foto: marija janković

Intervju – Rodoljub Šabić >

Srbija je ukopana u korupciju

"Znate li koja se stranka najveći broj puta obraćala povereniku i u čiju korist je poverenik doneo najviše rešenja? Srpska napredna stranka. I dan­-danas drži taj rekord iako već šest godina ne podnosi žalbe nego podriva poverenika i zakon"

U atmosferi koju je teško prepričati, jer je naprosto kuljala odnekud iznutra, svečana objava da će filmski festival Slobodna zona otvoriti Rodoljub Šabić, celom događaju dala je zaokružen smisao. Na pozornici, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti rekao je da privodi kraju 14 godina dug posao na uspostavljanju jedne državne institucije, a koja će nam svima trebati, povezujući svoj rad sa Slobodnom zonom koja "takođe 14 godina radi sličan posao – bori se za ljudska prava, ne birajući atraktivne teme, već sučeljavajući se sa gorućim temama iz sfere ljudskih prava – počev od različitih oblika nesloboda do zastrašujućeg rasta desnog populizma".

Mandat dosadašnjem povereniku ističe 22. decembra, a tu činjenicu kako joj se vreme bliži mnogi doživljavaju sa sve većom strepnjom. Jer ispod naslaga dugogodišnje podrške Šabićevoj borbi za odbranu ljudskih prava, zaštitu ličnih podataka, javnosti državnih dokumenata, podvukao se "egzistencijalni" strah da će institucija poverenika, i kao zaštitnik, i kao poslednja odbrana od totalnog mraka, uskoro postati samo bezbojni deo sistema.

"VREME": Na festivalu ste i sami rekli da je prvi put da ga otvara neki državni funkcioner. Izgleda da ste dobili veliku "nagradu publike", ali da su državne nagrade očigledno izostale?

RODOLJUB ŠABIĆ: Pratim taj festival i znam da ga nikada nijedan državni funkcioner nije otvorio. Zbog toga me poziv jeste zatekao, ali moram reći prijatno. Još mi je više bila prijatna sama atmosfera, trenutak kada sam prozvan da izađem i da održim govor, kao i sve što je usledilo posle toga. Što se zvaničnih priznanja tiče, nisam ih gladan, dosta njih sam već dobio, ali kao posebnu doživljavam činjenicu da ih nikada nisam dobio ni od jednog od bivših režima koji su se kod nas smenjivali na vlasti. I to doživljavam kao priznanje za ono što je moja obaveza kao poverenika, a to je nezavisnost. Tako da sam poziv da otvorim Slobodnu zonu i zaista fascinantan pozdrav publike doživeo kao priznanje toj nezavisnosti.

Samo dva dana posle tog događaja, Skupština je usvojila Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i pored ozbiljnih kritika koje ste tom zakonu upućivali, pre svega vi, ali i organizacije civilnog društva i Evropska komisija. Zašto je uprkos svemu zakon usvojen?

Mi živimo u jednom kontekstu koji je uspostavljen i u kome je sve redukovano na arenu u kojoj se obračunavaju političke stranke. To je arena u kojoj se odvija bespoštedna borba i u kojoj je neprijatelj svako ko nije "naš". Ne mora biti "njihov", dovoljno je da nije "naš". A ako nije "naš", i sve drugo nije relevantno, ni njegova pamet, ni znanje, ni iskustvo. U takvom kontekstu, način na koji je zakon usvojen praktično je logičan. Gledao sam na snimku kako Odbor za pravosuđe odbija 124 artikulisana, obrazložena amandmana – za samo 50 sekundi. To je za Ginisa. I to je potpuno ponižavajuće za bilo koga, a za sam parlament ponajpre.

Od zakonskih novina beleži se da se kazne znatno povećavaju za zloupotrebu podataka o ličnosti, kao i to da svi državni organi moraju da imaju osobu koja je zadužena za zaštitu podataka o građanima. Da li je to dovoljno u smislu proširenja prava građana i koliko će se, s obzirom na dosadašnja iskustva, u praksi primenjivati?

