foto: marija janković

Intervju – Uroš Đurić, umetnik >

Kako  je  fudbal pobedio mediokritete

Hrvatska je u samom korenu jugoslovenske škole. To treba otvoreno reći. Kod njih je fudbal prvo došao. Imali su zrelije igrače i zreliju infrastrukturu. Uvek su dobro radili. Nisu oni slučajno dovedeni u Partizan ’45. kao oslonac. Nikako ih ne treba potcenjivati. Šta je prednost Hrvata u odnosu na nas u društvenom smislu, pa se to oslikava i na fudbal? Kvalitet je i na jednoj i na drugoj strani sličan, međutim, oni su spremni da uhapse svog bivšeg predsednika Vlade Ivu Sanadera i da ga drže u zatvoru zbog pronevere

Fudbalske velesile nisu se proslavile na 21. Svetskom prvenstvu: Italija se nije ni kvalifikovala, Nemačka nije uspela da "prođe" grupu, Argentina je ispala u osmini finala, a Brazil u četvrtfinalu. O kvalitetnom fudbalu i velikim promenama (pored VAR tehnologije) koje su se ovog leta desile u Rusiji gde se izrodilo niz malih i srčanih reprezentacija razgovaramo sa Urošem Đurićem, umetnikom čiji se svestran kulturni angažman proteže od slikarstva do glume. Kao vrstan poznavalac i iskren ljubitelj fudbala, Đurić je bio, zajedno sa Zoranom Panjkovićem, Goranom Terzićem, Petrom Ilićem Ćirilom i Goranom Mojsinom (jedini "grobar" među "ciganima"), voditelj kultne emisije "Ritam sportskog srca" na nekadašnjem Radiju B92. Njegov "Populistički projekat – Bog voli snove srpskih umetnika" koji je započeo krajem devedesetih godina fotografišući se u dresu i kopačkama sa mnogim profesionalnim fudbalerima od Alana Širera, FK Šturm iz Graca do Dinama iz Tirane nalazi se u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

"VREME": Kakvi su vaši utisci o Svetskom prvenstvu?

UROŠ ĐURIĆ: Fantastično! Blistavo, zaista. Mislim da je fudbal na jednom nivou za koji niko od nas nije očekivao da će ikada biti. On je uvek bio igra koja odlično reflektuje društvo i društvene odnose. Fudbal je fenomen za sebe još od 19. veka. On je dete radničke klase, dete najnižih društvenih slojeva. Prva dva kluba su osnovana u Šefildu, strogo rudarskom kraju. Fudbal je imao jednu veliku emancipatorsku ulogu, ima je i dan danas. Seoska deca, najčešće, odjednom počinju da igraju ključne uloge u klubovima u Londonu, Liverpulu, Frankfurtu, to je fascinantno. Samo to kad pomisliš na tu vrstu skoka u socijalnom smislu jeste nešto što mene fascinira i dan-danas. Ove godine je poseban fenomen zato što je ovo prvo svetsko prvenstvo koje je, zapravo, osvojila Afrika. To što nije u pitanju jedna nacija nego su svi oni igrali pod zastavom Francuske, to je druga vrsta problema. U suštini, umesto "United colors of Beneton" pobedili su "United colors of Africa". Od 23 fudbalera Francuske reprezentacije svega četiri su evropskog porekla. Svi ostali imaju afričko poreklo. U kontekstu višegodišnje izbegličke krize to je veoma interesantno zato što oni čine gro reprezentacija najčistijih imperijalnih nacija kao što su Engleska ili Francuska, nešto manje Nemačka. Izbeglice, kao deo najnižih društvenih slojeva, svoju emancipaciju traže upravo kroz fudbal. Ispostavlja se da su potpuno preuzeli nacionalne selekcije: Engleska i Francuska su potpuno izgledale kao migrantski timovi, gotovo 90 odsto igrača su doseljenici. Zatim u Švajcarskoj od 11 igrača na terenu osmorica su izbeglice iz Bosne, Hrvatske, sa Kosova. Ako pogledaš uspešnost timova, ispada da su migranti potpuno dominirali na ovom svetskom šampionatu. Ovo prvenstvo je prava migrantska fudbalska revolucija. Oni su jedini došli do kraja. Čak su i hrvatski igrači većinom izbeglice sa ratnih područja. Modrić, na primer.

