foto: bojan stekić

Intervju – Boban Stojanović, politikolog >

Mladi žele da odu

"Dve trećine mladih ne smatra da je demokratija najbolji oblik vladanja. Ali, kada razmišljaju o demokratiji, oni je ne povezuju sa temeljnim demokratskim vrednostima već stanje u zemlji vezuju za razočaranost rezultatima svih vlada koje su došle posle Petog oktobra"

Istraživanja o mladima, a ponajviše o njihovim stavovima i političkim orijentacijama, pobuđuju uvek veliko interesovanje i javnosti i medija. Kroz mlade, a u njih se ubrajaju svi od 15 do 30 godina, nagoveštava se budućnost društva, smer njegovog kretanja i njegove promenljivosti. Politikolog Boban Stojanović pripadnik je mlade generacije, ima 29 godina, doktorand je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, zapažen po slobodnim, kritičkim tumačenjima političkih kretanja u srpskom društvu, veoma angažovan u civilnom sektoru i, po svemu sudeći, sasvim netipičan predstavnik svoje generacije. Kao istraživač, autor je Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih koje je radio za potrebe Krovne organizacije mladih Srbije. Izveštaj, odnosno istraživanje, rađen je i prošle i ove godine, i nastaviće da se radi ubuduće, a tokom razgovora od sagovornika saznajemo da će upravo ove nedelje biti predstavljeno i Demostatovo istraživanje o poverenju mladih u institucije, koje se po krajnjim rezultatima suštinski ne razlikuje od Alternativnog izveštaja objavljenog u avgustu ove godine. A po njemu, poverenje mladih u institucije gotovo je nezamislivo nisko.

Međutim, jedan od udarnih rezultata tog istraživanja, čiji je autor sagovornik "Vremena", glasi da je u odnosu na 2017. došlo do značajnog pada procenta mladih koji veruju u demokratiju, a da 50 odsto njih smatra da Srbiju treba da vodi "jak lider".

"VREME": Kako vi tumačite te rezultate, da li su mladi razočarani u ovo društvo ili su zadovoljni njime s obzirom na "jako liderstvo"?

BOBAN STOJANOVIĆ: Nezadovoljni su i to nezadovoljstvo pripisuju demokratskim promenama koje su došle nakon 2000, ali ne samim promenama nego razočaranju što demokratija nije donela bolji životni standard, bolje obrazovanje, bolji život kako njih tako i njihovih roditelja. Dve trećine mladih ne smatra da je demokratija najbolji oblik vladanja. Ali, kada razmišljaju o demokratiji, oni je ne povezuju sa temeljnim demokratskim vrednostima, sa procedurama, već trenutno stanje u zemlji vezuju za demokratske promene i za razočaranost rezultatima svih vlada koje su došle posle Petog oktobra.

Zbog toga je polovina njih sada za "čvrstorukašku" vlast?

Mladi zapravo misle da danas žive u liberalnoj demokratiji, konsolidovanoj demokratiji i upravo demokratiji pripisuju da je odgovorna za sve, što mogu pre svega da povežem i sa uticajem njihovih roditelja. Činjenica je da se i dalje veliki broj ljudi u Srbiji sa setom seća vremena pre devedesetih. A ta njihova sećanja su povezana sa nekim boljim vremenima, u kojima je odlučivao jedan čovek, Tito, koji je u stvari bio nosilac svega. I mislim da je dobar deo mladih preuzeo te stavove od svojih roditelja, optužujući promenu sistema iz jednopartijskog u višepartijski, ne verujući u demokratiju već verujući da je nekad bilo bolje, u sistemu gde se znalo ko odlučuje. Sada se za sve traži krivac u demokratiji, pri čemu se ne razume šta je demokratija a šta su društvene okolnosti u kojima danas živimo.

Mislim da se stav 50 odsto mladih koji smatraju da nam treba "čvrsta ruka" ni u najmanjem procentu ne odnosi na aktuelnog vođu, nego na neki sistem koji je ranije postojao i u kom se bolje živelo. Jer, oni misle da je i aktuelni vođa posledica demokratije, a nije. Aktuelni vođa jeste, možemo reći, demokratski izabran, ali to što on radi je daleko od bilo kakve liberalne ili konsolidovane demokratije, pa čak i od izborne demokratije. Mislim da trenutnog vođu gledaju isključivo kao posledicu demokratskog sistema i da je to u stvari ta kolizija koja postoji u njihovom vrednovanju i u stavovima prema demokratiji.

