fotografije: ap
U PRVOM REDU: Tramp, Merkel i Putin i domaćin Makron (u sredini) na proslavi u Parizu

Evropa – 11. 11. u 11 >

Makron i stari demoni

Dedovi nam se verovatno prevrću u grobu zbog načina na koji je predsednik Francuske Emenuel Makron obeležio stogodišnjicu kraja Prvog svetskog rata, prilagođavajući proslavu svojim ambicijama: da on bude objedinjujući faktor u Evropskoj uniji koja puca po šavovima. Prepreke njegovim evropskim ambicijama su rejting koji mu u Francuskoj sve više opada i to što mu nedostaje jedna sitnica – snaga nemačke privrede

Tokom obeležavanja godišnjice primirja u Velikom ratu 1914–1918. francuski protokol uložio je dosta napora da Donald Tramp i Vladimir Putin ne dobiju vreme za razgovor i ne ukradu šou Emanuelu Makronu, "najmlađem francuskom predsedniku posle Napoleona". Petrogradski "Komersant" sa izvesnom dozom podrugljivosti piše da su im sa tim ciljem promenili mesta za stolom.

Nije čudo da se u senci toga pojavila "imperijalna" protokolarna greška u rasporedu na Jelisejskim poljima pokislih lidera malih zavisnih kneževina koji su gledali da, dok se dedovi prevrću u grobu, ugrabe priliku da se pozdrave sa onima koji vedre i oblače. To govori o sadašnjici i baca tešku senku na zaostavštinu Versajskog mira iz 1919, na četrnaest principa američkog predsednika Vudroa Vilsona, među kojima najvažniji govori o garancijama političke nezavisnosti i teritorijalnog integriteta kako za velike tako i za male države.

Podsećanja radi: na početku Velikog rata Velika Britanija je kontrolisala teritoriju 140 puta veću od sopstvene, Belgija 80 puta, a Francuska 20 puta. "Gardijan" u jednom komentaru piše kako Britanija resentiman za izgubljenom imperijom zamenjuje nekritičkim navijanjem za dominaciju Sjedinjenih Američkih Država. "Gardijan" to piše nakon američkih kongresnih izbora, uz poruku da Tramp neće nikud otići, a da Britanci ipak treba da se okrenu Evropi. Ovde pitanje glasi: Da li su imperijalni resentimani u doba globalizma izbledeli?

KAO ŠREDER I BLER: Najavljeno povlačenje nemačke kancelarke Angele Merkel je za više medija bio povod da Markona proglase za evropskog "trendsetera", za političara koji diktira evropsku agendu, dnevni red. Čini se da on ima takve ambicije. Za osamnaest meseci na vlasti on je primio 170 stranih predstavnika i 66 puta putovao u inostranstvo. Da preuzme ključnu evropsku ulogu, Makronu ipak nedostaje jedna sitnica – nemačka privreda, pa je moguće je da on kompenzaciju pokušava da nađe u činjenici da će po izlasku Britanije Francuska biti jedina nuklearna sila u EU.

Tradicionalne slabosti francuske ekonomije uključuju i hronični budžetski deficit od 1981, negativan trgovinski bilans od 2001, stopa rasta stanovništva viša je od stope rasta BDP-a, nezaposlenost iznosi 9,1 odsto, a za 8 odsto je povećan broj ljudi koji su bez posla pune dve godine.

Francuska ekonomija je zavisna od javnog sektora nakon dugogodišnje dominacije politike nacionalizacije koja je rezultirala time da je 36 odsto ukupne imovine u Francuskoj na početku predsedničkog mandata socijaliste Fransoa Miterana 1981. bilo u rukama države, tada je u državne ruke prešlo 39 komercijalnih banaka.

Posle tog perioda usledio je talas privatizacije i globalizacije francuske privrede čijih je 40 odsto u rukama inostranog kapitala (više od 50 odsto u oblasti napredne tehnologije, 27,5 odsto nepokretnosti, 20 odsto trgovine i 9 odsto usluga). Za inostrane gazde radi 20 odsto zaposlenih u Francuskoj.