Kako misliš da fudbal reflektuje samo društvo?

Svi ostali sportovi traže određene fizičke predispozicije. Ili da si visok, ili da si snažan, ili mršav, tanak. U fudbalu ima mesta za svakoga: imaš Đerdana Šaćirija koji je građen kao tenk, kao pitbul, i imaš Žigića koji je košarkaške visine. Obojica su spektakularni na svoj način. Pogledaj Šaćirija i njegov gol protiv Srbije. Njega, za glavu veći i sa dužim nogama, zvanično najbolji odbrambeni igrač u Turskoj Duško Tošić nije mogao da stigne. Svi oni imaju specifičnu inteligenciju. Vrhunski fudbal ne može da igra neinteligentna osoba, to mnogi ne razumeju. Oni možda nisu rečiti ljudi, ali imaju izuzetnu percepciju. Ono što je kod njih poseban talenat jeste projekcija prostora. To je vrlo specifičan dar koji je meni kao slikaru veoma blizak. Jasno mi je do koje mere oni imaju jedan visok nivo anticipacije tokom kretanja u prostoru. To je nešto što je već sa deset godina izdvojilo Maradonu ili Mesija. Prosto je neverovatno kada vidiš dete od deset godina koje toliko odskače od svojih vršnjaka. I Jelena Genčić je o tome govorila. Ona je istoričarka umetnosti, takođe neko ko dobro razume problem prostora koji je i u tenisu vrlo značajan. Fudbal je najdemokratičnija igra upravo zbog toga što ima prostora za svakog. Ti uvek možeš da nađeš bilo koga na ulici kada ti zafali igrač i kažeš: "Okej, naći ćemo prema tvojim sposobnostima mesto i za tebe u timu." Obično oni darovitiji, brži, sposobniji sa loptom idu napred prema golu, oni manje daroviti, u takvoj uličnoj podeli, idu pozadi da brane, da čuvaju. To je, prosto, jedna slika društva, način na koje društvo funkcioniše. Zato je fudbal toliko popularan. Pre svega, ima sasvim jednostavna pravila na terenu, koji kao da je iscrtao Kazimir Maljevič. Taj teren je zaista ogroman. Ko se nije zatekao na njemu ne može da razume kada neko od igrača pretrči za jedno poluvreme osam kilometara. Danas se igra ubrzava, ne samo sprinterski već i u načinu donošenja odluka. Te situacije su toliko trenutne, kao Pogbin gol u finalu. Vi morate da budete spremni da reagujete kada se lopta slučajno odbije Modriću od leđa. Pritom Modrić nije odbrambeni igrač i ne snalazi se u prostoru, okrenut je leđima golu i ne zna gde je lopta. Pogba radi jedinu moguću stvar, to je odluka koja se donosi u deliću sekunde, šutira ravno i cepa mrežu. Biti spreman na to u takvom trenutku, to je kombinacija inteligencije i superiornosti. Moj otac je pre petnaest godina rekao da se današnja deca rađaju sa svešću nekadašnjih sedmogodišnjaka. Verovatno to kolektivno nesvesno koje mi prenosimo iz generacije u generaciju pokazuje kroz fudbal da progres ipak postoji. I da civilizacija napreduje, i to velikim koracima. Moram da priznam da mi je fudbal pre 15 godina bio poprilično dosadan, a sada je jedna igra koja me ponovo fascinira. Ovo je potpuno novi nivo, nema slabih utakmica. Ja mislim da sam odgledao skoro sve utakmice. To je jedno čudo: 64 utakmice gde nije bilo nijedne dosadne, čak i kad govorimo o Iranu, Saudijskoj Arabiji ili Maroku.

Od te 64 utakmice vrlo malo je bilo ubedljivih pobeda. Da li misliš da je većina pobednika u mečevima vrlo lako mogla i da izgubi, uključujući i Francusku u finalnom meču bez obzira na visok rezultat od 4:2?

