fotografije: r. čoban
ČEKAONICA PRVOG RAZREDA: Maketa i prašina

Železnice i posledice >

Kako nisam uhvatio poslednji voz

O železničkim stanicama u Baču, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Petrovaradinu i Beogradu, o tome kako bi Srbija mogla da izgleda da nismo dopustili potpunu devastaciju železničke infrastrukture i kakve sve to ima veze sa velikim Dženeral motors korupcionaškim skandalom u SAD pre 60 godina

Bač u kojem sam rođen, nekada je imao prugu. I Železničku stanicu, koju je sazidala Austrougarska. U toj žutoj građevini, sa istom, kasnije "obrisanom" fasadnom plastikom kao sve stanice u Habsburškoj monarhiji izgrađene krajem 19. i početkom 20. veka – od Lavova do Južnog Tirola, živeo je moj drug iz osnovne škole Saša Milenković čiji je otac bio otpravnik vozova. Tom prugom, šinobusom su nam dolazili u goste rođaci iz Sombora. Onda je početkom devedesetih, ne znam tačno kad, negde u isto vreme kada je zatvoren i bioskop u Baču, pruga zatvorena a na Železničku stanicu je stavljen katanac.

ZATVORENA POČETKOM DEVEDESETIH: Železnička stanica Bač

Stari Novosađani su mi pričali da je sličan sentiment kakav ovih dana vlada u Beogradu, bio prisutan i u vojvođanskoj prestonici kada je 1961. Železnička stanica sa naselja Grbavica preseljena na današnju lokaciju, koja je, za razliku od nove beogradske, smeštena uz Autobusku stanicu i širokim Bulevarom oslobođenja dobro povezana sa ostatkom grada. Od 1883, kada je pruga postavljena, voz je u Novi Sad ulazio kroz tunel prokopan u steni Petrovaradinske tvrđave. Tunel je i danas u izvrsnom stanju, ulazio sam nedavno, mada je potpuno neiskorišćen a mogao bi, na primer, da posluži kao sjajan nov izložbeni prostor uoči Evropske prestonice kulture 2021. Posle tunela, voz je izbijao pravo na Most Franje Josifa i putnici tog doba govorili su kako je bio sjajan prizor kada bi iz mraka tunela kroz prozor vagona ugledali svetlo i Novi Sad sa tornjevima svojih sedam bogomolja sa desne strane. Godine 1944. most je poslednji put srušen i to od strane nemačkih trupa koje su se povlačile iz grada. Kažu da su poslednji pred dolazak partizana kroz Novi Sad na crnim konjima projahali Čerkezi, saveznici okupatorske vojske.

Posle toga, pruga je posle tunela skretala desno i Varadinskim mostom (srušen 1. aprila 1999) prelazila na bačku stranu. Tih 17 godina pruga je prolazila kroz Štrosmajerovu ulicu u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave a točkovi vagona bili su u nivou prozora na prvom spratu baroknih zgrada iz 18. veka, što je njihovim stanarima moralo davati poseban ugođaj.

TUCINDANSKA TRAGEDIJA I OVOVEKOVNA FARSA: Inženjer Predrag Đuranović za sajt KCNS piše: "Kroz novosadsku stanicu svakodnevno je prolazilo na stotine ljudi, desetine vozova, a ambijent stanice je skrojen prema potrebama čoveka. U njoj je bilo živo i danju i noću, kako radnim danima, tako i vikendom, a naročito praznicima, tu su se dočekivale i nove godine. Prve jutarnje novine, svež hleb, sve je to bilo dostupno na železničkoj stanici. Pored svega, stanica je bila poznata po organizovanosti i čistoći. Novosadska železnička stanica je bila stecište čuvenog istorijskog događaja – Tucidanske tragedije. Naime, na Tucidan 4. januara 1890. godine, Jaša Tomić je na prepunoj železničkoj stanici ubio Mišu Dimitrijevića." U periodu između dva rata dolazi do ekspanzije saobraćaja na novosadskoj železničkoj stanici, a "Delbačka" od 19. 7. 1925. godine piše: "…Sa novosadske stanice dnevno polazi 60 vozova, a isti broj i stiže. Prema Subotici polazi i stiže 17 vozova, za Beograd 22, za Bečej 6, za Titel 4, za Sombor 8, za Palanku 2 i za Parage 2 voza. Prema tome dnevni promet vozova na novosadskoj stanici penje se na 200…"

