<< VESTI | | 03.11.2018 13:41


Teofil Pancic

komentar dana >

Predostrožne radnje

Vukovarac Jovan Jakovljević, star 51 godinu, ubijen je pred svojom kućom 29. juna 1991. Neki glasovi, Jovanu i celoj porodici Jakovljević prepoznatljivi, pozvali su ga da izađe rekavši da ga traži policija; čim je promolio nos iz kuće, Jakovljević je odstreljen kao pas. Njegov sin Slobodan dan-danas živi u Vukovaru, i tvrdi (u Jutarnjem listu) da ne samo da zna ko su ubice njegovog oca, nego da ih viđa svaki put kad ode u grad. I za sve te godine, a nakupilo ih se, evo, dvadeset i sedam, policija i tužilaštvo uradili su jedva nešto više od ničega da bi Jakovljevićeve ubice privele pravdi. U dopisu DORH-a (tj. hrvatskog tužilaštva) na tu temu spominju se nekakvi učinjeni "izvidi", no sve to deluje u najboljem slučaju metiljavo, to jest baš onako kako se radi neki posao koji zapravo uopšte ne nameravate da uradite, nego razvlačite, ošljarite i trošite vreme, čekajući da nekako svi zaborave na to, pa da se tiho iskradete iz cele priče.

I da, nije nevažno reći: Jakovljević nije ubijen zbog kockarskog ili zelenaškog duga, ljubomore prevarenog muža ili ne znam već čega; ne, likvidiran je prosto zato što je Srbin. Drugog razloga ni motiva, u kontekstu mesta i vremena "radnje", njegove ubice nisu mogle imati. A zašto baš on, a ne neki drugi Srbin? Pa, bilo je i drugih ubijenih, ali nije u tome poenta: važno je bilo stvoriti atmosferu u kojoj će normalan život postati nemoguć, svakodnevica nepodnošljiva, a ratni sukob neizbežan.

U gradu Peći, na zapadu tadašnje AP Kosovo, u kafiću Panda, 14. decembra 1998. godine ubijeno je šest mladića srpske nacionalnosti. Nepoznat neko grunuo je unutra i pokosio ih u dva rafala. Iako je grad bio pod punom kontrolom bezbednosnih organa Srbije, tadašnja Miloševićeva propagandna mašinerija pripisala je odmah taj čin "albanskim teroristima", ali ta je priča od samog početka jako škripala, zapravo, ispuštala je na sve strane. Mnoge indicije ukazuju da je u pitanju zločin koji je isplanirala i sprovela država Srbija, preko odgovarajućih organa i službi, na šta je pre nekog vremena aludirao čak i sadašnji predsednik Srbije. Ali, šta je mogao biti motiv i cilj monstruoznog, naizgled nemotivisanog i "nelogičnog" zločina? Obratite pažnju na tajming: radilo se o stvaranju atmosfere u kojoj će normalan život postati nemoguć, svakodnevica nepodnošljiva, a ratni sukob neizbežan. U tom ratnom sukobu, doduše, trebalo je da Albanci budu gubitnici, ali nije bilo zgorega – sa jednog autentično patopatriotskog stanovišta – u svrhu zamajca počiniti i ritualni zločin nad "svojima", a onda ga pripisati onima koje bi valjalo prikazati kao ostrvljenu zverad s kojom se više ne može živeti, nego bi je valjalo nekako prognati preko Prokletija.

Dvadeset je godina prošlo od tog zločina u Peći, a njegovi organizatori i izvršioci nisu privedeni pravdi, štaviše, cela je stvar još u fazi "predistražnih radnji". Nisam pravnik, ali mogu da pogledam: ako "predistražne radnje" traju već dvadeset godina, koliko li će tek trajati istražne? Ima li šanse da se slučaj rasplete pre 22. veka?

Najveći problem s ovom misterijom baš je u tome što neke posebne misterije ni nema: sve ukazuje na to da se radi o osobito ciničnom i gadnom državnom zločinu. A to znači da je u najmanju ruku moguće, izvedivo, operabilno, upratiti trag zločina unazad, i doći do onih koji su za njega odgovorni. Baš kao što je moguće, izvedivo, operabilno, identifikovati i procesuirati ubice Vukovarca Jovana Jakovljevića, čija je smrt (i ne samo njegova, dakako) na jedan osobito ciničan način ugrađena u potporne stubove današnje Republike Hrvatske.

Zašto se onda ne dešava ni jedno ni drugo, kao i još toliko toga što bi, da živimo u civilizovanim poretcima, moralo da se dogodi? Pa, zato što i Srbijom i Hrvatskom, a aktivnom i pasivnom zaslugom većine njihovih građanki i građana, danas iznova vladaju oni koji su – što personalno, što grupno, što ideološki – politički počinioci, ili njihovi direktni baštinici, ovakvih i bezbrojnih drugih zločina. Zato u njima apstraktni "izvidi" i predistražne radnje traju decenijama i imaju tendenciju da se nikada ne okončaju. Zato što su to zapravo predostrožne radnje: njihov je smisao upravo u tome da nikada nikoga ne dovedu nikuda.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net