fotografije: marija janković

Intervju – General Zdravko Ponoš >

Vučić je guverner porobljene Srbije

"Režim nije ostvario nijedan od svojih proklamovanih ciljeva – ni socijalna, ni ekonomska, ni spoljna politika ne daju rezultate. Zato neko mora da im bude kriv. S obzirom da ne mogu biti krivi spoljnopolitički faktori, moraju naći dežurne krivce u zemlji. Jer, umesto da ispunjava predizborna obećanja koja je dao građanima Srbije, Vučić ispunjava obećanja koja je dao strancima dodvoravajući se moćnijim od sebe u svetu kao što se nekad dodvoravao Šešelju. To je njegov način vladanja i to vodi ka radikalizaciji odnosa u društvu sa nesagledivim posledicama"

Svaka politička nedjelja u Srbiji ima svoju modu. Trenutno je u trendu lovačko odijelo sa priborom za hajku i odstrel špijuna, stranih plaćenika i domaćih izdajnika. A kako to izgleda, osjetio je na svojoj koži bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije i sadašnji potpredsjednik Narodne stranke general Zdravko Ponoš.

"Vučićeva poseta Moskvi doživela je fijasko", kaže za "Vreme" general Ponoš nakon što ga je u prestonici Rusije predsjednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao špijunom. "Zato su glavne teme o kojima je izveštavao iz Moskve bile kakva je hrana u srpskom restoranu, da je predsednik Vladimir Putin ozbiljan i da sam ja špijun. Bilo je pitanje vremena kada će Vučić da se vrati na svoj izvorni vokabular zahvaljujući kojem je od Šešeljevog donosioca bureka i nosača stativa za kamere avanzovao u Miloševićevog ministra informisanja – još tada je licenciran za tituliranje stranih plaćenika i domaćih izdajnika u disciplini izbegavanja vlastite odgovornosti i prikrivanju nesposobnosti i neznanja. Uglavnom, reč je o populističkom maniru kojim se vlast služi da preparira javnost i učini je neosetljivom za predstojeću represiju režima prema političkim protivnicima."

"VREME": Čime ste se kvalificirali da vas Vučić, a potom i Aleksandar Vulin proglase za špijuna?

ZDRAVKO PONOŠ: Javno sam osudio Vučićevu manipulaciju sa podizanjem borbene gotovosti Vojske Srbije u sklopu ugovorenih igrica sa Hašimom Tačijem i tako "zaslužio" da budem među prvima koje je Vučić u ovom ciklusu častio tom titulom. Biće sve više i više onih koje će ovaj režim prozvati špijunima. Toga će biti toliko da niko više i neće obraćati pažnju – toliko će postati uobičajeno. Već se navikavamo, kao što su se ljudi navikli da Dnevnik RTS-a bude Vučićev zabavnik, a Narodna skupština svedena na još jedan rijaliti. Ima i još jedan segment gde je ovaj režim žestoko krenuo u uvođenje diktata. To je Srpska pravoslavna crkva – Vučićev šef kabineta Nikola Selaković počeo je da postrojava vladike, a one neposlušne čereče režimski mediji.

Najavili ste tužbu protiv Vučića. Da li ćete tužiti i Vulina?

Ne verujem da ima smisla da se tuži Vulin. Prvo, nikome nije važno šta taj čovek govori jer čak ni Vučić nije zapazio da je on ministar odbrane. Drugo, ne verujem da se Vulinu suđenjem može pomoći... A ja mu želim sve najbolje.

Što očekujete od tužbe protiv Vučića?

Tužiću Vučića kao građanina, iako ne verujem da će se odazvati. Inače, on sebe više ne smatra za građanina i poistovećuje se sa državom, a zabrinjavajuće je što su i sudovi počeli da ga tako doživljavaju. Nikad se ne pojavljuje u sudnicama: nekad ne mogu da mu nađu adresu, a nekad se sud pozove na njegov imunitet – kao da mu je sud advokat. Međutim, suština je u tome da Vučić ni sa kim ne sme da se suoči ni na televiziji, a kamoli na sudu.

