foto: marija janković

Mediji i deca-žrtve nasilja >

Kodeks, kako to gordo zvuči

Ne živimo u idealnom svetu. Većina tabloida će učiniti (skoro?) sve da se dobro prodaju i nisu u tome usamljeni. Sa druge strane, granica mora da postoji. Ako negde hoćemo da postavimo crtu posle koje se više ne sme, onda je to najpre dečija patnja i njihov život. Ako neko tu crtu hoće da prelazi, on mora biti sankcionisan. Jednostavna računica

Početkom maja, štampa je u nastavcima pisala o slučaju dečaka kojeg je godinama silovao otac. Trinaestogodišnji dečak je kazao da je zbog toga pokušao i da se ubije, kao i da već neko vreme ide na terapiju, te pije "nekoliko različitih lekova"; novinari su ga ispitivali o svim detaljima seksualnog zlostavljanja koje je trpeo, a dnevni list "Alo" je išao dotle da je na njihovoj naslovnoj strani stajalo: "Morao sam da otvorim usta i da gutam."

Sredinom maja, bavili su se četrnaestogodišnjom devojčicom koju je takođe silovao otac i koja je, kako je pisalo, sada u poodmakloj trudnoći. "Kurir" je, na primer, naveo ime opštine (koja ima manje od 2000 stanovnika), specifičnu porodičnu situaciju, zanimanje oca, a sagovornik iz istrage je izjavio kako je devojčica spavala i sa svojim momkom, pa će se tek videti čije je dete. Nekoliko dana kasnije, izveštavali su o slučaju šesnaestogodišnjakinje koju je silovao rođak, sa detaljima koji jasno upućuju o kome se radi. Intervjuisali su i suprugu optuženog koja je objašnjavala zašto to nije istina... Tih dana pisalo se i o još jednom slučaju incesta, o ocu koji je tukao i silovao ćerku, a "Blic" je navodio detalje iz iskaza koji je devojčica dala policiji, kao i informacije iz lekarskog nalaza.

Krajem maja, ponovo, jedan drugi otac optužen je za silovanje ćerke. Većina dnevnih novina je saopštila ime sela koje ukupno ima nešto više od 1300 stanovnika, inicijale svih uključenih, članova porodice, detaljne rezultate ginekološkog pregleda, a u "Informeru" je mogla da se vidi slika majke, oca i babe (sa tankom crnom tračicom preko očiju), a i devojčice kako ulazi u kuću, slikane sa leđa. U više listova je primećeno kako je, dok su reporteri pričali sa ukućanima, devojčica tiho jecala, a u jednom trenutku je utrčala u kuću iz koje se čuo jeziv urlik i plač.

Takvi tekstovi nisu retkost, naprotiv. Mogu da se pročitaju toliko često da postoji opasnost da oguglamo na pogrešan način na koji se pojedini mediji bave ovako bolnim temama.

Iako je "Vreme" već pisalo o medijskoj zloupotrebi žrtava nasilja i svemu onome što je inače problem kada novinari razgovaraju sa žrtvom (pogotovo, kao što je to skoro uvek kod nas slučaj, vrlo brzo nakon samog zločina) – ponovna traumatizacija koja može usporiti oporavak; stigma koja prati žrtve seksualnog nasilja; još veća ranjivost kada sve postane javno imajući u vidu i da ta medijska pažnja može imati različite posledice; ojačavanje predrasuda o tome kakvim se ljudima nasilje događa, a sve implicitno u vezi sa njihovom etničkom pripadnošću ili socijalno-ekonomskim statusom; osećaj obeleženosti, jer ono što je objavljeno u medijima, na internetu će postojati večno, a onda i upakovano u tekstove gde se iznose najužasniji detalji nasilja i (in)direktno otkriva identitet žrtve – kada je reč o deci, postaje još osetljivije i opasnije.

