foto: marija janković
ŠTA ČEKA SRBE U SLUČAJU PODELE KOSOVA: Sablast novih etničkih sukoba

Na licu mesta – Južno od Ibra >

Podela nije rešenje

"Teritorijalna razmena bila bi tragedija za Srbe i ostale manjinske zajednice koje su pokušale ovih poslednjih dvadeset godina da ponovo izgrade svoje živote u potpuno novom političkom i društvenom kontekstu i poništila bi sve dosadašnje napore da suživot postane moguć", izričito smatra otac Ilarion, iguman manastira Draganac

Osnovna škola "Desanka Maksimović" u Kosovskoj Kamenici jedinstven je slučaj na Kosovu gde srpska, albanska i romska deca dele isto dvorište a uskoro bi trebalo da zajedno imaju informatiku i fizičko vaspitanje. Na ovo ponosno ukazuje Bojan D. Stamenković, jedini Srbin zamenik gradonačelnika opštine, gde je devedeset odsto stanovništva albanske nacionalnosti. On takođe smatra da je "razmena teritorija na osnovu etničkih principa bolesna ideja suprotna svim demokratskim vrednostima za koje se zalažemo u ovim teškim okolnostima; egzodus ljudi koji bi završili na pogrešnoj strani granice kao i rat – bili bi neizbežni".

Prošlog proleća, kada je Stamenković kao 35-godišnji diplomirani ekonomista, otac petoro dece i dugogodišnji carinski službenik bio spreman da sa porodicom emigrira u Nemačku, dobio je od gradonačelnika Čendrona Kastratija, člana Pokreta za samoopredeljenje "Vetevendosje" (opozicija Hašimu Tačiju), ponudu da se pridruži rukovodstvu Kamenice.

"Gradonačelnik Kastrati je imao deset godina kada su mu srpske snage ubile oca, koji je prethodno dvanaest godina proveo u zatvoru. Pa ipak, gradonačelnik mi je dao sva ovlašćenja da radim ne samo na povratku i integraciji Srba već i da ga u njegovom odsustvu zamenjujem na svim poslovima vezanim za normalno funkcionisanje opštine", kaže Stamenković.

Tako je za samo nekoliko meseci Kamenica prvi put ušla u projekat Evropske unije za povratak i izgradnju kuća, sa čak 42 zahteva porodica koje veruju da je povratak održiv. Devet porodica se već uselilo u svoje obnovljene kuće, a ostali moraju da sačekaju jer ih, kako kaže Stamenković, iz stranačkih razloga sabotira ministar za zajednice i povratak u Vladi Kosova Dalibor Jevtić.

"Kao da ne postoji 3000 Srba iz Kamenice, kao da nas nema, a meni se lično zamera što ne idem na mitinge podrške Aleksandru Vučiću", ističe Stamenković.

Povratak 40 porodica je više nego dobar rezultat imajući u vidu da se skoro dvadeset godina nakon NATO intervencije od ukupno 250.000 nealbanaca koji su izbegli na svoja ognjišta vratilo manje od polovine, s tim što se južno od reke Ibar vratio još manji broj.

"Kako bi se naš primer širio, potrebni su nam mir i prisustvo međunarodne zajednice; mi tek treba da naučimo da se pomirimo i živimo zajedno, a ne da žurimo sa razgraničenjem", ističe Stamenković, koga su predstavnici vladajuće Srpske liste stavili na stub srama zbog toga što mu deca privatno uče albanski jezik, kao i zbog budućeg projekta zajedničkih kurseva srpskog i albanskog jezika za učenike osnovnih škola u Kamenici.

DUH MILOŠEVIĆA I TUĐMANA: Nekoliko meseci pred evropske parlamentarne izbore, Federika Mogerini, šefica evropske diplomatije, žuri da zatvori kosovski dosije i predstavi nekakav rezultat "normalizacije" odnosa Beograda i Prištine. Na Aleksandru Vučiću je veliki pritisak, s obzirom da ritam pristupanja Srbije EU u velikoj meri zavisi od rešavanja kosovske problematike. Ali pre svega, on mora da nađe načina da "proda" svom biračkom telu "neizbežnost" priznanja nezavisnosti Kosova. A kada je Hašim Tači u pitanju, njemu je svakako u interesu da se predstavi Zapadu kao neophodan mirotvorac, s obzirom da mu opasan mač visi iznad glave: nedavno osnovan Specijalni sud za ratne zločine počinjene na Kosovu između 1998. i 2000. godine mogao bi uskoro da okonča optužnicu protiv njega.