Hajci na špijune priključila se i BIA. Pripadnik ove agencije Marko Parezanović rekao je na konferenciji "Ka bezbednijoj Srbiji" u organizaciji nepoznatog udruženja "Nacionalna avangarda" da, parafraziram, najintenzivniju pretnju Srbiji predstavlja prikriveno djelovanje vanjskog faktora preko pojedinaca iz opozicionih partija, dijelova medija, nevladinog sektora, sindikata...

Kažu da je taj Parezanović jedan od boljih profesionalaca u BIA. Treba da se zapitamo kakvi su onda oni koji su loši, ako se ovaj dobar upustio u onakvu razradu teme domaćih izdajnika i stranih plaćenika? I šta mu je trebalo da ovako uprska profesionalnu karijeru?

Vučić je kasnije izjavio da najveću opasnost predstavlja nedostatak ekonomske bezbednosti, te dešavanja u regionu i svijetu. Također, i da će se morati raspitati jer ne zna u kom smislu je Parezanović to izgovorio iako je i sam bio prisutan na skupu "Nacionalna avangarda". Kako se ovo može tumačiti?

Režim je, nakon što je napravio i prepravio svoje medije, svoje univerzitete i svoju opoziciju, krenuo sada i u pravljenje svog nevladinog sektora. Verujem da Parezanović zna ko i kako je napravio "Nacionalnu avangardu" koja je organizovala skup na kojem je govorio. Sudeći po nastupu, to mu je upravo posao; o čemu su tu radi jednom će znati i običan svet jer se sve kad-tad sazna. I šta će tada pričati deci, novinarima, a bogami i sudijskim porotama oni koji sada poslušno izvršavaju naloge naprednjačkih nameštenika u BIA i policiji prisluškujući i prateći sve koji se ne slažu sa Vučićevom politikom?

A Vučićevo spuštanje lopte je deo ustaljene matrice – najpre napujda nekoga da odvali neku glupost, pa se posle on pojavljuje kao glas razuma kao da svima nije jasno da je prethodno naručio sve to što izgovaraju Vulin i Nebojša Stefanović. Jedina novina u svemu ovome jeste da je režim sada krenuo u političko instrumentalizovanje struke, i to u aparatu sile. Toplo se nadam da će profesionalci u Vojsci, policiji i BIA imati hrabrosti da se odupru ovoj vrsti pritiska i da neće pasti na slatka obećanja. Sveže su istorijske pouke i nadam se da su ih svesni.

Postoji li u zemlji još ikakav prostor za javni dijalog? Kuda vodi retorika lova na vještice i neobjavljenog vanrednog stanja?

Vlast je što obesmislila, što ugasila sve platforme za odvijanje javnog dijaloga – od Narodne skupštine do medija, a zaigrava se i ka kontroli društvenih mreža. To ujedno pokazuje i njihovu slabost. Režim nema šta da kaže, niti ima koga da isturi da učestvuje u stvarnom dijalogu. Svima je bilo jasno da nisu imali kvalitetne kadrove kada su došli na vlast, a sada se dobro vidi da ni za šest godina, uz sve resurse, nisu uspeli da regrutuju kvalitetne ljude da rade za njih u prvoj liniji. Govorim o prvoj liniji i o resursima, jer za taj nivo pritisak ne daje rezultat na duže staze. To i oni u režimu znaju.

U tom kontekstu, kakav prostor za djelovanje ima opozicija?

Prvi korak koji je opozicija uradila na obnavljanju kulture dijaloga bilo je formiranje Saveza za Srbiju, kao i spremnost da se razgovara i sa onima koji su prava opozicija, a nisu ušli u Savez. Nije više tema da se odnarođena vlast privoli da razgovara. To je uzaludan posao – oni će se javiti na razgovor nekog novog Šestog oktobra. Prava tema je kako da se probije medijski mrak i razveju strah i apatija kod građana. Ne možemo da čekamo da se Vučićev režim ogadi spoljnom svetu, a to će da se desi pre ili kasnije. Tema su javni servisi koji više nisu javni. Oni su privatni servisi u službi iste kamarile kojoj su služili do 5. oktobra 2000. I tada je izgledalo da to ne može nikad da se promeni, pa se promenilo.

