fotografije: marija janković

Intervju – Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije >

Kontinuitet nepopravljivih grešaka

"Kada govorimo o urbanizmu, u svim ovim stvarima postoje dva aspekta: pravni i tehnički. Mislim da za pravni aspekt nema goreg primera od vrha Kopaonika i onog bespravnog objekta. To je potpuno strašno, jer se vidi da je država nemoćna, i to nemoćna u smislu stvarnosti, a ne u smislu toga čija je nadležnost, da li će izaći policija ili neće; oni tu igraju pingpong, a svi mole boga da se ništa ne promeni. Druga je tehnička sakatost, koja se vidi i po stradanju jednog čoveka u Ulici Kneza Miloša, i po padu potpornog zida na Koridoru 10. Mene ne čudi što je Vesić odmah izašao i rekao da je sve u redu, i eto, bože moj, desilo se, jer on štiti investiciju. U normalnim okolnostima to gradilište bilo bi zatvoreno, pa bi bilo ispitivanje šta je ko uradio i kako"

Nakon što je veći deo 2017. godine za Beograđane prošao u vežbi snalaženja kroz raskopane gradske ulice, ovog leta je prestonicu zapljusnuo drugi talas, doduše manji, raskopavanja gradskih trgova i ulica. Ovim talasom obuhvaćeni su i deo Trga Republike, ulice Balkanska i Takovska, a očekuju se i radovi kod pokojne Železničke stanice, odnosno na Savskom trgu; razna popločavanja sadašnjih i budućih pešačkih zona koja nas očekuju da i ne pominjemo. Stoga, prvo pitanje za arhitektu Bojana Kovačevića, predsednika Akademije arhitekture Srbije, bilo je jednostavno: zašto gradske vlasti to rade?

BOJAN KOVAČEVIĆ: Zato što su dobili nekakav legitimitet na gradskim izborima i taj njihov zaključak da tek treba da nastave nije potpuno bez osnova. Jedini je problem što su oni dobili legitimitet na izborima na koje je izašlo malo više od 50 odsto građana. Beograd je sistem od 17 opština. Šta znaju o centru Beograda, o Beogradu na vodi, o Savskom amfiteatru žitelji Lazarevca, Mladenovca, Surčina...? Nikog ne potcenjujem, nije reč o tome, već neko ubacuje u glasačku kutiju listić na osnovu svojih neposrednih znanja i iskustava i uvida. Navešću vam banalan primer: lista "Ne davimo Beograd" je u svim centralnim beogradskim opštinama i te kako prešla cenzus. Ali u ukupnom rezultatu su, naravno, ostali na skoro tri i po odsto.

Dakle, taj sadašnji zamah gradnje nije toliko neočekivan. Problem je druge vrste, a to je što legitimitet gradnje na osnovu prethodnih epizoda postavlja ozbiljna pitanja. Na primer, hoćete da pravite Operu na Trgu Republike, a pritom na Slaviji imate onaj potpuni "biser" sa kosim platoom, koji, sad vidim na internetu i u novinama, zovu "vidikovac", što je potpuno fenomenalno.

"VREME": Meni deluje da su to napravili da bi ispod mogli da naprave garažu. Ne vidim drugu svrhu tog kosog betona.

Urbanistički i kompoziciono, to je potpuno promašena priča. Na jednom trgu, koji je u ozbiljnim denivelacijama, vi pravite jedan rogalj koji, kad dolazite uz Nemanjinu ka Slaviji, deluje strašno. Bukvalno kao da je neko hteo nešto da sakrije od vas, da zabašuri... Pritom, to je struktura od armiranog betona, nije neka privremena improvizacija koja treba nečemu da posluži. Dopustio bih sebi formulaciju da je to ozbiljno urbanističko neznanje.

Prema tome, legalitet je ispunjen, bili su izbori, izašao je ko je hteo da izađe, silni nezadovoljni Beograđani koji stalno nešto kukaju čini mi se da nisu izašli na izbore, i sada vlast misli da vlada Beogradom na superioran način i nastavlja dalje radove.

Vesić je otprilike nešto tako i rekaokada su mu rekli da za taj čuveni jarbol može da se napravi, na primer, nekoliko vrtića, on je rekao: pa, građani su znali za taj jarbol, i za to su glasali.

