foto: tanjug / ap photo
SVAKO NA SVOM JEZIKU: Evropski parlament

Dosije »Vremena« – Jezik u Evropskoj uniji >

Engleski bez Engleza

I posle Bregzita u institucijama Evropske unije nastaviće da se koristi engleski kao lingua franca, samo što neće biti Britanaca da im kažu da govore pogrešno. Borba za ravnopravnost jezika unutar EU nalikuje borbi za nacionalni identitet i ravnopravnost malih zemalja. Kao što ni za šta u EU ne postoji jednostavno rešenje, tako se i "jezičko pitanje" nakon Bregzita prilično iskomplikovalo

Početkom aprila francuski izaslanik u Briselu i nekadašnji predstavnik u OUN u Njujorku Filip Legliz Kosta napustio je sastanak na kome je na engleskom jeziku bez prevoda raspravljano o budžetu. U EU su incident nazvali nesporazumom, a problem tehničkim, pošto se diskusije na takvim sastancima eksperata u Briselu uobičajeno vode na engleskom, na šta je Francuska ranije pristala.

To nije jedina manifestacija francuskog "jezičkog nezadovoljstva". "Figaro" je pisao da je ugovor iz Amsterdama iz 1997, kojim su neka ovlašćenja država članica bila preneta na Evropski parlament, bio dostupan na francuskom samo desetak dana pre ratifikacije i da je sadržao mnogo grešaka.

"Volstrit džornal" pominje i jedan za Francuze indikativan slučaj kada je francuski ministar finansija, socijalista Mišel Sapin, tokom jednog sastanka u Briselu svom francuskom kolegi, tadašnjem evropskom povereniku Pjeru Moskovicu, poslao poruku na jeziku Šekspira, a ne na jeziku Viktora Igoa.

ODLAZAK BRITANKE, DOLAZAK FRANCUZA: Emanuel Makron i Tereza Mej

Francuski predsednik Emanuel Makron je u govoru u Francuskom institutu u Parizu 20. marta 2018. povodom Svetskog dana francuskog jezika naglasio da je situacija prilično paradoksalna, jer prisustvo engleskog jezika u Briselu nikada nije bilo tako veliko kao sada, kada se pregovara o Bregzitu – ali da ta dominacija nije neizbežna.

Makron je namenio oko 200 miliona evra kako bi zamak Vije Kotere severoistočno od Pariza bio rekonstruisan u globalni centar za promociju i studije francuskog jezika. Izbor je simboličan, što nije retkost kad je o jeziku reč. U tom mestu je 1539. godine francuski renesansni kralj Fransoa I propisao da francuski bude zvanični jezik umesto tada dominantnog latinskog i umesto regionalnih jezika poput oksitanskog.

Makronove frankofonske ambicije prevazilaze evropske okvire. Na primer kongoanski frankofonski autor Alen Mabankou, profesor na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu, odbio je poziv da pomogne u izradi plana po kome bi francuski jezik, koji u svetu govori 274 miliona ljudi (80 odsto u Africi), mogao da postane broj jedan u Africi. Smatra da je to pokriće za nastavak francuskog mešanja u život bivših kolonija.

Poziciju Makrona podržava predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, rođen u Luksemburgu, gde studenti liceja govore zvanični jezik vojvodstva – luksemburški, slušaju lekcije na francuskom i nemačkom jeziku, a masovno uče engleski. "Zašto je jezik Šekspira važniji od jezika Voltera? Pogrešili smo što smo postali tako anglizovani", rekao je u intervjuu francuskoj televiziji, ali je na to dodao: "Engleski je postao dnevni radni jezik unutar institucija EU. Bregzit tu neće ništa promeniti."

I italijanski favorit finansijskih krugova Mario Monti je prognozirao da će engleski ostati u upotrebi u EU. Prilikom usvajanja predloga budžeta 2021–27. Evropska komisija je takođe potvrdila da nema planova za redukciju upotrebe engleskog jezika.

NEMAČKO-FRANCUSKA VIŠEJEZIČNOST: Peter Kraus, profesor na Katedri za etničke odnose na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Helsinkiju, zaključuje da je Unija od 1958. do 2005. izbegavala da raspravlja o višejezičnosti, jer su se njene elite plašile da bi ova rasprava mogla ugroziti evropski projekat.

