fotografije: iz privatne arhive
SLIKE IZ ALBUMA: Sreten stoji drugi s desna, Dušan stoji prvi s leva, Francuska 1917/1918;...

Prijateljstvo >

Moj čukundeda

Priča o jednom eksponatu izložbe "Naša istorija, naša sećanja" Francuskog instituta u Srbiji

"U godini obeležavanja velikog jubileja, 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, imam veliku čast i obavezu kako prema precima ali i budućim pokoljenjima da kao potomak učesnika ovih velikih i za čovečanstvo prelomnih događaja podelim priču mojih predaka, čukundede i pradede, i tako dodam još jedan kamenčić u ovaj plemeniti mozaik sećanja i opomene da njihova dela ne zaboravimo", piše na početku svedočanstva Đorđa Mamule, jednog od mnogih eksponata izložbe "Naša istorija, naša sećanja" Francuskog instituta u Srbiji

...Sreten i Dušan Dinić u Francuskoj 1917.

Naime, ovog marta, Francuski institut u Srbiji (FIS) pozvao je naše građane da prilože svedočanstva iz porodičnih arhiva koja čuvaju uspomenu na solidarnost francuskih i srpskih vojnika i civila tokom Prvog svetskog rata, kako bi od njih organizovali izložbu. Do kraja juna stiglo je stotinak fotografija i četrdesetak svedočanstava, a priprema izložbe "Naša istorija, naša sećanja" je pri kraju. Planirano je da bude prikazana u većini gradova u čijem oslobađanju su učestvovale i francuske trupe u jesen 1918. godine: u Pirotu, Prokuplju, Leskovcu, Nišu, Knjaževcu, Zaječaru, Negotinu, Kladovu, Vranju, a na dan oslobođenja Beograda prvog novembra biće otvorena u galeriji FIS.

Đođre Mamula (1989), citiran na početku teksta, je master istoričar i turistički vodič. Autor je nekoliko stručnih radova o Prvom svetskom ratu, učestvovao je u nekoliko naučnih skupova o istoj temi, sarađivao je u realizaciji pozorišnih predstava i dokumentarnih filmova o ličnostima i događajima iz istorije. Trenutno priređuje reprint čukundedinog putopisa Srpska vojska i bežanija kroz Albaniju. Gospodin Mamula ustupio je "Vremenu" svedočanstvo o Sretenu i Dušanu Diniću, namenjeno izložbi Francuskog instituta u Srbiji.

"Moj čukundeda Sreten Dinić, učitelj, pisac i zadrugar, bio je rodom iz sela Veliki Šiljegovac u Kruševačkom okrugu. U Prvom svetskom ratu mobilisan je kao ratni dopisnik Šumadijske divizije drugog poziva i u jesen 1915. godine tokom povlačenja vojske sa sobom je poveo svog najstarijeg sina Dušana. Nakon povlačenja preko Crne Gore i Albanije, Dušan je već u Medovi na dan njihove slave Svetog Jovana 20. januara sa ostalom srpskom decom bio transportovan u Francusku, italijanskom sanitetskom lađom ‘Kening Albert’. Ovaj transport je međutim presrela austrougarska podmornica i više od dva dana je bio zadržan na kontroli u Kotoru, odakle je nastavio put prema Francuskoj. Deca su prvo bila smeštena u Bastiji na Korzici da bi tek u aprilu bila raspoređena po francuskim koledžima. Dušan je poslat u Banjer de Bigor (Bagnères-de-Bigorre) u departman Gornji Pirineji u koledž ‘Viktor Duri’. U tom internatu boravio je do početka 1918. godine, kada je zbog izgreda i lošeg ponašanja nekoliko đaka cela grupa rasformirana, a sva deca po kolektivnoj kazni poslata u različite škole. Dušan je tako svoje školovanje u Francuskoj završio u Aženu (Agen, Lot et Garonne licee de garcons).

