fotografije: marija janković

Tribina »Vremena« i CIRSD-a >

Srbija između Rusije i Zapada

Teritorija koja se danas naziva Zapadnim Balkanom oduvek je zbog svog geostrateškog položaja bila na meti interesa velikih sila. Trend koji je bio dominantan tokom cele istorije ovog podneblja, nije se promenio do danas, što bitno utiče i na politiku koju vode vlade zemalja koje su nastale raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Zbog svega ovoga, kao i u svetlu obeležavanja sedamdesetogodišnjice donošenja Rezolucije Informbiroa, nedeljnik "Vreme" i Centar za međunarodne odnose i održivi razvoj (CIRSD) organizovali su 26. juna diskusiju pod nazivom "Srbija između Rusije i Zapada". Učesnici panela su bili profesori Ivan Vujačić, Vladeta Janković i Dejan Jović, te Vuk Jeremić, predsednik CIRSD-a i bivši ministar spoljnih poslova Republike Srbije. Razgovor je vodio Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika "Vreme"

Na početku razgovora profesor Janković se osvrnuo na politički kontekst 1948: "Bilo je jedno dosta komplikovano vreme. Sećam se atmosfere koja se mogla osetiti i u porodici i u narodu. To je bio trenutak dosta komplikovanih i u osnovi loših odnosa između samog Staljina i Tita. Postojalo je nepoverenje još iz vremena rata, iz vremena Titovog viđanja sa Čerčilom. Situacija je postepeno postajala sve gora da bi kulminirala 1947. i 1948. odlukom da se napravi Kominform (Komunistički informacioni biro). I, nije nimalo slučajno što je za sedište Kominforma bio odabran Beograd. To je bio Staljinov način da Tita ili privuče u svoju zonu uticaja ili da ga natera na grešku."

Profesor Janković objašnjava dalje da je Kominform zapravo bio neka vrsta defektnog naslednika Kominterne (Komunistička internacionala). Međutim, po njegovom mišljenju, čitava stvar je od početka bila osuđena na propast. Kad je Staljin umro, Kominform je praktično prestao da postoji, a 1956. je i zvanično ukinut. Janković kaže da je ta organizacija za tadašnju Jugoslaviju bila neka vrsta zamke: "Ne treba zaboraviti da kada je tikva pukla – a to je bilo 28. juna pre sedamdeset godina – to bio trenutak donošenja Rezolucije Informbiroa."

Rezolucija Informbiroa imala je strašne posledice kako za unutrašnji tako i za spoljnopolitički plan Jugoslavije, konstatuje Janković i navodi da ju je u kontekstu Tršćanske krize Zapad iskoristio kao priliku da potisne Jugoslaviju koja više nije imala podršku Istoka. To je spoljnopolitička okolnost koja je vezana za sam Informbiro; kao drugu posledicu on navodi pitanje vojnih pritisaka koje je Sovjetski Savez vršio na Jugoslaviju.

"Sve u svemu, bilo je jasno da je taj potres koji se dogodio Jugoslaviji imao svoje posledice", kaže Janković. "Talasi zemljotresa zahvatili su Istočni blok, samo što je tu gvozdena pesnica bila čvrsto stisnuta i moćna, pa je i represija bila velika. Što se tiče vojnih pritisaka, činjenica je da je bilo manevara u Mađarskoj i da je u jednom trenutku, to je manje poznato, u novembru i decembru 1952, kada je ta vojna opasnost bila najveća, jedna sovjetska tenkovska divizija u Bugarskoj krenula prema našoj granici. Tito je tada bio u Nišu. A pre toga, kao posledica tih vojnih pretnji, cela teška industrija je premeštena iz istočnog dela Jugoslavije u zapadni, što je ostavilo posledice na razvoj i život Jugoslavije dok je postojala, kao što je ostavilo posledice i na zemlje koje su nastale raspadom Jugoslavije."

Profesor Janković ističe da je važno imati na umu kontekst tog trenutka: bilo je ozbiljnih pretnji ratom od SSSR, Drugi svetski rat bio još uvek vrlo blizu u prošlosti i živ u sećanju naroda. Podseća da se nikome ne bi isplatilo da ponovi ono što se desilo u Hirošimi i Nagasakiju: "Zahvaljujući tome mir je sačuvan, a situacija na Balkanu je u međunarodnom toku globalne politike ipak bila jedan rukavac te velike reke. I zbog toga nije došlo do rata."

NARATIVI DA NAM BUDE BOLJE: Kada je reč o paralelama između 1948. i 2018. godine, profesor Ivan Vujačić kaže da analogije mogu da istaknu i razlike, a razlike su ogromne: Jugoslavija je bila komunistička zemlja sa jednom partijom koja je na vlast došla kroz narodnooslobodilački rat, za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja gde su sovjetski tenkovi doneli vlast komunističkim partijama i, u isto vreme, solidarišući se sa grčkim partizanima, bila je i deo i grčkog građanskog rata.

