foto: Manos Bourdakis

Serija samoubistava >

Bez nade i bez pomoći

U obrnutoj srazmeri prema ljudskoj muci i užasu, odgovornost prema problemu samoubistva ovde je još od prvih društvenih lomova bila, a i ostala, praktično nikakva

Na izmaku ovog septembarskog leta, koje su obeležili svakodnevni i nesvakidašnji slučajevi samoubistava, mnoga pitanja koja su odavno otvorena sada su u svim svojim dimenzijama postala još otvorenija. "Surovi beg iz beznađa" najčešći je medijski komentar svakog pojedinačnog slučaja. Ali, opet, mnogima je neshvatljiva težina takvog beznađa ili splet životnih okolnosti pod kojima se dogodi da, na primer, dve majke i dve ćerke, u razmaku od samo dva dana, prekinu sebi život? Prvo, u podstanarskoj sobi u Sjenici, gde su dve žene sebi prerezale vene, potom u Beogradu pred očima nepokretne bake koja je sa njima živela, dve žene popile su esenciju i umrle, u oba slučaja majka i ćerka.

Bila je to, pomislilo se, kulminacija niza samoubistava koja su prethodno postajala vest dana tokom celog meseca. Beležilo se da je u Vranju dečak od 16 godina pokušao sebi da prereže vene, da je u Obrenovcu žena skočila sa zgrade, da je na Adi Ciganliji pronađeno beživotno telo muškarca i da se pretpostavlja da je reč o samoubistvu, te se svakodnevno medijski "lovio" još poneki pokušaj samoubistva i to najviše mladih. A onda, neposredno nakon tragedije majki i ćerki, osvanula je subota 22. septembar, dan koji bi u kakvoj medijskoj istoriji morao biti zabeležen i upamćen po najcrnjim "samoubilačkim" naslovima: pre podne "Bosilegrad zavijen u crno: Muškarac popio otrov, drugi pucao sebi u glavu, žena ostavila oproštajno pismo"; u podne "Pacijent skočio sa trećeg sprata bolnice u Vranju, iza sebe ostavio suprugu, dva sina i ćerku"; i – uveče "Samoubistvo u studentskom domu u Beogradu". Na trenutak je izgledalo da život u Srbiji, kao u nepreglednom beznađu koje je okovalo veliki broj ljudi, jedino i može izgledati tako – kao surovi beg u smrt.

DRUŠTVO I NJEGOV PLEN: Iza svakog samoubistva postoji odveć bolna i teška lična priča, svako je plod neizdržive muke pa bila ona izazvana zdravstvenim, socijalnim, finansijskim, ljubavnim, porodičnim ili kakvim drugim katastrofama. Svaka odluka o samoubistvu je, naime, duboko lični čin. Ali, posmatrane zajedno, sve te priče i sudbonosne odluke jesu ujedno i ogledalo društva, njegove nemoći da privuče, integriše i zadrži svoje ljude, skica njegovih patoloških odnosa koje gradi s pojedincima. "Ako dolazi do slabljenja veze koja vezuje čoveka za život", pisao je čuveni francuski sociolog Emil Dirkem, "to je zbog toga što je veza koja ga vezuje za društvo takođe oslabila. Što se tiče događaja iz privatnog života za koje se čini da neposredno podstiču na samoubistvo i koji se smatraju njegovim određujućim okolnostima, oni su, zapravo, samo slučajni uzroci. Ako pojedinac popusti pod najmanjim udarom životnih okolnosti, to je zbog toga što ga je stanje u kome se nalazi društvo načinilo gotovim plenom."

U Srbiji je tokom 2017. odlučilo da prekine sebi život 1005 ljudi. U poređenju sa prethodnim godinama, to je nešto više nego 2016. (962) i manje nego 2015. (1064).

Zahvaljujući podacima dobijenim iz Republičkog zavoda za statistiku za tražene prethodne tri godine, o samoubistvima u Srbiji može se dobiti i nešto detaljnija slika. Dakle, po broju samoubistava, kao posebno osetljiv region, kada se gleda na Srbiju izdeljenu po regionima, i dalje je tradicionalno Vojvodina u kojoj su prošle godine zabeležena 334 slučaja. Slede Šumadija i zapadna Srbija – 292, gde prednjači Zlatiborski okrug sa 51 samoubistvom, a zatim južna i istočna Srbija – 215, sa najvećim brojem samoubistava u Nišavskoj oblasti – 171. U Beogradu su prošle godine zabeležena 164 samoubistva.

Gledano po stopama, dakle po broju samoubistava na 100.000 stanovnika, u Srbiji ona iznosi 14,3. Godine 2016. iznosila je 13,6, a 2015. stopa je bila 15. Prema Eurostatu, prosečna stopa samoubistava u zemljama Evropske unije iznosi 11, što govori o natprosečnoj pojavi u Srbiji u odnosu na EU. A prema važećim podacima, Srbija je na 13. mestu u Evropi po broju samoubistava.