Nemci su u prvim decenijama evrointegracija tolerisali dominaciju drugih jezika u Evropskoj uniji, ali se situacija menjala sa rastom nemačkog političkog i ekonomskog uticaja, sa činjenicom da je nemačka postala glavni kontributor budžetu EU i da nakon nemačkog ujedinjenja 1989. godine i nakon pristupanja Austrije Evropskoj uniji 1995. broj onih čiji je maternji jezik nemački čini 18 odsto stanovnika EU.

Austrija je tada zahtevala da se u ravnopravnu upotrebu uvrste i 23 austrijska termina (izrazi uglavnom iz poljoprivrede i kulinarstva: austrijski Paradeiser – kao naš paradajz, ili mađarski paradicsom – umesto nemačkog Tomaten, ili Erdäpfel umesto Kartoffel...

Predstavnici Nemačke i Austrije su 1999. bojkotovali jedan neformalni sastanak jer je predsedavajući iz Finske odbio da obezbedi prevod na nemački jezik, koji je1993. stekao status jednog od tri proceduralna radna jezika Evropske komisije, pored engleskog i francuskog.

Pored Nemaca, i Italijani i Španci su povremeno insistirali da i njihovi jezici dobiju status tzv. radnih jezika u EU.

Neki Makronovu ambiciju povezuju s namerama Nemaca i Francuza da u EU nakon Bregzita, za koji rok ističe 29. marta 2019, reafirmišu ranije definisanu višejezičku politiku EU, koja se razlikovala od težnje manjih zemalja da forsiraju radnu upotrebu engleskog jezika.

Kada je britanski laburista Nil Kinok, tadašnji zamenik predsednika Evropske komisije, 2001. predložio da se radni papiri (preparatory papers) za sednice pripremaju samo na engleskom jeziku, francuski i nemački ministri spoljnih poslova Iber Vedrin i Joška Fišer su protestovali, pa je predlog bio povučen.

Francuska i nemačka vlada nekoliko decenija neguju tako intenzivnu saradnju da je komentator "Monda" Anri Breson jednom napisao da se može govoriti o zajedničkom francusko-nemačkom kabinetu ministara.

PRVA PRAVILA: Prva jezička pravila Evropske zajednice iz 1958. predviđala su "radnu" upotrebu holandskog, francuskog, nemačkog i italijanskog kao zvaničnih jezika u EU, s obzirom da su to bili jezici tadašnjih članica (Francuske, Nemačke, Italije, Holandije, Belgije i Lihtenštajna).

Francuski jezik je važio za prvog kandidata kao dominantni jezik, o čemu valjda svedoči i izraz acquis communautaire, koji označava zbirku zakona i sudskih odluka koje predstavljaju evropski ustavni osnov. Za tu francusku ambiciju nije bilo podrške članica Unije koje su izabrale engleski kao jezik koji izaziva najmanje kontroverze na Kontinentu.

Francuska je, inače, uslovljavala prijem Velike Britanije time da se usvoji aranžman po kome francuski jezik neće biti manje poželjan od engleskog. Zapravo, pošto lider francuske Pete Republike general Šarl de Gol, koji je vladao u Francuskoj od 1958. do 1969, nije želeo pristupanje Britanije evropskom projektu, to je možda bio povod da 29. januara 1963. Pariz zvanično prekine pregovore između Evropske zajednice i Londona.

Međutim, nakon De Golovog odlaska s vlasti, novi francuski predsednik Žorž Pompidu je otvorio vrata Evropske zajednice i za Britance, postigavši sporazum s britanskim premijerom Edvardom Hitom, po kome je Britanija u trenutku pristupanja u januaru 1973. u Brisel trebalo da pošalje predstavnike koji govore francuski.

BRISELSKI ENGLESKI: Kada su se devedesetih godina prošlog veka Finska, Švedska i Austrija pridružile EU, francuska vlada Edvarda Baladura (1993–1995) zaboravila je da pregovara sa kandidatima o dokumentu sličnom sporazumu Pompidu–Hit.

