foto: wikipedia/bios

 

Panel

Panel je ravna, četvorougaona površina, obično od drveta, metala ili tkanine, koja može da se uklopi u deo neke veće celine. Tako imamo panel ploče, panel radijatore, panel zavese, ali i panel diskusije. Nemam pojma kako se ovo poslednje uklapa u deo veće celine, ali mnogo volim panel diskusije. Volim ih jer najčešće ne moram da budem među panelistima. Panel diskusija ima paneliste, stručne i pametne, koji dođu i misle, smatraju i iznose stavove. Ali imaju i moderatora, osobu koja se pripremi na zadatu temu, postavlja pitanja, usmerava razgovor i za to još dobije i honorar. Dakle, jasno je zašto toliko volim panele. Što bi rekao kolega Miša Vasić: "Mala para veseli čoveka."

Ne mogu da se setim svoje prve moderacije nekog panela, ali znajući sebe, sigurno sam imala divljačku tremu, mislila da sam nesposobna i samo to da preživim, pa mi više neće pasti na pamet da prihvatim sličan posao. Danas, možete komotno pravo sa ulice da me ubacite u konferencijsku salu, dajte mi pet minuta nasamo sa Guglom i idemo! Šalim se, nisam blesava da se pripremam samo pet minuta, ali jednom nisam imala ni toliko. Za jedan davni Festival nauke, kolega koji je imao iznenadan smrtni slučaj u porodici moli da uskočim kao zamena, jer jedina em umem da moderiram, em sam pročitala knjigu koja je nužan uslov za vođenje panela. Tema – filozofija fizike. Nisam pasionirana ljubiteljka fizike, ali mi je knjiga bila na spisku obavezne literature za jedan ispit, pa kao, ajde. Sednemo uvaženi profesor-panelista i ja, dogovorimo se oko koncepta, ulazimo u mračnu salu, pale se svetla, kad u publici – brat-bratu četiri odeljenja prvog razreda osnovne škole. Sto dvadeset sedmogodišnjaka! Izvukli smo se, pričali smo kakav je bio Ajnštajn kad je bio mali, ali smo, kad su na red došla pitanja iz publike, dobili tešku grdnju od jednog jedinog čoveka koji je želeo da sluša o filozofiji fizike. Možda je trebalo da izvedemo šou samo za njega, ne znam.

Posle sam uskakala po potrebi, za teme koje znam, ali i one o kojima ne znam ama ništa, kao što su recimo, svetsko tržište nafte ili industrija automobila. Lako je: skinete sa interneta dve-tri naučne studije (morate se pretplatiti, one najbolje nikad nisu besplatne), odvojite jednu noć za čitanje, proverite nekoliko specijalizovanih publikacija i spremni ste. Najlepši kompliment u životu dobila sam od Mladena Alvirovića: "Svaka čast na poznavanju teme." Ne znam da li čita "Vreme", ali sad je prilika da mu otkrijem: kad bi me neko ostavio samu u kolima, znala bih samo da okačim mirišljavu jelkicu.

Za sve ove godine (a možda i više od decenije), suprotno većinskom uverenju da su paneli dosadni, naučila sam da mogu biti vrlo uzbudljivi. Učesnici su mi se svađali, polivali vodom, jednom je dolazila policija, jednom mi je panelisti usred izlaganja stigla vest da mu je umrla majka, imali smo jedno padanje u nesvest u publici. Jednom se dogodilo da dvoje panelista ne dođe zbog zastoja na autoputu. Sreća pa je bio stručni skup, te su organizatori nahvatali rezerve iz publike. Jeste da sam sat i po pričala sa ljudima kojima tokom celog panela nisam znala imena, ali bože moj, takav je posao.

Uglavnom, najteži deo moderacije su pitanja publike. Uvek ima onaj jedan čudan ili glasan koji se opire svakoj sugestiji da bude pristojan ili fokusiran. Ali, jednom mi se dogodilo da imam trojicu takvih. Prvi je bio neki što je mnogo godina ranije ušao sa bombom u jednu državnu instituciju. Okej, čoveku se sudi, njegovo pitanje je imalo veze s temom panela, ali brate, imamo bombaša u sali. Drugi je bio protiv vakcinacija, to baš nije imalo veze s temom, ali bio je kratak, pa sam ga pustila da kaže šta ima. Ali, treći... Bio je predaleko pa nisam videla čime maše i šta mu je to u ruci. A onda je rekao: "Ovo što vidite objašnjava sve. Ova knjižica se zove ‘Protokoli sionskih mudraca’ i..." E, nećeš ga majci u mojoj smeni. Nemam pojma koliko sam brzo i visoko poskočila. Sreća pa sam niska, te i kad stojim, čini se kao da sedim. Tad sam valjda i shvatila šta je stvarno uloga moderatora: to je onaj ili ona ko ima kontrolu nad celom salom. A dok ja kontrolišem, niko neće mahati dokazanim falsifikatima i širiti mržnju prema bilo kome.

Ipak, u panelima najviše uživam kasnije kad gledam snimke. Tad gledam sebe i pitam se ko je ova žena sa ovoliko samopouzdanja i zašto ja nisam kao ona.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net