foto: marija janković
NA DESNO RAVNAJS: Do sada samo profesionalci

Inicijativa za ponovno služenje vojnog roka >

Kasarna – novi srpski rijaliti

"Najveći problem koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka jeste alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorim u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab", kaže za "Vreme" bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš

Talambasanje frazom "Rado ide Srbin u vojnike" ponovo je, posle više od dve i po decenije, dobilo na zamahu. Protagonisti su, ako se izuzmu oni koji su napustili ovaj svet, praktično isti – i kad se vidi ko aktuelizuje temu ponovnog uvođenja služenja obaveznog vojnog roka za muškarce i kako je paradržavni mediji zdušno prenose i "razrađuju".

Radi se, to je izvesno, o novoj marketinškoj kampanji vlasti, još jednom zamajavanju i "zamazivanju očiju" narodu uoči krupnih stvari koje će se dešavati oko Kosova. A što se taj trenutak više približava, pokreću se bombastičnije i "narodougodnije" teme, poput one o jakoj srpskoj vojsci. Reči i pojmovi Srbin, vojnik, borba, nezavisnost, otpor zavojevaču, vojnička čizma, opanak, patriotizam, hrabrost, pobednik, balkanski ratovi, Prvi svetski rat, tradicija i slične, sve češće se nalaze ne samo u prilozima elektronskih medija nego i na naslovnim stranama novina. To je svojevrsna medijska "artiljerijska priprema", zdušno podržana od državnih organa koju je počeo da nesebično "telali" još pre godinu dana ministar odbrane Aleksandar Vulin; on, navodno zbog slabog vida, nije služio vojsku u ono vreme kad je trebao i kad se rat nazirao, ali mu to ne smeta da redovno posećuje vojnu streljanu. Vulin je išao dotle da je najavljivao čak i obaveznu obuku žena, što je protivzakonito, jer Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi nedvosmisleno kaže da žene ne podležu regrutnoj i obavezi služenja vojnog roka.

VREME ZAPLETA, RASPLETA I KONFUZIJE: Srbija je obavezno služenje vojnog roka "suspendovala" u januaru 2011. godine, jer se krenulo u koncept profesionalizacije vojske i "aktivne rezerve". Sa profesionalizacijom se uspelo, dok aktivna rezerva nikad nije zaživela, a da niko nije pružio odgovor zašto. Od planiranih nekoliko hiljada, samo je 26 ljudi potpisalo sa vojskom ugovor o aktivnoj rezervi. Profesionalizacija je dobro išla do pre nekoliko godina, dok vojnici po ugovoru, ali i podoficiri i oficiri, nisu počeli da napuštaju vojsku. Osnovni razlog – loš materijalni status, uključujući i smanjenje dnevnica na bednih 150 dinara za, na primer, boravak u Kopnenoj zoni bezbednosti prema Kosovu, ali i niz drugih stvari poput sistema napredovanja, komandovanja i slično.

Prema podacima Vojnog sindikata, vojsku dnevno napusti pet ljudi, što je alarmantna cifra, na koju vlast ne reaguje, a taj trend pokušava zataškati "patriotskim" izjavama o jakoj vojsci, brizi za sve njene pripadnike, o novom naoružanju, uniformama i tehnici. Ono što svi u sistemu odbrane znaju jeste da većina starešina (osim načelnika Generalštaba i sličnih, koji su po upravnim i nadzornim odborima odbrambene industrije i za to primaju nadoknadu) jedva čeka zakonsku mogućnost za penzionisanje da bi počeli da rade u raznim firmama. Kad jedan major u najboljoj radnoj dobi, sa 20 godina staža, poput Dragana Gligića, da otkaz i krene da radi kao vozač kamiona, kad portparol Ministarstva ode u stranu kompaniju, kad relativno mlad pilot iskoristi zakonsku mogućnost i penzioniše se, očigledno je da stvari nisu baš onakve kakvim ih Vulin i njegov lični "vrhovni komandant" predstavljaju u javnosti.

foto: zoran žestić / tanjugZNA SE ŠTA NAROD VOLI: A. Vučić na aerodromu Batajnica