Međutim, za razliku od Miloševića, aktualna vlast ima podršku iz inostranstva. Kako Srbija izgleda u očima stranaca?

Kad se kaže stranci, uglavnom se misli na strane diplomate. Svi oni vide šta se dešava u Srbiji i ponešto napišu u svojim telegramima. To međutim završava kod njihovih šefova srednjeg nivoa upravljanja, jer se Srbijom bave ljudi na tim položajima. A politički nivo reaguje samo na izveštaje u uticajnim medijima koji govore o zabrinjavajućem stanju demokratije u Srbiji. I to ne zbog građana Srbije, nego zbog svojih građana koji pitaju: zašto podržavamo jedna takav režim? Međutim, posledice tih reakcija su na dugačkom štapu. Jer, stabilokratski Vučićev režim ovakav kakav je, trenutno završava poslove međunarodnim moćnicima. I to kad je reč o rešavanju kosovskog pitanja kako njima odgovara, a i kad se radi o migrantskoj krizi.

U svjetlu Kosova, kako komentirate Vučićevu posjetu Moskvi?

Vučić je morao da potegne do Moskve jer Putin nije raspoložen da potroši ni minut svog vremena na razgovor sa Tonijem Blerom. Bojim se da se i Vučić vratio praznih ruku iz Moskve. Ponadao se da Dačić nije dobro razumeo poruku iz avgusta. A ta poruka je da sa Kosovom radi ono što je naumio ako je baš odlučio, ali da Rusija ima svoju računicu i da Rusiju Vučićeve nagodbe ne obavezuju.

Bivši britanski premijer Toni Bler je demantirao da pregovara o Kosovu...

Blerova sekretarica je izjavila da se njegov institut ne bavi Kosovom. Nikoga ne interesuje šta radi taj institut. Pitali smo Vučića po čijem nalogu i za čije pare Bler po svetu lobira u ime Srbije za članstvo Kosova u UN nakon što se razgraniči sa Srbijom. Taj odgovor će se pojaviti pre ili kasnije. I teško da će biti od pomoći Vučiću da se udobno smesti na svetle stranice nacionalne istorije, koju ipak ne pišu lični telali.

Prošle nedjelje bili smo svjedoci još jednog podizanja tenzija vezanih za Kosovo. Nakon odlaska Hašima Tačija na Gazivode, Vučić je naredio podizanje borbene gotovosti Vojske Srbije. Što su posljedice tog čina?

Povećanje borbene gotovosti je kompleksna i skupa vojna aktivnost kojoj se pribegava zbog promene bezbednosne situacije, a u cilju odvraćanja neprijatelja ili pripreme za dalje angažovanje; ne verujem da je Vučić tražio od vojnog vrha procenu da li to treba da se radi ili ne. Zato, za razliku od prave, ovo medijsko ili Vučićevo povećanje borbene gotovosti jeste zloupotreba Vojske Srbije u cilju manipulisanja javnošću – u konkretnom slučaju, isključivo domaćom. I ova Vučićeva varijanta je skupa, čak i kada se odnosi samo na jedinice za brzo reagovanje, a javno se oglasi da se podiže cela Vojska. Iz svega toga vidi se nečasna namera. Osim neposredne cene u finansijskom smislu, ovakve manipulacije nanose dugoročnu štetu ugledu Vojske u zemlji i zemlje u svetu. A koliko se u inostranstvu pridaje važnost Vučićevom medijskom podizanju borbene gotovosti, najbolje se vidi po odsustvu reakcije međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji.

A što je uzrok svega zajedno?

Poseta severu Kosova je trebala i Vučiću i Tačiju. I jedan i drugi su morali da imaju, i imali su koristi od posete – i svoje i onog drugog. Najnoviji ples Vučića i Tačija bio je u službi skretanja pažnje naše javnosti od afere Bler, a Tači je odvlačio pažnju od demonstracija u Prišini nadgornjavajući se sa Haradinajem. Jer, šta se ovde dešava? Vučić sa Tačijem uveliko razgovara o razgraničenju i kako će to politički kapitalizovati. S obzirom da za to nema podršku u zemlji niti u nekoliko najvažnijih svetskih metropola, hteo je da smanji makar pritisak i odvuče pažnju domaće javnosti.

