foto: Marija Janković
Druženje uz vojničke priče: Bivše starešine i vojnici Saobraćajnog školskog centra ponovo u Kraljevu

Jugoslovenska veza >

Drugovi oficiri, podoficiri i vojnici

Od završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji i u godini kada se obeležava sto godina od nastanka ove pokojne države, verovatno se nije održao, sa toliko učesnika, skup onih koji su služili vojni rok u nekoj kasarni, a potom bili na nekoj od suprotstavljenih strana, kao što je to bilo prošle subote u Kraljevu, gde se okupilo oko 200 bivših starešina i vojnika koji su bili Saobraćajnom školskom centru

Glavni organizator okupljanja bivših starešina i vojnika Saobraćajnog školskog centra bio je komandant centra iz osamdesetih godina, pukovnik Ivan Botteri, koji sada živi u Ljubljani, dok je ideja potekla od Dušana Stojanovića, nekadašnjeg pitomca Škole rezervnih oficira saobraćajne struje, danas urednika radija Slovenjgradec.

Sve je počelo u aprilu, kada su, nakon saznanja da se na jednoj grupi na Fejsbuku okupljaju i povezuju oni koji su služili nekadašnju JNA i dele svoje uspomene, oni formirali svoju grupu "Kraljevo-Ribnica-JNA" i počeli aktivne kontakte. U toj prepisci, u maju se rodila ideja i da se okupe u svojoj kasarni, što je većina sa oduševljenjem prihvatila, ali od ideje do ostvarenja trebalo je proći više meseci, a glavni razlog je lako naslutiti – vojna birokratija.

MEDIJI KAO FAKTOR VISOKOG RIZIKA: Prema rečima Botterija, komanda kasarne "Ribnica" odmah je u startu postavila uslov da za ulazak u kasarnu – što su želeli skoro svi prijavljeni – treba dostaviti matične brojeve. To je i urađeno, tako da je na kraju roka koji im je postavljen – 20. jula, bilo 238 prijavljenih.

"Onda je 20. avgusta dobijen novi zahtev, da sada trebamo imati podatke iz lične karte, njen broj i još ime oca", kaže Botteri za "Vreme". "Mnogi su na to reagovali sa slabom voljom i počela su otkazivanja. Zatim je rečeno i da trebaju brojevi pasoša za one koji dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Federacije BiH, jer oni, navodno, samo s pasošima mogu ući u Srbiju, dok za one iz Crne Gore i Republike Srpske treba samo lična karta. To je izazvalo protest jednog broja ljudi, uključujući i neke iz Beograda. Ja sam tada zvao Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, gde su mi rekli da je za ulazak iz država članica EU i bivše Jugoslavije dovoljna samo lična karta. Onda je Vojska morala popustiti, ali je šteta za raspoloženje ljudi i broj prijava bila nepoporavljiva".

Sledeći problem je bilo prisustvo medija, a Botteri kaže da im je striktno rečeno: "Nema ulaska za medije u vojne objekte. Vojska Srbije neće davati nikakve izjave. Mediji ne mogu pratiti nikakvu aktivnost u vojnim objektima, vojnim licima je zabranjena svaka izjava medijima".

Ekipa "Vremena" bila je u subotu ujutro ispred kasarne u Kraljevu, unutra nije ni pokušala ući, i pratila kako se ljudi susreću, neki i prepoznaju i pozdravljaju, ali se videlo da je atmosfera nekako napeta, jer verovatno nije probijen taj prvi "led".

Vojna policija je na ulazu legitimisala učesnike i njihova imena "sravnjivala" u spiskovima. Na susret je došlo i dvadesetak ljudi iz Srbije koji su za skup čuli, a nisu stigli da se prijave jer je spisak zaključen. S obzirom da se radilo o državljanima Srbije, uspeli su da uđu, kažu zahvaljujući razumevanju ljudi iz Generalštaba koji su tu bili, a nekad su službovali u Centru.

"Doček je bio korektan, ničeg negativnog nije bilo. Ali, nije bilo razloga da tu ne budu mediji. Mislim da je to zato što su u Vojsci Srbije još uvek u strahu da ne dođe do neke incidentne situacije ili provokacije, bilo zbog pitanja medija ili od nekog od naših. Oni ovo procenjuju kao događaj visokog rizika", rekao je Botteri po izlasku iz kasarne.