Demonstracije nezadovoljstva su česte. Za 17. novembar najavljene su, na primer, demonstracije zbog poskupljenja benzina. Hapšenje navodne ekstremno terorističke ćelije, za koju se tvrdi da je planirala atentat, pokazuje prema listu "Spektator" uznemirujuće dokaze o besu koji oseća jedan deo stanovništva u Francuskoj.

Makron je došao na vlast kao liberalni dečko koji obećava da će sprovesti reformu Francuske na način na koji su to činili laburista Toni Bler u Britaniji i socijaldemokrata Gerhard Šreder u Nemačkoj pre dve decenije. Kako uočava komentator lista "Spektator", Makron je u samoj Francuskoj postao razjedinjujući faktor, učinio je vrlo malo da bi se suočio sa problemima vezanim za imigraciju, radikalni islam ili nasilje u zemlji. Za njega je srećna okolnost što su desni republikanci i Socijalistička partija ostali u ruševinama nakon kolapsa na predsedničkim izborima, što se lider leve Nepokorne Francuske (La France Insoumise) Žan-Lik Melenšon ne ističe preterano i što bi probleme na narednim predsedničkim izborima mogla da mu pravi samo predvodnica desničarskog, nacionalističkog Nacionalnog fronta Marin le Pen.

Ankete javnog mnjenja njenoj eks­tremističkoj partiji daju šansu na pred­stojećim izborima za Evropski parlament, što je sigurno uznemirujuće za Makrona koji ima ambicije da na evropskoj sceni promoviše svoju Grande Marche pour l’Europe nastalu od delova socijalističke partije, koju je učlanio u poslaničku grupu evropskih liberala.

OMAŽ PETENU: "Njujork tajms" piše da je Emanuel Makron prošlog leta zacrtao "pravu granicu" u Evropskoj uniji između progresista i nacionalista, pa citira Aleksandru fon Hup Šefer iz francuskog Maršalovog fonda u Parizu koja kaže da su podele u Evropskoj uniji mnogo složenije od te crno-bele vizije i da i sam mesje Makron ima "neke populističke, pa čak i nacionalističke stavove".

Tokom komemoracije posvećene danu primirja u prvom svetskom ratu 11. novembra u 11 časova, Makron je održao govor o ratnim patnjama i o miru u svetu koji bi se svideo svakoj nastavnici francuskog jezika, a logično je sumnjati da mu je jedna od njih kojom se oženio u tome pomagala. Izveštači globalnih liberalnih medija su zapazili rečenicu o opasnosti od razbuktavanja nacionalizma, koju je izgovorio u prisustvu Trampa i Putina. Makron je inače često pominjao "kugu" nacionalizma koji on smatra izdajom patriotizma, ali reklo bi se ne sela radi, već sebe radi. Levi "Imanite" piše kako je Makron poslao "poruke koje dele" dok je podizao zastavu borbe protiv nacionalizma i ksenofobije u Francuskoj i u Evropi.

"Imanite" u tom kontekstu podseća na Žana Žoresa, lidera francuskih socijalista, pacifistu, borca protiv militarizma i kolonijalizma koga su 31. jula 1914, dan nakon mobilizacije, ubili ekstremni nacionalisti koji su tada njegovom imenu dodavali nemački izraz za gospodina – Herr Jaurès.

Makronove poruke za koje se očekivalo da donesu nadu u istorijska mesta, kako piše "Imanite", danas žrtvovana na oltar violentnog ekonomskog rata, pretvorile su se u čudni panegirik Filipu Petenu koji je lišen nacionalnog digniteta i vojnih titula, a njegovu sramnu kolaboraciju opisao je kao "fatalni izbor" čemu aplaudira ekstremna desnica. (Zbog kolaboracije Petenu je izrečena smrtna kazna koju je De Gol amnestijom zamenio za doživotnu izolaciju na ostrvu Il d’Je, a njegov kovčeg su ukrali desničari.)