Od 1961. do danas, uz par meseci prekida zbog srušenog Žeželjevog mosta, pruga u grad ulazi na istom mestu i samo se najstariji Novosađani sećaju stare železničke stanice koja se nalazila na mestu današnje Limanske pošte i sa koje su putnike u grad vozili tramvaji i fijakeri. Svima je, međutim, u živom sećanju farsični pokušaj premeštanja Autobuske stanice u Novom Sadu od pre desetak godina koji se završio neslavno – odustajanjem od već izgrađene nove zgrade i velikim brojem sudskih sporova između Grada Novog Sada i investitora nove stanice.

Moje prvo sećanje na Glavnu železničku stanicu u Beogradu vezujem za te iste rane devedesete, kada sam kao mlad novinar vozom dolazio iz Novog Sada i sa te stanice, provlačeći se između dilera i šibicara, penjao se Balkanskom ka Terazijama ili pak hvatao tramvaj do zgrade BIGZ-a gde se u to vreme nalazila redakcija magazina "Duga". BIGZ danas takođe više ne postoji. Onda su s vremenom autobusi postali brži od vozova pa smo u Beograd išli autobusima, kasnije kolima…

SREBRNI BUDAK I PLAVI VOZ: Posle mnogo vremena, ponovo sam ušao u Glavnu železničku stanicu u Beogradu 16. marta ove godine, kada smo u Titovom Plavom vozu organizovali promociju turističkog magazina "Hello! Travel: Vojvodina". Putnici su se skupili u novootvorenom restoranu "Stanica 1884" u samoj zgradi stanice, na peronu 1. ukrcali se u Plavi voz i krenuli put Sremskih Karlovaca. Igor Mirović, predsednik Pokrajinske vlade, ambasadori SAD, Izraela, Norveške, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, Indonezije, Albanije, zamenici ambasadora Rusije, Francuske, Nemačke i još dvadesetak drugih diplomata, predstavnici medija, poznate ličnosti… Za tu priliku u vozu smo organizovali izložbu slika "Tito u Plavom vozu i na brodu Galeb" koja je strancima ali i mlađim generacijama naših kolega predstavila ko su sve, u vreme dobrih železnica i uređene države, bili gosti prvog čoveka SFRJ u ova dva prevozna sredstva – od cara Hajla Selasija, Sofije Loren do kraljice Elizabete II.

Izvršio sam "inspekciju" Plavog voza par nedelja ranije i uverio se da je u dobrom stanju, međutim, u stanje srpskih železnica nisam mogao da se kladim. Događaj u "obejktu koji se kreće" sa tridesetak ambasadora I premijerom Vojvodine, na pruzi sa ne baš dobrom reputacijom, nije bio rutina čak ni za nas koji organizujemo pedesetak različitih dešavanja godišnje. Izvirivao sam svako malo u mrak Srema da vidim dokle smo stigli. Naša "inspekcija" zgrade Železničke stanice u Sremskim Karlovcima par dana ranije, uslovila je odluku da se voz zaustavi par metara pre i da zvanice pređu preko pruge i izbegnu ulazak u samu zgradu stanice, čija unutrašnjost izgleda kao mesto na kojem bi Eli Rot poželeo da snima "Hostel 4".

NEKADA POKRETAČ RAZVOJA: Beogradska glavna železnička stanica na razglednici

Železnička infrastruktura Srbije – tačno 137 godina nakon što je kralj Milan Obrenović 3. jula 1881. srebrnim budakom započeo radove na pruzi Beograd–Niš (otvorenoj 1884) – danas je u katastrofalnom stanju. U SAD je dugo bio aktuelan skandal vezan za optužbe da je Dženeral motors od sredine tridesetih do pedesetih godina 20. veka podmićivao gradonačelnike i guvernere širom zemlje "ohrabrujući" ih da vade tramvajske pruge kao "zastarelu tehnologiju" kako bi se što više prodavali GM-ovi automobili i autobusi. Tako su mnogi gradovi u kojima se do tada živelo evropskim načinom života (tramvaji, pešačke zone, parkovi) postali otuđena mesta u kojima ljudi sve obavljaju u svojim automobilima – idu na posao, uzimaju brzu hranu u Mekdrajvu, toče gorivo i vraćaju se kući.