"Iznošenje takvih podataka i detalja sporno je sa etičkog, psihološkog ali i zakonskog aspekta. Nije teško zamisliti kakve dugoročno psihološke posledice na dete može imati navođenje eksplicitnih detalja nasilja, bez obzira na to da li je počinilac nepoznata osoba ili ne. Još je teže kada je nasilnik bliska osoba detetu, na primer jedan od roditelja. U eri informacionih tehnologija i društvenih mreža, takvi podaci ostaju zauvek zabeleženi, a žrtva doživotno obeležena od sredine, treba da živi sa saznanjem da ‘ceo svet’ zna šta se njemu/njoj dogodilo. Zamislite koliko treba biti čvrst pa se odupreti tome, a žrtve nasilja, po pravilu, to nisu i skoro uvek traže krivicu i u sebi", kaže za "Vreme" Tamara Lukšić Orlandić, ekspertkinja u oblasti prava deteta i zamenica Zaštitnika građana za prava deteta u periodu od 2008. do 2013. godine.

U nekim slučajevima porodica daje pristanak za razgovor, ali ogromno je pitanje koliko su članovi porodice svesni mogućih posledica po dete pogotovo u stanju kada se tako nešto teško događa. U nekim drugima, kao što je pomenuto, objavljuju se informacije iz tužilaštva, policije...

NOVINARSKI PREDUMIŠLJAJ: Na to ukazuje i medijska analitičarka Danica Laban koja se, u okviru projekta "Zaustavimo diskriminaciju dece u medijima" (čiji je donator Kancelarija za ljudska i manjinska prava), bavila načinom na koji pojedini listovi pišu o slučajevima seksualnog nasilja nad maloletnicima, gde je najčešće u pitanju bio incest: "Želja za senzacijom postaje jača od osnovne ljudske empatije. Prvenstveno smo uočili da vlada nedostatak osećaja za dečiju patnju, kao i da se često ne vidi potreba da se sakrije bilo koji podatak – od zdravstvenog statusa, pa nadalje, zločin se predstavlja do detalja, ukazuje se na rodbinsku vezu između počinioca i žrtve, a kako se počinilac imenuje, samim tim je jasan i identitet žrtve."

Kao problematičnu tačku Danica Laban vidi i samo svedočenje deteta u medijima, jer čak ni u tužilaštvu ono ne sme da svedoči bez određenih preduslova među kojima su prisustvo psihologa, kao i da osoba koja saslušava ima sertifikat za rad sa decom.

Ono što, međutim, sagovornica "Vreme" posebno ističe jeste određena vrsta nepažnje, ako se to može tako nazvati, koja u sebi krije diskriminaciju: "Deca iz neprivilegovanih sredina, deca romske nacionalnosti su mnogo češće izložena javnosti. Vrlo često fotografije prate tekst i ne mogu da prihvatim da je slučajno da imamo deset takvih slučajeva, u kojima se na slikama jasno vidi da zlostavljano dete potiče iz romske porodice, a onda nakon toga sledi 80 i nešto komentara koje medij nije našao za shodno da moderira, gde se raspravlja kako su to ‘romska posla’, naravno, mnogo gorim rečnikom. Što je opet govor mržnje na koji niko ne reaguje. I nije samo reč o Romima, već svim onima sa društvene margine." Danica Laban naglašava da ne postoji nikakvo opravdanje za objavljivanje lekarskih izveštaja, niti jednog elementa koji može ukazivati na identitet žrtve.

"Pravo javnosti da zna šta se dogodilo ne sme da bude iznad prava na privatnost, niti tiraži i gledanost mogu biti iznad prava deteta na dostojanstvo", naglašava u razgovoru za "Vreme" i Slaviša Lekić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), dodajući i da je jasno kako je u temeljima same profesije istinitost i neophodnost da se novinarske priče dokumentuje autentičnim izjavama, snimcima ili fotografijama, ali da se prevashodno mora voditi računa na se time ne nanese dodatna patnja i da se još više našteti detetu.