NIJE DE GOL: U analizi agencije Brukings zapaža se tvrdokorni pristup Makrona čija su specijalnost ekonomske teme. On stavlja naglasak na bezbednost, artikulišući volju da deluje nasilno u inostranstvu da bi zaštitio francuske interese, slavi tradicionalne principe francuske nezavisnosti: autonomiju u donošenju odluka, nuklearno odvraćanje, određeni skepticizam prema američkoj moći uz klasično degolističko upozorenje protiv "onih koji imaju naviku da čekaju da rešenja za njihove probleme dođu preko Atlantika".

Poređenje s De Golom je ipak preterano. Makronova ideja o evropskoj vojsci se očito veoma razlikuje od odluke generala Šarla de Gola iz 1966. da povuče Francusku iz integrisane komande NATO-a i da naloži stranim trupama da napuste Francusku. To je tada izazvalo veliki potres u zapadnoj alijansi i strahovanja da bi se NATO mogao raspasti, koja su razvejana sovjetskom intervencijom u Čehoslovačkoj 1968. Pre toga Francuska je godinama bila u nekoj vrsti konflikta sa svojim saveznicima u NATO-u, posebno sa SAD i Britanijom, sa kojima je bila među inicijatorima za osnivanje tog saveza, ali je brzo gurnuta na marginu.

Šarl de Gol je smatrao ponižavajućim što su tokom Suecke krize 1956. Amerikanci praktično primorali francuske trupe da se povuku iz okoline Sueckog kanala koji je Egipat nacionalizovao. Zato je smanjio francusko učešće u NATO-u 1963. godine, a potom povukao francusku mornaricu iz flote NATO-a u Mediteranu i u Atlantiku i nije dozvolio da strano nuklearno oružje bude smešteno na francuskom tlu. Tada su sve savezničke trupe napustile Francusku, a komanda je premeštena u Belgiju. Francuska je ipak napravila kompromis: nije se povukla iz političke strukture NATO-a i iza scene je dala garancije SAD da će podržati NATO u slučaju nuklearnog rata u Evropi.

Taj kurs "francuske izuzetnosti" je 43 godine kasnije potpuno promenio francuski predsednik Nikola Sarkozi kada je 2009. napustio antiameričku retoriku u Francuskoj i objavio da će se Francuska pridružiti integrisanoj vojnoj strukturi NATO-a. Oko 4000 francuskih vojnika je angažovano u NATO jedinicama na Balkanu, u Avganistanu i drugim misijama, a oko 900 oficira je u NATO strukturi. Sarkoziju se stavlja na teret da je značajno doprineo, ako ne i iznudio, vojnu intervenciji u Libiji 2011. koja je dovela do kolapsa te zemlje i haosa koji traje sedam godina uz rasplamsavanje izbegličke krize.

VOJNI BUDŽET: Predsednik SAD Donald Tramp je pred samo sletanje u Pariz tvitovao da je Makronova ideja da Evropa treba da formira sopstvenu armiju radi zaštite od Kine, Rusije i SAD "duboko uvredljiva" i da Evropa prvo treba da plati svoj doprinos za NATO, koji SAD subvencionišu "greatly"! Makron je posle objašnjavao da evropske snage nisu protiv NATO-a i da on zapravo podržava Trampov zahtev da Evropljani povećaju vojne troškove. Internet novine iz Virdžinije "Politiko" temu o evropskoj vojsci stavljaju u novčanik, navodeći da zapravo Makron tvrdi da Evropa treba da poveća vojni budžet, ali da novac treba da ide evropskim kompanijama, a ne američkim.