Te dve novine, koje su istakli autori zakona i koje mediji prenose, sa istinom nemaju nikakve veze. Kada pogledate kaznene odredbe za kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, one su u okviru klasične prekršajne odredbe, a to znači da se kreću od 20.000 dinara do dva miliona dinara. Znate li koliki je maksimum kazne po GDPR-u? Dvadeset miliona evra. Naše kazne su manje oko 1000 do 1200, pa i 1300 puta od evropskih. A to se dešava u zemlji u kojoj je stanje zaštite podataka o ličnosti očajno. Mi nemamo ni adekvatnu praksu, jer većina postupaka koji se pokreću, čak i krivičnih, završava se zastarevanjem. Samo poverenik je podneo nekoliko desetina krivičnih prijava koje Tužilaštvo praktično uopšte ne gleda.

Što se tiče oficira za vezu, tu takođe imate jednu floskulu. Prvo, nisu obavezni u svim institucijama. Drugo, imate niz odredbi koje potpuno relativizuju njihovo uvođenje. Kao prvo, to treba da budu stručni, obučeni ljudi. Ali, ko je stručan i ko obučen? Gde su stekli ta znanja i ko ih je obučio, ko proverava njihovo znanje? I jedna i druga stvar koje ste pomenuli na nivou su mantre, ali realnih efekata od toga nema. Da ne pričamo o tome da u odsustvu objektivnih kriterijuma za postavljanje tih oficira ne treba isključiti sumnju, koja je kod nas inače latentno prisutna, da bi to mogao biti još jedan rezervoar za plasman stranačkih kadrova.

U kojoj meri je poštovan vaš model zakona zaštite podataka o ličnosti, odnosno u kom važnom delu nije poštovan?

Ja sam prosto bio iritiran time da godinama imamo akutno lošu situaciju, a da radna grupa vlade piše taj zakon kao što se zida Skadar na Bojani – prvi rok za pripremu ovog zakona bio je maj 2013. godine! Na zahtev čak 18 organizacija civilnog sektora, upućen vladi, tražilo se da se što pre pristupi usvajanju zakona i da taj model poverenika bude osnova. Vlada to unosi u akcioni plan za Poglavlje 23 i na kraju se pojavljuje tekst koji nema apsolutno nikakve veze sa tim modelom. Što je još i manji problem od toga da je tekst izuzetno loš.

Kao prvo, jezik je takav da ga ni pravnici specijalisti ne razumeju lako, a kamoli obični građani. To je bila jedna od fundamentalnih primedbi i mišljenje EU, koje je posle nestalo. Potom, Zakon na očigledan način ignoriše akutne probleme. U tom neumesnom prepisivanju GDPR-a, zaboravilo se na ovdašnje robusne obrade podataka ličnosti koje su dosad izazivale mnogo problema. Primera radi, Zakon ne sadrži nijednu odredbu o video-nadzoru, iako smo imali bezbroj ekscesa. Potom, obrada biometrijskih podataka koja je naročito delikatna i danas verovatno važi za najinvazivnije područje privatnosti. Zakon se time uopšte ne bavi. Pa, ako hoćete i JMBG. Insistirao sam da se potpuno zabrani objavljivanje JMBG na internetu ili bilo kog identifikacionog broja. Uneli su to tek nakon primedbi poverenika, ali tako da se u vezi s tim postupa u skladu sa Zakonom o JMBG. A ko pročita Zakon o JMBG videće da tamo nema nijedne odredbe koja bi bila u funkciji zaštite.

