnosti i institucijama na adekvatan način.

fotografije: fonet i sa zvaničnog sajta ambasadeŠTA STE RADILI, GDE STE BILI: Ivica Dačić i Rajko Ristić, ambasador u Parizu

I dok kosovski Albanci uspešno rade na ostvarivanju svojih ciljeva i prepoznavanju nacionalnih interesa, koristeći sve raspoložive resurse, Srbija je, samo primera radi, poslednjih šest godina u Parizu bila predstavljena u liku ambasadora Rajka Ristića. Kada je za njega tražen agreman, u tri navrata Francuska je puštala da prođe po tri meseca pa tražila "dopunu biografije", što na diplomatskom jeziku zapravo znači da zahteva da se predloži neko drugi. I svaki put su se ovakva poruka i stav vlasti ignorisali i insistiralo se na Ristiću, bez uvažavanja francuskog stava. Agreman je na kraju dat, ali su mu vrata viših francuskih političkih krugova ostala zatvorena, a samim tim i mogućnost da nešto korisno uradi za zemlju. Tako je svoje vreme utrošio i na to da se prošlog proleća potuče sa Radoslavom Pavlovićem, direktorom jedinog srpskog kulturno-informativnog centra u svetu, koji se nalazi preko puta čuvenog Bobura u Parizu, koji je potom privremeno zatvoren. Ovaj se ambasador "istakao" i zamenom stolarije i postavljanjem PVC prozora na zgradi ambasade iz 1921. godine, koja se nalazi pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Francuske, gde se bez odobrenja ni tenda ne menja a kamoli prozori. Iako je ministar spoljnih poslova Srbije izjavio da je u pitanju velika bruka srpske diplomatije, akteri skandala nisu vraćeni u Beograd niti sankcionisani. Radomir Diklić stoga smatra da Srbija generalno ima nedorastao odnos prema Francuskoj, sa tendencijom da se podrška podrazumeva i nedovoljnim uvažavanjem činjenice da je to jedna od najvećih svetskih sila, koja ima svoje interese i vrednosti.

I pored nezavidnog ugleda koji srpski narod ima u Francuskoj još od devedesetih a koji se sve do danas sporo menjao, ipak je predsednik Širak bio prvi državnik jedne velike zapadne sile koji je posetio Srbiju nakon 5. oktobra 2000. i tom prilikom otvorio renoviran Francuski kulturni centar. Francuska se od tog trenutka trudila da integriše Srbiju u evropske tokove. U novembru 2001. godine smanjen je dug Pariskog kluba za čitavih 67 posto. Bila je zahtevna prema Srbiji, ali nikada kao Nemačka i Holandija i nedopustivo se slabo snalazila u političkim podelama nakon ubistva Zorana Đinđića, pruživši na kraju prednost Vojislavu Koštunici.

ŠTA MAKRON TRAŽI OD VUČIĆA: Odluke francuskog protokola poslednjih dana daju zasigurno utisak da Srbija kao zvanica nije bila prioritet za Francusku. Ako je propust, desio se zato što se nije posvetila posebna pažnja Srbiji koja je u obeležavanju Prvog svetskog rata morala da ima bolju poziciju, i pored toga što je događaj zamišljen da bude u slavu mira, a ne pobednika. Ako nije propust nego namera, onda se treba pre svega zapitati ko ovim dobija i šta je cilj? Svakako treba imati u vidu da je trenutak jedinstven. Prvi put posle 10 godina relativno slabe uloge Francuske u okviru Evropske unije, predsednik Makron je odlučno preuzeo kormilo i ima jasan koncept: vidi Srbiju i Zapadni Balkan u Evropskoj uniji, ali pod uslovima koje je izrekao na Samitu EUpadni Balkan u Sofiji prošle godine, da do proširenja može doći tek pošto se sprovede prava i trajna reforma, koja će dubinski poboljšati funkcionisanje EU. Što se pak Srbije tiče, predsednik Makron je jasno rekao Aleksandru Vučiću 17. jula u Jelisejskoj palati da pre svega treba da se posveti reformama i normalizuje odnose sa Kosovom, pa da tek onda govori o datumima.