"Ta gvozdena zavesa između Istoka i Zapada u Evropi o kojoj je govorio Čerčil pružala se 1948. od Baltika do Jadrana, a sada je ta granica daleko pomerena iz ovih predela. Ona je za vreme svog postojanja činila Jugoslaviju geostrateški interesantnom tokom trajanja Hladnog rata", rekao je Vujačić.

Međutim, prema njegovom mišljenju, Hladni rat se završio i više se neće ponoviti, barem u onom smislu u kojem je postojao. Između ostalog, razlog tome je i taj što to nije bio samo sudar vojski i snaga nego i ideologija.

"Ideologija na kojoj su baštinile istočne zemlje je propala, Jugoslavija se raspala, pretvorena u šest patuljaka od jedne zemlje koja je bila relativno velika, sa velikim brojem stanovnika i interesantnom geografijom, na granici Varšavskog ugovora", kaže Vujačić. "Tako da sam uveren da nema nikakvih direktnih analogija između 1948. i 2018, niti može da se povrati ono vreme koje je kasnije Tito vešto koristio da ‘igra’ između Istoka i Zapada, kao kada je dobio zapadnu podršku čuvajući se od potencijalne opasnosti od SSSR. "Inače, Srbi su skloni pravljenju narativa, pa tako i u našem odnosu sa Moskvom. Ali, postoji i istorija. Narativi su one priče koje govorimo sami sebi kad hoćemo da se zbog nečega dobro osećamo, a istorija je ono što je stvarno bilo. Naš odnos sa Rusijom u poslednjih stotinak godina, nakon Prvog svetskog rata čini osamdeset godina relativno napetih i relativno loših odnosa sa Moskvom. I to se nastavilo posle rastanka Tita i Staljina 1948. godine, sem u periodu Drugog svetskog rata. Tada se na Moskvu gledalo kao na jedno daleko mračno mesto sa kojim ne želimo preterano da imamo veze."

Vujačić dalje navodi da je celokupna jugoslovenska diplomatija bila usmerena na to da se ne daje nikakav poseban ustupak Moskvi i upućuje na memoarske zapise Veljka Mićunovića Moskovske godine, 1956–1958, a i kasnije 1969–1971. godine, kao i na zapise Mirka Tepavca i beleške iz MIP-a.

"Razlika u odnosu na to vreme jeste to što se situacija kasnije bitno promenila, tokom devedesetih i naravno 2008. posle Deklaracije o nezavisnosti Kosova", zaključio je Vujačić.

STALJIN JE DEDA REPUBLIKE HRVATSKE: Profesor Dejan Jović se nadovezao na Vujačićevo izlaganje objašnjenjem nekadašnjeg uticaja SSSR na Jugoslaviju: "SSSR je imao ogroman uticaj na stvaranje i oblikovanje socijalističke Jugoslavije. Zapravo, glavne konture socijalističke Jugoslavije i u ideološkom i u nacionalnom pitanju, kao i u pitanju federalizma i prava na samoodređenje i otcjepljenje – što je Staljinov dodatak na Lenjinovu doktrinu nasuprot Vilsonovoj – prihvaćeni su u Jugoslaviji od 1943. do 1948. Raskid sa Staljinom nije promijenio osnovnu Jugoslavije: nisu se poništile ni republike, ni pokrajine, nije se poništilo socijalističko uređenje, nije se odustalo od doktrine samoodređenja do otcjepljenja i u mnogim aspektima formativne godine socijalističke Jugoslavije bile su zapravo ‘staljinističke’."

Razilaženje Tita i Staljina 1948. godine imalo je formativni značaj za godine nakon toga, čak i veliki uticaj i na način na koji se Jugoslavija raspala, smatra Jović i postavlja pitanje da li bi se Jugoslavija raspala na isti način da je ostala pod sovjetskom kontrolom i da je Staljinov pokušaj da smakne Tita sa vlasti i dovede nekog drugog, npr. Sretena Žujovića ili Andriju Hebranga, uspeo. On ističe da je od 1948. pa nadalje Jugoslavija počinjala da gradi svoj identitet u priličnoj meri, koliko god fundament ostao isti, na antisovjetizmu. Cela Kardeljeva rekonstrukcija Jugoslavije tretira SSSR kao nešto drugo. Jović navodi primere: SSSR je centralizovan, a Jugoslaviji je potrebna decentralizacija; u SSSR je ključna uloga države – dakle deetatizacija i antietatizacija u Jugoslaviji... U tom sklopu formiran je narativ koji koristi SSSR kao drugi, suprotni tabor: "Mi smo Sovjetski Savez vidjeli kao ‘drugo’ sve do 1990. godine. I zapravo, kada se usporedimo, recimo, sa Mađarskom i Poljskom, one su 1991. dočekale kao narodnu i nacionalnu revoluciju koja je vratila suverenitet nasuprot SSSR. U Jugoslaviji nije bilo uvjerljivo reći ‘sada je vrijeme da se vratimo nazad našoj nacionalnoj državi, koju nam nije dozvoljavao SSSR’. Tako da se nacionalizam, umjesto da bude antisovjetski i projugoslavenski, pokazao u Jugoslaviji kao antijugoslavenski i onda separatistički u smislu nacionalnih država. Mi nismo imali nikog drugog da ga krivimo za našu sudbinu. Nismo imali vanjskog ‘drugog’ pa smo počeli kriviti jedni druge: Hrvati Srbe, Srbi Hrvate i Albance, Albanci sve nas druge, Slovenci sve zajedno..."