Najbolji primer za to je naša reprezentacija. Oni, zaista, nisu odigrali ništa slabije od onoga što jeste njihov kvalitet. Mi prvi put imamo centarfora! Nikad nismo imali centarfora kao što je Mitrović. On je apsolutno dominantan u šesnaestercu, koji vuče sa sobom bar dvojicu igrača. Mitrović je centarfor koji za sebe vezuje kompletnu odbranu. Možda je jedina greška bila selektorova jer je protiv Brazila promenio tim i bespotrebno uveo tri nova igrača u trenutku kad je već donekle uigrao tim. Oni su protiv Švajcarske odigrali sasvim pristojan meč i pokradeni su. To treba reći sasvim otvoreno. To nije ni prva ni poslednja krađa na Svetskom prvenstvu. Ja sam od onih koji je mislio: ako je već moralo da dođe do toga da Slavoljub Muslin bude ostavljen na tako neprijatan, odvratan i tipično naš način, da Mladen Krstajić, koji je sve vreme bio sa igračima, treba da nastavi da vodi tim. Bez obzira što nikada nije imao drugih rezultata. To ne bi bilo prvi put ni u svetskim okvirima. Čini mi se da je u trenutku kad je Krstajić poželeo da se zaigra kao taktički mag, utakmica sa Brazilom bila najpogrešnija da to pokuša. Nije ostavio Luku Milivojevića u timu, a upravo preko te linije su padali golovi. Ti ne menjaš tim za takvu utakmicu. To se, prosto, ne radi. Uigrao si dve utakmice, odlično su se pokazali, daj im i treću. Jok! Naravno, svi smo mi pametni, ali ovo je bila toliko očigledna Krstajićeva greška da mislim da treba da ode. Pa neka se vrati jednog dana, zašto da ne, bilo je i takvih situacija. Treba dovesti Veljka Paunovića. Mislim da je trenutak pravi, jer je on izveo tu generaciju kad su postali prvaci sveta na Prvenstvu za mlade do 20 godina. Ja bih mu dao blanko osam godina, zaista. Sa najvišom mogućom platom. Sve dok ne osvoji Svetsko prvenstvo (smeh).

Zar ne misliš da je bio prevelik pritisak i na Krstajića i na igrače...?

Uvek je prevelik pritisak. Na koga nije? Pa, koja reprezentacija koja se plasira na Svetsko prvenstvo nema veliki pritisak? Čak i Iran ima veliki pritisak. Jer to je, još uvek, na državnom nivou viđeno kao rat drugim sredstvima. Pogledaj švajcarske fudbalere. Postoji jedna vrlo jednostavna logika koje se niko nije setio. Ja ne znam zašto. Izgleda da je sve manje inteligentnih ljudi. Ja bih prvo pitao ako taj pozdrav sa orlom nije ništa, zašto se onda oni svaki put kad daju gol ne raduju na isti način. Ako je to sve kul, ako to nije politička provokacija, zašto se, druže Đerdane, Džaka, Džemaili, niste uvek (pokazuje rukama dvoglavog orla) isto radovali kad date golove nego samo protiv Srbije? Znači da je tu vrlo ozbiljna politička igra. Mada, nama bi to trebalo da imponuje, to znači da oni nas shvataju kao veoma važne, kao neprijatelje pred kojima treba da se dokazuju. Oni nama, zaista, daju na važnosti. Mi njima nikako ne dajemo na važnosti, možda je u tome problem.

Ali nisu samo srpska i švajcarska reprezentacija podložne političkim provokacijama i manipulacijama. Ni drugi timovi nisu imuni.

Nisu. Mada, Hrvatima moram da skinem kapu što su odmah poslali kući Ognjena Vukojevića kada je objavio snimak na kojem Domagoj Vida kaže: "Slava Ukrajini." Vida je prošao sa opomenom, nema šale. Tu su stvari jasne kao dan. Mi smo, pošto loše stojimo kod FIFA kažnjeni onoliko koliko nam stalno sleduje.

Kako gledaš na našu lokalnu "istragu poturica", pogotovo na društvenim mrežama, ko navija za Hrvate, a ko ne?

To je odvratno. Ali to dolazi uvek iz istih izvora. Mene je iskreno sramota što taj čovek sedi zajedno sa mnom na skupštini Crvene zvezde.

Misliš na poslanika Srpske napredne stranke Vladimira Đukanovića?