Pošto je u skandinavskim zemljama engleski jezik bio u širokoj upotrebi, to je možda bio i period kada je engleski počeo da preovlađuje u briselskim institucijama, a ta dominacija je postala vidljivija 2004. nakon ulaska u EU zemalja propalog istočnog bloka, čiji stanovnici su sa klasika Engelsa masovno prešli na engleski.

Jedna analiza "Gardijana" pokazuje da su 2012. u Evropskom parlamentu 764 poslanika od ukupno 428 sati debate 130 sati govorili na engleskom, daleko više nego na ostala 24 zvanična jezika EU. Na nemačkom, čiji poslanici predstavljaju 18 odsto evropske populacije, govorilo se samo 77 sati.

Nije uvek lako obezbediti prevod na primer sa malteškog na finski ili laponski, stoga se prevod obezbeđuje na jedan od relejnih jezika (engleski, francuski ili nemački, u nekim slučajevima na italijanski, poljski i španski koji su takođe dostupni kao relej) sa koga se onda prevodi na jezik malih nacija.

Evropski parlament inače zapošljava 430 stalnih prevodioca i ima dodatnih 2500 slobodnih prevodilaca. Evropska komisija upošljava 1750 prevodilaca i ima na raspolaganju 3000 slobodnih tumača.

Olga Kosmidou, generalna direktorka za tumačenje i konferencije u Evropskom parlamentu, kaže da je razlog što je engleski jezik toliko rasprostranjen u plenarnim debatama to što svi predstavnici Evropske komisije govore engleski, pa se uvodne reči obično drže na engleskom, materijali za sednice su obično pripremljeni na engleskom jeziku, zakonska datoteka koju priprema komisija najčešće je takođe na engleskom jeziku.

Oko 81 odsto evropskih dokumenata napisano je na engleskom jeziku, mada je u strukturama EU samo 2,8 odsto Britanaca. U 2015. Evropska komisija je prevela samo 72.662 stranice na francuski, a oko 1,6 miliona stranica na engleski.

Britanci taj engleski osporavaju. "Fajnenšel tajms", naime, citira izveštaj evropskih revizora (the European Court of Auditors) pod nazivom "Zloupotreba engleskih reči i izraza u publikacijama EU" u kome se, između ostalog, navodi stotinak reči čije se značenje razlikuje od tumačenja u rečnicima bilo kog drugog priznatog oblika engleskog jezika. Za Britance je problem što oni te izraze, čije značenje je promenjeno, kao deo EU moraju da primenjuju kod kuće.

Letimičnim uvidom mogu se u tom izveštaju naći reči koje kao novogovor-direktiva ulaze i u naš jezik, na primer akter, agenda, eventualno, operator, orijentacija, perspektiva...

DVA JEZIKA PO GLAVI: Godine 2008. u EU je usvojena strategija za podsticanje višejezičnosti po takozvanoj formuli M+2 (maternji jezik plus dva strana jezika), koja ima za cilj podsticanje učenja jezika, promociju raznolikosti i obezbeđivanje da građani na svom maternjem jeziku imaju pristup zakonodavstvu EU, procedurama i informacijama.

To je složena i skupa formula jezičkog mozaika u kojoj 500 miliona ljudi koristi tri pisma (latinica, grčki alfabet i nakon ulaska Bugarske i ćirilica) i govori zvanična 24 jezika: bugarski, češki, danski, holandski, engleski, estonski, finski, francuski, hrvatski – u nekim institucijama nazivan BHS, bosansko-hrvatsko-srpski – nemački, grčki, mađarski, irski, italijanski, letonski, litvanski, malteški, poljski, portugalski, rumunski, slovački, slovenački.

Kada su u EU primljene Irska i Malta, u kojima je engleski u javnoj upotrebi, na evropsku listu su stavili i autohtone nacionalne jezike – Malta malteški (varijanta latinizovanog arapskog koji je svojevremeno razvijen na Siciliji), a Irci gelik, koji je tamo maternji jezik manjine, a drugi jezik većine koja govori engleski. Kipar je mogao da zatraži da se u evropske službene jezike pored većinskog grčkog uvrsti i turski, ali to se iz političkih razloga nije desilo. U Belgiji su u službenoj upotrebi holandski, francuski i nemački. To pitanje je povezano i s parama – na primer, u kojoj meri Belgija ili, što je vidljivije, Austrija treba da finansiraju primenu nemačkog jezika u EU.

