STOP: Politička korektnost

Politička korektnost >

Svet na zrnu graška

Stiče se utisak da su zbog preterane političke korektnosti dovedene do apsurda svi počeli da se bune protiv nje, a da ona ipak i dalje dominira političkim i medijskim mejnstrimom. Da li se tako podstiče krhkost i zapravo naglašava nejednakost, to jest, da li je preterana politička korektnost postala politički nekorektna

Naravno, često sam suočena sa seksizmom. Ali nešto poput ovoga danas još nikada nisam doživela", napisala je Savsan Čebli prošlog oktobra na Fejsbuku. Čebli (40), ćerka palestinskih imigranata je državna sekretarka u vladi grada-pokrajine Berlina. Tog dana trebalo je da održi govor na poziv Nemačko-indijskog društva kojim predsedava bivši diplomata Hans-Joahim Kiderlen (74).

Kiderlen, izgleda, nije imao pojma kako Čebli izgleda, pa je konstatovao da "sekretarka još nije stigla", na šta se ona javila iz prvog reda. Onda je on rekao ono što je Čebli ocenila najstrašnijim seksizmom koji je doživela: "Nisam očekivao tako mladu damu. A uz to ste i tako lepi."

U društvu koje nije sasvim izašlo iz strukturnog patrijarhata, gde se ponegde šljepkanje po zadnjici još uvek smatra normalnim, a supruga do 1977. nije smela da radi bez dozvole muža – teško je poverovati da atraktivna žena nije iskusila strašniji "seksizam" od ovog. Ako je zbilja tako, onda je život gospođe Čebli bio Švicarska sve do tog "kobnog dana".

Epilog je bio bujica osuda "seksizma" i izvinjenje Kiderlena. Odrednica sa njegovim imenom na Vikipediji ima svega četiri pasusa, a jedan je posvećen "seksističkom" istupu. Internet će to večno pamtiti.

Ima li u doba #MeToo teoretske šanse da se opaska starog diplomate shvati kao kompliment? Makar kao trapav kompliment, možda kao neukusna primedba, blamaža, ali ne kao "seksizam? Da li decenije u kojima je plima političke korektnosti preplavila mejnstrim zapadne hemisfere ostavljaju makar mali prostor da neko, eto, ispadne glup, ali da ipak nije seksista?

GORANOV FILDŽAN: Goran Samardžić, književnik i suvlasnik sarajevske izdavačke kuće Buybook, prošao je znatno gore kada je novinarka i blogerka Jelena Kalinić početkom godine objavila deo njihove privatne prepiske na Fejsbuku u kojem Samardžić piše: "Ja ću ti malo onog izmust u fildžan i zamrznuti zlu ne trebalo. Ako ništa, imalo bi lijepe noge na mene i pamet na tebe." To je bio nastavak javne prepiske nakon što je Samardžić za jednu poznanicu konstatovao da se "upotpunila" kad je postala majka.

Nakon opšte osude i protesta pisaca čije knjige izlaze u Buybooku, Samardžić se povukao sa svih pozicija i iz javnog života, uz izvinjenje zbog "seksizma". Mediji koji su o tome javili nisu pokazali volju da se bave javnom pretnjom koju je Kalinićeva uputila Samardžiću na Tviteru niti njegovom verzijom priče – da takvu lascivnu i vulgarnu komunikaciju oni imaju godinama. To možda jeste, a možda nije tačno, ali koga briga? Presuda je već doneta.

Otvorite svoje prepiske na Fejsbuku: koliko ćete delova naći koji bi, objavljeni izvan konteksta, mogli da vas ilustruju kao seksistu, šovinistu, nevaspitanog idiota?

U PRAVU JE UVREĐENI: Profesorka Laura Kipnis postavila je pitanje "moći" baveći se slučajem kolege koji je, optužen da je napio i napastvovao studentkinju, napustio Univerzitet Nortvestern mada ga je sud oslobodio krivice: "Da se ne lažemo: šta je moćnije, profesor koji pređe crvenu liniju ili kapacitet društvenih mreža da nekog osramote?"

