foto: Draško Gagović

Revizija Petog oktobra >

Nemamo za šta da se izvinjavamo

Od 2013. naovamo, o Petom oktobru elite na vlasti pokušavaju da naprave nešto što nije bio, u rasponu od beznačajnog incidenta preko državnog udara do velike pljačke umetničkih dela. Ipak, bez obzira na sve što se kasnije desilo, taj dan je bio pobeda i tu činjenicu ne može da opovrgne nijedan revizionistički pokušaj

Jedna istinita anegdota iz 28 godina duge istorije nedeljnika "Vreme" glasi ovako: 2000. godine pripreman je broj koji je trebalo da izađe tačno nedelju dana nakon Petog oktobra. Nije bilo nikakve nedoumice oko toga koja će fotografija biti na naslovnoj strani: Savezna skupština i nepregledna masa demonstranata koji su tog dana i zvanično srušili sa vlasti Slobodana Miloševića. Međutim, oko teksta na naslovnoj strani postojala je ozbiljna dilema: da li staviti reč "kraj" ili "početak". Urednici nisu bili načisto, pa su sproveli anketu među prisutnima u redakciji. Pobedio je "kraj", u šta se čitaoci mogu uveriti pretragom arhive na sajtu vreme.com.

Danas slobodno može da se kaže kako je taj izbor reči bio apsolutno ispravan i donekle proročki. Petog oktobra nije, kao što nije ni danas, počelo "zlatno doba" za Srbiju. Nismo doživeli ekonomski procvat i rast životnog standarda niti nas je Evropska unija oberučke prigrlila i primila u svoje okrilje. Nismo prošli kroz društvenu katarzu i oslobodili se balasta ratnih zločina iz ratova u kojima Srbija nije učestvovala. Milošević nas je još jednom nadigrao tako što je umro neosuđen, ostavivši nas da večno raspravljamo o njegovoj krivici i političkom karakteru njegove vlasti. Zoran Đinđić, centralna figura petooktobarskih promena, ubijen je u martu 2003. ne stigavši ni da ljudski započne obećane reforme. Izvesno je da Petog oktobra ovo društvo nije mnogo toga započelo. Ali tog Petog oktobra ovo društvo konačno je nešto završilo. Bio je to zaista kraj. Dogodio se konačni pad jednog nesumnjivo zločinačkog režima, kraj režima koji možda nije bio diktatorski tokom celog svog roka trajanja, ali poslednjih godina pred pad Miloševića nesumnjivo jeste bio diktatorski – hapšenja političkih protivnika, politička ubistva, zatvaranje nepodobnih medija karakteristike su svake diktature i oko toga ne bi smelo da bude dileme.

Pa ipak, svake godine, čim se približi godišnjica Petog oktobra, preplavljeni smo mahom jalovim analizama, rekapitulacijama i raznim "šta bi bilo da je bilo" i "trebalo je drugačije" teorijama. Sve ih karakteriše razočaranje i nedefinisani žal za propuštenim šansama. Tako je još od prve godišnjice Petog oktobra i sada već zaboravljene akcije Otpora kada se ono malo preostalih aktivista tog pokreta okupilo ispred Narodne skupštine sa transparentima "Mnogo ste isti". Iz godine u godinu, obeležavanje Petog oktobra uglavnom je tako izgledalo, sve do 2013. Tada dominantni diskurs počinje da se menja, ali ne u pravcu istinskog vrednovanja Petog oktobra i njegovog istorijskog značaja, već upravo suprotno.