Ruski predsednik Vladimir Putin je držao stranu domaćinu svečanosti izjavivši kako je Evropa moćna ekonomska unija i kako je prirodno da želi da bude nezavisna i suverena po pitanju odbrane i bezbednosti, te da evropska želja za stvaranjem vlastite vojske i prestanku oslanjanja na Vašington u oblasti odbrane nije samo razumljiva, već bi bila "pozitivna". To je ipak više odraz ruske želje da im se američki atomski arsenal udalji od granica nego slika realnosti.

Tramp je po običaju jedno izjavljivao (rekavši da su on i Makron bliži nego što izgleda), a drugo tvitovao po povratku iz Francuske: "Mi plaćamo milijarde dolara za zaštitu drugih zemalja za veliku privilegiju da gubimo milijarde dolara u trgovini s tim zemljama..."

Ideja o evropskoj vojsci je očito "na dugom štapu". S jedne strane su takozvani "degolisti", koji zagovaraju snažnu i nezavisnu Evropu de la defense. Sa druge strane, "atlantisti" prigovaraju da bi vojska EU konkurisala strukturama NATO-a i da bi uklonila raison d’etre da Amerikanci zadrže svoje snage u Evropi.

Nije inače prvi put da Evropljani pominju sopstvenu odbranu. Nemačka kancelarka Angela Merkel je, nakon što je Donald Tramp ultimativno tražio da Evropljani povećaju vojne troškove na 2 odsto BDP-a, pomenula da Evropljani možda više neće moći da se oslanjaju na američku zaštitu. Žan-Klod Junker je u junu 2014. pominjao potrebu da bezbednost evropskih građana treba da bude prioritet.

Gardijan piše da je Evropska komisija u budžetu EU za 2017. u Evropski odbrambeni fond izdvojila 5,5 milijardi evra. U budžetu EU za period 2021–2027. predloženo je povećanje na 13 milijardi evra za prekogranične investicije u tehnologiju i opremu u područjima kao što su šifrirani softver ili dronovi. Osim toga, Komisija predlaže novi evropski mirovni fond od 10,5 milijardi evra.

Sam Makron je ideju o evropskoj bezbednosnoj autonomiji lansirao u svom govoru na Sorboni u septembru 2017.

U međuvremenu njegovu inicijativu za ustanovljenje evropskih vojnih snaga za brze intervencije osim Francuske podržava osam zemalja: Belgija, Velika Britanija, Danska, Holandija, Estonija, Španija, Portugalija i Nemačka, doduše uz ogradu da to mora biti u okviru postojećih struktura. Bilo je najava da će se pridružiti i Italija, ali je posle pobede Lige za sever i Pokreta pet zvezdica to postalo neizvesno.

Takođe je zanimljivo priključivanje Velike Britanije, koja se protivila formiranju evropske vojske sumnjajući da to podriva NATO, preko koga želi da ostane vojno prisutna na Kontinentu nakon izlaska iz EU.

Čak i najveće pristalice vojske EU ne pristaju da se ovlašćenja u oblasti nacionalne odbrane izuzmu iz ingerencija nacionalnih parlamenata. Irska, koja uporno čuva svoju neutralnost, protivi se ideji vojske EU, obezbedila je da u Lisabonskom sporazumu bude eksplicitno navedeno da inače do sada neaktivirani sporazum o stalnoj strukturnoj vojnoj koordinaciji (Permanent structured co-operation, PESCO) ne bude obavezujući.

Makron je predlagao da se povećaju personal i ovlašćenja Fronteksa, pogranične agencije EU, ali zemlje poput Mađarske i Finske se tome suprotstavljaju tvrdeći da bi tako došlo do kršenja njihovog suverenog prava da čuvaju svoje granice.