To je onaj čuveni problem demokratije, prenošenje kredibiliteta. Ja sam vas ovlastio da umesto mene kupite hleb i jogurt, a vi to sada tumačite tako da treba da promenite zidove na našoj zajedničkoj kući. Pa nije niko glasao za i protiv jarbola. Goran Vesić, kao i svi ostali, mogli bi da odgovaraju na sledeće pitanje: ako smo glasali za jarbol od 120 metara, kome sad vi uvaljujete jarbol od 80 metara, pošto ste naknadno shvatili, ili bili obavešteni, da je statički mnogo nezgodnije da ima 120 metara?

I po kojoj ceni?

Tako je. U zemlji u kojoj se profesionalizam ceni mnogo više, to bi bio ozbiljan gaf – da mesecima mašete jednom pričom, a onda u finalu priče kažete: e, nije tako, nego je dve trećine od toga. Ali to je način koji bi u nekoj protestantskoj zemlji na severu Evrope bio drukčije tretiran nego ovde, gde očito može da se priča jedno a radi drugo, da se naprasno promene odluke, i to je u velikoj meri stvar mentaliteta, nije samo politički problem.

Sada su raskopali i Trg Republike, i najavljeno je da će radovi trajati 420 dana, ali samo parter. Je l’ potrebno 420 dana da se to uradi?

Moj lični stav i stav nekog ko je tehničko lice jeste da poštujem to što je neko ko je isto tako tehničko lice pripremio kao elaborat. Ne želim apriori to da osporavam. Čemu služi tih 14 meseci, odnosno 420 dana? Nisam siguran, pogotovo što će to u našim uslovima vrlo lako da prokliza u neki produžen rok. Pritom, drugi deo priče u vezi sa Trgom je ostao malo nejasan za javnost, a to je saobraćajno rešenje, gde sada trolejbusi treba da idu u Francusku ulicu jer se Vasina ulica pretvara u pešačku zonu. Kako će ti trolejbusi ići uz Francusku, moram da priznam da to mnogim inženjerima nije jasno, a kamoli građanima. Mislim da jedna vrsta olakosti – neću da kažem neozbiljnosti, a možda bi i to bio dobar termin – u tim rešenjima permanentno provejava.

A šta je sa "Staklencem" na Trgu? Kad se kaže "radimo Trg", ja bih podrazumevao da se to radi.

"Staklenac" je privremeni objekat koji je odavno trebalo da "ode". Vi sada sređujete Trg Republike, a da ne znate da li ćete posle tu još nešto da radite, mislim da je to neozbiljno. Mislim da će Trg Republike biti novi "biser", video sam juče da je i kafić ispred Pozorišta "Boško Buha" izuzet od ograđivanja.

To kao da je princip: uradi se jedna ulica, pa se onda otkopa da bi se stavile neke instalacije, pa se zakopa, pa se opet otkopa da bi se nešto drugo postavilo...

Reći ću vam nešto iz moje uže struke – svojevremeno sam jednom iskusnom kolegi rekao da mi je besmisleno i glupo da prepravljam neki projekat koji smo napravili zato što je sad investitor nešto tamo promenio. A on mi je, pošto je bio i direktor biroa, rekao: pa to su najslađe pare, stalno projektuješ jednu te istu zgradu i svaki put naplatiš angažman.

Neko je na Tviteru, čini mi se, primetio da gradske vlasti nisu svoje zlatne rudnike našli u Boru i Majdanpeku, nego na gradskim ulicama.

Stručnjaci mogu da vam kažu o kojoj zapanjujućoj sumi je reč ukoliko se smanji sloj asfalta za jedan centimetar na dužini od jednog kilometra na auto-putu. Onda čovek shvati koji je to red veličina. Uvoz kamena za popločavanje centra Beograda je verovatno nečiji interesantan posao.

Čiji?

Ne znam čiji, ali se ne bih mnogo iznenadio ako budem čuo ko stoji iza toga.

Vi ste mi pre ovog razgovora rekli da ne treba poći od korupcije, nego od neznanja. Na šta ste mislili?

Ja na tome insistiram. Negde sam već rekao da je primitivluk ili seljakluk uvek gori od lopovluka. Zašto? Kod lopovluka imate jedan prekršaj i kada ga identifikujete, završena je priča, nema šta dalje da se filozofira. Kod seljakluka i kod bekgraunda, koji je teško defektan, ne možete jednim potezom da to razrešite. Ta srpska navika da se u svemu traži novac kao zaleđina glupih ili loših odluka mislim da nema baš dobru logiku, jer mislim da postoji gomila nestručnih, loših odluka, za koje me uopšte ne interesuje da li je neko uzeo pare – odluka je loša.