SAN O BRZIM PRUGAMA: Možda ćemo jednom saznati ko je podmićivao političare u Srbiji proteklih 30 godina pa su dopustili ovakvo devastiranje železničke infrastrukture – pruga, staničnih zgrada, ranžirnih stanica i drugih objekata. Ili je jednostavno samo reč o endemskom nemaru. Zamislite Srbiju sa dobrim železnicama. Čovek koji živi u Požarevcu, seda u voz i dolazi svaki dan na posao u Beograd. Ugodna vožnja vozom od 30 minuta u jednom smeru, dovoljna da se pročitaju novine ili pregledaju mejlovi. Živi u Požarevcu, u svojoj porodičnoj kući, u gradu gde su troškovi života niski, a radi u prestonici u kojoj su plate visoke i izbor zaposlenja mnogo veći. Iz cele Srbije dobrim železnicama za pola sata bi se stizalo u jedan od velikih industrijskih ili administrativnih centara (Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac), provincija se ne bi praznila i ne bi svakom srednjoškolcu u unutrašnjosti bio san preseljenje u Novi Sad ili Beograd, kao prva stepenica na potpunom odlasku iz zemlje.

Vest da 1. jula ove godine prestaje da radi Glavna železnička stanica u Beogradu inspirisala me je da par dana ranije sa kolegom Zlatkom odem na poslednju vožnju vozom iz ove stanice za Novi Sad. Desetak dana pre toga, uz pesmu "A sad adio" sa razglasa, ispraćen je poslednji voz za Bar. Vozovi za Crnu Goru danas polaze iz Stanice Topčider, koja izgleda kao mala seoska stanica negde u unutrašnjosti Mađarske, sa čekaonicom koja nema klupe i stolice.

Odlučili smo da svoj poslednji odlazak vozom za Novi Sad proslavimo ručkom u "Stanici 1884". Nas četvorica sedeli smo sami, u potpuno praznom restoranu sa modernim enterijerom i odličnom kuhinjom. Neko je rekao: "Vaš voz polazi za minut", platili smo račun i Zlatko i ja smo bukvalno uletili u voz na peronu broj 3. koji je par sekundi kasnije, tačno u tri sata po podne, krenuo ka Novom Sadu.

ZEMLJA JE PROPALA, LJUDI SE JOŠ DRŽE: Smestili smo se u prvu klasu koja broji samo 12 sedišta. Pored nas dvojice u prvoj klasi bila su i trojica radnika nekadašnje Železnice Srbije (danas podeljena na nekoliko preduzeća). Pored nas promiču peroni obrasli travom, radnici demontiraju i odnose klupe. Posle 134 godine – stanica broji svoje zadnje dane.

"Vidite ovaj objekat! Moraćemo da ga rušimo o našem trošku! Ustupamo besplatno zemljište vredno par milijardi evra i još moramo da rušimo o svom trošku!", pokazuje nam naš saputnik jedan od manjih staničnih objekata koji će nestati pod bagerima "Beograda na vodi". "Železnica je u ovoj zemlji sistemski uništavana godinama. U Železničkoj stanici u Prijepolju nalazi se šalter privatnog autobuskog prevoznika koji im preotima sve putnike. Voz između Šapca i Rume je tempiran tačno na tri sata da radnici iz lokalnih fabrika ne bi mogli da stignu na njega kako bi se okoristio privatni autobuski prevoznik u vlasništvu jednog narodnog poslanika…", nastavlja svoju priču. Iz voza u Stanici Zemun Polje izlazi prodavac kikirikija i drugih "zanimacija". "Radi čovek već 30 godina, ne možemo da ga izbacimo!" Na displeju se najavljuju naredne stanice – samo na ćirilici. Petorica Slovenaca koji su u susednom vagonu sa svojim biciklima (da, i ta usluga postoji!) možda će uspeti da dešifruju reč "Inđija" na ćirilici, ostali stranci – teško.