Deset godina nakon proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo preko 110 zemalja, ali i dalje nije član UN, a pristupanje EU je veoma daleka perspektiva. Srbija se do sada tome protivila, kao i Rusija, Kina, Indija i Brazil, ali i Španija, Kipar, Grčka, Slovačka, Rumunija i Maroko. Uloga medijatora EU od 2011. do danas nije dala nikakve konkretne rezultate ni po pitanju Zajednice srpskih opština niti po pitanju statusa. U tom kontekstu, stara ideja o razgraničenju i razmeni teritorija, koju su Milošević i Tuđman svojevremeno primenili sa tragičnim posledicama, ponovo je oživela kako bi se ovog puta isprobala duž reke Ibar. Konkretno, za priznavanje Kosova, Beograd bi zauzvrat dobio teritoriju severno od Ibra na kojoj živi većinsko srpsko stanovništvo (njih oko 30 hiljada); s druge strane, Priština bi dobila deo Preševske doline, u kojoj je većina građana albanske nacionalnosti. Srbi južno od Ibra, kojih inače ima daleko više nego na severu (gotovo 80 hiljada), kao i srpsko kulturno nasleđe koje se skoro isključivo nalazi južno, u Metohiji, ostali bi na milost i nemilost nezavisne države Kosovo, sa koga bi EULEX i KFOR trebalo da nastave da se povlače.

foto: marija jankovićŽIVOT U ENKLAVAMA I IZA ZIDOVA: Gračanica,...

"Još u maju ove godine Sabor SPC je izdao saopštenje protiv nezavisnosti, razgraničenja i razmene teritorija", podseća episkop raško-prizrenski Teodosije, koji nas je primio u Gračanici. "Etničko razgraničenje bi dovelo do egzodusa Srba sa juga Kosova, gde živi najbrojniji deo našeg naroda."

Episkop kao primer navodi činjenicu da je u Gračanici danas upisano 280 đaka, a u Mitrovici 170: "Položaj Srba je danas bolji, ima manje spremnosti sa albanske strane da nas napadaju, krećemo se bez pratnje, ali prisustvo međunarodne zajednice je i dalje neophodno, i još uvek nije formirana svest da opšte i zajedničko treba da budu iznad ličnog; korupcija i kriminal su prisutni u velikim razmerama i među Albancima i među Srbima, kako na severu tako i na jugu Kosova, i po tom pitanju postoji tesna saradnja; zbog toga mora da se traži održivo rešenje, pažljivo i bez žurbe."

Otac Sava, iguman manastira Visoki Dečani, kaže da "ovaj projekat, dogovoren između Tačija i Vučića, koji je to zvanično objavio 9. avgusta, tokom posete pogonu za preradu mesa, monstruozan je jer se zasniva na etničkim principima".

On koji je osudio zločine Miloševićevog režima kao i pripadnika OVK, te zaštitio u Dečanima i Srbe i Albance koji su 90-ih bežali od bezumlja, danas se ponovo bori za opstanak Srba južno od Ibra i apeluje na odgovornost.

"Nažalost, imamo osećaj da vlasti u Beogradu smatraju da će 70.000 do 80.000 Srba južno od Ibra neizbežno nestati", kaže otac Sava. "Kao da je vlast u Beogradu voljna da žrtvuje i svoj narod i svetinje u kojima Srbi crpe svoj identitet i duhovne vrednosti. Samo je pitanje koji scenario će se smisliti kako bi se dovelo do situacije svršenog čina."

Otac Sava tvrdi da je imao saznanja o projektu razgraničenja i razmene teritorija još od kraja 2017. godine i podseća da je Oliver Ivanović, ubijen u Kosovskoj Mitrovici 17. januara, izričito bio protiv:

"Na početku se međunarodna zajednica protivila, međutim razni faktori su učinili da je stav promenjen, izuzev kada je Nemačka u pitanju. Krajem juna američki zvaničnici su dali do znanja da se neće protiviti, ukoliko se Tači i Vučić dogovore i ‘kolateralne štete’ budu minimalne, što je Džon Bolton, američki savetnik za nacionalnu bezbednost zvanično i potvrdio 24. avgusta u Kijevu. To je ohrabrilo zvaničnike Beograda i Prištine da izazovu provocirane i kontrolisane incidente koji je trebalo da se dogode četvrtog i petog avgusta sa obe strane Ibra. Trebalo je da sledi intervencija kosovske policije na severu i reakcija Srba, a potom napadi na Srbe južno od Ibra, gde bi KFOR obezbeđivao koridore za evakuaciju i stvorio tampon-zonu na Ibru. Našli bi se u situaciji svršenog čina. Ostalo bi da se narodu objasni da treba prihvatiti realnost na terenu i da je bolje da Srbija prizna nezavisnost ali da dobije sever Kosova nego da izgubi sve. Krajem jula, došli su signali iz nekih srpskih ali i međunarodnih krugova da se nešto može desiti. Obavestili smo javnost, i KFOR je postavio dodatne snage na strateške pozicije i sprečio realizaciju makijavelističkog projekta. Odonda sam ja proglašen za izdajicu i stranog plaćenika. Nijedan sveštenik SPC nije bio na mitingu predsednika Vučića u Kosovskoj Mitrovici."

Za oca Savu, "ako dođe do podele, povezivanje Kosova sa Albanijom bilo bi neizbežno, kao i domino efekat u regionu i šire sa teško predvidivim srazmerama tragičnih posledica. Dijalog mora da se ‘resetuje’, sa jasnim ‘crvenim linijama’: ne sme doći do rasejavanja, mora da bude povratka i poštovanja osnovnih principa ljudskih prava; nema trajnog mira za sve bez ispunjavanja ovih uslova."

TRISTA GRAMA SREBRA: Na kraju vijugavog puta kroz hrastovu šumu i brda Pomoravlja, u blizini tvrđave Novo Brdo, nalazi se manastir Draganac. Otkako je otac Ilarion ovde postavljen za igumana pre osam godina, svim snagama se radi na učvršćavanju temelja i uslova da Srbi opstanu na prostoru ovog dela Kosmeta.

"Teritorijalna razmena bila bi tragedija za Srbe i ostale manjinske zajednice koje su pokušale ovih poslednjih dvadeset godina da ponovo izgrade svoje živote u potpuno novom političkom i društvenom kontekstu i poništila bi sve dosadašnje napore da suživot postane moguć", izričito smatra otac Ilarion. Rođen je 1974. godine, poznat je u javnosti kao bivši beogradski, izuzetno talentovan glumac, koji je osvojio Sterijinu i Nagradu "Zoran Radmilović" pre nego što se zamonašio u Dečanima 1996. godine. Zahvaljujući donacijama i sredstvima EU, u manastiru, čiju je obnovu započeo otac Kirilo, danas preovlađuje retka minimalistička arhitektonska i pejzažna lepota za ovaj region. Jedini manastir Pomoravlja gde živi oko 30.000 Srba posećuju i Albanci, verujući u čudotvornu lekovitost izvora.

...Velika Hoča,...

Otac Ilarion, koji odlično govori albanski jezik, sarađuje sa NVO Gaia, koja je posvećena promociji kulturne raznolikosti i organizaciji letnjih kampova za mlade albanske, srpske, ali i francuske, španske, švajcarske i nemačke volontere. Ove godine je poslednje nedelje septembra organizovano druženje petnaestak mladih u Velikoj Hoči, srpskom metohijskom selu pored Orahovca, odavno poznatom po vinogradarstvu. U planu je da posetioci Draganca borave u obnovljenim kućama zaseoka Stari Draganac iznad manastira koje predstavljaju dragocene primere narodnog graditeljstva.

"Suživot je moguć, ali da bi sve zajednice živele u miru i dostojanstveno potrebno je da se ispune mnogi preduslovi. Mi moramo da radimo na tome da se upoznajemo, a ne da se razgraničavamo", tvrdi otac Ilarion, inače veoma omiljen među srpskim stanovništvom na Kosovu.