Po novom zakonu ne zna se kojim postupkom se individualna prava ostvaruju, to je valjda samo autorima jasno. Nevešto prevodeći famozni GDPR, po novom zakonu vi se istovremeno možete obratiti i povereniku i sudu. Predviđa se parnična nadležnost Višeg suda, u kojima do sada niko nije sudio tu materiju, a pritom reč je o parničnom postupku, većim troškovima, rokovima i svemu ostalom. I sad zamislite situaciju u kojoj su, recimo, vaša prava privatnosti povređena. Vi ste se obratili povereniku, ali u skladu sa novim zakonom podneli ste tužbu i sudu. Teku dva postupka za istu stvar, što je u pravu jako neobično. Otvara se rizik da dva organa vlasti donesu dve različite odluke. I dešava se da poverenik kaže "vaše pravo nije povređeno", ali viši sud kaže "da, vaše pravo je povređeno". Pošto je poverenik brži, a parnica sporija, vi ste u međuvremenu podneli tužbu protiv poverenika Upravnom sudu. I Upravni sud je našao da je poverenik u pravu. Na kraju imate dve kontradiktorne sudske odluke. Ovo je za sada hipotetički, međutim sasvim je moguće. To je nešto što se u pravu smatra nedopustivim.

Dolazimo i do famoznog člana 40. novog zakona.

Do člana koji predlaže ogroman broj ograničenja onih prava koja je zakon prethodno zajemčio. I to na način koji je veoma fluidan. Na primer, dođete da se interesujete kod nekog, namerno kažem nekog jer se ne vidi čak ni kod koga, kod državnih organa ili bilo kog obrađivača podataka, i hoćete da znate ko je, zašto i u koju svrhu obrađivao vaše podatke i da li ih distribuira, i možete dobiti odgovor: "Uskratićemo vam to pravo." Vi u čudu pitate kako, kad u zakonu piše drugačije, ali onda dobijete odgovor: "Da, piše, ali piše i da vam možemo uskratiti to pravo, zbog drugog važnog javnog interesa." Pogledajte član 40, stav 1, tačka 5. U članu 40 kakav je bio u prethodnom zakonu bar je pisalo da se takve rezerve iz korpusa "važnog javnog interesa" mogu staviti u zakonske okvire. U poslednjem trenutku, u zadnjem krugu pred predlaganje zakona, iz ove verzije obrisana je reč "zakon". Kada smo na to žustro reagovali i ja i ceo civilni sektor, Ministarstvo je odgovorilo na jedan neverovatan način: da su reč "zakon" obrisali da ne bi izazivala konfuziju.

Postoji li kakav nadzor EU nad usvajanjem takvih zakona?

Nakon mišljenja EU koje je bilo tvrdo, jasno, eksplicitno i koje je bilo izuzetno kritičko prema tekstu zakona, stigla su dva zagonetna mejla iz kojih se naslućuje da oni, eto, podržavaju dalji proces donošenja zakona. A kada se otvorila priča i kada je javno rečeno da u zakonu nisu uklonjeni najkapitalniji nedostaci, oni su ćutali. Neću da ulazim u to da li je to u vezi sa nekom drugom političkom konstelacijom i nekim drugim aktuelnijim interesima EU, činjenica je da sam prilično razočaran takvim ponašanjem.

Šta je kritikovala Srpska pravoslavna crkva u vezi sa Zakonom i zašto je, po rečima ministarke pravde Nele Kuburović, zabranjeno da poverenik ima bilo kakva inspekcijska ovlašćenja kada je reč o radu crkava i verskih zajednica?

Ono što je logično dovelo do reakcije SPC jeste činjenica da ta nespretna odredba kojom se uređuje obrada podataka verskih zajednica govori o nekakvoj obavezi usklađivanja akata crkve sa aktima zakona. To je naravno za crkvu kao autonomnu organizaciju potpuno neprihvatljivo. Zašto bi oni usklađivali, ako nije predviđeno da i svi drugi usklađuju svoje akte? Crkva ima obavezu da poštuje zakon, to uopšte nije sporno, kao i da snosi konsekvence u slučaju da ga krši, baš kao i svako drugi.