O čemu točno pregovara Vučić sa Tačijem izgleda da ne zna niko u Srbiji, bar zvanično. Ali ne i samo s njim. Možemo li govoriti o potpunoj personalizaciji naših međudržavnih odnosa?

Rekao bih da su odnosi u regionu isprepleteni sa ličnim odnosima vladara, ali nešto modifikovani u odnosu na srednji vek. Na primer, medijski se zatežu odnosi Srbije i Crne Gore gde su Srbi suočeni sa režimskom negacijom njihovog identiteta i prava koja iz toga proizlaze, a Vučić i Đukanović i dalje održavaju srdačne lične odnose. Na korak smo od toga da odnosi sa susednim kneževinama zavise od toga da li će vladari da se orode ili ne. Ovaj režim je inače sklon personalizaciji svega, pa i spoljne politike. Tako se u spoljnopolitičke uspehe ubraja broj rukovanja sa Trampom, preskakanje šnicle kod Merkelove, dužina sastanka sa Putinom, kao i Trampova ocena da su Srbi dobar narod.

Dok govore o dijalogu, Vučić, Vulin i drugi iz aktualne vlasti istovremeno ne prezaju od zapaljive retorike, posebno kada je riječ o odnosima sa Hrvatskom. Kako se to reflektira na Srbe koji tamo žive?

Od njihove zapaljive retorike strah može da navuče samo nemoćna starčad koja se vratila u Krajinu kako bi deci smanjila troškove ako umre u Srbiji. Svaki put nakon što Vučić i Vulin u medijima i na vašarima brane Srbe u Hrvatskoj, starice na Kordunu zaključavaju vrata koja inače samo pritvaraju. Vučić se izbeglicama u Busijama i u Bačkoj Palanci zaklinje da ih više niko neće proterati nekom "Olujom". Pa gde dalje! Od njega i njegovih mentora je dosta i ovo dokle su ih doterali u dogovoru sa Franjom Tuđmanom.

Moram primijetiti i da se odnosi u regionu prelamaju i kroz sirotinjsku trku u naoružanju. Mnogima su u vlastima Srbije i Hrvatske puna usta MiG-ova, F-16, topova, tenkova...

Modernizacija vojske nije sama po sebi u suprotnosti sa vođenjem miroljubive politika. Čak suprotno. Problem nastaje kad se skromne nabavke polovne vojne tehnike koriste kao povod za raspirivanje onoga što tinja ispod pepela nedavnih sukoba u regionu. A za tu vrstu dijaloga, uvek i na svim stranama, ima onih koji bi da sagrade još poneku benzinsku pumpu, pa i crkvu, dok će neko drugi da nosi pušku pa invalidsku štaku.

Razgovaramo u trenutku kada se u posjeti Srbiji nalazi Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a. Kakav je značaj ove posjete?

Ugled NATO-a u Srbiji nikad nije bio zavidan, pogotovo nakon agresije 1999, a čini mi se da je 2008. urušeno i ono malo poverenja koje je bilo pridignuto u periodu od 2000. kada je KFOR bio jedina zaštita nealbanskom stanovništvu na Kosovu. Naime, te 2008. NATO se upuštanjem u kreiranje takozvanih kosovskih bezbednosnih snaga odrekao na duže vreme šanse da bude u srpskoj javnosti prihvaćen kao bilo šta više od partnera na koga treba gledati sa podozrenjem. Istini za volju, generali u okviru NATO-a i tada su imali mnogo više sluha za naše argumente da ne idu zajedno partnerstvo i zadržavanje zona bezbednosti, protivljenje postavljanju našeg radara na Pančićevom vrhu i kreiranje kosovskih bezbednosnih snaga. Međutim, civilno rukovodstvo NATO-a bilo je kratkovido i skoncentrisano na armiranje kosovske državnosti. Danas smo tu gde jesmo – niti je Kosovo država koju su pravili, niti su Srbija i NATO išta više od podozrivih partnera. Jens Stoltenberg je najumivenije lice koje NATO može da okrene ka Srbiji, a civilna vežba upravljanja posledicama vanrednih situacija skroman je domet međusobnih odnosa devetnaest godina od sukoba.