Zašto samo svaki treći mlad čovek izlazi na izbore?

Taj procenat od 33 odsto meni je i očekivan jer su mlade osobe nezainteresovane, i u odnosu na ostatak populacije ipak imaju neke druge životne preferencije ne želeći toliko da se bave politikom. Posebno se to odnosi na mlađe koji su srednjoškolci ili na studijama, njima naprosto nije stalo do izbornog procesa i političkog sistema. Ovi malo stariji, koji imaju više od 25 godina, a istraživanje pokazuje da tu postoji razlika u procentima, više su razočarani u demokratiju i više žele jakog vođu i više izlaze na izbore. To je zato što su očigledno ušli u svet rada, u svet "šta nakon srednje škole ili nakon studija". Oni imaju značajno niže poverenje u sve institucije i sve demokratske procese, a izraženije poverenje u one nedemokratske jer su se već suočili s tim šta su posledice političkog sistema i izbora koje građani imaju. Glasanje na izborima za njih pretpostavlja prihvatanje demokratije i mislim da demokratski proces kao takav nije upitan kod njih, ali kao da žele da kroz izborni proces dobiju nekog autoritarnog vođu, što je u stvari najveći paradoks. Mislim da je najveći problem nerazumevanje demokratije, jer nju povezuju ne sa činom izbora i sa demokratskim vrednostima već sa EU, sa tim da nama zapadni svet nameće demokratiju. Pri čemu ne shvataju šta demokratija suštinski jeste: da se na vlast dolazi putem slobodnih, opštih i fer izbora. Primer njihovog nerazumevanja i razočaranosti je i to što kažu kako žele autoritarnog vođu, vole i podržavaju Putina, a veoma mali procenat bi otišao da živi u Rusiju, dok bi na Zapad otišli svi.

Prema rezultatima, većina njih nije za evrointegracije, ali 63 odsto želi da napusti Srbiju i ode na Zapad. Šta im je onda na Zapadu privlačno?

Mislim da je isključivo u pitanju životni standard. S jedne strane, potpuno je nerazumljivo to što mladi nemaju poverenje u Evropsku uniju odnosno to što opada procenat poverenja u EU i želje da Srbija postane članica Unije. Međutim, oni prepoznaju šta je to dobro u EU, a istovremeno ne razumeju da je EU dobra za život u ekonomskom smislu upravo zato što je imala i ima demokratiju i one vrednosti koje oni očigledno ne žele – ali žele da žive tamo. Mislim da to ima veze s poverenjem u demokratiju, jer ako pogledamo mladu osobu koja je rođena u periodu od 1988. do 2003, ona od trenutka kada je počela da razumeva političke odnose pa narednih skoro 20 godina sluša kako će Srbija da uđe u EU – odnosno, da se jesmo malo pomerili, ali da smo i dalje godinama i decenijama udaljeni od nje.

Čime ste vi i vaša generacija konkretno razočarani?

Da se nadovežem na prethodni odgovor, moja generacija, a mi polako izlazimo iz kategorije mladih, od kada smo postali politički osvešćeni slušamo o tome kako ćemo za dve-tri godine ući u EU. I vidimo da se ništa ne menja već 18 godina. Razočaranost leži u tome da mladi razumeju da nas naši političari nikada neće odvesti u EU, a sa druge strane misle da nas druga strana "zafrkava", da od nas uvek traži nešto a da zapravo nikad nećemo biti primljeni. Mislim da je to jedini razlog, jer podatak da svi odavde žele u EU dovoljno govori o tome gde bi voleli da žive, a istovremeno misle da zapadni svet ne želi ovaj deo Evrope, da smatra da smo mi evropska periferija i da nikad i nećemo postati "zemlja članica". Međutim, sam pogled u rezultate koji se odnose na poverenje u institucije dovoljno govori o tome da mladi očigledno za to krive i domaću političku scenu. A kada govorimo o vrednosnom smislu, mislim da su mladi najviše razočarani zato što ovde sve funkcioniše kroz korupciju, lične veze, poznanstva i članstvo u partijama.