Da je bila staljinistička vlast u Jugoslaviji do 1990, zemlja bi imala mnogo manje sloboda i u njoj bi se mnogo lošije živelo, kaže Jović. Što se to nije desilo, ogromna je zasluga Josipa Broza Tita: "Četrdeset osma je od njega napravila čovjeka koji je jedan od retkih koji se može podičiti da je bio protivnik Hitleru i Staljinu. Ovi koji danas govore o tome da je on bio totalitarni lider neka se nad tim malo zamisle."

Dejan Jović

Značaj SSSR na razvijanje Jugoslavije je ogroman, konstatuje Jović, ali nije apsolutan, i dodaje da 1948. nije apsolutna prekretnica, jer su mnogi elementi staljinizma nastavili da postoje: "Ako je Franjo Tuđman otac hrvatske države, Staljin je njen djed, jer priča o stvaranju republika i pravu na samoodređenje do otcjepljenja, i sam Tuđman kao i komunistička partija, imaju svoj korjen u toj staljinističkoj priči."

Jović ipak ukazuje da je Tito bio trn u oku Staljinu i pre Informbiroa. Ideju o balkanskoj federaciji sa Bugarskom i Albanijom Tito je, kaže on, shvatio ozbiljnije nego što je Staljin hteo i podseća da je Josip Broz pomagao grčke komuniste, što Staljinu tada nije odgovaralo: "A onda kada je došlo do raskida, ta cijena koju smo mi platili bila je strašna. I danas kad pogledate u prošlost, vidite da su postojali koncentracioni logori usred Evrope, nimalo bolji od onih koji su postojali u nacističkoj Njemačkoj."

Profesor Janković je ovde istakao da je ono što se dešavalo na Golom otoku nešto pred čim ne bi trebalo da zatvaramo oči. Smatra da je pogrešno što se o tome i danas samo šapuće.

REALAN UTICAJ RUSIJE DANAS: U svom izlaganju, Vuk Jeremić je ukazao da je naš prostor oduvek bio tromeđa između Zapada, Istoka i Jugoistoka i da u tom kontekstu treba posmatrati i današnji uticaj Turske, Rusije i Zapada: "Rekao bih da je danas ruski uticaj prisutan, ali je svakako sekundaran u odnosu na uticaj Zapada. Pre svega mislim na EU i SAD u ovom trenutku, dok je pre pet ili deset godina uticaj Rusije bio i manji. Stvari se dosta dinamično menjaju i mislim da ih treba posmatrati u kontekstu aktuelnog razvoja situacije u Evropi, pre svega krize EU, koja na ovaj ili onaj način značajno usporava ili u potpunosti zaustavlja proces proširenja EU na Zapadni Balkan. Ali, normalno je da veliki akteri na ovom prostoru žele da budu prisutni i da imaju uticaj. Konkretno, u ruskom slučaju manje je bitan ekonomski uticaj, a mnogo više politički uticaj. Razlog tome je upravo nemogućnost da se Zapadni Balkan integriše u EU."

Jeremić je naveo i da su na Zapadnom Balkanu ostala nerešena brojna pitanja i rekao da u svim tim nerešenim pitanjima Rusija kao članica Saveta bezbednosti UN dosta čvrsto drži uslovno rečeno "srpsku stranu". Pod tim podrazumeva da Rusija podržava zvaničnu politiku srpske vlade po pitanju Kosova i BiH. U tom kontekstu, Jeremić je zaključio da je uticaj Rusije na Zapadnom Balkanu veći nego što je bio i da postoji mogućnost da bude veći u vremenu koje dolazi, pogotovo imajući u vidu krizu Zapada.

Ivan Vujačić

Sa konstatacijom da je ruski uticaj u Srbiji sekundaran, nije se složio profesor Vujačić: "Smatram da nijedna država nema uticaj u Srbiji kao Rusija. I to je očigledno od 2008. godine naovamo. Svaki put kad se sastavlja vlada, ide se na konsultacije u Moskvu. Prošli put smo dobili i zvaničnu izjavu predsednika Putina koji je rekao da bi bilo dobro da neki ljudi koji su za bliske odnose sa Ruskom Federacijom budu u Vladi. Drvlje i kamenje je bačeno na Anu Brnabić kada je rekla da bismo u potencijalnom izboru između EU i Rusije odabrali EU. Išla je, potom, ruskom ambasadoru na noge da mu pokazuje transkript šta je rekla Blumbergu. A kada je naš ministar spoljnih poslova Ivica Dačić rekao da Srbija u potencijalnom izboru između Rusije ili EU bira Rusiju, to je ostalo bez reakcije. Prema tome, zemlja sa ubedljivo najviše uticaja u Srbiji jeste Ruska Federacija. Zbog toga što je napravljen narativ u kome su oni naša večita braća sa kojima smo u bliskim odnosima šeststo godina. I onda, ne bi trebalo da nas čudi što je Putin najpopularniji političar u Srbiji", zaključio je profesor Vujačić.