"Toliko nam dobro ide da mi je neprijatno", izjavio je u januaru 2015. tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić govoreći o fiskalnoj politici zemlje. A dva meseca pre toga smanjene su penzije i plate u javnom sektoru, uključujući i vojsku. Smanjene su i dnevnice i nadoknade, što se u budžetu porodice vojnog lica i te kako osetilo. I onda ovog leta dolazi priča o obaveznom služenju vojnog roka, koju Vučić obelodanjuje na aerodromu Batajnica na, gle čuda, pitanje novinarke RTS-a, a ne Pinka, Studija B ili Tanjuga koji su zaduženi za "spontana" pitanja. I Vučić odgovara da se "razmatra" da li će biti od 2020. ili 2021. i da je pitanje da li će biti tri ili šest meseci, što će zavisiti od procene ministarstava odbrane i finansija, koliko će novca moći da se izdvoji.

I sada tu dolazi do "raspleta" ili "zapleta", zavisi kako ko gleda. Dok su prorežimski mediji odmah počeli sa "buđenjem svesti" naroda bombastičnim naslovima i televizijskim prilozima o obaveznom vojnom roku i jačanju srpske vojske, našli su se i neki "zločesti", koji su zapitali koliko će to koštati i ima li para u budžetu za tu avanturu. Naime, i ukidanje vojnog roka je poprilično koštalo državu. Ti "zločesti" su iz arhive izvukli i Vučićevu rečenicu iz januara 2017, dok je bio premijer, gde on kaže da neće biti vraćanja obaveze služenja vojnog roka:

"Izvinjavam se ljudima u Srbiji što moram da kažem nešto što je odgovorno. Prvo mislim da je dobro da imamo profesionalnu vojsku, kakvu imamo, mislim da je dobro da uložimo više u tu armiju. A znate, ti koji govore o tome treba da ponude i novac."

Odmah je i tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević, zar treba sumnjati, "apsolutno podržao" svog partijskog i šefa u Vladi, objašnjavajući poslanicima da bi to državu koštalo oko 600 miliona evra.

"Toliki novac bi bio potreban da bi se opremile spavaonice, kupile uniforme, čizme, maske, obezbedila hrana za vojnike, ali i novac za plate podoficira i oficira", rekao je Đorđević.

Međutim, prošle je sedmice usledilo zamešateljstvo. Naime, novinari su u Zrenjaninu upitali Vučića o tih 600 miliona evra, odakle će ih država namaći, a on je, negirajući tu cifru, posprdno Đorđevića nazivao "genijem". Kako je čitava stvar dobila publicitet u javnosti koji može da šteti rejtingu, pogotovo uoči kosovskog raspleta, Vučić je dan kasnije, naprečac, smislio posetu Gerontološkom centru na Bežanijskoj kosi, ustanovi koja je u Đorđevićevom resoru, pojavljuje se zajedno s njim i čekajući da se "izjavi" o vojnom roku i tako "ispegla stvar". Elem, predsednik Srbije je tako objasnio da je Đorđević govorio o troškovima jednogodišnjeg vojnog roka, ako bi se služio 12 meseci, a ako je šest meseci, onda bio 300 miliona evra, dok bi tromesečni bio 90–100 miliona. I za sva razmimoilaženja na koja je javnost reagovala, optužio je, a koga bi drugog, "tajkune Šolaka i Đilasa i njihovu televiziju".

DNEVNOPOLITIČKI EKSPERIMENTI: A šta o tome kažu oni koji su upućeni?

"Problem nije od juče", kaže za "Vreme" bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš. "Začet je kad je profesionalizacija prebrzo i kuso izvedena. Međutim, umesto da se stvari popravljaju, usledilo je ovih šest godina naprednjačke vlasti tokom kojih je pokazana nedopustiva indolencija prema Vojsci. Za šest godina nisu bili u stanju da postave bar jednog sposobnog ministra odbrane. Promenili su ih šest, među njima je bio i Vučić. A Vučić danas kao predsednik čak ne zna ni ko mu je ministar odbrane. Morali su da mu organizuju specijalni igrokaz u Gerontološkom centru da bi prekrio gaf kada je prozvao nenadležnog Đorđevića, a ponizio Vulina jer ni posle godinu dana nije zapazio da ministar više nije Đorđević nego Vulin. To pokazuje koliko Vučić poznaje situaciju u Vojsci. Na stranu što tvrdi kako je za jedan dan sam izračunao koliko košta uvođenje vojnog roka, a za tu računicu je prethodno Ministarstvu odbrane dao šest meseci. Naravno da je u svojoj računici pokazao nedopustiv diletantizam, linearno se poigravajući sa brojkama, a radi se o ljudima i o državi", rekao je Ponoš za "Vreme".