Da. On je slika i prilika tog nekog poluintelektualca koji pretenduje da su njegovi stavovi ispravni zato što je njegova životna opcija ispravna, navodno patriotska. Kod Đukanovića je sve lažno, kod njega je sve usmereno na njegov lični uspeh upravo zato što je on mediokritet. Ali, ti imaš mediokritete koji su dovoljno inteligentni i svesni sopstvenog mediokritetstva i onda to nadoknađuju time što će odabrati stranu koja je u određenom trenutku jača, gde je gomila. On je tipičan čovek koji koristi snagu glasa iz gomile. Takvih sam se nagledao u svim sistemima. Taj bi isto tako bio jedan od najglasnijih samoupravljača u ono doba, pa bi bio jedan od najglasnijih miloševićevaca posle toga. Takvih uvek ima i takvih je uvek bilo. Sva sreća, na to se niko normalan ne obazire. Većina ljudi to ne može da svari.

Kako su ti delovale Rusija kao domaćin i sve političke konotacije koje su iz svega toga proistekle?

To je sve besprekorno prošlo, kao i Olimpijske igre u Sočiju. Ta pizma koju, pre svega, anglosaksonski mediji vrlo kontrolisano i vrlo temeljno proizvode već decenijama, može se reći još od sredine 19. veka, od Krimskog rata (smeh), kada su, u stvari, krenuli u pohod na Rusiju. Shvatili smo da nije bio problem ni komunizam, ni Sovjetski savez, zapravo je problem Rusija. Izgleda da će uvek biti problem Rusija. Zašto, to samo oni znaju. Najslađe je od svega što je slika o Rusiji kao zemlji policijske strahovlade, zapravo, donela najveseliji turnir bez ikakvih incidenata zato što niko od huligana nije bio spreman da se tamo oproba.

Ali jesu Pussy Riots.

Ma, one su art. Nego, ja mislim na probleme koji su bivali u svim evropskim državama tokom raznih takmičenja. Šta je sve tamo bivalo i kakvih skandala, a ovde niko nije smeo da zamisli kakav bi bio doček u ruskim kazamatima. Tako da su bili ko bubice (smeh).

Onda ispada da u Rusiji postoje, slično kao i kod nas, državni huligani koji se drže pod kontrolom.

Svi huligani su pod državnom kontrolom. Nemoj da misliš da engleski nisu. Aaa, pa ne, onda si ti naivan (smeh). Ne postoji huliganizam koji nije pod određenom vrstom državne kontrole. Inače bi spartakijanci uspeli 1919. u Nemačkoj. Nemačka bi bila komunistička zemlja. Svi huligani su pod državnom kontrolom.

Možeš li da prokomentarišeš istorijski uspeh hrvatske reprezentacije?

foto: marija janković

Oni su u samom korenu jugoslovenske škole. To treba otvoreno reći. Kod njih je prvo došao fudbal, Nogometni savez Jugoslavije je bio u Zagrebu sve do Šestojanuarske diktature. Imali su zrelije igrače i zreliju infrastrukturu. Uvek su dobro radili. Nisu oni slučajno dovedeni u Partizan ’45. kao oslonac. I Florijan Matekalo i Bobek, Čajkovski, Vukas, Beara. Nikako ih ne treba potcenjivati. Zdravko Mamić je interesantna pojava u celoj priči. Koliko god da se o njemu priča negativno, kao recimo o Zvezdanu Terziću kod nas, očigledno je to čovek koji je shvatio da demokratičnost u razluđenom društvu ne funkcioniše. I da moraš da imaš snažnu autoritarnu ličnost koja može da vodi stvar do napretka zato što je to, nažalost, naše društveno iskustvo. Mi pričamo o Titovim zlatnim vremenima, ali Tito je bio autokrata, razumeš? Autokrata sa progresivnom vizijom. A onda dođe autokrata sa regresivnom vizijom. Bilo mi je veoma zanimljivo 2014. kad sam imao izložbu u Klovićevim dvorima, tu po Gornjem gradu u Zagrebu hodam i čitam, kao najveće uvrede, grafite na kojima je pisalo "Mamiću, Srbine" (dug smeh). Šta je prednost Hrvata u odnosu na nas u društvenom smislu, pa se to oslikava i na fudbal? Kvalitet je i na jednoj i drugoj strani sličan, međutim, oni su spremni da uhapse svog bivšeg predsednika Vlade Ivu Sanadera i da ga drže u zatvoru zbog pronevere. To se ovde neće dogoditi za 100 godina. Oni su spremni tog prvog čoveka hrvatskog fudbala Zdravka Mamića da dovedu do pravosnažne presude, i eno ga sada, čuči negde u Hercegovini (smeh) i pokušava da vidi da li će ikada izaći iz tog kamenjara pošto je za njim raspisana tjeralica. To je ta mala razlika gde su se oni uvek trudili da budu malo više Evropljani nego mi, a mi smo se uvek trudili da budemo malo više mi nego bilo šta drugo, misleći da nam to donosi posebnost. I donosi, verovatno. Ali, problem je kada si stalno u klešu sa međunarodnom zajednicom, to ti se odražava na rezultate. Ključna stvar u dometu Hrvata desila se u četvrtfinalu protiv Rusa kada se Subašić pre penala, krećući se ka golu, prekrstio zdesna nalevo. I onda mu je Smolov, bukvalno, ne može se reći da je šutirao, već napakovao loptu u ruke. To nije bio šut, nisam mogao da shvatim šta je Smolov hteo. Nikad u životu nisam video takvo izvođenje penala.