Nadmoć koju u Srbiji razulareni muž ima nad suprugom – možda nezaposlenom i sa malom decom, sigurno prestravljenom i sa slabim izgledima da joj sistem pomogne, a društvo poveruje – veća je od nadmoći koju je producent Harvi Vajnstin imao nad poznatim glumicama, a pohod holivudskog silovatelja opet je neuporediv sa neprijatnom opaskom muškarca kojeg žena, nezadovoljna načinom komunikacije, bez posledica može da otera dođavola.

"U pravu je onaj ko se oseća uvređeno" – tako vladajuće pravilo definiše austrijski filozof Robert Pfaler. Infantilna osetljivost je postala javni standard, te svako ko oseti zrno graška ispod sedam dušeka želi tretman poput princeze, navodi on u knjizi "Jezik odraslih. O njegovom nestanku iz politike i kulture" ("Erwachsenensprache. Über ihr Verschwinden aus Politik und Kultur", 2017), na koju ćemo se još vratiti.

Kao da se nakaradnom primenom matematičkog simbola "približno jednako" (≈) stiglo do formule: silovanje ≈ seksualno uznemiravanje ≈ seksizam ≈ politička nekorektnost ≈ dripački komentar.

To otvara vrata dvosmernoj relativizaciji. Beogradski umetnik Nenad Džoni Racković je, prema rečima svedoka, u martu ove godine nasilno uhvatio aktivistkinju Inicijative Ne da(vi)mo Beograd i koristeći fizičku prisilu simulirao seksualni čin. Tamo gde su kriterijumi razlabavljeni može da se pojavi neko, poput reditelja Gorčina Stojanovića, da stvar definisanu krivičnim zakonikom okarakteriše kao situaciju u kojoj žrtva treba da bude srećna jer ju je "poškropila neka kap" Rackovićevog dara.

foto: fonet; m. milenkovićPOLITIČKI NEKOREKTNO: Boško Obradović i Nikola Rackovic Džoni

"Borba protiv političke korektnosti", nema sumnje, zgodno je utočište hulja, od onih gadljivih na elementarnu pristojnost i odgovornost za izgovorenu reč, preko onih koji misle da je žena mašina za rađanje i produžetak šporeta, sve do belih suprematista i rasista svih vrsta. Čuveni su pokušaji Donalda Trampa da sve koji se usprotive njegovom mizoginom odnosu prema ženama (Grab them by the pussy) etiketira kao "politički korektne".

U eseju za magazin "Tajm" Mark Hana je o tome napisao: "Suprotnost političkoj korektnosti nije nenašminkana istina. Nego političko izražavanje nehajno prema verovanjima i stavovima različitim od sopstvenih. U ekstremnijem obliku, to je necivilizovanost, nepristojnost ili vulgarnost."

No, politička korektnost je slojevita kao glavica luka. Njena suština – da se ne može reći baš sve – omogućava raspravu i garantuje osnovnu solidarnost društva. Njena ekstremna verzija, pak, raspravu cenzuriše i razgrađuje solidarnost.

ORUĐE NEOLIBERALIZMA: Za razliku od autora koji poslednjih godina argumentuju protiv ekstrema političke korektnosti, pomenuti Robert Pfaler ide korak dalje: Political Correctness smatra oruđem vladajućeg neoliberalizma po sistemu divide et impera. Podstaknuti da budu preosetljivi kod tema koje percipiraju kao važne za svoj "identitet", ljudi gube mogućnost da budu solidarni.

Gube šansu za ono što je sociolog Jovo Bakić u jednom intervjuu – koji, da ne bude zabune, nije imao veze sa političkom korektnošću – nazvao "trenutkom preloma" – kada ljudi uvide da je svaki poseban problem deo šireg problema nejednakosti. "Kada se oni koji nisu privilegovani prepoznaju, recimo oni koji su diskriminisani zbog seksualne orijentacije i oni koji uzgajaju maline, ali ne mogu da ih prodaju po normalnoj ceni, zar ih to ne povezuje? Oni su u manje-više istoj poziciji. Ključno je što su deprivisani, a ne zbog čega su deprivisani", objašnjava Bakić.