Na koje odluke mislite?

Već smo pomenuli jarbol, trolejbuse kroz Francusku ulicu... To je, na primer, odluka od pre nekoliko godina, da se raspiše konkurs za tri gradska trga istovremeno – Terazije, Trg Nikole Pašića i Trg Republike... Da vi ne uradite studiju o tome hoćemo li Operu na Trgu Republike ili nećemo, pa tek onda da uređujete Trg, a ne ovako. Kada imate neku vrednu porodičnu stvar u kući, i vi ili vaša supruga ili dete je razbije, nije važno da li je bilo motiva ili nije – šteta je nedvosmislena. Ja govorim o toj stvari u urbanizmu: nenadoknadive štete se prave, a šta je zaleđina, da li je neko uzeo neke pare, to me interesuje tek u nekoj drugoj ravni. Ako prihvatimo da je samo korupcija problem, onda prihvatamo da je sve samo problem kriminalizacije, i onda nemamo problem profesionalizma. A ja tvrdim da postoji problem profesionalizma.

Pre neki dan se dogodila tragedija koja, između ostalog, jeste proizvod nestručnostina gradilištu u Ulici Kneza Miloša pao je zid i ubio čoveka.

Pošto govorimo o urbanizmu, u svim ovim stvarima postoje dva aspekta: pravni i tehnički. Mislim da za pravni aspekt nema goreg primera od vrha Kopaonika i onog bespravnog objekta. To je potpuno strašno, jer se vidi da je država nemoćna, i to nemoćna u smislu stvarnosti, a ne u smislu toga čija je nadležnost, da li će izaći policija ili neće, oni tu igraju pingpong, a svi mole boga da se ništa ne promeni. Druga je tehnička sakatost, koja se vidi i po stradanju jednog čoveka u Ulici Kneza Miloša, i po padu potpornog zida na Koridoru 10. Mene ne čudi što je Vesić odmah izašao i rekao da je sve u redu, i eto, bože moj, desilo se, jer on štiti investiciju. U normalnim okolnostima to gradilište bilo bi zatvoreno, pa bi bilo ispitivanje šta je ko uradio i kako.

Čiju investiciju Vesić štiti?

On, u stvari, štiti priču o propulzivnosti investicija u Beogradu, od kada su oni na vlasti. To je izraelski investitor na bivšem vlasništvu SAD i krajnje je neprijatno što je čovek baš tamo poginuo. Da je poginuo u Žarkovu ili Železniku, na gradilištu neke privatne kuće, to bi bila vest u novinama i sutradan bi svi zaboravili.

Nije vaša neposredna struka priča o izmeštanju Železničke i Autobuske stanice u Beogradu, i ne bih sada hteo da govorimo o problemima koje to stvara građanima, koji ni ne znaju gde su sada te stanice, ni gde treba da odu, ni gde će da se vrate. Ali, to je urađeno zbog Beograda na vodi.

Nije to locirano tamo zbog Beograda na vodi, nego je hitnost sa kojom se to sve sada radi zbog Beograda na vodi.

Ugovor za Beograd na vodi je poseban skandal, koji danas više nije toliko u fokusu javnosti. Kako je sračunato koliki je udeo Srbije u tome, šta su rokovi, šta su penali... To je potpuno neverovatno, u ugovoru piše da za 20 godina investitor treba da podigne 50 odsto kvadrature, ali nigde ne piše šta se dešava ako to ne uradi. Zemljište Autobuske stanice u okviru dna Savskog amfiteatra je tema, a nije tema Autobuska stanica. Sledeća priča vam je hotel "Bristol", zato što se nalazi u toj zoni koja je označena kao predmet ugovora. Ta hitnost je posledica ugovora. Beograd na vodi je pokretač mnogo većih problema nego što se to danas vidi.

Na šta mislite?

Mislim na levu obalu Save. Da vas podsetim, uz levu obalu postoji zeleni pojas koji je u urbanističkom planu pripojen Beogradu na vodi, da bi Beograd na vodi imao dovoljno zelenih površina. Posle toga je raspisivan konkurs za Blok 18, koji bi trebalo da sa druge strane Save bude jednako genijalan kao i sa ove strane Save, gde je Beograd na vodi, izlazak Beograda na reku. Međutim, čitava fizička struktura je bačena u pozadinu, daleko od reke, zbog tog zelenog pojasa koji nije mogao da bude prostor za taj konkurs. Možda ja ponekad koristim žešće izraze, ali, izvinite, to je debilitet. Vi zbog svega onoga što ste uradili na desnoj obali osakaćujete trajno levu obalu, i nikom ništa. I umesto da sad imate ivični red zgrada tamo, ili neki obalni bulevar, ili javno zdanje koje izlazi na obalu, vi ste ostali iza nekog parka. To su sve stvari koje je Urbanistički zavod, koji ovih dana dično slavi 70 godina postojanja, jednostavno progutao.