Po izlasku iz kasarne atmosfera je već bila opuštenija: ljudi su imali vremena da se upoznaju i prepoznaju, a potom su krenuli autobusima do spomenika streljanim Kraljevčanima u jesen 1941. godine, gde su položili venac. Nakon odavanje pošte žrtvama fašizma, okupljene je primio i gradonačelnik Predrag Terzić, koji je pohvalio inicijativu za susret u gradu u kome su proveli deo života. "Nadam se da ovo neće proteći samo kao lepo druženje i iskustvo, nego da ćemo i dalje sarađivati i ponovo se videti naredne godine", poručio je on.

VOJNIČKE PRIČE I OGOVARANJE POLITIČARA: Bivši vojnici i starešine "saobraćajci" obišli su posle toga manastir Žiču, pa poligon (autodrom) "Beranovac", gde su sticali vozačke veštine, a tu im je i pokazan deo sadašnje obuke u savladavanju prepreka vojnim kamionima. Na kraju je usledio onaj najbolji deo skupa – višečasovno druženje u kafani, gde su se potpuno opustili, "ispričali uz čašicu", a neki su i preneli svoje impresije novinarima.

Okupljanju je prisustvovao i proslavljeni rukometaš Veselin Vujović, koji je vojsku u "Ribnici", u sportskoj četi, služio 1986.

"Kad ideš u vojsku, kukaš da će biti teško. Posle, kad izlaziš, vidiš kako je to lep period bio. Proradile su mi emocije dolaskom ovde. Video sam drage ljude, a posebno one koji su mi, kao sportisti, pomogli i omogućili da treniram – Botterija i njegovog tadašnjeg zamenika Đurđa Milinkovića. Nadam se da će ova okupljanja postati tradicija", kaže Vujović.

Na druženje je iz Pariza došao Goran Stošić, koji je tadašnju Vojsku Jugoslavije služio 1995, a za Fejsbuk grupu je saznao od drugova iz vojske sa kojima je u kontaktu i učlanio se. On je rekao da je srećan što je sreo svog nekadašnjeg komandira čete, tada kapetana, a danas pukovnika Čedu Dupora, kao i vodnike Ranka Jovanovića i Gorana Jokanovića, od kojih je mnogo naučio.

"Nikad ne bih došao da nisam na spisku učesnika video da će biti i oni, hteo sam da ih sretnem ponovo", ispričao je Stošić.

Iz Dervente je stigao Čedo Krešić, koji je vojsku služio 1986. kao saobraćajni vojni policajac, a za sve je saznao preko Fejsbuka, kao i privatnom prepiskom sa Botterijem, kada je pomenuta ideja o susretu. I on kaže da se oseća fenomenalno i pun je emocija, jer je video neke ljude za koje nije ni pomislio da će ih sresti. I on, takođe, kao i većina ostalih, želi da druženje postane tradicija.

Da finansira tu tradiciju ponudio je Nikica Jurković, u Zapadnoj Hercegovini poznatiji kao Mili, iz Čapljine, koji je bio najstariji vojnik među učesnicima okupljanja – u Kraljevo je došao na odsluženje roka pre tačno 44 godine i osam dana.

"Ako ovo bude trajalo, ja častim, idemo negde na livadu, pečemo vola i veselimo se, rekao je Jurković. On je uoči skupa, osim što je tokom priprema ponudio da plati ručak i proslavu u restoranu za one koji to ne mogu (15 evra), u petak uveče organizovao večeru za sve starešine koji su bili u kasarni 1974. godine, a okupilo ih se 23. Jurković je nezadovoljan što iz Čapljine niko osim njega nije došao, a bar 30 ih je služilo vosku u Kraljevu. "Nudio sam im da ja organizujem i finansiram put, ali neće, imaju neke predrasude i razne razloge", navodi Jurković, koji je bio instruktor desetarima-vozačima koji su dolazili na kurs.

Među učesnicima je bio i Miroslav Jejina (u vojsku je 1987. došao iz Knina, a danas živi u Beogradu), koji je vozio Botterija, a nekadašnji komandant kaže da boljeg vozača i vojnika nije imao. Botteri je rekao da se o njega "ogrešio" i objašnjava: "Kad je došao u neku posetu zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu, dao sam mu mog vozača da ga vozi i ovaj ga je oduševio, pa mi je odmah zatraženo da mu dam prekomandu za Beograd, kako bi ga tamo vozio. Ja sam to odbio jer nisam želeo da izgubim dobrog vojnika, tako da sam Jejinu zeznuo, jer bi mu u Beogradu bilo bolje, s obzirom da je tamo prethodno studirao i imao društvo, osećao bi se kao kod kuće".

