Autor

lični stav >

Podela kao iznuđeno rešenje

Kako stvari stoje, od podele/razgraničenja/razmene teritorija verovatno neće biti ništa, ali neće ni biti Srba na Kosovu. To je začarani krug iz kojeg nema izlaza

Ovih dana Srbija se podelila u dva jasna fronta u vezi sa podelom/razgraničenjem/razmenom teritorija. (U daljem tekstu koristiću samo termin podela koji će se odnositi na sva ova rešenja). Jedan, kako deluje, većinski, protiv podele Kosova, koji je na istoj strani okupio različite aktere u društvu od onih iz opozicije, ali i one bliske vlastima, nacionalne krugove, pa sve do krajnje liberalnih, NVO sektor na jednoj i SPC na drugoj strani, deo javnih ličnosti, predstavnika medija, intelektualaca. Ova grupacija nije usamljena jer sličnog je stava deo međunarodne zajednice, u prvom redu Nemačke, koji ima snažnu podršku među kosovskim Albancima na spornoj teritoriji. I drugi, manjinski, koji je deklarativno za podelu, u kojem su za sada Vučić, 10 gradonačelnika sa Kosova, Dačić, SNS, Srpska lista i još poneko.

Euforija oko ove teme i emotivne reakcije koje je prate kod mene izazivaju čuđenje i iznenađenje. Protivnici podele nemaju da ponude, niti nude, realnu i održivu alternativu ovoj mogućnosti. Samo su apriori protiv. Među njima ima onih koji su posvećeni punom integritetu i suverenitetu Kosova. Drugi bi povratak na status quo, sa različitim modalitetima od punog jačanja Rezolucije SBUN 1244, do povratka ukinutih institucija Republike Srbije. Ova grupa je najbrojnija. Treći bi bili spremni da prihvate bilo koje rešenje samo da ono obuhvati populaciju Srba južno i severno od Ibra. Međutim, od njih nisam čuo da su pomenuli rešenja koja bi mogla da obezbede opstanak Srba na ovakvom, današnjem Kosovu, kao što su kantonizacija, federalizacija, distrikt Severno Kosovo, kondominijum.

SUŽAVANJE DEOBE: Na početku, da se razumemo u jednom. Splet slučajnih okolnosti doveo je do mogućnosti da se danas govori o podeli kao dosta realnom rešenju. Strah od jačanja ruskog uticaja na Balkanu i to što je Džon Bolton ponovo postao deo administracije SAD glavni su razlozi.

Ovih dana mi se čini da su mnogi u Srbiji prespavali 2008. a posebno 2013. godinu. Prva je značajna zato što su jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova tada priznale SAD i najvažnije članice EU, sa Nemačkom na čelu. Za njih je to pitanje tada rešeno. Druga je čak značajnija jer je nakon sporazuma od 19. aprila te godine Srbija na sve moguće načine sama počela da urušava i ukida svoje institucije na Kosovu (lokalne skupštine, MUP, civilnu zaštitu, pravosuđe, mobilne operatere) kršeći sopstveni Ustav i zakone i osnažuje kosovsku državnost uspostavljajući na najnedemokratskiji način kosovske institucije umesto Prištine, počevši od lokalnih izbora 2013. kada je zbog uspeha "bojkotaša" organizovano čuveno kolektivno glasanje sa direktorima javnih preduzeća na čelu kolona koje idu ka biračkim mestima. Ujedno, ne sprečava Kosovo da jača međunarodno-pravni položaj jer je isto uz prećutnu saglasnost postalo članica mnogo značajnih međunarodnih organizacija uključujući tu MOK, dobilo pozivni broj, dok je zvezdica iz fusnote naprečac zaboravljena, ili kao što bi neki rekli – istopila se kao pahulja snega.

Status quo na Kosovu postojao je zahvaljujući specifičnosti severnog Kosova: deo onoga što zovemo južna srpska pokrajina do 2013. godine i Prvog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine faktički je funkcionisao kao bilo koji drugi kraj u Srbiji. Jedina razlika je bila ta što je ovde bio prisutan KFOR, koji je u skladu sa Rezolucijom SBUN 1244 nadležan da obezbedi mirno okruženje za sve stanovnike (koji je znao da deluje u ostvarivanju i političkih ciljeva, ali uvek ograničen stavom da time ne izazovu veće sukobe i teže posledice). Odnosno za neupućene i zaboravne, institucije samoproglašenog Kosova nisu imale nikakav značajniji uticaj na toj teritoriji, dok su sve institucije Republike Srbije funkcionisale (uključujući sudove i MUP), posebno ojačane u vreme proglašenja nezavisnosti, kada je Srbija prvi put posle 1999. godine organizovala i lokalne izbore. Ta specifičnost i posebnost su teškom mukom izborene 1999. i 2000. u gotovo svakodnevnim sukobima na mostu u Kosovskoj Mitrovici. Značaj postojanja ovih institucija po ovakav status na Kosovu odlično je procenila kancelarka Merkel, njihovo ukidanje kao uslov Tadića je koštalo mesta predsednika, a izvršioci tog posla su dobili političku podršku.

Ova specifičnost severa Kosova, ujedno i status quo, poslati su u istoriju kroz politički dijalog koji se vodi u Briselu. Taj proces nije planiran da traje večno, već je bio limitiran na oko pet godina. Njegov kraj je bio vrlo izvestan od samog početka, kao što je i danas, definisan u Poglavlju 35. za pregovore Srbije sa EU, i posebno apostrofiran od strane Nemačke, a to je normalizacija odnosa Beograda i Prištine koju mora da kruniše pravno obavezujući sporazum između Srbije i Kosova, uključujući članstvo u UN, što je ništa drugo nego priznanje.