Više od toga, piše Pfaler, kultura političke korektnosti utemeljena u "privilegovanim zapadnim kapitalističkim" zemljama vodi tome da ljudi naizgled imaju "obzira" prema onima prema kojima inače nikakvog obzira nemaju. I to tako, da retorički obzir izražen u politički korektnom jeziku prekriva stvarnu brutalnost. On kaže da "više ne treba zadovoljiti zahtev ljudi za određenim delom društvenog bogatstva, nego tek odati jeftino simbolično priznanje njihovoj specifičnoj osetljivosti."

Ako se vratimo primerima javno žigosanim kao "seksizam", budite sigurni da se tako nešto ni u ludilu ne bi omaklo iznimno politički korektnim menadžerima kompanija koje su, recimo, indeksirane u nemačkom DAX-u. Sve da se nekome i omakne, horde PR magova koje za masne pare savetuju Adidas, BMW ili Dojče bank uštopovale bi stvar upravo prema pravilima vladajućeg diskursa.

Pa opet, ne samo da Adidasova oplodnja kapitala počiva na mizerno plaćenim i obespravljenim švaljama u Bangladešu, nego usred Nemačke u rukovodstvu trideset najmoćnijih kompanija sedi tek 12 odsto žena. Žene u Nemačkoj (slično kao i u Srbiji) zarađuju 21 odsto manje od muškaraca. Dve trećine ogromne razlike otpada na to što češće imaju skraćeno radno vreme ili slabije plaćene poslove. Ali sedam odsto razlike ostaje i kada žene rade potpuno isto što i kolege.

ODAKLE SI?: Aktuelna debata o "svakodnevnom rasizmu" u Nemačkoj izbila je nakon burnog oproštaja fudbalera Mesuta Ozila od reprezentacije ("Nemac sam kada pobeđujemo, migrant kada gubimo"). Pod novim haštagom #MeTwo se slilo sve i svašta – impozantan je broj ljudi koji kao najžešći "rasizam" koji su doživeli u Nemačkoj označavaju to što ih ljudi često pitaju "odakle su".

To je, uzgred, odličan način da se debata razvodni i pravi problemi padnu u zapećak. Kao kod istraživanja "Špigla" i Bavarskog javnog servisa u kojem su novinari uz potpis fiktivnih likova poslali 20.000 prijava stanodavcima pokušavajući da iznajme stan. Proizišlo je da fiktivni kandidat arapskog imena u 27 odsto slučajeva biva diskriminisan u odnosu na kandidata čistog nemačkog imena. Najlošije prolaze Turci (24 odsto), slede Poljaci (12 odsto) i Italijani (8 odsto).

U širem zahvatu, to nas vodi problemu manjka stambenog prostora u gradovima, agresivnoj džentrifikaciji i povlačenju države iz socijalne stanogradnje u korist privatnog kapitala.

Ali, kako to da dođe do izražaja ako smo zabagovali kod osobe koja je uvređena jer ju je neko – možda u jednakom socijalnom problemu – verovatno iz čiste radoznalosti pitao "odakle si?"

"Ukoliko biti odrastao – i sve što uz to ide – nije javni standard, već su to razne osetljivosti, poreklo i druge odlike, onda je profiterima neoliberalne raspodele ne samo uspelo da gubitnike žestoko podele u beznačajne, rivalske ili neprijateljske podgrupe", piše Pfaler, već im je onda "uspelo i da unište onakvu javnost u kakvoj bi se te grupe mogle međusobno solidarisati, makar toliko da utvrde kako, uprkos svim razlikama, mogu da žive mirno i za sve podnošljivo."

KRIVA JE I PIPI: Sve je kao modifikovana verzija "Carevog novog odela". U Andersenovoj bajci raspištoljeni car biva ogoljen tek kada dete – neupućeno u standard ponašanja – konstatuje da car nema nikakvo odelo. Kod političke korektnosti to nije dovoljno. Uprkos tome što u debati biva osporavana jakim argumentima te nastaje utisak da su svi protiv nje, ona ipak zaposeda mejnstrim.