foto: marija janković...Prizren

Stav da pre svega treba raditi na učvršćavanju mira i vladavine prava dele mnogi i u Prizrenu, Srbi kao i predstavnici drugih "ugroženih zajednica", kako ih nazivaju međunarodne organizacije. U podnožju Šar-planine, kao bivši trgovački, kulturni i diplomatski centar, Prizren je najlepši grad Kosova, u kome su vekovima zajedno živeli Srbi, Albanci, Turci, Jevreji, Romi, Goranci, Bošnjaci i drugi. Danas broji oko 100.000 stanovnika i ponovo odiše tolerantnom atmosferom. Ali prepuni kafići čaršije usred radnog vremena govore o stopi nezaposlenosti. Tačno preko puta kamenog mosta građenog u vreme Sinan-pašine džamije, nalazi se Bogoslovija. Obnovljena je sredstvima EU nakon što je spaljena 2004, kao i sve srpske i cincarske kuće u naselju Potkaljaj. Pohađa je čak 49 učenika, od kojih je polovina sa Kosova.

"Posebnih problema nema, atmosfera se poboljšava, čak je prošle godine Crkva otvorila vrtić, ali svi jako teško žive", kaže otac Isidor, zamenik rektora, bivši veroučitelj u Bajinoj Bašti poreklom iz Loznice, koji se zamonašio u Visokim Dečanima i vezao za Kosovo.

Srba je pre rata bilo približno 8000, a vratilo se tek tridesetak. Nisu im pomogli ni Priština ni Beograd, već Britanska ambasada, Danski savet za izbeglice i Udruženje Sveti spas, koji su finansirali obnavljanje 40 kuća.

Siniša Cvetković jedan je od povratnika: "Tokom dvanaest godina izbeglištva u Ljigu sanjao sam reku Bistricu, cvrkut ptica, pogled sa Potkaljaja. Osećaj povratka u rodni kraj je neopisiv, pogotovu kad me dočekaju Fatmir, Feđa, Sagdad, sa kojima sam zore dočekivao. Beograd mi ni cent nije dao, a kolega Albanac, inače katolik – 300 grama srebra i plin da započnem svoj filigranski zanat izpočetka. Meni je bitna egzistencija, a ne kako će da se zove ovaj prostor."

Cvetkovićeva supruga Sunčica zaposlena je kao kuvarica u najboljoj kafani u gradu, "Tiffany", u vlasništvu Albanca iz Norveške čiji je princip da zapošljava sve nacionalnosti jer je to identitet grada u kome se tradicionalno govore tri jezika: srpski, albanski i turski.

BLANKO ČEK: "Bezbednosna situacija jeste bolja, i to je velika stvar, ali ekonomska situacija je jako loša, pogotovu za manjinske zajednice jer smo manje zastupljeni u institucijama", žali se Denis Skenderi, Goranac, diplomirani pravnik koji radi u Kosovskoj skupštini sa manjinskim zajednicama.

Goranci su jedna od brojnih manjina koje su se našle između albanske i srpske nacionalističke vatre. Bilo ih je blizu 30.000 do 1999, sada se procenjuje da ih je ostalo 6000. Njegova supruga Srpkinja godinama ne uspeva da nostrifikuje diplomu, a radila je na neurološkom odeljenju u Kliničkom centru u Beogradu.

"Zakoni koji su usvojeni pod okriljem UN su odlični, ali se ne primenjuju", kaže Skenderi.

Njegovo mišljenje deli i Avdosiji Besnik, koordinator romske NVO u Prizrenu posvećene obrazovanju dece: "Nasilje albanskih ekstremista nije više otvoreno, ali se sprovodi tiho etničko čišćenje jer vladaju nacionalizam i rasizam, a to neće rešiti razgraničenje, naprotiv, biće još gore."

Avdosiji Besnik je rođen 1962. Ima devetoro braće i sestara, a petoro je završilo fakultet u vreme Jugoslavije, kada je među Romima bilo lekara, arhitekata, inženjera. On je jedini ostao na Kosovu.

"Mi koji govorimo srpski jezik, iako ga zovemo goranski ili bošnjački, nekako smo se oslanjali na Srbiju. Beograd može da insistira, na primer, na tome da se nastava na Fakultetu u Prištini odvija i na srpskom a ne samo na albanskom. To je jedan od razloga što Bošnjaci odlaze jer ne žele asimilaciju", gorko objašnjava Bošnjak zaposlen u jednoj međunarodnoj organizaciji koji je želeo da ostane anoniman, i rezignirano zaključuje: "Ako Beograd i Priština dogovore razmenu teritorija, Albanci više neće biti u obavezi da primenjuju zakone koji štite manjinske zajednice, jer će to biti blanko ček za stvaranje etnički čistih nacionalnih država."

