foto: sarajevo film festival

Rezime >

Ptice zarobljene u vremenu

Od 10. do 17. avgusta održan je 24. Sarajevo film festival. Prikazana su 223 filma, čuli su se strani jezici, eks-Jugosloveni su bili najbolji prijatelji kao da se nikad nisu svađali i kao da rata nikada nije bilo

Kada je glumac Alban Juka otvarao 24. Sarajevo film festival (SFF) kazao je da mnogi misle kako je Sarajevo lepo samo tokom festivala, ali da se on sa tim ne slaže i da je ovde uvek dobro. Istina je verovatno negde na sredini jer Sarajevo po sebi deluje kao uzbudljiv grad najviše zbog ljudi koji su ljubazni, gostoljubivi, neposredni, otvoreni i spremni na šalu. Ako se tokom festivala oko svega ovoga i više nego inače potrude, nije greh i potpuno je legitimno. U festivalskoj i uopšte u glavnim ulicama grada imate utisak kao da je sve podešeno da se baš vama ugodi, a tempo je ubrzan na maksimalu. Svi nekud žure, čuju se strani jezici, eks-Jugosloveni su najbolji prijatelji kao da se nikad nisu svađali i kao da rata nikada nije bilo. Festivalski trg i crveni tepih kod Narodnog pozorišta puni su kreativnog sveta, pogotovo uveče zbog raznih programa, događaja, koktela i zakuski. Ovde su ljudi nasmejani, dotereni i mirišu, služe se samo fina jela i pića, sluša se dobra muzika, sve je do poslednjeg detalja izdizajnirano uključujući i vrh čačkalice u obliku violinskog ključa. Ali koliko god da su vas očarali radosna atmosfera, sjaj i glamur festivalskih čarolija čak i ako niste naročito radoznali, brzo ćete se sudariti i s potpuno drugačijom slikom Sarajeva.

Čim vaša stopala s mekog tepiha kroče na tvrdo tlo ulice, kad pogledom naletite na natpis upozorenja da se obrušava fasada zgrade, prosjake ili gladne što prebiraju po kontejnerima, kada ljudi iskreno s vama podele svoju muku, kada se sablaznite sličnošću mladih sa splavova u Beogradu i sarajevske mladeži koja uživa u preglasnom turbo-folku i koja se, kako kažu, više raduje Željku Joksimoviću nego Robertu de Niru, brzo ćete shvatiti da ovde ima i drugih razloga zbog kojih ćete se osećati kao kod kuće.

Ovogodišnje 24. izdanje Sarajevo film festivala (SFF) je, za razliku od prethodnih, prošlo bez holivudskih zvezda na crvenom tepihu, ali, po opštoj oceni, sa verovatno najjačom selekcijom filmova dosad. U brojevima to izgleda ovako: 223 filma, od kojih je skoro 80 imalo međunarodnu ili svetsku premijeru, 18 programa, više od 1500 akreditovanih gostiju, više od 700 akreditovanih predstavnika medija iz 28 zemalja, i više od 100.000 posetilaca. Tradicionalno, publika je uživala u projekcijama upriličenim na Open Air bioskopu koji prima i do 5000 ljudi i koji ima najveće bioskopsko platno u regionu. U takmičarskom programu za koji je izabrano deset naslova, čak tri su sa područja bivše Jugoslavije: Mali Antonija Nuića (najbolji film na ovogodišnjem Pulskom festivalu), Sam samcat Bobe Jelčića za koji se tražila karta više, i film Teret Ognjena Glavonića koji je u Sarajevu imao regionalnu premijeru i čiji je glavni glumac Leon Lučev osvojio nagradu Srce Sarajeva za najbolju mušku ulogu.

Film Teret, koji je u Srbiji, iako nije viđen, proglašen antisrpskim, govori o teretu koji jedna generacija ostavlja drugoj i to kroz lik Vlade, vozača hladnjače koji tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. od Kosova do Beograda prevozi leševe kosovskih Albanaca a da to ni ne sluti. O suočavanjima sa demonima ratne prošlosti priča i Srbenka, dokumentarni film Nebojše Slijepčevića, reditelja iz Hrvatske, koji je osvojio Srce Sarajeva u svojoj kategoriji i nagradu publike. Za Srbenku stručnjaci kažu da je tip filma „koji istovremeno udara maljem po glavi i šakom u pleksus". Srbenka govori o posledicama rata u nekadašnjoj Jugoslaviji toliko duboko ukorenjenim da će trebati stotinu godina dobrote da se učinjene štete poprave i da žudnja za osvetom usahne. To je film u kojem se teško dâ naslutiti gde je početak – da li u Zagrebu gde je ubijena dvanaestogodišnja devojčica Aleksandra Zec srpske nacionalnosti, ili tamo gde je Oliveru Frljiću 25 godina kasnije sinula ideja da o njoj napravi predstavu. Slijepčević je poželeo da snimi proces nastanka ovog komada čije su probe neretko delovale kao grupna psihoterapija, ali je zapravo ključni momenat bila priča mlade glumice Nine, koja se detaljno seća momenta u kojem joj je majka objasnila da je ona Srpkinja. Sedmogodišnja Nina bila je dotad ubeđena da je Hrvatica kao i ostali u njenoj zemlji, a reč Srpkinja nije umela ni da izgovori pa je kazala Srbenka. Spoznaja o poreklu ju je učinila duboko nesrećnom, a njena pripovest inspirisala je Slijepčevića da o ovom važnom problemu u Hrvatskoj progovori i snimi dokumentarni film.