Na drugoj strani je Rusija. Što se u tom smislu može reći o vojnoj suradnji?

Odnosi sa Rusijom u oblasti odbrane i bezbednosti su manje dinamični nego odnosi sa NATO-om; manje je zajedničkih vežbi i ostalih aktivnosti, a više Vučićevih rukovanja sa Putinom.

No ako sudimo po tabloidima i drugim medijima pod kontrolom vlasti, zar Rusija nije glavna uzdanica Srbije? Toliko smo čitali o S-300 ili o ruskim avionima koji bi u roku od najviše dva sata mogli da dolete do Kosova i dejstvuju u cilju zaštite srpskih državnih i nacionalnih interesa, da ne nabrajam dalje...

U Srbiji vlada perfektna oluja antizapadnog raspoloženja. Oni građani koji su narogušeni na NATO, Evropsku uniju i Zapad u tradicionalnom smislu reči, iz režimskih medija dobijaju dnevnu dozu razloga za takvo raspoloženje; onima koji su antizapadno nastrojeni prija kad se Vučić sretne sa Putinom, a kad se sretne sa Sorošem – čak i mlađim, Aleksom – od toga svi dobijaju ospice. A drugi, u tom tradicionalnom smislu prozapadno orijentisani, toliko su razočarani podrškom koju Zapad pruža Vučiću da im se isti taj Zapad smučio. Ruska meka moć je bolje prilagođena afinitetima kupaca u Srbiji nego zapadna, ako nešto takvo kao jedinstven brend uopšte postoji. Kvaka 22 je da će Vučićev režim uspeti da i Rusima upropasti igru zloupotrebljavajući odnose sa Rusijom za dnevnopolitičke potrebe.

Bili ste načelnik Generalštaba od 2006. do 2008. Što se u Vojsci promijenilo od vašeg vremena?

Jedna od loših stvari koje su se desile u međuvremenu jeste to što je Vojska ponovo previše primaknuta dnevnoj politici. Ona je danas formalno profesionalna vojna sila, a suštinski javno preduzeće kojim upravljaju nesposobni i korumpirani partijski kadrovi koji resurse firme koriste za partijske i lične potrebe, a zaposlenima isplaćuju minimalac. A oficiri sve manje svoj poziv doživljavaju kao profesionalnu misiju, a sve više kao izvor preživljavanja za svoju porodicu.

Kakvo je, zapravo, pravo stanje u Vojsci Srbije?

Ono je daleko od dobrog i onog što bi mene radovalo. Ono nije bilo sretno ni kada sam ja otišao. Međutim, u ovih šest godina Vojska se urušila jer nije ni postojao fokus režima na nju. Oni su je u politici smanjenja plata i penzija tretirali kao državnu birokratiju. Sa druge strane, kada su bile na snazi mere drastične štednje u državi, vlast se hvalisala da je ojačala Vojsku, što su priče za malu decu. A vodili su takvu kadrovsku politiku da su godinama držali upražnjena ključna mesta u Vojsci kako bi držali ljude u poslušnosti i nadi da će oni postati ti koji će biti imenovani na te funkcije. Dovoljno govori činjenica i da su za šest godina promenili šest ministara odbrane – iz toga se jasno vidi da se nisu posvetili tom poslu. Vojska je, prosto, pretvorena u paradnu mašineriju i služi režimu za slikanje i parade.

U čemu su ključni problemi u funkcioniranju Vojske?

Profesionalizacija nije urađena kako valja. Ne postoji mirnodopska Vojska onakva kakva bi trebalo zato što je taj posao loše plaćen, potcenjen i često ga radi samo onaj ko nije uspeo da nađe ništa bolje; ratna Vojska uopšte ne postoji jer nije rešen problem generisanja aktivne rezerve, a o pasivnoj i da ne govorimo. Ovaj režim niti ima nameru da se time bavi, niti to zna. Ključni problem Vojske je neozbiljnost države po pitanju odbrane – tu sve počinje i završava se. Ne mogu Vojsku promeniti ni vodnici, ni majori, ni generali već politička vlast.