Sreten je nastavio put ka Draču i odatle je, krajem januara 1916, prebačen na Krf gde se stavlja na raspolaganje Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova i postaje saradnik, a potom ekspeditor i blagajnik obnovljenih ‘Srpskih novina’. Tokom leta iste godine u Ratnom dnevniku kao feljton izlazi Sretenov putopis Srpska vojska i bežanija kroz Albaniju i na Krfu, prvi štampani opis povlačenja vojske i civila preko Albanije, koji će nakon rata biti preštampan kao posebna knjiga 1922. godine. Ovaj tekst je bio preveden na francuski i poslužio je Žozefu Renaku (Joseph Reinach) kao izvor za njegovo predavanje na Sorboni o srpskom povlačenju 1915. Isti tekst će kasnije biti preveden i na češki jezik. U proleće 1917. godine Sreten, kao istaknuti zadrugar i osnivač više zadruga, preko Ministarstva narodne privrede odlazi u Francusku na kurs mlekarstva i sirarstva u gradić Polinji u jugistočni francuski departman Žira. Naime, srpska država je težila da ljude koji su bili oslobođeni vojne obaveze, a takođe i ranjenike, obrazuje i stručno spremi i usavrši za poslove kojima su se bavili pre rata, kao i da opismeni nepismene invalide. Tamo je, iako još od Krfa bolestan i malaričan, pored izučavanja mlekarskog zanata radio na organizovanju srpskih ratnih invalida i njihovom školovanju. Postaje šef invalidskog depoa prvo u Polinju a sredinom 1918. u Franševilu gde drži predavanja invalidima. U decembru 1917. u Polinju drži Francuzima predavanje o Srbiji na francuskom jeziku. O ovom predavanju pored ‘Srpskih novina’ pisao je i lionski ‘Progres’ a Sreten je dobio pismene pohvale od srpskog poslanstva u Parizu. Sreten je takođe zajedno sa svojim francuskim prijateljem profesorom filozofije Lujom Rojaom pisao članke o Srbiji u francuskom listu "Laterne" koje je potpisivao upravo Roja.

Tokom boravka u Francuskoj Sreten Dinić zavoleo je ovu zemlju. Nakon rata je u Leskovcu, gde je postao školski nadzornik, bio jedan od osnivača društva Prijatelja Francuske.

Sreten Dinić je tokom svoje bogate i raznovrsne karijere, učitelja, pisca, zadrugara i na posletku novinara kao urednik "Leskovačkog glasnika" objavio preko 40 udžbenika za osnovne škole, zbirku pesama, popularnu književnost, pozorišne komade i 10 dela koja su se odnosila na Prvi svetski rat: dokumentarno-istorijsku prozu Srpska vojska i bežanija kroz Albaniju i na Krfu, Bugarska zverstva u vranjskom okrugu u dva toma, opis i svedočanstva o bugarskom zločinu (Dinić je bio član komisije za utvrđivanje tih zločina), Pogibija prote Avrama Jovanovića, Na Vidu (objavljen na Krfu u "Zora – Kalendar za prostu 1917. godinu" koji je uređivao), pripovetku Na levoj obali Meze; pozorišne komade Ratno siroče, Pod maslinama na Krfu i Proglas ujedinjenja, i spev Majčin amanet. Sreten Dinić takođe vodi računa o ratnoj siročadi i pomaže osnivanje doma za ratnu siročad u Leskovcu. Radeći na obrazovnom polju, pokreće časopis ‘Narodni prosvetitelj’ namenjen učiteljima i nastavnicima, ali i drugima."


 

Iz putopisa

"I zaljuljaše se morski talasi i ponesoše ove salomljene heroje na tiho ostrvo u Jonskom moru na odmor, potkrepljenje i novo spremanje. Za nekoliko dana pa je restauracija na ostrvu Krfu sa najvećom brižljivošću i predomišljajem izvršena; zdravi na Krf, a bolesni, na ostrvo Vido i Lazaret u bolnicu, gde već beše naslagano hrane u izobilju. Ali dockan! Polumrtva ili mrtva usta ne jedu. Tako šaputahu bleda usta iznemoglih vojnika na Vido, koji dospeše tu koliko da umru na miru, na tihom podneblju, puneći široke iskopane rake, po 100-200 dnevno. Pa ko su ti vojnici, koji svojim velikim pomorom od iznurenosti, prozeblosti i gladi obeležiše ime tome nevinom ostrvu "Ostrvo smrti". To su naši rekruti. To su naša deca, naša uzdanica na kojoj smo sve naše nade za budućnost zidali i zasnivali, to su naši đaci iz 1912. koji ispunjavahu sve škole u Srbiji i predstavljahu onda svu školsku omladinu srpsku, to su oni naši nestašni rekruti, koji nam u Čačku i Kraljevu zaglunuše uši od pesme, to su oni rekruti naši koji su imali da zamene našu iznurenu i umornu vojsku na bojnoj liniji, to su oni rekruti koji su osam dana u vodi stajali pred Valonom čekajući dopust od talijanske vojske, da mogu produžiti, to su oni naši lepi bećari na čijim se rubovima na košuljama sad i ne poznaju vezovi rukotvorine ljuba i seja njihovih, od prljavštine i gadi; i to su oni naši rekruti koji pre polaska iz Srbije brojahu 40.000 a sada 5000."

(Sreten Dinić, Srpska vojska i bežanija kroz Albaniju i na Krfu)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net