Roman Harper Li "Ubiti pticu rugalicu" objavljen 1960, jedno od dela koja su najviše doprinela emancipaciji američkih crnaca, danas se zabranjuje u lektirama i bibliotekama nekolikih američkih federalnih država jer likovi u romanu crnce oslovljavaju sa nigger (čamuga ili crnčuga). Ironije radi, zabrana knjige prvi put je razmatrana već 1966. u gotovo isključivo belačkom okrugu Hanover, Virdžinija, jer tematizuje silovanje, pa je "nemoralna". Današnji ekstremni zagovornici političke korektnosti, koji bi sebe svakako svrstali u levicu, došli su, dakle, do istog zaključka kao malograđanska desnica pre šest decenija.

Na sve više američkih univerziteta uvode se takozvana "upozorenja na okidače" (trigger warnings) pred deo neke knjige ili filma koji bi mogao da povredi nečija osećanja. Većina autora koji se tim povodom javljaju za reč pitaju se kako univerzitet koji svakome nudi safe space od neprijatnosti ili čak disonantnog mišljenja može da pripremi ljude za realni svet?

Pomenuta profesorka Kipnis o preporuci svog univerziteta da se izbegavaju "neprikladne šale", piše: "Uvek sam verovala da je neprikladnost manje-više definicija humora – mislim da bi Frojd bio saglasan. Čemu sva ta delikatnost? Studenti se ohrabruju da poimaju sebe kao vanredno osetljiva stvorenja, da neukusna opaska iz slušaonice može ugroziti njihovo školovanje, kao cvet iz inkubatora kod kojeg će truli vic verovatno izazvati hroničnu traumu."

Mediji su prepuni primera političke korektnosti sa kojima je lako zbijati viceve. Gugl je nedavno uklonio jaje iz emotikona koji predstavlja salatu – da bi bio "inkluzivniji" za vegane. Film Kristofera Nolana "Denkerk" kritikovan je jer u vodećim ulogama nema žena i manjina – a prikazuje britanske snage na severu Francuske 1940. Jedan švedski vrtić je izbacio knjigu Astrid Lindgren jer je otac Pipi Duge Čarape na jednom ostrvu "kralj crnaca" (negerkung) – o "rasizmu" porodice Duga Čarapa užareno se debatuje širom zapadnog sveta.

BORBA ZA POJMOVE: Na nivou jezika stvar je takođe otišla predaleko, posebno jer borba za pojmove ne može imati kraj. Za razliku od pojma nigger, koji je oduvek bio pežorativan, negro je pedesetih i šezdesetih bila neutralna reč u engleskom jeziku (nju koristi recimo "Njujork tajms" izveštavajući o protestima pod vođstvom Martina Lutera Kinga), a od tada se preko colored people, people of color i black stiglo do African-American.

Time opet nisu zadovoljni mnogi poput Morgana Frimana. Zbilja, kakve veze crnac rođen u Memfisu ima sa Afrikom? Dočim Arapin iz Maroka ili belac iz Južnoafričke Republike koji se doseli u SAD nikada neće biti nazvan "Afroamerikancem". Sličan (nikada svima zadovoljavajući razvoj) imaju i pojmovi kojima se označavaju osobe sa invaliditetom, smetnjama u razvoju ili niskog rasta.

U Nemačkoj se reč "Ciganin" (Zigeuner) smatra pojmom za čiju je konotaciju beznadežno boriti se, jer je u vreme nacizma imao izrazito negativan prizvuk. Velika je debata o tome sme li se u meniju restorana još nuditi tradicionalna "ciganska šnicla". Izuzetni obrnuti primer je neutralno zaposedanje pojma koji je isprva korišćen kao uvreda. Tako se reči Schwul ili Lesbe (najpribližnije "peder" i "lezbejka") danas uobičajeno pišu u mejnstrim medijima.

Nevolja sa konotacijama je u tome što su dvostruke – jednom u ustima govornika i jednom u uhu slušaoca. "Kada upotrebim reč, ona znači ono što izaberem da znači – ni više ni manje", kaže Zalud-Uzalud (Humpty-Dumpty) Alisi u zemlji čuda. "Pitanje je", uzvraća Alisa, "da li možeš da učiniš da reči znače tolike različite stvari." Zalud-Uzalud odgovara: "Pitanje je čije je da time gospodari – to je sve."