SVOĐENJE NA ANOMALIJU: Te 2013. godine, predsednik Vlade Srbije je prvi čovek Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić. U tom trenutku on je koalicioni partner Srpske napredne stranke koja je godinu dana ranije došla na vlast. Dačić se, kao što se svi dobro sećamo, pre toga obreo u vladi koju je predvodila Demokratska stranka. Da 2012. nije odlučio da se okrene naprednjacima, ne bi ni mogli da formiraju vlast, ali to je sada manje bitno. Bitnije je da se tadašnji premijer Dačić 2013. godine već uveliko oprao i ogradio od političkog balasta onog i onakvog SPS-a kakav je bio pod Slobodanom Miloševićem. SPS je u tom trenutku reformisana partija, te jedva da iko više i pamti da je čitava ta klika više ili manje aktivno učestvovala u nepočinstvima Miloševićevog režima. I baš te 2013. na godišnjicu Petog oktobra, Dačić izjavljuje: "Demokratska stranka Srbije predsednika Vojislava Koštunice, na čelu koalicije DOS, pobedila je 2000. godine Slobodana Miloševića pričom o pridruživanju EU. Koštunica je neko ko se danas protivi EU, dok je Socijalistička partija deo vlade koja je pomogla da zemlja dobije status kandidata."

Dačić zapravo u tom trenutku pribegava nekakvoj kafanskoj verziji istorijskog determinizma: pridruživanje Srbije Evropskoj uniji je neupitna izvesnost koja bi se dogodila i da je Milošević ostao na vlasti, doduše, bio je neki Peti oktobar kad smo malo bacali suzavac na građane i gorela je Savezna skupština, ali sudeći po Dačiću, kad-tad bismo dobili Sporazum o pridruživanju EU i počeli bismo pregovore sve i da se taj Peti oktobar nije dogodio. Ispao je tako taj istorijski datum nekakav jednodnevni incident, anomalija u prirodnom toku stvari, banalan i beznačajan, jer bi i bez njega ishod današnjice bio isti.

Prošle godine, na 17. godišnjicu Petog oktobra, Dačić se osmelio i osilio, pa izjavio nešto što nekako više ide uz autentičnog nego uz konvertiranog Ivicu: "Gde su oni sada, a gde sam ja?", upitao je Dačić i poručio: "Ja sam na svom mestu u svojoj partiji, a oni su izdali sve, i narod i svoje partije, promenili su sve što su mogli da promene. Zahvalan sam im na tome što se to desilo, jer verovatno nikada ne bih postao predsednik SPS, niti bi se ta partija promenila, ali moram da kažem da je Peti oktobar velika prevara", rekao je Dačić za Radio-televiziju Vojvodine i istakao da ne govori o običnom narodu, već o načinu na koji je to pripremljeno i finansirano iz inostranstva, kao i o tome da Vojislav Koštunica nije pobedio.

PREVRAT: Mic po mic, od 2013. do danas, narativ o Petom oktobru kao rušilačkom, antisistemskom, od stranih agentura finansiranom poduhvatu postao je uobičajen za predstavnike vlasti. Ove godine, akcenat je na "pljačkaškom" karakteru demonstracija koje su održane tog dana. U aprilu, tokom jedne od burnijih skupštinskih sednica, istakao se poslanik SNS Milimir Vujadinović, uporedivši Peti oktobar sa Hitlerovim paljenjem Rajhstaga 1933. godine. Predsednica Skupštine Maja Gojković otvorila je u četvrtak, 27. septembra izložbu reprodukcija slika i kulturnog blaga koje je ukradeno ili uništeno u Narodnoj skupštini 5. oktobra 2000. godine. Istog dana, "Večernje novosti", one koje uređuje i vodi Milorad Vučelić, obradovale su čitaoce specijalnim dodatkom na 12 strana. Sa naslovom "Umetnost koja čeka pravdu" uz prigodan tekst, dodatak mahom čine fotografije dela koja su nestala iz tadašnje Savezne skupštine, a danas Doma Narodne skupštine. Istine radi, tog dana jeste nestalo, oštećeno ili izgorelo 60 slika i to jeste nenadoknadiv gubitak. Ali takođe istine radi, sasvim je drugačije kada se kaže da je nestanak i uništavanje umetničkih dela nenadoknadiv gubitak, ili, kako je to u "Novostima" formulisano: "Gubitak 5. oktobra 2000. je nenadoknadiv." Ovo prvo je precizno i tačno. Ovo drugo čitav događaj svodi na uništavanje umetničkih dela. Pri tome je zanimljivo da uz fotografije izgubljenih dela niko nije stavio i ono što je u Skupštini tog dana pronađeno: biračke listiće sa zaokruženim imenom Slobodana Miloševića.