Prema njegovom mišljenju, istom metodom kojom su šest godina neuspešno tražili uspešnog ministra odbrane, "sad bi da eksperimentišu sa služenjem vojske, pa dok ne ‘ubodu’".

"Mogli bi za početak da probaju da bolje plate ove ljude koji su sada profesionalci u Vojsci. Možda to upali. A možda manje i košta nego vraćanje služenja vojnog roka po računici Đorđevića, pardon Vulina, ili ipak Vučića", smatra Ponoš.

On je upozorio da je problem ogroman i postoji rizik da vlast pristupi njegovom rešavanju "na sebi svojstven, nekompetentan način, pa da standardno dobre stvari učini lošim, a loše još gorim".

"Tačno je da postoji ogroman problem u ovako neprofesionalno profesionalizovanoj Vojsci Srbije. Najveći problem, koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka, jeste alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Drugi, ne manje opasan problem je činjenica da, jednostavno rečeno, problem generisanja ratne vojske uopšte nije rešen i ne rešava se. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorim u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab", ukazao je Ponoš.

Penzionisani general Petar Radojčić, bivši načelnik Uprave za ljudske resurse Generalštaba, kaže za "Vreme" da u državi postoji strateška dezorijentacija po tom pitanju koja se nazire iz nerealnog prikaza stanja u sistemu odbrane, "ali i ničim izazvane promene stava ‘vrhovnog komandanta’, koji je najavio izradu studije o modalitetima i mogućnostima vraćanja obaveze služenja vojnog roka, samo godinu i po dana nakon (pr)ocene da redovno služenje vojnog roka nije realno i da je dobro da imamo profesionalnu vojsku. Ne možemo zanemariti činjenicu da se ‘glasno razmišlja’ a da pritom nije jasno zašto se nagoveštava vraćanje obaveze služenja vojnog roka. Javnost treba da zna koje novonastale okolnosti navode na odustajanje od uspostavljenog koncepta kada se, neretko, ističe da odziv za dobrovoljno služenje vojnog roka zadovoljava potrebe Vojske Srbije. Ako je tako, čemu primoravanje regruta koji to ne žele? Čemu najava izmene načina popune vojske pre adekvatne i aktuelne procene bezbednosnih izazova, rizika i pretnji po bezbednost zemlje?"

Radojčić je upozorio da složenim sistemom odbrane očigledno rukovode ljudi okrenuti pre svega "vrhovnom komandantu", a ne resorima koje vode, i zato se efekti politike odbrane svode na "eksperimente", zavisnije od dnevnopolitičkih okolnosti, raspoloženja jednog čoveka i njegovog odnosa sa pojedincima nego od uticajnih činilaca.

"U celokupnoj ovoj situaciji, začuđuje odnos onih pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije koji su do 2012. godine bili angažovani u sprovođenju transformacije VS i stvaranju moderne, skladno dimenzionisane armije, sposobne da odgovori izazovima sve tri misije. Danas su nevidljivi i neprepoznatljivi, rekao bih nedostojni pozicija na kojima su", konstatovao je Radojčić.

IMAGINARIJUM SRBIJA: Ali, čak i ako se zanemari sve ovo što je do sada rečeno, postavlja se niz pitanja. Šta se promenilo u bezbednosnim izazovima i pretnjama za Srbiju? Imaju li s tim veze Vulinove izjave o podizanju borbene gotovosti jedinica na granici prema Kosovu, na primer u januaru, posle ubistva Olivera Ivanovića? I na kraju, čak i da se nekim čudom nađe potreban novac – a to je nekih 80 miliona evra u "predfazi" – kako bi taj proces obaveznog služenja vojske tekao, ko bi bio upućivan, koliko bi se mladića odazvalo i ko bi ih obučavao?