Vuk Jeremić je potom odgovorio da možda postoji takva percepcija u javnosti, ali se ne slaže da su vlade pravljene u Moskvi. Smatra da je bilo više uticaja na nekim drugim mestima u trenucima kada su se formirale vlade, naročito kad je došlo do promene vlasti 2012. godine. "Rusija jeste globalna supersila koja i dalje može da utiče na dešavanja. Možda ne na način da određeni geopolitički proces odvede u pravcu koji bi ona htela, ali može da ‘digne ručnu’ ili ‘pokvari priču’ bilo gde pa čak i na mestu gde postoji izuzetno veliki interes nekih drugih sila", kaže on. Navodi primer Sirije iz 2012. godine kada je postojao jasan interes Zapada da dođe do promene Asadovog režima. Smatra da je Rusija sa dosta malom investicijom u vojnom smislu odlučila da promeni situaciju i da je isto tako na Balkanu. Jeremić ne misli da Rusija može da pruži alternativu integratitivnim procesima Zapadnog Balkana u EU, ali da može da utiče pozitivno ili konstruktivno na trajektoriju Srbije.

SILA I VELESILE: Filip Švarm je naveo da je Barak Obama rekao da Rusija jeste regionalna sila za razliku od SSSR koji je bio jedna od dve globalne velesile.

Profesor Vujačić se složio sa mišljenjem bivšeg predsednika SAD: "Ukoliko isključimo nuklearno oružje, koje dolazi u potencijalnu upotrebu tek u onim krajnjim situacijama, može se videti da su raspad SSSR, ekonomska kriza i mnoge druge stvari uticali bitno da se smanji uticaj Rusije u svetskim razmerama. Na primer, italijanska ekonomija je veća od ruske ekonomije. Ruska ekonomija zavisi od cene nafte i vrlo je nestabilna, što se pokazalo i posle Ukrajinske krize. Tehnološka superiornost i razvoj novih tehnologija ne krasi širok front ruske ekonomije. Tako da, ako hoćete da budete supersila, morate da projektujete svoju moć ne samo kroz potencijalno nuklearno uništenje, nego kroz ekonomiju koja onda može da izdržava vojsku.

Na drugoj strani, Vujačić je naveo primer Kine za koju smatra da još uvek nije supersila, ali da je na putu da to postane. Ona prerasta iz regionalne u potencijalnu supersilu. Status supersile zavisi od snage ekonomije, tehnološke superiornosti i vojne moći.

O ruskim interesima u Srbiji profesor Janković je podsetio da ne treba zaboraviti da su Rusi slovenskog porekla kao i Srbi, te i da se ne sme izostaviti verska komponenta: "Ta vezanost je vrlo stara i to nije nešto što treba ignorisati danas. Putinova popularnost u Srbiji danas nije slučajna. Naravno da je u istoriji bilo situacija gde smo mi bili ruska moneta za potkusurivanje, počevši od Prvog srpskog ustanka, a posebno pri zaključivanju Sanstefanskog sporazuma. Ali, bilo je i trenutaka kada su stali na našu stranu i to je nešto što živi u svesti naraštaja i nešto što se prenosi s kolena na koleno, naročito ulazak u Prvi svetski rat sa cenom koju su platili. Meni se čini da taj ruski uticaj kod nas može biti samo veći i da je on u zavisnosti od raspleta kosovske situacije, a taj rasplet se neumitno bliži, i samim tim će ruski uticaj još porasti. I da će, ako bi ovde došlo do neke ozbiljne krize, taj faktor igrati nemalu ulogu", zaključio je Janković.

PRAVI LIDER: Profesor Dejan Jović je naveo da popularnost koju Putin ima u Srbiji ne postoji na celom Zapadnom Balkanu, kao ni skeptičnost prema Evropskoj uniji. On kaže da su u albanskom delu Zapadnog Balkana sasvim drugi trendovi i smatra da je to potpuno razumljivo uzevši u obzir iskustvo iz devedesetih godina. Različite su uloge koje su Zapad i Rusija imali devedesetih godina. Ali popularnost koju Putin ima u Srbiji postoji i u drugim zemljama.

"Kada pitate građane Grčke, koja je i u NATO-u i u EU, ko su najveći prijatelji Grčke, oni vam kažu Rusija i Srbija – dve zemlje koje nisu ni u EU ni u NATO-u", kaže Jović. "Ali kada ih pitate ko su im najveći protivnici, odgovori su Turska i na drugom mjestu Njemačka ili SAD. To je paradoksalno. Međutim, vanjska politika se ne vodi ispitivanjem javnog mnjenja. Mislim da je vrlo opasno da se u takvim ozbiljnim pitanjima pita narod. Isti je slučaj bio sa referendumima 1990. godine u Jugoslaviji kada su ti referendumi vodili u rat, a ne u mir: da se narod pitao, ne samo da nikad ne bi bilo Dejtona, kao što ni Vens-Ovenov plan nije mogao biti sproveden; da se narod pitao, možda bismo još ratovali; da se narod pitao u Hrvatskoj na referendumu, zemlja nikada ne bi ušla u EU... A veliko je pitanje odnosa javnog mnjenja koje je proputinovsko i političke elite koja ipak vodi drukčiju politiku. Recimo, kada bismo malo pogledali šire, vidjeli bismo i proputinovsko raspoloženje, čak i simpatije prema na primjer Orbanu kod nekih političara."