Ispostavlja se da za sada ni međunarodna zajednica ni politički lideri Beograda i Prištine nisu osmislili nijedno održivo rešenje za 1,8 miliona građana koji žive na prostoru Kosmeta, i kojih je defakto svaki dan sve manje s obzirom na stopu emigracije. Rezultati nakon skoro 20 godina od kraja rata su poražavajući. Domaći bruto proizvod po stanovniku je 3200 evra, dok je na primer u Srbiji 9100, a u EU 25.700 evra.

"Realna stopa nezaposlenosti je blizu 50 odsto", navodi Žan-Arno Deren, istoričar, poznavalac Kosova i autor knjige Zamka Kosova.

Vladavina prava se teško uspostavlja, ne samo zbog korupcije (Amnesti internešenel pozicionira Kosovo na 96. mesto na rang-listi od 176 zemalja) i manjka volje, već i zato što je savremeni administrativni sistem bio ili deo otomanske vladavine ili nakon toga srpske, to jest jugoslovenske. Skoro svi zakoni SFRJ su poništeni nakon 1999, uključujući i one koji se odnose, na primer, na katastar. Usvojen je pravni sistem koji je nekakva mešavina anglosaksonskog i rimskog, za čiju primenu nisu bili spremni ni sudije ni advokati, a još manje administracija. Promašaj međunarodne zajednice, koja je obećavala izgradnju multietničkog Kosova, je očit. Kosovski identitet ne postoji jer zajednice zapravo žive u paralelnim svetovima. Srpska deca uče po programu Beograda, albanska po drugom, a na zajedničkom nije ni počelo da se razmišlja, iako bi moglo da se počne na primer od toga da je Skenderberg spona Albanaca i Srba, s obzirom da potiče iz mešovite porodice, kako ističe otac Sava.

"Srbi koji su ostali južno od Ibra su svima teret. Albancima jer smo usred teritorije gde oni čine više od devedeset odsto stanovništva, Beogradu jer nema ideju šta će s nama, sem da okonča nedovršen Miloševićev projekat razgraničenja", smatra Rada Trajković, jedna od retkih preostalih srpskih političara na Kosmetu koja se usuđuje da iznese suprotno mišljenje od vladajućeg iz Beograda, i pod stalnim je pritiskom i pretnjama, kao što je to bio pokojni Oliver Ivanović.

"Na severu Kosova vlast je preuzela mafija, a narod trpi dupli pritisak, od Albanaca i od Srba, i masovno odlazi više nego sa juga, gde situacija ide ka normalnosti", dodaje Trajković.

"Kriminalne mreže su dobar primer multietničke saradnje", kaže ironično strani diplomata na Kosovu, koji želi da ostane anoniman. "Krađa srpske imovine koja se povećala poslednjih meseci i predstavlja gubitak izvora egzistencije za one koji žive na selu, indirektno je etničko čišćenje koje ne može da se sprovodi bez sprege Albanaca i Srba. Ne mogu Albanci da znaju ko ima kravu, kako je i gde čuva u srpskim enklavama, bez preciznih informacija koje mogu samo Srbi da im daju."

Ostaje pitanje da li je međunarodna zajednica spremna da odustane od žurbe rešavanja samog statusa granica Kosova kako bi se temeljno posvetila daljoj podršci izgradnje jednog demokratskog društva ili će preovladati kratkovid dogovor SAD, EU i Rusije, to jest odustajanje od evropskih vrednosti, što može samo da doprinese širenju kriminala, nacionalizma i riziku domino efekta. Teoretski, sledeći sastav Evropskog parlamenta trebalo bi da bude deo odgovora.

Postavlja se još jedno pitanje, a to je da li Aleksandar Vučić zaista misli da može da realizuje podelu na Kosovu i sve što nakon toga sledi. Iako poniženi u autoritarnom režimu, uglavnom posvećeni borbi za golu egzistenciju, a ponajviše potpuno neupućeni u istinite okolnosti života na Kosovu, do mere da i "krug dvojke" misli da vozilu sa BG tablicama treba pratnja na Kosovu, možda se građani ipak konačno osveste i shvate da nema logike u prevladavajućem političkom stavu da ćemo dobiti mir ako pretimo ratom i ako smatramo svoje građane i svoju baštinu monetom za potkusurivanje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net