Ipak, smatra se da je Vojska jedna od institucija sa najvećim povjerenjem građana?

Građani imaju više odnos sažaljenja prema Vojsci nego odnos poštovanja.

Mi smo društvo slabih, urušenih i vulgarizovanih institucija. Bilo bi lepo kada bismo sa uvažavanjem mogli da govorimo o instituciji predsednika države, predsednika parlamenta, premijera, ministra odbrane ili unutrašnjih poslova. Ali ljudi koji su trenutno na tim pozicijama toliko su personalno obojili te institucije da to nije moguće. Svako na svoj način – Vučić ponašajući se kao car, a ovi ostali kao njegovi pajaci.

Kada ste bili na čelu Generalštaba, Vojska je bila veoma važan i uspješan segment naše diplomatije. Kako je sada?

Vojska može da bude veoma koristan diplomatski alat. Ali za početak, ministar odbrane ne bi trebalo da bude dežurna svađalica u regionu. Ministri nadležni za ministarstva sile ne treba da se bave odnosima u regionu u predizbornim cirkusima, posebno što su u našem regionu izbori češći nego postovi. Takva retorika uglavnom daje vetar u leđa ekstremistima na drugoj strani, a unosi nemir kod kuće. Inače, veliki broj pripadnika Vojske nalazi se u međunarodnim mirovnim misijama. Za to nas tapšu po leđima, ali ne treba da smetnemo sa uma zašto se naši pripadnici Vojske javljaju za misije u tako velikom broju. Nisu to altruistički razlozi. Radi se o egzistencijalnim razlozima. To nije afirmativna stvar. Višegodišnje prinudno smanjenje plata i tretiranje vojske kao državne birokratije, nanelo joj je dugoročnu štetu. Između ostalog, napustili su je mnogi kvalitetni kadrovi.

Često izgleda da je tretman Vojske Srbije sastavni dio tabloidne uređivačke politike aktuelne vlasti...

Ne postoji oblast u kojoj ovaj režim ima politiku koja nije tabloidna. Tako je u spoljnoj i unutrašnjoj politici, tako je u obrazovanju, zdravstvu, infrastrukturi, politici, pa nije čudo da je tako i u odbrani. Ne zavisi to od oblasti nego od političkog kreatora. To je način vladanja. Uvek mora da postoji neprijatelj, spoljni ili unutrašnji, koji je kriv što nam je tako kako nam je. Nekad je to Zapad, nekad Albanci, Hrvati, Bošnjaci, nekad neki slobodouman novinar ili poverenik, nekad glumci koji svoj ugled ulažu u lečenje bolesne dece... Vulin oficirima svečano, uz gardijsku pratnju, uručuje ključeve okasnelih stanova kao da uručuje ključeve prizrenskih zidina. A u isto vreme pravi i konjičku jedinicu za nekakve parade. Kome to treba i koliko to košta? Zar nije bolje da Vojska ima još nekoliko obučenih pilota za MiG-29 umesto što obučava konje i jahače za idolopokloničke predstave?

I na kraju, vratimo se ponovo aktualnoj špijunomaniji i difamiranju neistomišljenika. Da li će se ovaj trend nastaviti?

To će da se nastavi i zaoštri zato što režim nije ostvario nijedan od svojih proklamovanih ciljeva – ni socijalna, ni ekonomska, ni spoljna politika ne daju rezultate. Zato neko mora da im bude kriv. S obzirom da ne mogu biti krivi spoljnopolitički faktori, moraju naći dežurne krivce u zemlji. Jer, umesto da ispunjava predizborna obećanja koja je dao građanima Srbije, Vučić ispunjava obećanja koja je dao strancima dodvoravajući se moćnijim od sebe u svetu kao što se nekad dodvoravao Šešelju. Istovremeno polarizuje javnost, ne ponaša se kao predsednik svih građana nego kao guverner nad porobljenom Srbijom koji ljubi skute nekolicini imperatora. To je njegov način vladanja i to vodi ka radikalizaciji odnosa u društvu sa nesagledivim posledicama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net