Jović je dodao i da je u današnjem svetu popularno biti snažan lider: "Što ste čvršći lider, lakše osvajate izbore. To, svakako, ima neke veze i sa manipulacijom na tim izborima i time što sprečavate protukandidate da se na njima ozbiljno pojave. Erdogan, koji ima protukandidata u zatvoru, pobijedio je na izborima. Čini mi se da je došlo vrijeme u kojem veliki dio javnosti zapravo i želi jednog čvrstog lidera koji će biti dvadeset i više godina na vlasti. Putin je od 2000. do danas praktički već osamnaest godina na vlasti."

U demokratskom svetu, kaže Jović, ako postoje snažni lideri pojave se i komplikacije sa institucijama. Predsjednik nešto obeća pa ne može ostvariti jer postoji vlada, pa postoji ustavni sud i tako dalje. Kao suprotan primer on navodi Crnu Goru, u kojoj postoji jedan lider već jako dugo i ne postoji raspoloženje da se on ukloni.

"Mi se nekada zavaravamo ovom demokratskom retorikom da ljudi žele promjene, reforme, da žele odlučivati u politici. Moj je dojam, zapravo, da najveći broj ljudi bježi od odlučivanja u svakodnevnom životu, a onda i u politici", zaključio je Jović i naveo da postoje još dva razloga koja utiču na Putinovu popularnost. Jedan je kako ga ljudi vide, odnosno kako ga mediji predstavljaju.

"Imidž Zapada, imidž Rusije, kao i drugih zemalja, u velikoj je mjeri konstrukt", kaže Jović. "Mnogi nikada nisu ni bili tamo, ali imaju vrlo jasnu sliku i o Rusiji i o Zapadu. Znači, mi možda živimo u svijetu konstrukta, u svetu imidža, a ne činjenica. Najčešći imidž Rusije je da je to zemlja koja se odupire zapadnoj hegemoniji. Dakle, jedan razlog popularnosti Putina kod nas je taj što ga mi percipiramo kao neku vrstu alternative Zapadu i to u svijetu koji je 1989. proglasio da više nema drugog puta od pristupanja Evropskoj uniji. Morate se, dakle, reformirati da ličite na Zapad. A tu uvijek djeluje instinktivni otpor jer ideja koja nema alternativu je nespojiva sa obećanjem slobode. Nije moguće živjeti u slobodnom svijetu ako tvrdite da nema alternative. Ljudi traže alternativu i zato pribjegavaju Putinu", objašnjava Jović.

On je zaključio i da će se povećati uticaj Rusije na Zapadni Balkan, ali i Turske, dok će velika uloga SAD biti sve suprotnija poziciji EU. Vašington i London više nisu isto što i Brisel, pa će delovati samostalno na Zapadni Balkan. "Ali, razlog zbog kojeg je to moguće je samo u tome što EU i dalje vodi politiku iz devedesetih, a ne politiku iz dvijetisućedesetih kakvu bi trebalo voditi, i oklijeva sa brzim prijemom zemalja Zapadnog Balkana. Da EU postupa pametnije, vodila bi se politikom: proširi se tamo gdje možeš i kad možeš, dok još uvijek možeš. Međutim, ona stavlja nove barijere i uvjete koje ove zemlje ne mogu više ispuniti i time otvara prostor svima drugima da se uključe u politiku na Zapadnom Balkanu. Snaga Rusije proizlazi iz slabosti i oklijevanja Zapada da odmah sada primi ove zemlje u svoje strukture", kaže Jović.

RUSKIM MIG-ovima NA RUSIJU: Švarm je istakao da režimski mediji u Srbiji potenciraju Putinovu popularnost, a još više nabavku naoružanja iz Rusije, dok s druge strane Vojska Srbije ima mnogo više vežbi sa NATO-om. Profesor Vujačić objašnjava da postoje dva dodatna razloga za podršku Putinu: prvo je bombardovanje od strane NATO-a, a drugo je podrška SAD unilateralnoj deklaraciji nezavisnosti Kosova. U Srbiji su političke elite deklarativno okrenute ka Briselu, a sa druge strane veliki deo biračkog tela je ušao u narativ o velikom bratstvu sa Rusima koji će braniti Srbe. Po Vujačićevom mišljenju, tako se pravi unutrašnja ravnoteža: "Priča se ‘nabavićemo MiG-ove od Rusije’ uprkos pitanju: ako nam je orijentacija da idemo ka Briselu, gde će se koristiti te rakete? Pa nećemo valjda obarati ruske MiG-ove sa ruskim raketama? Ja to vidim kao guranje prsta u oko Zapadu. Nije loše što nabavljamo rusko naoružanje, bilo bi dobro da se to radi na jedan smislen način. S druge strane, izgradili smo odnose sa NATO-om i dosta veliki broj vežbi Vojska Srbije radi sa njima. I stalno pokušavamo da pokažemo taj neki balans i nastavak neke ‘titoističke politike’."