Što se tiče ministarkine izjave, meni je ona neverovatna. Ne da nisu isključena ovlašćenja poverenika, nego su izričito predviđena. Pogledajte član 93, a jedino što je ostavljeno kao potpuno nebulozna mogućnost to je da crkve same formiraju nekakve poverenike koji će se baviti zaštitom podataka. To je opet posledica potpunog nerazumevanja i prevoda jedne odredbe iz GDPR-a koji je nadnacionalni propis i koji uređuje pojedine varijante koje će članice Unije imati u svojim zakonima. Da li u Srbiji možete da zamislite samostalnog poverenika koji će u svemu biti isti kao državni poverenik, a koga će birati crkva – po kojim kriterijumima?

Kako objašnjavate "neobičan" odnos Republičkog javnog tužilaštva prema vama? Tuženi ste, prema određenim navodima, 15 puta.

Broj tužbi se popeo na 45 ili čak i više. Državni tužilac ima regularna ovlašćenja da "napadne" bilo koji konačan upravni akt bilo kog organa vlasti ove zemlje, ako smatra da je taj organ koji je doneo akt povredio zakon i ugrozio javni interes. Ali on podnosi tužbe isključivo protiv poverenika za informacije. Po Tužilaštvu, poverenik je jedini u ovoj zemlji koji krši zakon i ugrožava javni interes. Moram se nasmejati na tako nešto.

Da se razumemo, osim Tužilaštva svi građani mogu podnositi tužbu kada su nezadovoljni poverenikovim rešenjem. U preko hiljadu slučajeva poverenikov akt je bio predmet tužbe, ali u samo tri odsto slučajeva njegova rešenja su ukinuta i njemu vraćena na ponovni postupak, na dodatno obrazloženje. Ja sam svaki put doneo istu odluku, samo uz pojačano obrazloženje. Ni u jednom jedinom slučaju odluka poverenika nije preinačena kao nezakonita. A ponavljam – uslov za tužbu je da bude nezakonita.

Koga brani Tužilaštvo od vaših "nezakonitih" odluka?

Tu imate tri grupe slučajeva, u vezi sa Savamalom, političarima i vojnim licima. Na primer, Tužilaštvo podnosi tužbu protiv poverenika tvrdeći da je on povredio zakon i ugrozio javni interes kada je naložio da se stavi na raspolaganje javnosti profesionalna biografija postupajućeg javnog tužioca u slučaju Savamala. Samo po sebi je nonsens da bilo koga tužite za objavljivanje profesionalne biografije javnog funkcionera, ali ovde je još paradoksalnija situacija. U trenutku kada je državni tužilac podneo tužbu protiv poverenika, ta ista biografija bila je javno objavljena na veb-sajtu Državnog veća tužilaca. A tom Državnom veću predsedava republički tužilac koji je podneo tužbu protiv poverenika. To je zaista na nivou karikature.

Situacija koja je privukla dosta pažnje jeste famozni postupak u Agenciji za borbu protiv korupcije, potom u Tužilaštvu, u vezi sa bivšim gradonačelnikom a sada ministrom finansija zbog neprijavljivanja velike imovine. Poverenik je i tu dao nalog da Tužilaštvo objavi o čemu se radi, usledila je tužba i opet je poverenik povredio zakon i ugrozio javni interes. A nakon toga, poslednja vest: Tužilaštvo se sa tim funkcionerom dogovorilo o primeni načela oportuniteta, dakle funkcioner će platiti 200.000 dinara u dobrotvorne svrhe i neće biti krivično gonjen. Ako je u odnosu na njega primenjeno načelo oportuniteta, pitanje je: a koga će uopšte bilo kad da gone? Nekog odbornika iz valjevske Mionice koji nije prijavio ar šume?