POSTBRISELSKA REALNOST: Odakle su Srbi otišli više se nisu vratili. Odlazili su sa Kosova i pre devedesetih. Dobrovoljno. Nakon Kumanovskog sporazuma sa Kosmeta je 1999. godine prognano oko 250.000 ljudi. Neću preterati ako kažem da se 95 odsto njih nije vratilo. Neću mnogo pogrešiti ako kažem da većina njih i ne želi da se vrati. O broju prodatih stanova ali i ostale imovine u Prištini, Peći, Đakovici, Prizrenu, Uroševcu, južnom delu Kosovske Mitrovice izlišno je govoriti. Ako bi se neki i vratili, to bi uglavnom bili stariji ljudi rešeni da na svojoj očevini umru. Selo Svinjare, na samo par kilometara južno od Kosovske Mitrovice, uništeno je i proterano u toku Martovskog pogroma 2004. Iako su im kuće kasnije obnovljene, u to većinski srpsko selo niko se nije vratio.

Surova postbriselska realnost južno od Ibra je da se Srbi masovno sele sa Kosova. Masovnije nego posle proglašenja nezavisnosti. Toliko je dijalog doprineo poboljšanju položaja srpske zajednice, što je i glavni proklamovani cilj tog procesa. Slikoviti primer toga je da je u Goraždevcu, najvećem mestu u Metohiji, srednju školu ove godine upisao samo jedan učenik. Još jedan podatak koji ide u prilog ovome je da je u školskoj 2008/09. u svim školama na Kosmetu bilo 19.530 đaka, dok je u školskoj 2015/16. broj učenika bio 17.797 (smanjenje za 9 odsto) dok će ove godine taj broj biti drastično manji.

Nakon ubistva Olivera Ivanovića proces iseljavanja je otpočeo i u Kosovskoj Mitrovici. Veliki je broj porodica koje su se odlučile da odu i koje su spremne na taj čin. Neznatno je manji broj onih koje su svoju decu poslale na školovanje u centralnu Srbiju. U ove ne uračunavam sve one koji su zbog bezviznog pasoša promenili prebivalište, ali ipak još žive ovde. Broj rođene dece u prošloj godini (560) je najmanji u poslednjih deset godina (npr. 2013. 800). Broj upisanih studenata (726) u prvu godinu studija ove godine je manji za 15 odsto u odnosu na prošlu godinu (849), i više od 27 odsto (983) u odnosu na 2012. godinu. Sve ovo su poražavajući podaci, koji potvrđuje da je u toku tihi egzodus, koji ni apeli SPC nikako ne sprečavaju.

Podela ili njen izostanak neće zaustaviti proces iseljavanja Srba južno od reke Ibar, ali može zaustaviti taj proces severno od mosta u Kosovskoj Mitrovici. Neće ni ubrzati taj proces. Pred proglašenje nezavisnosti Kosova, kao argument protiv iste ali kao realna mogućnost bila je pretpostavka da će to dovesti do etničkih sukoba i masovnog egzodusa Srba južno od Ibra. Pokazala se kao pogrešna, kao što je i sada pogrešna tvrdnja da će podela dovesti do istog scenarija.

GROMOGLASNA TIŠINA: Odgovornost Vučića i njegovog režima je, osim što je grlom u jagode ušao u briselske razgovore i proces integracije severnog Kosova u ostatak Kosova, ukinuo ili predao institucije, ugrozio budućnost i opstanak, i ta što je kod svih preostalih kosmetskih Srba ubio nadu. To pokazuje broj onih koji odlaze i koji o tome razmišljaju. Na Kosovu je sve manje Srba koji svoju budućnost vide na toj teritoriji bez neke velike promene.

Razgovarao sam sa dosta njih koji su protiv podele. Sa mnogima sam se do detalja složio u analizi trenutnog stanja. Međutim, kada na red dođu rešenja – nastane problem. Na pitanje šta je rešenje, ostane muk. "Kako sprečiti masovno iseljavanje Srba južno, a od skora i severno od Ibra?" – Tišina. "Šta ćemo sa Albancima?" Tišina. "Hoćemo li ratovati?" Tišina. "Kako se vratiti na stanje pre Briselskog dijaloga?" Tišina. "Ko će i zašto sprečavati realnu uniju ili ujedinjenje Albanije i Kosova kada na njemu ne bude bilo više Srba za nekih 20-25 godina?" Tišina. "Kako reafirmisati Rezoluciju SBUN 1244 i ko će to uraditi?" Tišina. Gromoglasna! Sve to potvrđuje da smo dovedeni u šah-mat poziciju. Nema poteza koji bi nešto promenio i preokrenuo. Podela, kao maksimum, potez je koji se može posmatrati kao pat.

Podela je iznuđeno rešenje. Nikako željeno. Nikako idealno. Nikako sjajno. Bolno, neprijatno, sebično. Na putu ka EU od Srbije se očekuje ispunjenje njenih obaveza, tako da je pravno obavezujući sporazum sa Kosovom neminovnost. U tom slučaju, celo Kosovo postaje član UN, Srbi ga napuštaju za dvadesetak godina i formalno priznanje postaje nešto što više nije pitanje problema. U slučaju podele, to priznanje dolazi ranije, ona može i ne mora ugroziti Srbe južno od Ibra, ali će nešto Srba na Kosovu sačuvati. Kao garanciju da će makar neki sačekati neke nove promene na Balkanu gde su granice često nastajale i brisale se u zavisnosti od velikih sila.

Na kraju, kako stvari stoje, od podele/razgraničenja/razmene teritorija verovatno neće biti ništa, ali neće ni biti Srba na Kosovu. To je začarani krug iz kojeg nema izlaza. Sve ostalo je demagogija.

Autor je diplomirani pravnik iz Kosovske Mitrovice


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net