Reference na ratne devedesete opisuje i dokumentarac Araf Didem Pekun, iako je ona iz Turske. Araf je crnobeli film koja predstavlja kombinaciju snimaka putovanja na relaciji Sarajevo–Mostar–Srebrenica i izmišljene priče o devojci koja se vraća u BiH na dvadesetdvogodišnjicu srebreničkog masakra. Snimcima tradicionalnih skokova sa Starog mostarskog mosta u Neretvu, grčkom mitu o Ikaru i Dedalu, i gracilnosti muških tela skakača, rediteljka suprotstavlja horor ukapanja osakaćenih tela. Autorka govori i o plavim leptirima koji se hrane gljivama izraslim iz tela mrtvih pokazujući puteve masovnih grobnica. Araf je osvojio Srce Sarajeva kao najbolji dokumentarac posvećen ljudskim pravima.

Među ovogodišnjim naslovima izdvojila se grupa filmova fokusiranih na porodične lomove i odnos očeva i dece, što je novo u aktuelnoj kinematografiji regiona. U filmu Sam samcat glavni lik je Marko, otac koji nakon razvoda pokušava da se probije kroz birokratsku džunglu i izbori se da više vremena provodi sa svojom sedmogodišnjom ćerkom, dok Nuićev Mali govori o složenom odnosu oca kriminalca koji je upravo izašao iz zatvora i njegovog sina. Teret se bavi nasleđem koje se prenosi s očeva na sinove. U središtu priče je Vlada koji čuva znamenje svoga oca iz NOB-a i koji na ruševinama zemlje koju je ta borba stvorila, slučajno biva upleten u zločin. U filmu, iako to glasno ne izgovara, Vlada se pita šta on ostavlja svom sinu.

Nagrada publike 24. Sarajevskog filmskog festivala, a izdvajamo je zato što govori o ukusu većine, pripala je filmu Kapernaum libanske rediteljke Nadine Labaki, koji je nagradio i žiri ovogodišnjeg Kanskog festivala. Kapernaum je priča o Zainu, dvanaestogodišnjaku iz Bejruta koji, ogorčen činjenicom da su njegovi roditelji morali da prodaju ćerku i udaju je za sina njihovog šefa ne bi li se izvukli iz siromaštva, odlučuje da radikalno promeni život. Rediteljka Labaki je i za ovaj film, kao i za prethodne, angažovala naturščike čije životne priče prate sudbine likova koji igraju u filmu. Publici su se dopali i filmovi Cold War Pavela Pavlikovskg, Dogman Matea Garonea, Anđeo Luisa Ortege, kao i najnovije ostvarenje dvostrukog oskarovca, kao i film iranskog reditelja Asgara Farhadija Svi znaju sa Penelope Kruz i Havijerom Bardemom u naslovnim ulogama.

Farhadi je bio predsednik žirija ovogodišnjeg takmičarskog programa i laureat nagrade Počasno srce Sarajeva, pa je i u tom svojstvu učestvovao u pratećem programu „Kafa sa...". Na svom jeziku, na farsiju, ispričao je šta ga je inspirisalo da snimi ovaj film čija je priča suptilno izgrađena oko iznenadnog događaja: otmice ćerke glavne junakinje, ubrzo nakon dolaska u Španiju zbog rođakinog venčanja.

Iako prepoznatljiv po filmovima u kojima su u fokusu međuljudski odnosi ponajviše određeni kulturom Irana, ovo Farhadijevo ostvarenje nije prvo koje se zbiva van njegove rodne zemlje i koje mu je, kako je rekao, poslužilo kao podstrek da upozna detalje lokalnog života na jugu Španije, inače veoma slične onima u Iranu.