Postoji li i u kojoj meri želja za otporom takvom sistemu?

Prema odgovorima, mogu se razvrstati četiri kategorije mladih. Jedni idu linijom manjeg otpora i ne žele da učestvuju u političkim i društvenim procesima. Oni se potpuno isključuju iz svega, na izborima ne glasaju, nisu aktivni u bilo kom smislu, usredsređeni su na neki svoj posao i politika ih ne zanima. Drugu kategoriju čine oni koji idu još manjom linijom otpora, a to su mladi u strankama koji prihvataju ovakav sistem jer vide da tako sve funkcioniše. Svaki deseti je član neke stranke. Treću grupu čine oni koji idu najlakšom linijom otpora, koji žele da odu odavde što pre. Praktično, četvrta kategorija ne postoji. Jako mali broj ljudi je aktivan u nekom civilnom sektoru ili pokušava da se bori protiv sistema vrednosti i načina na koji sistem u Srbiji funkcioniše. To su pioniri i borci kojih je neverovatno malo. Izgleda kao da su svi ostali svesni kako ovde sistem funkcioniše, samo je pitanje koju su stranu izabrali i na koji način će pokušati da se sklone od toga. Nema ovde dovoljno mladih koji su spremni da čine nešto kako bi se društvo promenilo nabolje, i to je danas možda najveći problem.

Kakav je njihov odnos prema temeljnim vrednostima demokratije kao što su sloboda mišljenja i izražavanja, sloboda medija, sloboda kritike vlasti?

Prema rezultatima istraživanja, oni to prepoznaju. Na pitanje "da li u Srbiji postoji sloboda medija" četiri petine je odgovorilo "ne". Međutim, to nije nešto što je u njihovoj najužoj sferi interesovanja, a dobar deo njih nije ni dobro informisan. Televiziju i novine retko da i prate, uglavnom prate informacije sa interneta. Društvene mreže su njihova preokupacija, to je ono čime se bave i gde provode vreme, na šta obraćaju pažnju. U medije nemaju poverenja. Tu su Tviter i Fejsbuk, i šta se tu pročita to su za njih relevantne informacije, to je sfera kojom se oni u pogledu medija bave, ništa više od toga. Očigledno je da su svesni da sloboda medija ne postoji, ali isto tako je i očigledno da nisu spremni da se uključe u borbu protiv toga.

Vide li mladi sebe pre svega kao "žrtvu" jednog izlomljenog vremena u kome su rođeni, ili ipak ima naznaka da sebe vide kao generacijski, pokretački kolektivitet?

Jako mali broj njih sebe vidi kao pokretačku snagu. To su izuzeci koji potvrđuju pravilo da su mladi generalno apatični, da su u stvari, što je moj ključni utisak, prihvatili status quo. Prihvatili su stanje kakvo je, misle da ne mogu ništa ozbiljnije da promene i samo gledaju na koji će način sebi da izgrade iole pristojan život. Činjenica da 63 odsto njih ne samo da želi nego planira da ode iz zemlje za mene je poražavajuća i govori o tome da je prihvaćeno mišljenje da se ovde ništa neće promeniti.

U Beogradu još uvek ima nekog malog slobodarskog duha, ali van Beograda oni koji žele nešto da urade u tom smislu uplašeni su, jer su to sredine u kojima se svi znaju i u kojima je ogroman pritisak u pogledu posla. Pa čak i kod onih koji se bave privatnim poslom. Ti pritisci idu toliko duboko i daleko, pa ako imate na primer lokalnu mesaru, a zbog nečega se pobunite, poslaće vam bar šest inspekcija tokom dana. Veliki strah roditelja prenosi se i na decu i time se ubija svaka energija.

Postali smo društvo uplašenih individua, prestravljenih roditelja i ravnodušne omladine koja je po difoltu buntovnička?