Sudeći prema jednoj studiji Evropske komisije, jezička industrija EU je 2008. vredela 8,4 milijarde evra i rasla je po stopi od 10 odsto godišnje.

MANJINE I NACIONALNI JEZICI: Manjinskim jezicima ili dijalektima (distinkcije su ponekad često nejasne) u EU govori oko 40 miliona ljudi. Poveljom o manjinskim i regionalnim jezicima (Charter of Regional or Minority Languages) EU sprečava rasnu, versku, rodnu i nacionalnu diskriminaciju, garantuje ravnopravnost nacionalnih jezika država, ali ne sankcioniše jezičku diskriminaciju u okviru svojih članica, osim kad su u pitanju države koje se nađu na indeksu nepoštovanja nacionalnih prava (na primer, Slovačka, kad je jezičko pitanje pominjano kao nacionalna diskriminacija Roma).

EU u nekim slučajevima nalazi kompromis. Poluzvanični status kontakt jezika sa EU ima i pet regionalnih jezika: katalonski (od 1990), galicijski, baskijski, frizijski, laponski saami, velški, jidiš.

Sju Rajt, profesorka jezika i politike u Portsmutu, koja je pisala o sociolingvističkim perspektivama jezičkih prava, procenjuje da bi Francuska i danas definitivno odbila pritisak EU da bretonski ili korzikanski dobiju status zvaničnog jezika EU – a da je takvo odbijanje u skladu s principima međusobnog priznavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta po Vestfalskom ugovoru iz 1648, kojim je stvorena baza međunarodnog sistema suverenih država.

To je jedna od konsekvenci Francuske revolucije, tokom koje se načelo bratstvo, jednakost i sloboda odnosilo na građanina koji govori francuski, dok su ostali jezici bili tretirani kao potencijalna oružja starog režima (ancien régime): bretonski je opisivan kao jezik federalizma, nemački kao jezik onih koji mrze Francusku, italijanski kao jezik neprijatelja revolucije, baskijski kao jezik fanatizma...

Francuska sociološkinja Dominik Snaper konstatuje da u jezičkoj politici EU dominira princip "jezik je nacija" (L’idiome national est la nation). Ona nalazi da lingvistički pluralizam predstavlja ozbiljan izazov za demokratski život, pošto je jezik ne samo deo etničkog identiteta, već je i najvažniji deo građanskog društva, sredstvo za političku participaciju, alat za demokratsku komunikaciju.

POLIGLOTSKI ENGLESKI: Istraživanje Evrobarometra 2005. je na uzorku od 28.694 ispitanika pokazalo da 56 odsto Evropljana može da vodi konverzaciju na jeziku koji nije njihov maternji. Oko 28 odsto Evropljana govori dva jezika – najmasovnije na Malti, u Luksemburgu, Slovačkoj, Letoniji, Litvaniji, Holandiji, Sloveniji i Švedskoj, devet od deset stanovnika.

S druge strane, značajnih 44 odsto ispitanika u EU slabo komunicira na jeziku koji nije njihov maternji: oko 71 odsto Mađara, po 64 odsto građana Španije, Italije i Portugala teže da koriste samo maternji jezik. Zanimljivo je da je u toj monolingvističkoj grupi i 70 odsto Britanaca (samo 11 odsto njih u radnom uzrastu relativno dobro vlada nekim stranim jezikom).

Ispostavlja se da veliki broj Evropljana radije bira engleski kao svoj drugi jezik nego jezik kontinentalnih suseda. Prema Evrobarometru iz 2012, dve trećine Evropljana (67 odsto) smatra da je engleski jedan od dva najkorisnija jezika za lični razvoj.

Najveće smanjenje raširenosti nemačkog jezika od 2005. do 2012. Evrobarometar je beležio u Luksemburgu (-19 poena na 69 odsto), Češkoj (-13 poena na 15 odsto), Danskoj (-11 poena na 47 odsto), Slovačkoj (-10 poena na 22 odsto), Sloveniji (- 8 poena na 42 odsto), Mađarskoj (-7 poena na 18 odsto) i Estoniji (-7 poena na 15 odsto).