PRETEND AND EXTEND: Građani zemalja Zapadnog Balkana nisu više tako zainteresovani za put ka EU, smatra Jeremić. On dodaje da je zaista teško braniti taj evropski put: "Ako verujete u evropske vrednosti i da je to put koji može da donese samo progres, postavlja se pitanje kako ga možete braniti u situaciji kada ključni lideri Evrope ne samo da imaju razumevanja za ovo što se dešava u Srbiji, nego svesrdno to podržavaju. Kada dođe Donald Tusk i kaže: ‘Vučić je moja srodna duša’, i praktično izrecituje jedan polusonet o njemu na srpskom, čovek zaista ostane bez teksta ako želi da nastavi da se zalaže za jednu vrstu uređenja koje je drastično drugačije od ovog što mi imamo sada."

Vuk Jeremić

Jeremić je ukazao i da je slučaj Nemačke dosta markantan kada je reč o podršci stabilokratiji u Srbiji. "I zaista, svaki put kad pričate sa nemačkim predstavnicima, oni kažu: Vučić obezbeđuje stabilnost. Ja lično ne mislim da je dugoročna stabilnost nešto što će se ostvariti ovakvim upravljanjem domaćim resursima. Juče sam rekao nešto zbog čega nekima nije bilo drago, ali ponoviću: i Fransisko Franko je držao stabilnost u Španiji, ali nije bio dragi gost svaka tri meseca kod Konrada Adenauera i kod Vilija Branta. U tome je razlika u odnosu na ono kako se danas neki evropski lideri ponašaju prema stabilokratiji i nosiocima stabilokratije. Dakle, ima mnogo razloga zbog čega je taj ‘evropski put’, ne samo Srbije, već i ostatka Zapadnog Balkana, usporen. A to sve stvara jednu vrstu geopolitičkog vakuuma u kome će biti sve više apetita eksternih aktera da se nametnu. A Rusiji i Turskoj to svakako nije strano, s obzirom da stotinama godina na ovom prostoru to rade."

Vladeta Janković

Kada je reč o evropskim integracijama, profesor Janković je bio krajnje jasan: "Mislim da Srbija nikad neće ući u EU. Tačka. NATO je tu sporedan. Mi prosto nemamo šanse da uđemo u EU jer nas EU neće. Činjenica da EU prosto neće da primi zemlje Zapadnog Balkana dolazi otud što EU nije više ono što je nekada bila i što je mogla biti. Cela ta ideja je bila sjajna i dugo su ljudi imali razloga da u to veruju. Ali, moje je uverenje da su za ovakvo stanje stvari pre svega odgovorne SAD. Da SAD nisu stalno svoje interese sprovodile preko EU, a posebno preko Velike Britanije – npr. interes SAD je bio otcepljenje Kosova, a ne interes EU – to je možda moglo da funkcioniše. Kako sada stvari stoje, oni nas jednostavno neće. Ušli mi u NATO ili ne, oni nas neće. A svakako da nećemo ući. Jer to je protivno ne nekom političkom delovanju, nego je protivno zdravom razumu. Jedna nacija koja je bombardovana, koja je opljačkana za petnaest odsto teritorije, koja je bila izložena i još uvek je izložena strahovitom medijskom ponižavanju, ne može da bude za one koji je ponižavaju, pljačkaju, vređaju, i koji, politički govoreći, njome brišu patos."

Profesor Vujačić se delimično slaže sa rečenim, najpre po pitanju NATO-a i tvrdnje da više nije preterano relevantan pre svega zbog bombardovanja Srbije: "Dosta se mehanički raspravlja o tome koje su zemlje Istočne Evrope ušle prvo u NATO pa u EU, ali nemojmo zaboraviti da te zemlje nisu bile bombardovane od strane NATO-a. Drugo – te su zemlje lobirale izuzetno snažno da uđu u NATO jer su imale iskustva sa SSSR, pa su htele da stanu pod nečiji drugi kišobran. Kod nas to neće biti slučaj zbog opšteg raspoloženja koje je svima poznato. Tako da niko ni ne gura Srbiju da uđe u NATO. To je kod nas suštinski irelevantna tema, o njemu ovde pričaju ili oni koji vrše NATO propagandu ili oni koji vrše anti-NATO propagandu", sumira Vujačić.

Profesor Vujačić se nadovezao i na rečeno o problemu ulaska u EU. On objašnjava da su zemlje Zapadnog Balkana ostavljene u nekom limbu, upravo zato što su se opredelile da uđu u EU koja ima svoje probleme i zatvora se. Po Vujačićevom mišljenju, Istočna Evropa u stvari nikada nije ni bila prava Evropa u smislu u kojem se obično percipira Evropa. On objašnjava da će doći do "povlačenja ručne" i onda će ove zemlje videti gde su.