Koliko god pričali o mladima kao o svesnim individuama, ipak postoji snažan uticaj roditelja. Sve ono što su njihovi roditelji preživeli prethodnih godina ostavilo je snažan utisak na njihovu decu. Danas verovatno slušaju upravo od svojih roditelja kako bi bilo dobro da ne pričaju o politici, da se ne zameraju ljudima koji su važni, da ćute, da ništa ne kažu, a to je u stvari najveći problem. Zato što ćemo dobiti populaciju koja neće smeti ništa da kaže protiv bilo koga. I da ne govorimo samo o kritici prema vlasti, nego neće smeti da upute kritiku bilo kome, ni prema direktoru škole, dekanu, profesoru. Jedni će moći apsolutno sve da rade, a mi ćemo dobiti grupu mladih ljudi koji će sutra stasati i smatrati sasvim normalnim da se ne bune. I to je ono što je najgore. A možda smo to već i dostigli, jer i sada je potpuno normalno da ne smete nikome da se zamerite i da ne smete ništa da kažete. Stariji su možda to shvatili malo teže, međutim mi smo odrastali u sistemu koji nam je poručivao da je to potpuno normalno. Treba da ćutiš, da se sklanjaš, da se ne zameraš važnim ljudima i da na taj način ne samo da nikoga ne optužiš nego da nikome više i ne postaviš pitanje.

Kako se dogodilo to da roditelji i deca koji su zajedno i hrabro demonstrirali 90-ih prerastu u generacije koje na pomen pobune okreću glavu?

Verujem da mnogi od onih koji su se borili 90-ih sada sebi postavljaju pitanje "za šta sam se ja borio", "zašto sam primao udarce i šta sam na kraju doživeo nakon cele one borbe za demokratiju i neki bolji sistem". To onda očigledno prenose i na svoju decu. Sa treće strane, vide ko je uspeo u ovom društvu. Vide da su uspeli oni koji su ćutali, koji su ulizice i koji prihvataju sistem kao takav i idu linijom manjeg otpora. Jer oni koji su se borili i pokušavali nešto, oni koji su uvek bili zdrav razum, oni nisu "uspeli" u ovom društvu, oni i dan-danas tavore. Vide ko su gubitnici tranzicije a ko su dobitnici, vide da je najbolji put ka uspehu i boljem životu postati deo stranke i tako graditi svoj život ili karijeru, i onda to očigledno prenose na decu; a i deca sama verovatno vide ko uspeva u ovom društvu. S jedne strane političari, a sa druge kriminalci i starlete. I to je svima jasno, jer profesori, intelektualci, pisci, glumci, kako oni žive? Praktično na granici egzistencije. A pogledajte kako žive političari, kako žive starlete, kriminalci, oni "uživaju" u ovom životu, imaju dovoljno novca i za putovanja i za sve drugo. Kada ste mladi, ozbiljno se zapitate u vezi s tim. To je onda i pitanje sistema vrednosti i pitanje koliko ćemo uspeti da spasemo generacije koje dolaze od svega toga. Nažalost, deluje da nismo uspeli i, u celini, deluje nepopravljivo.

Kada je, po vama, počeo taj trenutak "promene svesti" i povlačenja ?

Mislim da se u stvari nismo oporavili od 90-ih. Previše kratko je trajao pokušaj oporavka od tog perioda. Ali u poslednje dve-tri godine kada je sistem usisao sve, tada zapravo kreće dodatni "povratak" u devedesete.

Dakle, s jedne strane imamo razočaranje, a sa druge sistem koji uvlači sve više i više. Sve je veći broj ljudi koji je deo tog sistema, a oaze slobodnih ljudi su sve manje i manje. Mislim da to i jeste cilj aktuelnog političkog sistema: ili nećeš postojati ili ćeš na neki način da postaneš deo sistema. Da li je to članstvo u stranci pa ćeš automatski da prestaneš da se buniš, ili ćemo da te usvojimo kroz posao i zaradu, što se očigledno radi. Tako da ako bilo ko danas ima veze sa javnim sektorom, ne sme ništa da kaže. Otišli su i korak dalje, otišli su u privatni sektor, otišli su toliko daleko da opseg ljudi koji zavisi na određeni način od vlasti postaje sve širi. A na pojedinačnim primerima, kada se neko usudi da nešto kaže, šalje se poruka drugima da je bolje da ćute i makar čuvaju svoj posao. Mislim da je to njihov cilj, da nas sve usisaju u sistem, a kad si deo sistema onda nema ko sa strane da se buni ili organizuje bilo šta. Pogledajte sa kakvim se problemima suočavaju oni koji su pokušali da organizuju neke proteste. Svi imaju krivične ili prekršajne prijave, pogledajte slučaj Inicijative mladih za ljudska prava koji su pokušali da reaguju na to što se osuđeni ratni zločinac pojavljuje u javnom prostoru – oni su na kraju osuđeni.