Druženje je proteklo uz "vojničke priče" i anegdote, pominjanje uglavnom lepih trenutaka, ili onih loših, ogovarani su političari iz sopstvenih država, pričano o korupciji i još koječemu, a završeno je dogovorom da se svakako pokuša okupiti i sledeće godine, ali uz bolju organizaciju, a sad imaju i iskustvo. Botteri, "spiritus movens" okupljanja, kaže da će sledeće godine poslati zahteve i imati kontakte sa "višim nivoom" kako bi se prevazišle administrativne prepreke, a da će predložiti da tog datuma bude i Dan otvorenih vrata, što Vojska Srbije inače ima.


 

Pukovnik i njegov sin

Pukovnik i njegov sin

Ko je Ivan Botteri, čovek koga mnogi Kraljevčani pominju kao nekoga ko je dosta učinio za prigradska naselja i sela oko "Ribnice" i "Beranovca", pomažući u izgradnji infrastrukture?

Radi se o oficiru koji je u maju 1988. smenjen sa funkcije komandanta i stavljen u jednu vrstu "sofisticiranog kućnog pritvora" iz samo jednog razloga – bio je otac novinara Roberta Botterija, tada urednika ljubljanske "Mladine", lista koji je objavio da JNA angažuje vojnike i besplatno daje materijal za gradnju vile kod Opatije tadašnjem saveznom sekretaru za narodnu odbranu Branku Mamuli. To je izazvalo skandal, posebno kada se utvrdilo da je vest istinita, a ceh je "platio" pukovnik Botteri.

"Služba bezbednosti je pratila svaki moj korak od trenutka kad izađem iz stana. Čak su angažovali i jednu ženu koja je radila u vojsci da me prati i izveštava, ali ona mi je to odmah rekla. Juče mi je ovde u Kraljevu to priznao i jedan od šefova ‘bezbednjaka’", ispričao je on za "Vreme".

Botteri dodaje da su mu tada bezbednjaci nudili i da špijunira rođenog sina, da kad ode u Ljubljanu gde mu je živela porodica, pretrese njegove stvari i da posebno obrati pažnju na vizit-karte stranaca koje poseduje i slika ih. On je sinu poslao poruku da takve stvari skloni, a bezbednjacima je kasnije rekao da nije našao nikakve vizit-karte. "Vrhunac je bio kad su mi bezbednjaci ‘savetovali’ da se odreknem sina preko stranica lista ‘Politika’", kaže on.

Botteri je za komandanta u Kraljevo 1984. došao iz Ljubljane, gde je bio načelnik za vojne transporte železnicom, tada u činu potpukovnika. Ponuđen mu je pukovnički čin i viši položaj, što je prihvatio. Kada više nije mogao izdržati pritiske i stalni nadzor vojne bezbednosti, napustio je vojsku 30. novembra 1988, a već sutradan je primljen na posao u slovenačke železnice (čije rukovodstvo je poznavao zbog pređašnje funkcije) na mesto direktora kontejnerskog transporta, gde je ostao do penzionisanja.

Botteri je pohvalio i tadašnje rukovodstvo Kraljeva koje mu je nudilo da postane generalni direktor tamošnjeg saobraćajnog preduzeća Autotransport, ali nije mogao da prihvati jer je znao da bi mu vojna bezbednost i dalje pravila probleme i pratila ga. "A i supruga mi je rekla da će tražiti razvod ako to uradim, jer želi da se vratim u Ljubljanu", iskren je bio Botteri.

Vojnom vrhu on se zamerio i 1985, nakon velikog zemljotresa na Kopaoniku, kada je samoinicijativno poslao 100 kamiona i vojnike da pomažu postradalom stanovništvu: "U vrhu vojske su me napali zbog toga, a posle su se oni hvalili tim potezom".

Druga "diverzija" bila je 1986, kada je, zbog obeležavanja velikog jubileja manastira Žiča, dao kamione i vojnike da se uredi manastirska porta i u njoj zasadi trava, koja je i danas tamo. Botteri kaže da je imao sreću što je po nacionalnosti Italijan i katolik, pa nisu mogli da mu "prikače" srpski nacionalizam.

 


Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Sto godina Jugoslavije" " koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije preko konkursa za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog značaja.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net