IGRA PRIVILEGOVNIH: Upoznao sam u Bonu jednog Srbina sa Kosova i štrecnuo se kad je počeo da priča o "Šiptarima". Kroz razgovor se ispostavilo da on," običan čovek" neupućen u formule političke korektnosti, baš ništa loše ne misli, čak priča o pozitivnim iskustvima sa komšijama "Šiptarima".

U tom pogledu, austrijski filozof Pfaler političku korektnost vidi kao "jezičku igru privilegovanih koja se po pravilu odvija u odsustvu onih o kojima se navodno radi". Pa opet, ni Pfaler, naravno, ne bi tamnoputu osobu nazvao "crnčugom". Biće da tu ima više od "jezičke igre".

Kada lider Dveri Boško Obradović kaže "Šiptari", tačno se zna da nišani najniže strasti u publici. Posebno jer taj isti Obradović, i te kako upućen u uzuse komunikacije, na televiziji N1 nikada ne bi upotrebio tu u Srbiji s pravom prokazanu reč.

To čak nije ni politička korektnost, već osnovna ljudskost. Jer, kakve se stereotipne, čak rasističke slike u srpskom mnjenju kriju iza tog pojma, najbolje je demonstrirala sveža izjava proslavljenog fudbalera Duleta Savića. On je o "Šiptarima" koji igraju za Švajcarsku rekao: "Mlatarali su skraćenim prstima koji služe samo za prodaju semenki, a koji kao simbolizuju neke orliće, ali će im ta krila vrlo brzo biti skresana." Na takve biologizme bio bi ponosan i Adolf Ajhman.

foto: dimitrije goll / tanjugPREMIJER ILI PREMIJERKA: Ana Brnabić

TREĆI POL: Premda ni izbliza zapaljiva kao gornji primer, u Srbiji se s vremena na vreme rasplamsa debata o rodno senzitivnom jeziku. Još se često čuje i piše da je Ana Brnabić "premijer", a ne "premijerka". Na takvo retrogradno držanje koje ohrabruje SANU ne može se odgovoriti bolje nego što je to uradila Biljana Srbljanović prošlog oktobra. Ona je pitala kako to može "sluškinja", a ne može "dramaturškinja", kako može "veštica", a ne može "advokatica", zašto može "nerotkinja", a ne može "sutkinja"?

Ako se to jednom razjasni, čeka nas showdown kakav se trenutno odvija u nemačkom jeziku. Da li plural "studenti" podrazumeva i muške studente i ženske studentkinje? Ako ne, treba li da izmišljamo bolji plural koji bi sve obuhvatio ili da pazimo da uvek kažemo "studentkinje i studenti" (ili možda obrnutim redom, jer ima dama koje se uvrede na ladies first pa bilo to pridržavanje vrata ili kaputa). A šta je sa interseksualnim osobama koje su nedavno ustavno priznate kao treći pol u Nemačkoj, a pre toga u dvadesetak drugih zemalja?

O tome je novinarka Žang Danhong – više puta "pod istragom" zbog navodne nepodobnosti i političke nekorektnosti – za "Dojče vele" napisala: "Prvo je bilo: ‘drage koleginice i kolege’, onda ‘drage kolegInice’, a odnedavno ‘koleg_inice’ ili ‘koleg*inice’. (…) Rešila sam da sa velikim interesovanjem pratim razvoj jezika i naprosto sačekam konačnu formu koju će svi smatrati dovoljno korektnom. Najbolje da se takva forma onda prelije u zakonsku obavezu."

U debati o pobrojanom valja sačuvati samu debatu. Robert Pfaler nije jedini koji političku korektnost opisuje kao game over mnogih diskusija, jer tobože ne vredi debatovati sa onima koji njenim pravilima ne vladaju perfektno ili ih pak ignorišu. Takvi, u očima prvoboraca političke korektnosti, zaslužuju samo prezir. A zatvaranje u eho-sobu loša je podloga za debatu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net