Mislim da ste negdemožda čak i u prethodnom intervjuu u "Vremenu" pre tri godinerekli, otprilike, da sve što treba da kažemo o Urbanističkom zavodu jeste da je to "nekada poštovana institucija".

Ja se izvinjavam, ali to je tako.

Zašto je to tako?

Zato što se promenio karakter i stručnjaka i vlasti. Josipu Brozu, koji je imao neograničeniju vlast od Aleksandra Vučića, nije padalo na pamet da neke stvari on programski određuje, a urbanisti koji su tada radili u Urbanističkom zavodu imali su veoma respektabilan profesionalni kredibilitet. U tom dodiru politike i urbanizma, koji mora da postoji, to je funkcionisalo na krajnje respektabilan način, to vidimo i po ovoj izložbi jugoslovenske arhitekture u Njujorku. Ovo danas je potpuno smešno. Kada pitate zašto neko ne da ostavku ako mu se nešto nameće, dobijete odgovor "ostaće bez posla". Znate, u ovoj zemlji je postojao jedan nemački vojnik koji se zvao Jozef Šulc, koji je odbio da strelja po Srbiji, pa je onda on streljan. Ali naprosto, neki nalog savesti mu nije dao da to uradi.

Je l’ to razlog? Nedostatak savesti? I kičme?

Savesti, kičme, i onog što bi ljudi iz mog posla morali da znaju, a to je koliko su nepopravljive greške u urbanizmu. Vi sagradite neku kuću, posle 20 godina vam se ne sviđa i srušite je, napravite novu. Kad negde "tresnete" gradski blok na neku slobodnu površinu, za koju smo se ranije dogovarali da bude nešto drugo, nema mogućnosti da se to promeni. Problem je u nepopravljivosti.

Bio sam zajedno sa ljudima iz "Ne davimo Beograd" u Ministarstvu za zaštitu životne sredine, jer je glavna kula Beograda na vodi, zbog svoje veličine, morala da dobije elaborat o zaštiti životne sredine. Ispostavilo se da se kula nalazi na koridoru kojim se ptice masovno sele na jugozapad. Ozbiljan je problem, jer od stupnja refleksa na fasadama, to je u svetu poznat fenomen, ptice ne shvataju da to nije prohodno i da masovno udaraju u fasade. Ljudi iz Ministarstva i oni koji su radili taj elaborat bili su toliko nepripremljeni za tu raspravu da je to bilo neprijatno. Na kraju sam se javio za reč i predložio da se javna rasprava prekine da bi se ljudi bolje pripremili. Elaborat je radio Energoprojekt – ispostavilo se da nisu imali biologa u timu koji je pravio elaborat. Pa kako praviš elaborat o zaštiti životne sredine bez biologa? I šta se desilo – na kraju je održana neka "tajna javna rasprava" i elaborat je usvojen, a da niko ne zna ni kada ni gde je bila.

Jedno od mesta u Beogradu na kojima se zapravo vidi šta je Beograd na vodi jeste kad na pijaci "Zeleni venac" stanete na vrh stepeništa u Kameničkoj ulici. Tu sada fotografi mogu da prave spektakularne fotografije kao u Veneciji kada se gradu približi neki veliki brod – imate utisak da će brod da "pojede" grad, jer je odnos visina takav da je to zastrašujuće. Tako je i ovde sa Beogradom na vodi. U nekom svom davnom tekstu upotrebio sam izraz "plašikuća" – kad vidite neku kuću od koje se prepadnete.

Ove zgrade koje su do sada izgrađene čak su i male u odnosu na onu kulu koja tek treba da nikne. I ne samo tu.

To je tako u Srbiji – kad god pomislite da je najgore, sutra vas obaveste da ima još gore. Beograd na vodi je počeo da se "penje" po gradu na raznim mestima. Na šetalištu na Kalemegdanu nalazi se izložba Urbanističkog zavoda, i tu je izložena i Studija visokih objekata, samo, ne piše ispod toga zašto je ona ukinuta. Mislim da nam tek slede razočaranja i zaprepašćenja.