I, konačno, treća vrsta tužbi dolazi po osnovu zahteva za objavljivanjem podataka iz profesionalnih dosijea bivših ili aktivnih vojnih lica za koje je izneta sumnja da su učestvovali u ratnim zločinima na Kosovu. Tužilaštvo redovno na inicijativu Ministarstva odbrane podnosi tužbe protiv poverenika, da je prekršio zakon i ugrozio javni interes. A Zakon o tajnosti podataka kaže da čak i dokumenti najvišeg stepena klasifikacije podležu proveri u konkretnoj situaciji, da ne mogu biti tajni radi prikrivanja krivičnog dela. Pritom, sama činjenica da je neko izneo sumnju da je neki naš oficir počinio ratni zločin na Kosovu, ne znači i da je istina. Sama sumnja sasvim sigurno nije dokaz. To sam nekoliko puta rekao, ali i video iz samih razgovora sa tim osumnjičenim ljudima – izbegavanjem suočavanja sa tim sumnjama njima je samo učinjena medveđa usluga. U svakom slučaju, teza Tužilaštva glasi da je sve što stoji u profesionalnom dosijeu vojnog lica – tajna. Recimo da je to, čak, i tako. Ali, nedavno smo imali situaciju kada je na otvorenoj sceni došlo do sukoba između Ministarstva odbrane i pojedinih aktivnih i bivših oficira povodom kritike koju su ti oficiri iznosili. Na te optužbe Ministarstvo je odgovorilo na zaprepašćujući način, ad hominem. Na više od sto adresa, i službenih, i privatnih, i stranih, poslalo je gomilu kompromitujućih, naročito osetljivih podataka iz tih istih profesionalnih dosijea: kada su bili pod dejstvom alkohola, od čega su lečeni, da li su skloni genocidu... Kako je moguće da Tužilaštvo na to uopšte nije reagovalo kad to jeste krivično delo?

Kada su počele takve tužbe protiv poverenika?

Bilo ih je možda i ranije, ali poslednjih nekoliko godina to je snažno intenzivirano. Ima jedan zanimljiv podatak u tom odnosu Tužilaštva, koji ste s razlogom nazvali "neobičnim". Sâmo Republičko javno tužilaštvo podnelo je protiv poverenika više tužbi za poništenje njegovih akata nego što su sva tužilaštva u ovoj zemlji za 14 godina podnela akata optužbi protiv svih prekršilaca oba zakona koja poverenik štiti. S druge strane, to isto Tužilaštvo ne nalazi da je krivično delo kad, na primer, ministar zdravlja iznosi tuđi psihijatrijski dosije u tok-šou emisiji. U svetu bi pala vlada zbog toga. I ne samo on, bezbroj je takvih primera u vladajućoj strukturi, masovno se koriste takvi podaci za političko razračunavanje, čak i podaci dece.

Šta je epilog nedavnih pretnji smrću upućenih vama? Počinioci su otkriveni?

To je bilo u formi primitivnih prostakluka, ali ovo sada što se dešava, to je kulminacija. Prethodno je bila priča o objavljivanju ne podataka, nego dokumenata, fudbalera švajcarske reprezentacije, Albanaca rođenih na teritoriji Srbije. Kopije dokumenata mogu se dobiti samo na lični zahtev, a kopije tih dokumenata u toku samo jednog dana zatražene su, dobijene i objavljene na naslovnim stranama jednog tabloida. Time su očigledno prekršena bar četiri zakona, Zakon o državljanstvu, Zakon o matičnim knjigama, Zakon o zaštiti podataka ličnosti, Krivični zakon, jer to je krivično delo. I ja sam otvorio postupak nadzora. Odmah je usledila reakcija u tom tabloidu sa člankom u kome je govorilo nekoliko istaknutih članova vladajuće stranke, nazivajući me "šiptarski poverenik, izdajnik, pale su maske"... U komentarima je krenula priča da mi treba opaliti metak u glavu, i to je stajalo na sajtu tog medija. Tada su se oglasila i dva novinarska udruženja, ja nisam podnosio krivičnu prijavu, oglasilo se i Tužilaštvo da oni kao vode nekakav postupak, ali nemam nikakvih informacija i ne verujem da su išta uradili.