Među podacima koji se odnose na Srbiju, kao interesantan za tumačenje izdvaja se i taj što ako se posmatra samo Beogradski region, u kome je 2017. stopa samoubistava bila 9,7, nema izrazite pravilnosti o tome u kom delu Beograda je ona uobičajeno najveća, a u kom najmanja. To bi se s pravom dalo očekivati s obzirom na specifičnosti strukture stanovništva. Pojedine beogradske opštine imaju izraženiju specifičnu strukturu stanovnika, bilo s obzirom na njihovu starost, bilo na obrazovno-socijalni status, ili integrisanost u društvo, na primer, u ratovima izbeglih i raseljenih. Sudeći prema podacima u poslednje tri godine, čini se da ti kriterijumi ne važe te da se shodno tome gubi granica između centralnih i prigradskih opština. Najveća stopa samoubistava 2017. godine bila je u Sopotu 30,2, a najmanja na Starom gradu 4,4. Godine 2016. najveća stopa bila je na Savskom vencu 16,3, a najmanja u Barajevu 3,7. A onda 2015. najveća stopa je u Obrenovcu 20,7, a najmanja u Lazarevcu 3,5.

Gledano po stopi samoubistava, u Srbiji prednjači Vojvodina, njena stopa iznosi 17,8. U okviru nje najveća stopa koja je prošle godine zabeležena jeste u Srednjobanatskoj oblasti, u Sečnju, varošici od oko 2000 stanovnika sa većinskim srpskim stanovništvom, i iznosi čak 66,6.

Daljim uvidom u republičku evidenciju samoubistava može se saznati da je, kao što i glasi pravilnost ove pojave, broj muškaraca veći do nekoliko puta nego broj žena koji se odlučuju na takav korak. Gledano, dakle, po polu, 2017. godine u Srbiji su 763 muškarca izvršila samoubistvo i 242 žene. Najugroženiji u Srbiji su stari tj. starosna grupa od 75 i više godina, i to je pravilnost i karakteristika našeg društva koja već dugo traje. Izolovanost i usamljenost, izraženo siromaštvo, nemogućnost kvalitetnog života pod stare dane, nemogućnost dobrog smeštaja, redovnog lečenja i nege, ali i razni oblici psihičkog oboljevanja karakterističnog za pozne godine, smatraju se glavnim uzrocima ove pojave. U Srbiji je 235 starih prošle godine odlučilo da okonča svoje muke, i to je starosna dob u kojoj u najvećem broju i žene i muškarci dižu ruku na sebe. Sledeća starosna kategorija po broju samoubistava je 55–64 godine, u kojoj je zabeleženo 214 slučaja, dok se u kategoriji 15–24 godina beleži najmanji broj samoubistava – 35.

BEDA KAO OKIDAČ: Iz ukrštenih podataka o polu i obrazovanju, može se zaključiti da je "muškarac sa srednjom školom", što je ujedno i najmasovniji stepen obrazovanja kod nas, najskloniji samoubistvu – 362 slučaja u prošloj godini. Primetno je da, i kod muškaraca i kod žena, sa rastom obrazovanja, time ujedno i opadanjem siromaštva, opada i broj samoubistava, pa tako među ženama sa osnovnom školom prošle godine zabeleženo je 59 slučajeva, a sa višom i visokom školom po 12 slučajeva.

Na prvi pogled, iznenađenje donosi čitanje evidencije o bračnom statusu ljudi koji su u Srbiji izvršili samoubistvo. Suprotno od verovanja i teorija da su brak i porodica faktori koji štite čoveka od samoće i crnih misli, koji ga rasterećuju u svim nivoima života, nailazi se na podatak da je kod nas ubedljivo najviše samoubistava izvršeno među oženjenim muškarcima. A najmanje među neudatim ženama. Kada bismo poređali podatke o samoubistvima s obzirom na bračni status, oni bi za prošlu godinu izgledali ovako: oženjeni – 318, neoženjeni – 220, udovci – 133, udate – 100, udovice – 93, razvedeni – 88, razvedene – 27, neudate – 22. S jedne strane, ovi podaci bez istovremene starosne strukture počinilaca samoubistava nisu potpuni, s druge, i tako izolovani mogu otvoriti pitanje uloge braka i porodice kao zaštitnih faktora. Mogu otvoriti pitanja o okolnostima u kojima porodica u Srbiji više ne uspeva da opstane bez pomoći i oslonca, o izazovima na koje nosilac porodice, bilo muškarac bilo žena, apsolutno više nemaju nijedan odgovor. Beda koja pritiska i sateruje ljude u povlačenje, u odustajanje od borbe i dalje odgovornosti za porodicu nije bila samo jednom okidač u nedavno zabeleženim samoubistvima.

Najzad, analizi podleže i sam način izvršenja tog čina. U Srbiji je oduvek najčešći vid okončanja života bilo vešanje odnosno davljenje, gušenje. Možda kao najdostupniji način, a možda, kako se još tumači, i kao poslednji izraz veoma duge i duboke životne patnje koja je "gušila". Po podacima, prošle godine je najviše ljudi na taj način svojom voljom završilo život – 481 muškarac i 133 žene. Vatreno oružje i eksploziv koriste više muškarci pa je tako u 2017. zabeležen 141 slučaj, a kod žena samo 5, s tim što žene više pribegavaju trovanju, u 58 slučajeva prethodne godine.