Prilikom otvaranja prve zgrade Beograda na vodiza koju postoje ozbiljne sumnje da još uvek nije ni useljenaVučić je rekao da "nam grad nije dat da ga konzerviramo, već da ga gradimo i ulepšavamo".

Ne mogu da verujem da čovek, pravnik, uzme za pravo da daje takva mišljenja i komentare.

Šta je problem sa takvim mišljenjem?

Problem je što je to potpuno nekvalifikovano bavljenje temom koje se, pritom, u realnosti sprovodi upravo po tome kako je on pričao. To znači da Beograd nema nikakav ni kod, niti strukturu koje moramo da poštujemo, nego će sve to on da osmisli, jer je jasno da je sve to njegova volja i njegova ideja. Dok je bio gradonačelnik, Siniša Mali je govorio da on samo sprovodi ideje Aleksandra Vučića. Slično, čovek koji se zove Nikola Selaković daje predlog da Đumrukana u Karađorđevoj, zgrada koja ne postoji, a bila je carinarnica i pozorište, treba ponovo da se sazida i da bude centar za neke folklorne igre. Izvinite, ko je Nikola Selaković, pravnik i generalni sekretar Predsedništva predsednika Republike, da on daje namene objekata u Beogradu, koji tek, navodno, treba da se ponovo sazidaju? To ne sme da se dešava.

Kad smo kod zidanja, i to bespravnog zidanja, Goran Vesić je započeo borbu protiv divlje gradnje. Neki bi to nazvali ciničnim.

To je potpuna blasfemija – da taj čovek govori o borbi protiv divlje gradnje u Beogradu gde je Beograd na vodi potpuno nasilno "uvaljen" u prostor u kome se nalazi. Da vas podsetim, mi i dalje ne znamo čije je urbanističko rešenje Beograd na vodi.

To je krenulo da se radi po maketi, pa se maketa menjala tokom vremena, pa je na kraju rečeno da ta maketa zapravo nema veze sa onim što će stvarno biti građeno.

Imamo neverovatnu istovremenost s jedne strane debele depersonalizacije odluka – vi, na primer, ne znate ko je autor urbanističkog rešenja Beograda na vodi – a sa druge strane imate predloge tipa tog Selakovića ili nekog drugog, ko je potpuno nenadležan i nebitan u celoj priči, a govori o nameni nekih prostora i zgrada. Ili, Folić stoji pored Vesića, koji sa nekim A3 papirom objašnjava gde je šta. A Folić je gradski urbanista i arhitekta. On bi morao da govori.

Pa dobro, i Vučić je pre neki dan držao papir i pokazivao gde je brdo, gde je klizište, i šta treba da se sruši...

To je sve postepeno obesmišljavanje, malo-pomalo. Postoji u Aristotelovoj Nikomahovoj etici mesto koje pamtim kao zavet, ili obavezu, gde, parafraziraću, piše da ne postoje principi bez onoga čemu su principi. Ne postoji princip koji se ne očituje nigde. Vi kažete "ja sam principijelan čovek". Super, kaži mi neki primer šta se dešavalo i kako si se ti postavio. Mnogi misle isto što pričam ja ili drugi ljudi iz Akademije arhitekture, ali ne trče da to ispričaju javno. Ja za to kažem – a to je, naravno, floskula – oni su "u principu principijelni". Ali ne i onda kada treba da reaguju.


 

Hilton, pozitivan primer

Pominjete hotel Hilton kao pozivan primer izgradnje. Zašto?

Vesić tu i tamo spomene poimence mene kao nekog ko stalno kritikuje. Najgluplji način da ne obraćate pažnju na neke kritike jeste da kažete "neko me stalno kritikuje". To nije tačno. Prvi se grozim ljudi koji misle sve u plusu ili sve u minusu o nekome ili nečemu. To nije način da se bilo šta izmeri ili vrednuje. Nije sve crno što oni rade, investicija kao što je Hilton je odavno započeta, kod nekih drugih, ili čak trećih prethodnih vlasti. Hilton je dobar primer zato što se jedna ozbiljna kuća pojavila u centru Beograda, na mestu nekih udžerica koje su potpuno besmislene. Pogledajte preko puta Hiltona šta gledamo, u centru Beograda, u 2018. godini. Beograd na nekim mestima, pa i na Slaviji, izgleda kao da je juče završen Drugi svetski rat.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net