To je neka vrsta pravoslavne transverzale?

To je bio ključ. Pravoslavna transverzala. To prekrštavanje je anuliralo Smolova. On taj trenutak nije video jer mu je Subašić bio okrenut leđima, zato je i uputio šut bez snage kao omađijan, plasiravši mlakim polulobom loptu vrataru Hrvatske pravo u ruke, kao da su okretali slavski kolač, i ostavši još dugo zblanut pred onim što je izveo. Smolov više nije video neprijatelja, nego brata. Posle toga je sve bilo drugačije.

Francuska reprezentacija je najskuplja na Prvenstvu...

A i među najmlađima.

Čini mi se da i pored toga ima izuzetno lošu odbranu.

Pa, nema lošu odbranu. Zašto?

Recimo, u finalnoj utakmici Hrvati su vrlo lako stizali do gola u prvih 60 minuta.

Sine, Rakitić se nije video. Francuzi su uradili genijalnu stvar. Vrlo inteligentno. Oni nisu dali Hrvatima da prebacuju loptu s jedne na drugu stranu, što su radili veoma vešto kroz ceo turnir. Način na koji su Hrvati igrali po bokovima je bio ključ: Vrsaljko, zatim promene Rebića i Perišića, Rakitića i Modrića. Francuzi su rekli: "Okej, sad ćemo da vam zatvorimo jednog čoveka u potpunosti, ne možemo obojicu. Ali, jedan se neće videti. " To unosi nemir, to unosi potpunu pometnju, pošto Modrić nije mogao sam. Rakitića nisi mogao da vidiš. Jesi ga video na utakmici?

Ne.

Eto. I kako sad možeš da kažeš da je to loša odbrana? To je fenomenalna, taktička odluka. Da ti potpuno izoluješ jednog igrača koji je ključan za kretanje lopte po bokovima. I gotovo. Hrvati su sve vreme igrali pravolinijski i time bili potpuno isključeni. To je bilo milina gledati. Mislim da je Grizman teško oštećen time što je Modriću dodeljena, a to je opet jedna politička odluka, Zlatna lopta. Koji si ti moj, da prostiš, najbolji igrač ako je tvoj tim poražen sa 4:2? Ti, suštinski, nisi doprineo ničemu, još si bio kriv za treći gol Francuza. A Grizman je bio ključ pobede i celog turnira. Bio je apsolutno najbolji. Čudo od igrača.

A kakav ti je utisak ostavila Panama i njeno prvo učešće na Svetskom prvenstvu?

O, to je bilo božanstveno. Ta radost kad su oni dali prvi gol, to je bilo nestvarno. Pritom oni u tom trenutku gube sa 6:0 i daju taj prvi gol. Kakav je to spektakl. To je nešto neverovatno. Mislim da je Panama manja od kanala Dunav–Tisa–Dunav. Sama činjenica da su oni uspeli da se kvalifikuju u veoma ozbiljnoj grupi Severne Amerike, Srednje Amerike i Kariba, to nije šala. Izbacili su Amerikance koji su bili na svakom svetskom prvenstvu od 1990. Zato je fudbal tako veličanstvena igra.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net