Cilj svega je da se malim koracima, a ja volim da kažem "prirodnim putem", vratimo u jednopartijski sistem. Bez zabrana, bez vojske ili hapšenja, već prirodnim putem, gde sve više ljudi treba da skapira tu činjenicu da će ovde moći jedino mirno i normalno da živi samo onaj ko je deo stranke. I doći ćemo u situaciju da nam pola populacije bude u strankama, a da drugu polovinu čine njihovi članovi porodice.

Jedan od stavova mladih je i da su svi političari isti. Projektuju li oni i sebe u tu formulaciju, vide li i sebe sutra kao "iste", i da li to znači da je mlad čovek u Srbiji već postao konformista?

Mislim da jeste. Zapravo, deo njih jeste, a deo zbog toga želi da ode. Oni koji ne žele da budu "isti", oni ne mogu da budu "drugačiji" u ovoj zemlji. Ne vide tu svoje mesto i zato žele da odu.

A zašto misle da su svi isti, to je opet, vraćam se, potpuna razočaranost u sve ono u čemu su odrastali. Sigurno je da su i političari odgovorni za to i da imaju značajan udeo u tome zbog čega mladi danas misle da su "svi isti".

Da li mladi misle da su "svi isti" i kada je zabrana kritičkog mišljenja u pitanju? Razlikuju li makar nijanse među različitim vlastima? I zašto im je to pitanje toliko nevažno, kao i pitanje smenjivosti vlasti?

Zato što ovo sada prihvataju kao dato stanje, možda će nekad jedna vlast otići, možda ne, u proseku veruju u to da će doći neki drugi koji će raditi isto. Zašto ne vide da nema javne kritike? Zato što kad otvore Fejsbuk, Tviter, bilo koju društvenu mrežu, oni vide tu kritiku, međutim, ne vide širu sliku, jer ljudi koje oni prate su njihovi istomišljenici, relativno sličnih karakteristika i po godinama, i po socijalnom statusu. Znači, oni vide tu kritiku na mrežama, samo što ljudi koji se informišu na Tviteru kao da ne znaju gde žive. Znate koliko ljudi koje ja sretnem kažu: ja ne znam nikoga ko glasa za ovu vlast. A to je zato što ne vide širu sliku. Zato što ne vide na koji način vlast vrši propagandu. Pitam ih da li znaju šta se radi na televizijama Pink i RTS. Kažu, ne, ja ne gledam televiziju, a pogotovo ne Pink i RTS. E zato ne znate kako se formira javno mnjenje u Srbiji. Da li čitate novine? Pa otvorim "Danas" ili N1 na aplikaciji. Da, ali to ne čita veliki broj ljudi. Mladi danas žive u jednom savremenom sistemu društvenih mreža i misle da te mreže oblikuju javnost. Kad bi ljudi počeli malo šire da gledaju sliku i van društvenih mreža, a tek da odu iz Beograda, pa da vide kakvo je stanje u malim mestima, tek onda bi videli koliko žive u jednom balonu koji su sami izabrali i koliko nemaju dodira sa stvarnošću.

Kako vi vidite dalji razvoj društva u kome su stavovi mladih ipak "gotov proizvod" što roditelja što okruženja?

Veliki sam pesimista, jer kao da niko ne shvata da nestajemo. Pa čak i oni koji imaju decu, savetuju im da beže odavde. A Srbiju uglavnom napuštaju visokoobrazovani ljudi i, generalno, pitanje je šta mi uopšte radimo i kao društvo i kao država kada za 20 godina neće više imati ko da živi ovde.

A ako mlade osobe imaju samo želju da idu linijom manjeg otpora ili da beže, onda stvarno treba da se zapitamo kako se desilo to da smo izgubili svaku želju za borbom i boljim životom ovde. Ja sam jedan od malog broja onih koji žele da rade ovde, i neću odustati od toga. Nadam se da će biti toliko slobode da ću moći da se borim u tom smislu, iako je očigledno da skoro svi idu linijom manjeg otpora i prihvataju dato stanje kao zakonitost – ne žele da se bore i ne vide mogućnost da se bore.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net