Inspiracija za film inicirana je incidentom kome je Farhadi prisustvovao prilikom proputovanja jugom Španije sa porodicom: njegova ćerka je spazila plakat na kojem je pisalo da se traži nestala devojčica. Činjenica da je reč o otmici prilično ju je uplašila, pa je tokom putovanja ocu postavljala mnoga pitanja o tome. Farhadi, i sam uznemiren, razmišljao je kako bi se osećao da se nađe u toj situaciji i kako bi se ona dalje razvijala. „Kad god želim nešto da ispričam, imam potrebu za problemom. Ako se petoro ljudi vozi liftom i lagano, bez problema stigne na svoje odredište, oni neće saznati ništa jedan o drugom, ali ako se zaglave između spratova, saznaće mnogo više jedni o drugima", objasnio je Farhadi.

Prema njegovim rečima, odluka da film snima u Španiji bila je rizična. To se mnogima u Iranu nije svidelo jer se smatra da reditelj treba isključivo da snima u svojoj zemlji. Međutim, osim što je već imao iskustva sa snimanjem u Francuskoj, Farhadi je bio rešen da Svi znaju snimi upravo tamo gde je i saznao za ovu priču. Pritom, kazao je da kad god pravi film u inostranstvu veoma vodi računa o tome da se ne bavi aktuelnim problemima te zemlje, jer o tome nikad ne može dovoljno da zna. „Zato se fokusiram na lične, međuljudske odnose i veze, i to prevashodno one u kojima postoji slična dinamika kao u Iranu. Činjenica da Svi znaju zahvata i priču o klasnim odnosima i razlikama, još je jedna u nizu sličnosti sa Iranom", primetio je Farhadi. „Razvijene zemlje se trude da to sakriju, ali to svejedno postoji. Kada se nekoj osobi sudi, odmah se pretresa njena prošlost. Primetio sam da u Španiji postoji isti fenomen, pa sam to poželeo da naglasim u filmu."

Razlog što je odabrao baš Penelope Kruz i Havijera Bardema nije to što su oni, kako je rekao, velike internacionalne zvezde nego zato što je obožavatelj njihovog glumačkog stila. Da bi gluma u filmu bila što istinitija, kazao je Farhadi, nije želeo da koristi ista sredstva koja se često viđaju u današnjim filmovima, koja se neretko oslanjaju na momente iz realnog života a zapravo uopšte ne doprinose uverljivosti, već naprotiv, tvore scene u kojima likovi dok razgovaraju ne slušaju jedan drugog. Farhadi je zato u svom filmu posegnuo za izvesnom prevarom. Nijednom glumcu nije rekao šta je tema filma već ih je upućivao na to kako su funkcionisali njihovi odnosi u prošlosti. Glumac Rikardo Darin, koji u filmu igra Laurinog supruga, bio je često zbunjen jer nije mogao da razume zašto je njegovom liku toliko teško da donese odluku.

„Mislim da sam njegov karakter načinio u izvesnoj meri paradoksalnim jer je on veoma religiozna osoba, a stalno sumnja. Jednom sam mu rekao da ako bih njegov lik u filmu prebacio u neko od Šekspirovih dela, bio bi to Hamlet. I, to mu je pomoglo. U daljem radu je verovao da zapravo igra španskog Hamleta", ispričao je Farhadi. Zbog ljubavi prema teatru, Farhadi je i ostalim glumcima predočio na koje likove podsećaju iz klasičnih Šeksipirovih dela. Laurinom ocu je kazao da je kralj Lir jer kao i on ima tri ćerke, a i zato što je zbog gluposti u prošlosti napravio velike probleme svojoj porodici. „Tako je svaki karakter imao model koji će slediti. Nisu svi bili šekspirovski tipovi, neki su i iz stvarnog života. Recimo, nisam želeo da Penelope bude stalno u suzama, već da se ponaša kao vučica kojoj je oteto mladunče. Videćete da u mnogim scenama, recimo kad leži na krevetu, ona to potkrepljuje i stavom tela", ukazao je Farhadi.

Rezimirajući sve aspekte filma, moglo bi se reći da je „ovo film o vremenu", istakao je Farhadi, skrenuvši pažnju na dva momenta filma – priču o vinu koju na početku pripoveda Pako i nekoliko zanimljivih scena sa satom na tornju. „Sat ima pukotinu kroz koju prolaze ptice. U detinjstvu sam bio fasciniran časovnicima s mehanizmom pomoću kojeg su iz sata izlazile ptice. Verovao sam da su ptice iz časovnika zarobljene u vremenu", zaključio je Ašgar Farhadi.

Da li je Sarajevo lepo samo dok traje festival ili stalno, znaju najbolje oni koji žive ili često borave u njemu. Opaska „nije to više onaj isti grad" onih koji ga znaju pre i posle rata ne znači ništa nekom ko je u Sarajevu prvi put. Nije uostalom ni Beograd kao pre, a nismo ni mi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net