U obrnutoj srazmeri prema ljudskoj muci i užasu, odgovornost prema problemu samoubistva ovde je još od onih prvih društvenih lomova bila, a i ostala, praktično nikakva. Iako je baš tada, od prvih kriznih razaranja, bila više nego neophodna. Osamljen, neprihvaćen, pa i prezren, čovek sa suicidalnim mislima, osim bolničkim zatvorenim ustanovama, od tada pa do danas praktično nije imao kome da se obrati, da se poveri, da razgovara o najdelikatnijim mislima i namerama onako i onoliko koliko mu je potrebno – da bi preživeo. U Novom Sadu uspešno radi Centar "Srce" koji godišnje primi oko 4000 poziva za pomoć, dok je u Beogradu jedno vreme postojao SOS telefon za prevenciju samoubistva, ali je zbog nemanja sredstava ukinut i to pre nekoliko godina. Stanje samoubistva, kako je na to davno već ukazao Emil Dirkem, pokazatelj je "moralne bolesti društva".


 

Kome čovek da se obrati?

Kome čovek da se obrati?

Branka Kordić, klinički psiholog i osnivač nekadašnjeg SOS telefona za prevenciju samoubistva

Vidovi pomoći su ovde veliki problem. Čovek koji ima ideje o okončanju života nema kome da se obrati. To su ideje koje muče i proganjaju, dakle ne govorim o samoubistvu u žaru trenutka kada je to možda i pod dejstvom alkohola ili droge, govorim o onim slučajevima u kojima prevencija može da se odigra, kada se ljudi "klackaju", kada se premišljaju hoće li, neće li. To je vreme od kada čovek počne da misli o tome do trenutka kada donese odluku, to je vreme kada mi možemo da delujemo.

Čovek koji premišlja o samoubistvu oseća se jako loše. Prvo, preplavljen je strahom, drugo – preplavljen je osećanjem krivice jer ljudi vrlo često znaju da nije u redu da izvrše samoubistvo, da to nije u redu prema onima koje ostavljaju iza sebe, oni to znaju. Međutim, nekada taj trenutak ili ta crna markica koja se zalepi jeste zadnji adut koji traži da prevagne.

Ono što je važno kao pitanje, kome čovek da se obrati u vreme tog "klackanja" i u vreme tog velikog premišljanja? Da bi došao kod neuropsihijatra, tu postoji birokratija, papirologija, mora da ima overenu knjižicu, da ode kod lekara opšte prakse po uput, pa onda da čeka pregled psihijatra. Ali, psihijatar nije ekspert za samoubistvo, zato što to nije kategorija bolesti, nije nozološka kategorija kao šizofrenija, kao anksioznost. SZO je jako lepo to nazvao – "stanje ranjivosti". Niko ne kaže da razmišljanje o samoubistvu ne može biti i simptom mentalne bolesti, ali onda dođemo do razgovora o depresiji, koja se, opet, u našoj sredini ne smatra bolešću nego nekakvim stanjem koje čovek treba da prevaziđe snagom volje, što je budalaština. Ne mislim da su sva razmišljanja o samoubistvu rezultat depresije, ona mogu biti rezultat velikog stresa i velike krize za koju čovek ima utisak da prevazilazi njegove kapacitete. I toliko je uplašen što ne može da je razreši da ga preplavljuju očajanje i bespomoćnost. To su simptomi koji vode u razmišljanje o samoubistvu. To osećanje bespomoćnosti, da život nije u mojoj kontroli, da šta god radio nema promene, i taj balon onda mi bušimo.

Uspostavljanje standarda EU moraće da se odnosi i na ovu oblast. Sada su otvorili besplatno savetovalište u "Beograđanki", reč je o ispostavi bolnice "Laza Lazarević", ali mislim da neko sa suicidalnim idejama teško da može tamo da dobije pomoć. O svemu tome govore podaci, statistike iz celog sveta. Na osnovu suicidalne obdukcije, odnosno analize ponašanja i života ljudi pre izvršenja samoubistva, pokazalo se da čovek mesec dana pre samoubistva traži pomoć. Kucali su na vrata profesionalnih ustanova, doktora, lekara opšte prakse, tražili su pomoć, ali to je palo na gluve uši.

I kome da se obrate? Pred njima je samo uobičajeni administrativni put kako doći do psihijatra koji ne mora da bude pomoć u tom trenutku, jer će psihijatar tražiti znakove mentalne bolesti. On će tako voditi intervju i čovek koji je suicidalan biće u stvari razočaran. A ostali ljudi oko njega već neuki po tom pitanju, na sam pomen suicidalnosti beže od razgovora. Čoveku koji o tome razmišlja razgovor je veliko olakšanje posle kog će da pomisli: "vidi, neko me razume". Međutim, čini mi se da je ovde smrt, odnosno samoubistvo jedna od poslednjih tabu tema.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net