A danas?

Kad pogledam unazad, istina, uvek je bilo toga. Ministar pravde u Koštuničinoj vladi – "Poverenik ugrožava državnu bezbednost". Ministri u vladi G17+ – "Poverenik podriva ekonomski i finansijski sistem zemlje". Vlada DS-a – "Šabić je kriv za sve". Ali zaista nikada nije bilo ovako. Kao, na primer, ova kampanja u kojoj me sa skupštinske govornice nazivaju stranim špijunom. Kada poslanik Martinović kaže da ja radim za strane obaveštajne službe, on se javno ismeva svojoj državi i svim njenim strukturama. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što sam jedan od retkih funkcionera u ovoj državi koji je tri puta prošao najrigorozniju bezbednosnu proveru. To svaki put podrazumeva proveru svih relevantnih činjenica 10 godina unazad, i to u interakciji svih bezbednosnih struktura, i MUP-a i BIA i VBA. I sad zamislite da je Martinović u pravu. Kakva bi ovo bila tragikomična država, tri puta uzastopce u devet godina daju sertifikat, a ja radim za strance. Ali, Martinović time ispunjava zadatak, izaziva sumnju i podriva institucije ne samo poverenika nego i te famozne BIA, MUP-a, VBA. Druga stvar, ako lažu da poverenik ima ogromnu platu pa je sa skupštinske govornice bar udvostruče, ako lažu da on svuda putuje i troši ogromne novce iako troši neuporedivo manje nego što to rade oni, ako izmišljaju priče da za velike pare radi za strane službe, zaista kako to izgleda iz perspektive prosečnog građanina koji malo zarađuje i jedva školuje svoje dvoje dece, i gleda tog gada što se valja u novcu služeći stranim službama – pa, da li možete da isključite mogućnost da neko stvarno dođe i opali taj metak. To je potpuno neodgovorno crtanje mete na čelu ljudi. I to se ne dešava samo meni, nažalost to je postao učestali manir.

U kom segmentu vidite da se politički ambijent najsporije menja, ako se uopšte menja?

Sve naše stranke, bez izuzetka, kada su opozicija cene transparentnost, podržavaju poverenika, ali kada dođu na vlast to se odmah promeni. Znate li koja se stranka najveći broj puta obraćala povereniku i u čiju korist je poverenik doneo najviše rešenja? Srpska napredna stranka. I dan-danas drži taj rekord iako već šest godina ne podnosi žalbe nego podriva poverenika i zakon. U ono vreme kada je bila opozicija, vrlo intenzivno i s pravom je koristila i afirmisala to pravo i zakon, a sada je poverenik neprijatelj. To je čista hipokrizija.

Danas je tajna pošto je prodat PKB, tajna je koncesioni ugovor za aerodrom, tajna je polovina stvari u vezi sa izgradnjom u Savamali, tajna je i prethodni skandalozni, sramni ugovor o menadžerskom upravljanju Železarom Smederevo, i onda je logično da se suočavamo sa konsekvencama koje su nepoželjne i opasne. Godinama je Srbija ukopana na lošem mestu sa lošom ocenom na globalnom indeksu percepcije korupcije. Danas je suočena, i pored toga što je ministarka pravde i to interpretirala kao veliki uspeh, sa ozbiljnim upozorenjem GRECO-a za nepoštovanje preporuka, i to je upozorenje takvog intenziteta da čak ni sankcije nisu isključene. I najgore, danas je Srbija zatečena jednom potpuno kompromitujućom činjenicom, objavljena je crna lista FATF-a, organizacije za sprečavanje pranja novca, na kojoj je 11 zemalja a jedina zemlja iz Evrope je Srbija. I nakon revizije liste, šest meseci kasnije, sa liste su skinuti Irak i Vanuatu, a Srbija se još uvek na njoj nalazi. I ne treba se zavaravati, uzrok tome treba tražiti u snažnoj, sve evidentnijoj netransparentnosti u raspolaganju javnim resursima. A kao vrh svega najavljene izmene Zakona o pristupu slobodnim informacijama upućuju na to da se iz zakona izuzmu državna preduzeća u kojima je nesumnjivo korupcije bilo ubedljivo najviše.