Većina kasarni je napuštena, nama ni spavaonica, pa bi logično bilo da oni koji donose odluke procene šta je svrsishodnije, da li obnoviti te prostorije ili da vojnici služe u svom mestu i po podne ili uveče idu kući na spavanje. A obnova košta, pogotovo što je većina kasarni ruinirana. Ili, na primer, kako vojnicima, ako putuju svaki dan, platiti putne troškove odlaska i dolaska "u vojsku"?

Vojska Srbije ima više centara za obuku – tri osnovna u Somboru, Valjevu i Leskovcu, kao i još četiri specijalistička, i oni bi mogli da zaprime sve kontingente, imaju relativno dosta kapaciteta i uz mala ulaganja u infrastrukturu imali bi mogućnosti za smeštaj regruta. Ali šta je sa obukom? Gde će se izvoditi, kako i sa kojim kadrom? Trenutno se po jednoj klasi u te centre uputi maksimalno 500 regruta na dobrovoljno služenje vojnog roka. Godišnje ima četiri klase, što je onda maksimalno 2000 vojnika.

Samo Vojni okrug Beograd, na čijem čelu je nekad bio Radojčić, godišnje je upućivao na služenje vojnog roka 12.000–15.000 regruta. Taj broj, što se Beograda tiče je i povećan, i logično je pitanje kako obući i nahraniti toliki broj ljudi, gde pronaći starešine koje će ih obučavati, podoficire i oficire?

Već pomenuti major Gligić kaže da obuka u vojsci trenutno ne postoji, osim kad se za potrebe televizije ili neke strane delegacije napravi prikaz, pa se dovedu vojnici sa svih strana i ono ispravne tehnike što se može namaći.

Aktivni oficiri ne smeju da javno govore za medije, ali se od njih može čuti puno zanimljivih stvari, koje samo potvrđuju da je uvođenje obaveznog roka nemoguća misija.

"Pitajte ljude iz logistike, oni se ježe od same pomisli da se te najave realizuju", kaže jedan "večiti potpukovnik", objašnjavajući da trošak po regrutu nije samo uniforma i "kašika". Pratećih troškova je tu mnogo, čak i u pešadiji, koja je "najjeftiniji" rod.

Vučić je napokon priznao da nema posada ni za 100 tenkova, koliko je najavio da želi "izvesti na ulice" na paradi 11. novembra. Vojska Srbije ima 220 tenkova M-84, čije održavanje predstavlja problem, a pogotovo i to što nema posada, o čemu je "Vreme" pisalo pre više od godinu dana. A u režimskim medijima od 2016. traje priča kako ćemo dobiti 30 ruskih modernizovanih tenkova T-72 i kako će to pojačati ionako jaku "oklopnu silu" Srbije. I onda ih, kao i Vulina, Vučić "patosira" izjavom kako nema ni 100 posada za tenkove. Naravno da nema, kad se zna da je osnovna obuka vojnika za tenkistu u nekadašnjoj JNA trajala pet meseci i 22 dana. A potom su sledili kursevi i stalne vežbe sve do kraja vojnog roka, jer tenk nije neki razdrndani kamion TAM 5000, popularni vojnički "dajc". Napraviti tenkistu od budućeg regruta na šestomesečnom, a pogotovo tromesečnom služenju vojnog roka, nemoguća je misija.

I obuka za pešadiju je trajala skoro šest meseci, a pitanje je, kad bi se uveo obavezni vojni rok, ko bi je od podoficira izvodio, jer su i oni, kao profesionalni vojnici, prošli podoficirske kurseve u trajanju od tri-četiri meseca. A nekad se u srednju vojnu školu kopnene vojske, gde su se školovali podoficiri, išlo četiri godine.

Vučić je prošle nedelje priznao i još nešto što je vojska prethodno demantovala – da nema dovoljno pilota za lovac MiG-29. Čak je i priznao da odaje vojnu tajnu. Reagujući na to, jedan bivši pilot je konstatovao da im je napokon došlo u glavu da pilot lovca ne može biti neko podoban koji "to voli", pa da sa kupljenom diplomom nekog privatnog fakulteta završi tromesečni kurs u vojsci.