"Pravo pitanje je da li mi stvarno tamo hoćemo ili nećemo", kaže Vujačić. "Ne govorim o narodu, nego o političkoj eliti. Tako da mi tu ulazimo u jedan začarani krug, kako je to Varufakis nazvao: pretend and extend – pretvaramo se i prolongiramo. Mi se pravimo da se reformišemo, oni se prave da nam veruju i pomeraju datum. I na kraju to zamara pre svega ljude koji su proevropski orijentisani."

Profesor Jović kaže da nije bio za ulazak Hrvatske u NATO i smatra da je to nefunkcionalna organizacija, jer je kosovski rat pokazao sve njegove slabosti – političke razlike su bile prevelike. Po njegovom mišljenju, to će se samo produbljivati. Jović kaže i da su tri najveće vojske NATO-a – američka, turska i britanska – vrlo oprezne, gotovo skeptične prema konceptu EU i da uopšte nisu usklađene sa evropskom politikom, niti će to biti u budućnosti. Po njemu, budućnost NATO-a je neizvesna, ali ne misli da će on nestati, i dodaje da će biti sve više unilateralnih akcija moćnih vojski, pre svega SAD.

KOSOVO JE PITANJE "SRCA" EVROPE: "Moramo biti i samokritični", kaže Jović. "Vrlo je lako reći ‘oni su nas bombardovali i upropastili’. Znate, moglo bi se interpretirati i drugačije. A to je da smo mi, ne mislim tu samo na Srbiju nego na čitav jugoslavenski prostor, bili prvi koji su opalili šamarčinu Sjedinjenim Državama. I to u momentu kada su oni bili na apsolutnom vrhuncu svoje snage. Svi se dobro sjećamo Džejmsa Bejkera koji je pokušao ovdje da uspostavi mir i napravi kompromis. I šta smo mi rekli na to? Istočni dio Jugoslavije je rekao ‘mi smo čuli prvi dio rečenice’, zapadni je rekao ‘mi smo čuli drugi deo rečenice’. A svi zajedno: ‘ko ste vi da nama govorite šta ćemo mi raditi u našoj zemlji? Mi ćemo raditi šta mi hoćemo, a vi ćete slijediti.’ Također, Voren Cimerman nam je pokazao kako smo se odnosili prema SAD na vrhuncu moći kada su upozoravali na kršenje ljudskih prava na Kosovu – predsjednik Srbije nije htio nikoga da primi, nije htio ni da čuje za to. Jedan od razloga što su NATO i Amerika uopšte ostali u Evropi nakon kraja Hladnog rata bili smo mi. Mi smo im otvorili vrata Sjedinjenim Državama u Evropi svojim ludostima i međusobnim ratovima. I to nasuprot Evropi. Sjetite se rečenice Žaka Posa tokom slovenačkog rata, kada je rekao: ‘Ovo je momenat za Evropu, a ne za Ameriku.’ I krenuo je da rješava problem. Ali, nakon četiri godine, Amerikanci su rekli: ‘Čekaj, vi niste mogli da riješite problem za četiri godine, sada ćemo mi.’ Kosovo u tom smislu dijeli Evropu, ne dijeli samo Srbiju. Jer su Amerikanci zbog Kosova ostali u Evropi. Kosovo je, dakle, na neki način pitanje ‘srca Evrope’, a ne samo ‘srca Srbije’", rekao je Jović.

ZAGREVANJE NOVOG HLADNOG RATA: Sa prethodnim izlaganjem nije se složio profesor Janković: "Duboko se ne slažem sa analizom profesora Jovića naših grešaka i američkih nastojanja. Iz ovoga što je on rekao reklo bi se da smo mi odbili razuman predlog nekoga ko teži miru i demokratskim vrednostima – u ovom slučaju u liku Bejkera. Ja sasvim drugačije gledam na to da smo sami sebi zakuvali čorbu i da su se SAD borile za ljudska prava jer imam u vidu sve ono što se dešavalo ne samo u Avganistanu nego i na Bliskom istoku, pa i u Libiji... Da li je to bilo zbog ljudskih prava? Ili su možda Libijci, Sirijci, Avganistanci među sobom bili toliko zavađeni ili zaslepljeni nacionalizmom da bi izazvali intervenciju i mešanje u unutrašnje stvari?"