Gnev vladajuće elite i pratećih vokala na petooktobarske demonstracije kulminirao je ove godine u prorežimskim tabloidima kroz jednu lažnu vest koja je, s obzirom na stepen neistinitosti i monstruoznosti ubrzo uklonjena, ali zauvek će živeti u našem sećanju. Dogodilo se to za vreme protesta zbog rasta cene goriva u junu ove godine. Toliko se događaja i preokreta od tada izređalo u političkom životu Srbije da se čini kao da je ovaj jun bio pre deset godina, a ne pre malo više od četiri meseca. Tri medija – Srbija Danas, "Informer" i BK TV – objavili su identičnu "vest" o trudnici iz Topole koja je izgubila bebu jer nije uspela da stigne kod lekara zbog blokada puteva, to jest protesta protiv povećanja cene goriva: "Pala je i prva žrtva blokade puteva u Srbiji, koju organizuju pojedine stranke nekadašnje koalicije DOS. Iste one koje su organizovale i državni prevrat 5. oktobra 2000. godine. Pre nekoliko dana trudnica iz Belosavaca kod Topole izgubila je dete zato što je zbog blokade saobraćajnica prema Beogradu bila sprečena da stigne u bolnicu i dobije adekvatnu lekarsku pomoć, tvrdi naš izvor iz opštine Topola, koji je zamolio da mu zbog osetljivosti teme ne navodimo ime. Ta žena je devet godina uzalud pokušavala da ostane u drugom stanju. Na kraju je ušla u program opštine Topola za finansiranje vantelesne oplodnje i ostala trudna."

FOTELJE SE VRAĆAJU KUĆI: Vest je brzo i lako razotkrivena kao potpuno izmišljena, ali zajedno sa raskrinkavanjem neistine, raskrinkana je i namera da se Peti oktobar jednom za svagda redefiniše kao "državni prevrat", iako činjenice govore da je deset dana pre toga, 24. septembra 2000. godine, Slobodan Milošević izgubio predsedničke izbore, da je Vojislav Koštunica pobedio, a da su demonstracije Petog oktobra reakcija na Miloševićev pokušaj da se ide na drugi krug izbora. Samim demonstracijama prethodio je štrajk rudara u "Kolubari", posledične restrikcije struje i opšta građanska neposlušnost širom Srbije – prosvetni radnici obustavili su nastavu, mnogi ugostiteljski objekti nisu radili i, sve u svemu, Srbija se tih dana digla na noge i rešila da stavi tačku na režim koji je, u suštini, pao demokratskim putem, na izborima.

Kada se spin sa trudnicom iz Topole pokazao kao nedovoljan i pogrešan, uskočila je predsednica parlamenta Maja Gojković u jednoj od najbizarnijih epizoda koje smo videli od dolaska naprednjaka na vlast do danas, a videli smo ih mnogo. Iako se danas mnogi sećaju tek toga da je Gojkovićeva našla dve fotelje, mnogi zaboravljaju da je "trudnica iz Topole" bila uvertira u "slučaj fotelje". Predsednica Skupštine organizovala je 18. juna ove godine konferenciju za novinare samo da bi saopštila da su pronađene dve fotelje koje su iz Doma Narodne skupštine nestale Petog oktobra. Osamnaest godina kasnije, fotelje su se vratile kući. Jedna je pronađena u beogradskom naselju Kaluđerica prilikom racije MUP-a, a druga se, navodno, pojavila na sajtu Kupujem-prodajem u petak, 15. juna. Maja Gojković je lično zamolila gospođu koja je kupila fotelju da je donese u Skupštinu, što je ona i učinila. Predsednica skupštine nije propustila da pomene kako je "poslednjih šest, tačnije pet i po godina" posvećena traganju za nameštajem i umetničkim delima koja su ukradena Petog oktobra. Izjava joj je bila tragikomična koliko i prizor dve razvaljene fotelje u holu Skupštine.