Tako da, kada se sve sabere, povratak obaveznog služenja je bio samo propagandni trik do početka novih sezona rijalitija "Parovi" i "Zadruga" u – da parafraziramo vlasnika Pinka Željka Mitrovića – imaginarijumu Srbija.


 

Nije vojska za svakoga*

I pored zalaganja za služenje vojske, niko od aktuelnih predstavnika vlasti to nije pokazao na delu, da recimo svoje sinove ili ćerke uputi na dobrovoljno služenje vojnog roka. Vučić ima sina od 21 godinu, koji je uredno, sa četiri telohranitelja, došao da proprati let dva remontovana MiG-29 na batajnički aerodrom. Dačićev sin je takođe punoletan, a ima još ministara, pomoćnika, državnih sekretara, direktora javnih preduzeća, drugih funkcionera čija deca bi mogla da to urade. Pitanje je, međutim, i da se uvede obavezno služenje, koliko bi njih otišlo u vojsku, a koliko bi se pozvalo na prigovor savesti ili zdravstvenu nesposobnost. A koliko bi, sve i da idu na služenje, iskoristilo roditeljske veze da ne ide negde na teren, na primer na granicu s Kosovom. Istini za volju, nije bolje bilo ni ranije, kad su neki političari samo formalno služili vojni rok, dok je bio obavezan. Na primer, Vuk Jeremić je zvanično služio vojsku u Jakovu, a svaki dan je bio na Andrićevom vencu kao savetnik Borisa Tadića. Ili tadašnji funkcioner DS-a, a danas Tadićeve stranke Nenad Konstantinović, koji je javno objavio da ide u vojsku, a svaki dan je bio na sednicama Skupštine.

Izuzetak, barem javni, bio je sin načelnika Generalštaba Dikovića koji je dobrovoljno otišao na služenje vojske u Valjevo i otac mu bio na zakletvi. Ispostavilo se kasnije da je to dobrovoljno bilo pod moranje, jer je, zahvaljujući "nečijim" vezama, a bilo je to pred kraj vlasti DS-a, zaposlen u Vojnoobaveštajnoj agenciji bez odslužene vojske na dobrovoljnoj osnovi, što je bio obavezan uslov, pa je to naknadno uradio, da se ispuni i ta formalnost, i onda je prešao u Ministarstvo spoljnih poslova.

Švedski standard

Obavezno služenje vojnog roka ne postoji u zemljama u okruženju Srbije, sve su profesionalizovale svoje armije, kao ni u većini država EU, ali ga zato ima u nekima od kojih se to ne bi očekivalo, jer su vojno neutralne, poput Švajcarske i Austrije.

Švedska, Danska, Norveška, Finska, Estonija zemlje su u kojima je vojni rok obavezan. Obavezan je i u Grčkoj, na Kipru, u Turskoj, Izraelu, što ne čudi jer stalno imaju potencijalne konflikte na svojim granicama. Vojni rok u Rusiji je, podrazumevano, obavezan. Mogućnost ponovne obaveze razmatra se u Francuskoj, Nemačkoj i Mađarskoj, a priče o tome su, nakon što se počelo pominjati u Srbiji, krenule i u njenom najvećem takmacu, Hrvatskoj.

Ljudi iz Vojske Srbije koji prate tu problematiku ističu da bi za Srbiju, u uslovima kad aktivna rezerva nije uspela, a profesionalci sve više odlaze, bilo najbolje primeniti švedski model – ne podležu vojnoj obavezi svi mladići, nego samo određen broj onih za koje nadležni procene da su "poželjni" za vojsku. I onda oni idu na obuku, budu posle u rezervnom sastavu, ali imaju i sve privilegije države zbog tog statusa.

*Ispravka i izvinjenje (broj 1444)

U tekstu stoji da je Nemanja Diković, sin generala Ljubiše Dikovića, primljen u Vojnoobaveštajnu agenciju a da nije prethodno odslužio vojni rok, te da je to kasnije učinio kako bi ispunio uslov za prijem. General Diković je obavestio autora Davora Lukača da uslov konkursa nije bio dobrovoljno odslužen vojni rok, nego da je Nemanja to kasnije učinio svojom voljom. Izvinjavamo se Nemanji i generalu Ljubiši Dikoviću, kao i čitaocima.

R.V.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net