Sledeći pitanja u formi "nekad i sad", šta biste rekli o instituciji poverenika?

To je jedna od stvari kojom sam apsolutno zadovoljan, bez lažne skromnosti. Na samom početku kada je država donela zakon i izabrala novog visokog funkcionera, državnog organa, ona je odmah i zaboravila na njega. Dobar deo javnosti ne zna da ja tada od države mesecima nisam dobio ni dinara, ni spajalicu, ni stolicu, ni kadar, pečat te institucije platio sam svojim novcem. Jednom ministru sam iznerviran rekao: ako dam ostavku, nosim i pečat kući. Danas je to izuzetno kvalitetna kuća. Mislim da bi bilo teško naći u ukupnoj srpskoj administraciji nekoga ko bi mogao da im parira. Čine je ljudi svesno, dobro, organizovano pripremani i obučavani za posao koji rade, a koji je vrlo specifičan i koji podrazumeva vrlo posebna znanja. Više od 90 odsto njih ima fakultet, većina su pravnici, velika većina sa pravosudnim ispitom, specijalisti, masteri, magistri, doktori, veliki broj njih ima sertifikate u oblasti zaštite podataka i veliki procenat ima bezbednosne sertifikate što znači da su prošli bezbednosnu kontrolu.

Znate li ko će biti vaš naslednik, odnosno koga biste vi kandidovali na to mesto?

Ne mislim da poverenik ima to pravo i ne bi bilo ni dobro da ga ima. Svog naslednika ne bih imenovao jer bi bilo neprimereno, ali u situaciji u kojoj postoji ne bezrazložan strah od urušavanja institucija i u kojoj je evidentan prodor stranačkih kadrova u institucije koje bi po definiciji trebalo da su nezavisne, ja kandidujem dva kriterijuma: jedan je stručnost i to posebna stručnost za vrlo specifičnu materiju ove kuće, zaštitu podataka i slobodan pristup informacijama. Drugi je nezavisnost, stranačka nezavisnost i ne mislim samo na vladajuću nego na bilo koju stranku. Takođe, ne samo formalna nezavisnost, u smislu da li je neko član ili je zamrzao članstvo, nego i suštinska nezavisnost. Ako se poštuju ta dva sasvim logična kriterijuma, onda je naslednik poverenika upravo u kući, u samoj instituciji. Znam da tamo postoji ne jedan već nekoliko ljudi koji bi taj posao radili valjano.

Sarađujete li i sa novim zaštitnikom građana Zoranom Pašalićem, kao što ste sarađivali svojevremeno sa Sašom Jankovićem?

Ne, imali smo neke povremene kontakte, ali smo ih potpuno prekinuli od trenutka kada je on u jednoj zaista neprimerenoj "pravničkoj kombinaciji" zajedno sa Odborom za pravosuđe zapravo omogućio nezakonit izbor jednog člana Saveta Agencije za borbu protiv korupcije. Izigravši naša zajednička ovlašćenja, izigravši zakonsku obavezu da kandidat treba da bude zajednički, predložio je čoveka a da me nije ni konsultovao. Tako je nekome odgovaralo i taj čovek je izabran.

Vašim odlaskom sa funkcije poverenika, utisak je previše jak da ne bi bio istinit, gasi se još jedna "slobodna zona", verovatno i poslednja. Kako vi gledate na budućnost institucije koju ste uporno i pionirski gradili i izgradili?

Ne želim da se bavim spekulacijama, a odgovor bi bio u domenu njih. Govorio sam već o dve varijante: jedna je sačuvati tu instituciju jer je ona Srbiji potrebna i biće joj sve potrebnija. Druga je, naravno, upropastiti je.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net