Postavlja se pitanje koliko je Francuskoj bitno da li Srbija sprovodi reforme i poštuje evropske vrednosti. Istoričarka Dubravka Stojanović smatra da je Srbija odustala da ide putem kojim ide Francuska: "Ako je tokom XIX veka težila da bude sve bliža vrednostima koje je simbolizovala Francuska, ako je prepisivala francuske zakone i trudila se da državu ustroji na sličan način, ona je posle pada komunizma odlučila da krene putem etničkog nacionalizma i da ratuje za teritorije."

Ipak, autoritarni režim Aleksandra Vučića Francuska bar do sada toleriše, pa čak i podržava. Mada bi se mogli zapitati da li je, pored predsednika SAD Donalda Trampa i predsednika Rusije Vladimira Putina, i predsednik Vučić bio meta u govoru predsednika Makrona 11. novembra u delu gde kaže da je patriotizam suštinska suprotnost nacionalizmu. Nacionalizam je izdaja patriotizma. Tokom Foruma za mir koji je organizovan istog dana, Angela Merkel je takođe izrazila zabrinutost usponom populizma i nacionalizma, a Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, upozorio je da se događa geopolitički splet okolnosti nalik onome koji je doveo do Prvog svetskog rata i atmosfere iz tridesetih godina prošlog veka.

Što se normalizacije odnosa sa Kosovom tiče, interes Francuske je jasniji. Gubitak vlasti i autoriteta Angele Merkel, odlazak Velike Britanije iz EU, hronični problemi Italije, čine da Emanuel Makron ima jedinstvenu priliku da se pozicionira kao lider Evrope, a cilj je potvrdio načinom na koji je organizovana proslava kraja Prvog svetskog rata. Žan-Arno Derens, glavni urednik francuskog portala "Le Courrier des Balkans" podvlači da "on ne može da se postavi za lidera Evrope a da ne posveti više pažnje Balkanu". S obzirom da je sukob Makedonije i Grčke po pitanju imena na putu da se reši, ostaju problemi Kosova i Srbije, kao i Bosne i Hercegovine. Sve ukazuje na to da Francuska pod normalizacijom odnosa sa Kosovom zapravo vidi obavezno priznanje nezavisnosti Kosova.

Princip da Kosovo treba prvo da pokaže poštovanje ljudskih prava i izgradi multietničko društvo više se nigde ne pominje. Koliko god da je očigledno da Kosovo želi nezavisnost, što pre svega znači da se Albanci bore za teritoriju, što je opet po svojoj suštini nacionalizam, u ovom slučaju smatra se prihvatljivim. Potezi i izjave Aleksandra Vučića poslednjih godinu dana govore da je i on saglasan da se takva odluka mora doneti, ali da nije do kraja razradio plan kako da ga sprovede, odnosno kako da takvu ideju "proda" srpskoj javnosti, zbog čega okleva, a istovremeno pokušava da isprovocira incidente kako bi doveo do situacije svršenog čina, i to u dogovoru sa Hašimom Tačijem, a najverovatnije i uz posredovanje raznih "mirotvoraca", među kojima se poslednjih meseci pominju i francuski. Tako se stiglo i do ideje razgraničenja i razmene teritorija, koje Francuska podržava i pored toga što ona podrazumeva podelu na osnovu etničkih principa. "Mi nemamo crvenih linija, Beograd i Priština treba da dođu do globalnog rešenja, koje će biti trajno i doprineti stabilnosti regiona. Za nas nema ni blanko čekova, mi se ne suprotstavljamo rešenju, a principijelno ni razgraničenju", objasnio je ambasador Mondoloni i dodao da je "potreban dogovor koji će konačno rešiti ovo pitanje i Francuska neće deliti lekcije".

Ipak, čini se kako Francuska nije odolela da ne podeli lekciju političkom establišmentu Srbije. Mesto na kojem je sedeo predsednika Vučić 11. novembra u Parizu možda je i poruka da će morati da nastavi da radi na ispunjavanju obećanja.

Prilikom posete Beogradu 2001. godine, Žak Širak je pozdravio "oslobođenje srpskog naroda", ali podvukao da se "zrelost jednog naroda ceni po sposobnosti da svesno sudi svojoj prošlosti". Možda je ovo pravi trenutak da se celokupni srpski politički establišment ozbiljno zapita kako smo stigli dovde, a odmah zatim i kako da se iz ove sramne pozicije izbavimo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net