Vodeću ulogu u reformi migracija Makron do sada nije uspeo da odigra. Austrija, zemlje Višegradske grupe (Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka), ali i Španija i dalje opstruiraju sistem raspodele izbeglica. Nema sporazuma o reformi propisa iz Dablina koji za granične zemlje EU poput Grčke i Italije predstavljaju neodrživo opterećenje. Uz to, Makronovu verodostojnost potkopavaju optužbe za licemerje i zamerke da kod kuće nije primenio ono što propoveda u inostranstvu. Kada je 6. juna policija na granici Italije i Francuske nasilno sklonila nekoliko desetina afričkih imigranata, ministar unutrašnji poslova Italije Anđelino Alfano rekao je da je scena u Ventimilji "udarac u oko za one koji ne žele da vide". Italija se sa Briselom nateže zbog novca za prijem izbeglica i zbog neprijateljstva prema njima.

foto: apPOMIRENI NEPRIJATELJI: Nemačka kancelarka i francuski predsednik polažu venac na mestu potpisivanja primirja 1918.

REMONT EVROZONE: Makron se zalagao i za remont evrozone predlažući fiskalnu uniju s budžetom za evrozonu koju kontroliše evropski ministar finansija i jačanje bankarske unije koja bi osiguravala depozite širom EU, kao i za proširenje Evropskog mehanizma stabilnosti (ESM) koji pruža finansijsku pomoć članicama evrozone u krizi, kao neku vrstu Evropskog monetarnog fonda koji bi imao veća ovlašćenja i resurse, dok Nemci smatraju da je i Evropska komisija ta koja nadgleda nacionalne budžete.

Rezultat je bio kompromis koji nije zadovoljio nikoga: članice evrozone složile su se da preko Mehanizma preduzmu korake za rešavanje krize banaka i da se olakša pozajmljivanje zemljama s kratkoročnim problemima s likvidnošću, ali ideja o ovlašćenjima EU ministra finansija nije prihvaćena.

Politički faktori u nekoliko severnih država, koje analitičari iz Centra za evropske reforme nazivaju "Novom hanzeatskom ligom" (Holandija, Finska, Švedska, Danska, Irska i tri baltičke države), tzv. fiskalnoj razboritosti i strukturnim reformama daju prioritet nad Makronovim evrokejnijanizmom.

Prethodna italijanska vlada poduprla je mnoge Makronove ideje, ali koalicija Lige za sever i Pet zvezdica upravo ulazi u sukob s Evropskom komisijom koji bi mogao rezultirati budućom krizom, mada je Žan-Klod Junker pledirao da se s Italijom blago postupa, jer je Italija – Italija. Ostaje otvoreno da li je time mislio da je isuviše velika da bi pala.

Upravo ističe ultimatum Brisela Italiji da uskladi svoj budžet, čiji je deficit od 2,4 odsto po italijanskim ocenama manji od prosečnog evropskog (3 odsto), a po oceni Brisela veoma rizičan zbog visine italijanskog javnog duga od 131,2 procenta BDP-a. Odnosi Pariza i Rima u tom kontekstu su komplikovaniji od odnosa Berlina i Atine tokom grčke krize 2010. Francuske banke su u velikom broju slučajeva italijanski poverioci. S druge strane, spoljna zaduženost Francuske je velika (98,9 odsto u 2017), a krupni akumulirani dug francuske ekonomije (vlada, fizički i pravni zajedno) do 2016. godine dostigao je 280 odsto BDP-a, što prevazilazi italijansku zaduženost (259 odsto).

Početak spora Brisel–Rim–Pariz je bio operetski. Zamenik italijanskog premijera Mateo Salvini, koji je u Parizu viđen kao opasni populista, komesaru EU za ekonomiju i finansije Francuzu Pjeru Moskoviciju poručio je da umesto da kontroliše svoju Francusku, koja je bombardovala Libiju i prekršila evropske parametre, napada Italiju i priča o "mnogim musolinijima u Evropi". Njegov pozdrav kao da je došao iz raspadajuće SFRJ: "Isperite usta pre što uvredite Italiju, Italijane i njihovu legitimnu vladu!"