Slaviša Lekić podseća na slučaj dečaka iz Banatske Subotice koji je nestao pre tri godine: "Još dok otmica nije definitivno eliminisana, mediji su pisali kako je nesrećnog dečaka namerno gurnuo u reku Karaš mlađi rođeni brat, a potom izmislio i prijavio kidnapovanje. Bez ikakvog dokaza tvrdili su da je tome prethodila tuča mališana, objavili su koliko je star mlađi brat, čak i koeficijent inteligencije, pa i da je tokom razgovora sa policijom ‘ispoljavao znake psihopatije’! O svemu tome je ostao trajni pisani trag u elektronskim medijima, koji ne može da se izbriše. Takva loša praksa domaćih medija je, vrlo je moguće, uništila dečakovu budućnost!", kao i slučaj ćerke ubijene pevačice Jelene Marjanović: "Zna se i njeno ime, broj godina, tačna adresa stanovanja, ko ju je i kad ispitivao, šta crta… nema, faktički pojedinosti koju ne znamo. To dete su tabloidi obeležili za ceo život", zaključujući da ako imamo ovakav eklatantan primer medijskog nasilja nad decom teško da možemo očekivati da će se mediji "normalnije" ponašati izveštavajući o deci – žrtvama nasilja.

TRAŽENJE ODGOVORA: Kodeks novinara Srbije kaže kako je novinar "obavezan da osigura da dete ne bude ugroženo ili izloženo riziku zbog objavljivanja njegovog imena, fotografije ili snimka sa njegovim likom, kućom, zajednicom u kojoj živi ili prepoznatljivom okolinom", kao i da informacije dobijene od predstavnika državnih i javnih institucija, lekara, socijalnih radnika, vaspitača, i tako dalje, a koje direktno ili indirektno upućuju na identitet maloletnika, ne smeju da budu objavljene (član VII), kao i da "žrtve i osumnjičeni često nisu svesni moći medija. Novinar je obavezan da to uzme u obzir, te da ne zloupotrebljava neznanje svojih sagovornika" (Danica Laban navodi jedan od slučajeva koju su analizirali, gde je silovana maloletnica i proces je bio u toku, a roditelj nije bio svestan da ona svojim iskazom može da naškodi sebi u sudskom postupku. Drugim rečima, novinar je taj koji mora to znati i delovati u skladu sa tim), kao i da je "novinar dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa (član IV). Tome svakako ne doprinosi ni manir medija da diskutuju o tome da li je, na primer, devojčica "izmislila" silovanje ili sprovođenje svojevrsne ankete među meštanima koji diskutuju o moralnim karakteristikama zlostavljanog deteta.

Sve troje sagovornika se slažu da su smernice Kodeksa veoma jasne, ali da se on krši na svakom koraku. Slaviša Lekić ističe da medije koji drže do sebe ne treba podsećati na njihove obaveze kada izveštavaju o deci – žrtvama nasilja, ali da su takvi u velikoj manjini: "Savet za štampu, tačnije Komisija za žalbe Saveta za štampu bezbroj puta je reagovala kako bi zaštitila decu od nasrtaja medija i javnosti na njihovu privatnost, ali činjenica da privatnost i prava na dostojanstvo deteta najčešće krše tabloidi, tačnije one redakcije koje ne dodiruju odluke Saveta za štampu, jer ne priznaju njegovu ingerenciju, upućuje nas na traženje adekvatnog odgovora."

Verovatno da je adekvatan odgovor jedno kompleksno rešenje koje uključuje zakonski, obrazovni, širi društveni aspekt. Ako je zadatak medija da čine u prilog javnom interesu, onda treba postaviti pitanje kakav je javni interes u pomenutom izveštavanju.

Za Danicu Laban jasno je da ideja o samoregulaciji medija ne funkcioniše i da se u ovakvim slučajevima mora posegnuti za oštrijim sankcijama. Dokle god tih sankcija ne bude, ona veruje da će dobar deo medija, u ovakvoj društvenoj klimi, postupati kako želi, što neretko znači – bez osnovne ljudske empatije. Takođe, ne treba zaboraviti i da je često novinar taj koji samo izvršava zadatak koji mu je poverio urednik. Koliko će, pita se naša sagovornica, mladi novinar na ivici egzistencije, koji je jedva dobio posao, biti u stanju da se suprotstavi uredniku. Otuda je važno stvarati drugu vrstu klime gde će uredništvo biti svesno kakve posledice pisanje ima na aktere, kao i da će im to biti važno, a da javni interes neće biti ono što doprinosi povećanju tiraža: "Plašim se da smo otupeli. Teško da će naši pojedinačni napori dovesti do promene dokle god državni organi ostaju nemi."