Korišćenje francuskog je najviše opadalo u Luksemburgu (-10 poena na 80 odsto), Portugalu (-9 poena na 15 odsto), Rumuniji (-7 poena na 17 odsto), Bugarskoj (-7 poena na 2 odsto) i na Malti (- 6 poena na 11 odsto).

Što se tiče u istočnoj Evropi nekada dominantnog ruskog, najveći pad je zabeležen u Bugarskoj (-12 poena, na 23 odsto), Slovačkoj (-12 poena, na 17 odsto), Estoniji (-10 poena, na to 56 odsto), Poljskoj (-8 poena, na 18 odsto) i u Češkoj (-7, na 13 odsto).

Sju Rajt, koja je pisala i o sociolingvističkim i sociokulturnim perspektivama jezičkih prava, konstatovala je da politika EU za promovisanje jezičke raznolikosti nije bila u stanju da izdrži pritisak odozdo roditelja i učenika koji su ulaganje u učenje engleskog jezika videli kao sredstvo za realizaciju obrazovnih i profesionalnih ambicija u transnacionalnom svetu gde je engleski jezik – sredstvo razmene.

Engleski je najrašireniji strani jezik u 19 od 25 država članica EU gde nije službeni jezik, u Švedskoj, Lihtenštajnu i Rumuniji ga uče skoro svi studenti, uči se u više od 80 odsto evropskih osnovnih i u 95 odsto srednjih škola – u poređenju sa 20 odsto onih koji uče francuski ili nemački.

U Austriji i Nemačkoj, u kojima se engleski koristi manje nego u skandinavskim zemljama, a znatno više nego u južnoevropskim, obavezno učenje engleskog počinje od obdaništa.

Odozgo gledano, prodor engleskog se objašnjava činjenicom da je taj jezik duboko pustio korene u briselskoj birokratiji, a odozdo – da je to rezultat anglosaksonske ekonomske i tehnološke dominacije u hladnoratovskom i posthladnoratovskom sistemu pax Americana, da je to jezik globalizacije, da taj jezik dominira u masovnoj kulturi i na internetu.

Hroničari kažu da tradicija učenja stranih jezika u kontinentalnoj Evropi datira od 18. veka, kada je bilo otmeno učiti francuski. Razvija se u devetnaestom veku kada su srednjoj klasi i buržoaziji nacionalne granice postajale tesne, a internacionala učila da proleteri nemaju domovinu. Prvo su se pretežno učili jezici najbliže nacije – u Nemačkoj francuski, u Španiji francuski. Kej Dolerup, koja radi kao prevodilac u Kopenhagenu, piše da su danski diplomci obično znali tri do četiri jezika – engleski, nemački, francuski i latinski.

Hronološki gledano, instaliranje engleskog kao prvog jezika u kontinentalnoj Evropi počinje dvadesetih godina 20. veka koje nazivaju zlatnim dvadesetim i "ludim godinama" (pariske années folles, njujorške Crazy Years, Glückliche Jahre kulturno veoma dinamičnog Vajmarskog Berlina u koji dolaze engleski i američkih pisci, džez u Francuskoj trećoj republici, Džozefina Bejker u Parizu i zajam od tadašnjih 200 miliona dolara u akcijama Volstrita reparacijama opterećenoj Nemačkoj pod kontrolom banke J. P. Morgan).

Drugi svetski rat je doneo radikalne promene ruiniranjem nemačke tehnološko-industrijske vodeće uloge, kao i posleratno prisustvo američkih i britanskih trupa u Nemačkoj, čija je komandna struktura koristila engleski.

Volfgang Firek, profesor engleskog na Univerzitetu Bombar kod Nirnberga, piše da su Nemci u to vreme bili podložniji stranim jezičkim uticajima. Denacionalizovane bake posleratnih Nemaca su hodale trottoir-om, umesto Bürgersteig-om.

Akcije protiv "hibridizacije" nemačkog jezika su imale manje efekta nego, na primer, u Francuskoj, u kojoj je 1994. bio donet zakon kojim je zaprećeno kaznama onima koji upotrebljavaju reči kao što su marketing, airbag, i software, umesto mercantique, sac gonfable i logiciels. U Španiji su uočene jake tendencije oslobađanja radija i televizije od los barbarismos – pre svega od engleskih izraza.