 

Evropska vizija Angele Merkel

Evropska vizija Angele Merkel

Još ćemo malo da pričekamo

Poneko u predsedniku Francuske Emanuelu Makronu vidi ličnost koja bi mogla da zaustavi dezintegraciju Evropske unije razdeljene na bogati sever predvođen Nemačkom, prezaduženi jug koji reprezentuje Italija sa svojom populističkom, antibriselskom vladom, i nacionalistički, jednako antibriselski istok kome ton daje Višegradska grupa. Ambicije Makronu ne manjkaju, baš kao ni entuzijazam, ako je suditi po njegovim dobro izrežiranim medijskim nastupima. Samo što bez podrške kancelarke Angele Merkel, iza koje stoji nemačka privreda, ništa u EU ne može da se pokrene.

Zato se sa dužnom pažnjom čekao njen govor posvećen budućnosti Evropske unije u utorak 13. novembra u Evropskom parlamentu, samo dva dana nakon proslave povodom stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata u Parizu. Da li će Angela Merkel na zalasku svoje političke karijere konačno da se mane poslovične uzdržanosti? Da li će jasno i glasno reći da hoće zajedno sa Makronom da reformiše Evropu? Da se suprotstavi populizmu? Da li će konačno da zauzme neki jasan stav, da se usudi da piše evropsku istoriju?

Merkelova je u Strazburu govorila pola sata. Zaključak nemačkog nedeljnika "Špigel": "Moraćemo još da pričekamo na viziju Evrope Angele Merkel, i pitanje je da li ćemo je ikada dočekati".

Relativno jasno Merkelova je podržala Makronovu inicijativu za "pravu evropsku vojsku". "Relativno", kako piše "Špigel", jer je ključne reči "uvila u debelu vatu tipično Merkelovske konstrukcije rečenice": "Trebalo bi da radimo na viziji toga da jednog dana ostvarimo pravu evropsku vojsku". Jer bi to, što reče predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, "čitavom svetu pokazalo da evropske zemlje neće nikada više međusobno ratovati". Kao da Jugoslavija nije imala jugoslovensku vojsku. Kako bi takva vojska trebalo da izgleda, da funkcioniše, da se finansira, nije objasnila.

Što se ostalih problematičnih ili spornih evropskih pitanja tiče, Angela Merkel je bila još neodređenija: kako da se dalje razvija Mehanizam za stabilnost ESM, šta misli o bankarskoj uniji ili zajedničkom budžetu evrozone? Neke nove inicijative za reformu evrozone nije obelodanila, ponovila je mantru Berlina da rizici u pojedinim zemljama prvo moraju da se redukuju pre nego što privredno i finansijski ugrožene države dobiju pomoć EU, to jest nemačkih poreskih obveznika.

Tako neodređeno, frazerski, i o ugrožavanju pravne države, recimo u Mađarskoj ili Poljskoj, ili o slobodi medija, tipa: "Kada je ugrožena pravna država u jednoj zemlji, ugrožena je cela EU". Opet bez ikakvih rešenja, bez odgovora na pitanje kako se treba ophoditi sa članicama EU koje sistematski suspenduju vrednosti na kojima je EU osnovana.

U istom tonu, to jest magli, o izbegličkoj krizi, o problemu sa ravnopravnom raspodelom izbeglica i migranata unutar EU.

Ni posle trinaest godina na čelu Nemačke Angela Merkel nije iznela svoju viziju Evrope, osim da treba da se štedi i radi. Nije verovatno ni da će u naredne tri, ako ne dođe do prevremenih izbora u Nemačkoj, izaći iz tog okvira.

Raslojavanje i razmirice unutar EU treba da zaustave, njen položaj između SAD, Rusije i Kine da ojačaju, mladi, razigrani francuski predsednik, marketinški politički proizvod Emanuel Makron, kome opada podrška u Francuskoj i pragmatična Nemica, koja u decembru kormilo svoje Hrišćansko-demokratske unije prepušta nekom drugom i koja je najavila da se više neće kandidovati za kancelarku.

Andrej Ivanji


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net