Kada je reč o zakonskim rešenjima, Tamara Lukšić Orlandić podseća da je Zakon o javnom informisanju i medijima veoma decidan kada je reč o zaštiti dostojanstva ličnosti, koja ima uvek prioritet, osim u izuzetnim situacijama kada preteže interes javnosti da se neka informacija objavi: "Nasilje nad decom, eksplicitne scene nasilje ili opisi scena seksualnog nasilja, na primer, zasigurno ne spadaju u slučajeve kada interes javnosti preteže. Naprotiv! Nažalost, zakonska mogućnost da se podnese tužba sudu za povredu dostojanstva deteta retko se praktikuje, iako je mogu podneti ne samo oštećeni, već i pravno lice (organizacija koja se bavi pravima deteta)."

Konačno, predsednik NUNS-a navodi da treba razmisliti o novim mehanizmima zaštite dece, poput uvođenja sistema medijske odgovornosti za njihova prava kroz novo krivično delo – kršenje prava na privatnost i kršenje prava na dostojanstvo dece i da se u Zakon o javnom informisanju i medijima uvede kaznena odredba koja bi sankcionisala novinare i medije koji im nanose štetu, a nije loša ni ideja da se sve odredbe o zaštiti prava deteta objedine u jedinstveni zakon.

Ne živimo u idealnom svetu. Većina tabloida će učiniti (skoro?) sve da se dobro prodaju i nisu u tome usamljeni. Sa druge strane, granica mora da postoji. Ako negde hoćemo da postavimo crtu posle koje se više ne sme, onda je to najpre dečija patnja i njihov život. Ako neko tu crtu hoće da prelazi, on mora biti sankcionisan. Jednostavna računica. Još samo da počnemo da je primenjujemo.


 

O poplavama i curenju

Krajem 2016. godine, u Beogradu je održana konferencija "Sprečavanje curenja informacija u cilju podizanja kvaliteta tužilačke istrage i profesionalizacije plasiranja informacija u javnosti", gde je tada Tomo Zorić, sekretar Državnog veća tužilaca, izjavio da analizirajući rad tužilaštva, nije zabeležen nijedan slučaj curenja informacija. Isto je kazala, kada je reč o zdravstvenim ustanovama, i tadašnja portparolka Hitne pomoći Nada Macura. (Jedino je pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Miloš Oparica kazao kako je te godine Sektor unutrašnje kontrole podneo 13 krivičnih prijava zbog odavanja informacija.)

Dnevni list "Danas" ispravno je naslovio tekst sa "Nigde ne curi, a poplava informacija".

Zastrašujući su, međutim, bili rezultati ankete koju je tada sprovelo Udruženje tužilaca Srbije gde je 26 odsto tužilaca priznalo da objavljivanje informacija utiče na njihov rad, dok je 79 odsto Mislilo kako objavljivanje informacija o istrazi ugrožava fer suđenje i pretpostavku nevinosti.

Tamara Lukšić Orlandić naglašava da, kada je reč o curenju informacija, treba reći da državni organi imaju značajnu odgovornost, koju često zloupotrebljavaju, ili iz neznanja ili iz želje za ekskluzivnošću: "Pre 5-6 godina, kada sam bila zamenica Zaštitnika građana za prava deteta, bila sam u poziciji da povodom jednog slučaja seksualnog nasilja nad devojčicom uputim MUP RS preporuku da se u sličnim situacijama, prilikom davanja saopštenja, uzdržavaju maksimalno od navođenja detalja koji mogu veoma lako da otkriju identitet žrtve. Preporuka je prihvaćena. Nažalost, postoje uvek i kanali mimo zvaničnih na koje ni zakoni, a još manje preporuke mogu da utiču. Potrebna nam je stalna edukacija i podsećanje svih profesionalaca koji rade sa decom i za decu, i novinara, da postoje informacije kojima nije mesto u medijima. Žao mi je što se to neretko gubi iz vida."

I Danica Laban je uverena da veliku odgovornost imaju državni organi koji nemo posmatraju kako informacije iz istrage cure u medije i ne pokazuju bilo kakav interes da zaštite žrtve zločina od dodatne traume i izlaganja javnosti.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net