ENGLESKI BEZ ENGLEZA: Još od 2016, kada su Britanci na referendumu izglasali odluku o izlasku iz EU, povremeno je izbijalo u prvi plan pitanje da li će engleski jezik, kako je to bilo od 1990, u Evropskoj uniji ostati jezik komunikacije (ne i identiteta), koji se označava skraćenicom ELF (English as a lingua franca) što asocira na hibridni jezik lingua franca, na arapskom lisan al farang, mešavinu italijanskog, oksitanskog, španskog, portugalskog, turskog i arapskog, koji je u srednjem veku korišćen u trgovini na istočnom Mediteranu.

To nije nova istorijska pojava: u Jugoistočnoj Aziji od sedmog veka pre nove ere do sedmog veka nove ere lingua franca je bio aramejski; tu ulogu je obavljao i portugalski, Britanci i Holanđani su u trgovini koristili malajski u istočnoj Aziji, itd.

Latinski je bio lingua franca u Hanzeatskoj ligi od 13. do 15. vela, a i jezik elite u Evropi do 18. veka, dok nije potisnut afirmacijom nacionalnih jezika.

Kakav bi mogao biti taj evro-engleski (euro-english), nova evropska lingua franca, kada umesto sadašnjih 12,8 odsto stanovnika EU ostane samo 1,2 odsto onih koji govore engleski kao maternji jezik (pet miliona ljudi, uglavnom u Irskoj i na Malti)?

Neki smatraju da će bez "jezičkog čuvara" taj jezik biti podložan takozvanoj pidžinizaciji. Naziv pidgin english nastao po kineskom izgovoru engleske reči business, a ne, kako glasi popularno objašnjenje, na osnovu engleske reči za goluba (pigeon), što asocira na sažeti jezik u porukama koje su nekad nosili golubovi pismonoše.

Ne bi se reklo da će taj jezik biti sveden poput "pidžina". Odozgo gledano, većina ljudi uči engleski u školskom sistemu, odozdo gledano evropske birokrate koje ga koriste su školski obrazovani. Kad su ulazili u EU, Britanci su insistirali da prednost u jezičkoj politici EU bude data britanskom engleskom u odnosu na američki engleski, koji će sada možda povećati uticaj u Evropi. Neki taj jezik zovu i globish.

INSTITUCIJE EU: Kao Vavilonska kula

O DEMOKRATIJI I LINGVISTIČKOJ PRAVDI: Podaci govore za sebe: engleski je evropski zajednički jezik na isti način na koji je jednom bio latinski, konstatovao je parlamentarni savetnik Hari Kuper koji smatra da je teškoća u tome što ako engleski postane jedini zvanični jezik, onda će neengleski govornici biti u nepovoljnom položaju, zato što jezik nije neutralan, sa sobom nosi niz koncepata i načina razmišljanja i tako rizik "previđanja bitnih detalja".

U studiji o demokratiji i lingvističkoj pravdi u EU Katerina Buhmiler Kodoni sa Univerziteta Frajburg nalazi da građani EU (trenutno?) ne mogu prihvatiti primenu jednog lingua franca za EU, jer nacionalna država ostaje odlučujući entitet za građane EU koji su navikli da učestvuju u demokratskim procesima na nivou države na određenom jeziku i od njih se ne može očekivati da uče dodatne jezike kao uslov da bi učestvovali u evropskom demokratskom procesu. Demokratija podrazumeva samoupravu od strane građana, oni moraju da shvate proces donošenja političkih odluka u njihovo ime i mora im se pružiti mogućnost da, bez obzira na jezičke veštine, aktivno učestvuju u procesu njihovog donošenja.

Kodoni naglašava da ne treba zaboraviti da su teme kojima se EU bavi složene i da zahtevaju visok nivo znanja jezika – veštine kojima većina građana trenutno ne raspolaže, što se u budućnosti neće promeniti.

Bez priznanja i poštovanja jezičke ravnopravnosti građani bi definitivno mogli da se povuku iz političkog procesa na nivou EU. I to bi moglo da predstavlja smrtni udar za čitav evropski projekat. Upotreba jezika je kompleksna i blisko povezana sa identitetom, kulturom i demokratskim pravima. EU treba da se drži svoje posvećenosti višejezičnosti, uključujući pristup demokratiji i jezičkoj pravdi za sve.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net