Maja Gojković je zaključila da su ljudi koji su ušli u skupštinu znali šta uzimaju i kradu, jer: "Po spisku ovih prestižnih slikara, koji su obeležili umetnost, nema sumnje da tu amateri ništa nisu radili."

Prvo, u Skupštini su i pre Petog oktobra bila izložena samo dela prestižnih slikara, pa sve i da je neko krao slike, ukrao bi nešto vredno, za šta god da se uhvatio. Ni u jednoj nacionalno važnoj instituciji, pogotovo ne u parlamentu ne vise posteri sa motivacionim porukama, nego vredna dela iz nacionalne kulturne baštine. Tako je kako je sa institucijama i umetničkim delima, baš kao što je tako kako jeste kad institucije do te mere izdaju i iznevere građane, pa se na zdanja izlije iracionalni gnev i dođe do rušenja i paljevine. Nije prvi put u istoriji sveta. Jedina je razlika, ponavljamo, što Peti oktobar nije bio revolucija ni državni udar, kao što nam se sada servira, nego demonstracije na kojima se od tada već evidentno diktatora Miloševića tražilo da prizna izborni poraz, da prizna volju građana. Da je na delu kompletna revizija događaja od pre 18 godina, potvrđuje i govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Kosovskoj Mitrovici, kada se na period od 2000. do 2012. osvrnuo kao na doba opšteg mraka i užasa, ali i istakao da je Slobodan Milošević bio veliki političar.

Na koncu, dva pitanja u poslednjih pet godina traže odgovor: zašto je potrebna revizija Petog oktobra i šta je bio Peti oktobar. Revizija je neophodna jer su se ljudi koji danas vode Srbiju revidirali od onda do danas: neki su bili deo Miloševićevog režima i žele da se taj deo njihovih karijera zaboravi. Neki su, međutim, Petog oktobra bili u masi koja je tražila pravdu, pa im nije baš prijatno da danas dele ideologiju i interese sa ovima koje su rušili. Zato i njima odgovara da Peti oktobar ostane anomalija, incident, eto, malo smo se bili zaigrali.

Pitanje šta je bio Peti oktobar možda je bolje preformulisati u: šta zameramo Petom oktobru. I odmah pada na pamet ofucana fraza o Šestom oktobru koji se nikada nije dogodio, o hapšenjima i lustraciji. Ali, da li je moglo drugačije? Vojislav Koštunica je pobedio na izborima, ali istinski lider DOS-a bio je Zoran Đinđić, čovek koji je napravio kompromis sa najčudnijim skupom stranaka i pokreta u političkoj istoriji Srbije. Da, lustracije nije bilo, ali, ko je mogao da sprovede lustraciju? Ondašnja Vlada Srbije u kojoj su, podsetimo se, bili nekadašnji Miloševićevi saradnici Nebojša Čović, Momčilo Perišić, Vuk Obradović, Dušan Mihajlović? Zar su oni zaista mogli da lustriraju manje grešne od sebe? I kako da znamo da li je moglo bez njih ili je pak moralo sa njima? Možda baš tu treba tražiti odgovor na pitanje šta je nama Peti oktobar. Suprotno stavovima političara, građani nisu idioti. Znali su oni odlično i te 2000. da od onih koji dolaze umesto Miloševića ne treba mnogo očekivati. Ko drugačije tvrdi, opasno se samozavarava. Nisu tog dana ljudi izašli na ulice da bi DOS došao na vlast, nego da bi Slobodan Milošević otišao. Izašli su da bi svirali kraj. I u tome su uspeli. Iako je sve što je posle Petog oktobra usledilo verovatno ispalo poraz, taj dan je bio pobeda. Mučna i teška pobeda, sa bremenom dveju ljudskih žrtava i u senci materijalne štete, ali ipak pobeda zbog koje se nikada nikome ni pod kojim uslovima ne treba izvinjavati.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net