U nekom trenutku voz staje i kreće u drugom smeru. "Idemo sad do Golubinaca, tu ćemo stajati deset minuta, zbog popravka pruge!", objašnjava nam drugi. Nižu se stanice Inđija, Beška, Čortanovci, Karlovački Vinogradi, Sremski Karlovci, Petrovaradin i napokon prelazimo novi Žeželjev most i ulazimo u Novi Sad tačno prema redu vožnje – dva sata od trenutka kada smo krenuli iz Beograda.

Sve stanice na putu od Beograda do Novog Sada izgledaju zapušteno, sa oronulim fasadama i natpisima. Nasuprot tome, devojka koja radi kao otpravnik vozova na Stanici Beška, obučena u savršeno ispeglanu uniformu, ispratila nas je sa stavom kakav se očekuje na prugama u Austriji ili Švajcarskoj. Sličan utisak odaje i mlada, šarmantna kondukterka koja nam je pregledala karte. Zemlja nam je propala, ali se ljudi još drže.

Izlazimo iz voza na Stanici Novi Sad. Kroz izlog na peronu vidi se izložba fotografija železničkih stanica u Vojvodini, u prostoriju koja bi trebalo da bude Muzej železnice nemoguće je ući ni sa perona ni iz stanice. Susedna prostorija koja je izgleda čekaonica prve klase sa kožnim foteljama na kojima je prst prašine i bizarnom maketom nekog voza iz, recimo, Austrije – takođe je zaključana.

Na ulazu u stanični restoran, koji izgleda potpuno identično kao početkom devedesetih kada smo tamo kao studenti odlazili posle noćnog provoda u obližnjoj diskoteci "Area", smeši se retro reklama za davno nestali brend – "Novosadska banka" (nakon prodaje promenila je ime). Pod sloganom "Nema lutanja" reklama nepostojeće banke obećava puno toga, između ostalog i da "organizuje nagradnu igru" i "nagrađuje novorođenčad". U prizemlju, u frizerskom salonu "Mira" kao izronulom iz "zrelog" socijalizma sedamdesetih gazdarica Mira šiša starijeg gospodina.

KAD GOLUBOVI UTIHNU: U prostranom holu stanice, čija je gradnja završena 1964. prema projektima arhitekata Imrea Farkaša i Milana Matovića, izbrojao sam više golubova nego ljudi pred šalterom. Noću, kažu, ljudi ima više. Beskućnici dolaze da spavaju na suvom. Golubovi se gnezde u holu, perje i sve drugo što golubovi za sobom ostavljaju vidi se na svakom su koraku. Posebno je jeziv napušteni kiosk brendiran nekada davno znakom "koka kole", a nešto kasnije je dobio i nalepnicu "Šešelj". U njemu leži uginuli golub.

Istražujući na internetu podatke o novosadskoj železničkoj stanici, na portalu 021.rs našao sam i ovaj komentar: "Meni se ova stanica pre par godina jako zgadila. Odem na stanicu da sačekam rođaka koji je posle ponoći trebalo da poslednjim vozom stigne iz Beograda. Ulazim na stanicu, a pod sav krvav. Svuda razmazana krv, kao da sam ušao u klanicu. Prvo sam se presekao jer sam odmah pomislio da nekakav psihopata trči okolo i nožem nasumično ubada ljude. A onda sam krajičkom oka skontao lika u uniformi železnice kako vazdušnom puškom ubija golubove po stanici. Oni pogođeni padaju dole na pod pa onako ranjeni i izlomljeni u grču mlate krilima a krv pršti na sve strane. Užasan prizor. Sada vidim da su svuda po stanici postavili one metalne ježeve da se golubovi i vrapci ne okupljaju. Ali scena lika sa vazdušarom u železničarskoj uniformi kako tamani golubove je ostala duboko urezana!", napisao je čitalac koji se potpisao kao Evgenije.

Vratimo se na Glavnu železničku stanicu u Beogradu, planetarno poznatu po "ulogama" u čuvenim filmovima Iz Rusije s ljubavlju i Orijent ekspres. Ako je verovati nadležnima, u njenoj zgradi će jednog dana biti muzej a ispred njega spomenik osnivaču dinastije Nemanjića. "Beograd, Belgrade, Beograd!" reči koje su odjekivale u Bondovim ušima u pomenutom filmu, od sada će se čuti na nekim drugim mestima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net