Vuk Jeremić se složio da Srbija neće skoro postati ravnopravna članica, ali ne i da se to nikad neće desiti. "Kada francuski predsednik održi govor u Evropskom parlamentu i kaže: ‘Neće više biti novih članova dok se ne završe evropske reforme’, pitanje je da li bismo mogli da se usaglasimo oko toga šta su uopšte evropske reforme. Mislim da ćemo videti već za dva dana, voleo bih da grešim, posle istorijskog sporazuma Grčke i Makedonije slediće jedno hladno ‘ne’ Makedoniji za otvaranje pregovora. Za sad nema ništa od ulaska u EU. Ali, ja se ne bih kladio u to da nećemo ući u NATO. I Crna Gora je ušla u NATO bez podrške građana. Pitanje je kakvu vrstu vlasti budemo imali. Mislim da je mnogo veći otpor u Srbiji protiv de facto priznavanja kosovske nezavisnosti, odnosno pravljenja mesta za ‘stolicu’ Kosova u UN, nego za ulazak u NATO. Ali ja se ne bih kladio da naše rukovodstvo nije spremno na takvu vrstu koraka – bez obzira što ogromna većina građana ove zemlje misli da to ne treba raditi, bez obzira što bi to za nas bilo pogubno."

POLOŽAJ SRBIJE DANASLIMB, HAOS, ANARHIJA: Profesor Ivan Vujačić kaže da Srbija danas jeste na neki način između Istoka i Zapada. Ali po njegovom mišljenju to nije onaj način sa početka razgovora Pokreta nesvrstanih. Po njegovim rečima, Evropa je na "dugom štapu". Ne postoji nikakav ozbiljan način da se Srbija prisajedini nekim ruskim integracijama koje postoje na Istoku. I, sa druge strane, Vujačić ističe da postoji jedna američka politika po "autopilotu" u smislu stabilnosti: "Kosovo, Bosna, nemojte praviti nove probleme i puno sreće na evropskom putu. Tako da smo u suštini nigde. E sad, da li ćemo ‘nikad’, to ne znam. Jer, ‘nikad’ u politici je deset godina."

I profesor Vladeta Janković se uglavnom slaže da Srbija "nije nigde". Po njegovom mišljenju, to nije najgore što može da se desi. On ističe da ostati u toj sredini podrazumeva jednu vrstu nesvrstanosti, ali nimalo sličnu onoj iz Titovih vremena. On veruje da ostajanje izvan EU i izvan NATO-a ne bi značilo katastrofu za Srbiju zbog moći kapitala i finansijskih interesa: "Kako bismo do toga mogli doći? Pa, odbijanjem da se potpiše ono što će Vučić vrlo verovatno uraditi, nažalost. Govorim o Pravno-obavezujućem sporazumu sa Kosovom. Bolje je ostajanje u stanju zamrznutog konflikta, koliko god to bilo nepopularno."

Vuk Jeremić smatra da će Srbija i zemlje Zapadnog Balkana ostati predvorje EU, ali to ne znači predvorje Evrope – zavisi kako će se zemlje Zapadnog Balkana opredeliti da same sebe urede. Jeremić kaže da predvorje EU može biti Evropa, a može biti i nešto drugo: "Ja mislim da bi bilo dobro kada bi to bila Evropa. Treba prestati sa gajenjem iluzija da će stupanje u EU biti moguće u nekom kratkom roku. Ali, to ne treba da znači neko okretanje leđa Evropskoj uniji. Ne mislim da treba prekidati proces pristupanja EU. On može biti dosta dobar orijentir na koji način treba reformisati društvo. Pogotovo je važno ekonomsko povezivanje između zemalja. O tome treba da razmišljaju rukovodstva država Zapadnog Balkana."

Profesor Dejan Jović ističe jedan paradoks: "Meni se čini da bi šanse za ulazak u EU i NATO bile veće kada bi ovdje bila veća ruska prisutnost. To bi bilo viđeno kao neka vrsta prijetnje evropskom projektu i možda bi približilo neke zemlje Zapadnog Balkana ka EU. Ali, mislim da je pametno s pozicije samih lidera zemalja Zapadnog Balkana razmisliti o alternativi, a s ciljem dugoročnog očuvanja mira na Balkanu. Prilično sam uvjeren da se mir može očuvati na više načina, a ne samo na način da sve zemlje Zapadnog Balkana moraju postati članice EU. Moguće je, recimo, uspostavljanjem približne ravnoteže snaga, s jedne strane u odnosima unutar regiona i s druge u uticaju vanjskih aktera. Mir u Bosni moguće je potpuno jednako garantirati ravnotežom snaga ili konstruktivnom saradnjom Ankare, Vašingtona, Moskve i Berlina, kao i članstvom Bosne u EU. Moguće je i jedno i drugo. Pa, ako nema ulaska u EU, možemo probati da li je moguće postići ovu drugu varijantu. Ako nema nijedne garancija, ni EU ni ravnoteže snaga, onda se nalazimo u jednom limbu, u jednom kaosu i anarhiji."


 

Saks – Srbija bi trebalo da bude ponosna na Jeremića

Džefri Saks je na panelu "Geopolitika konfuzije: Koliko će trajati", koju je organizovao Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), čiji je predsednik Vuk Jeremić, zajedno sa časopisom VREME, rekao da se oduvek protivio bombardovanjima i promenama režima u drugim državama kao sredstvima američke spoljne politike, a da su mu se dopadale diplomate poput Jeremića. "Diplomatija je način na koji odrasli rešavaju probleme, dok bombardovanje liči na dečije igralište, s tim što se ubijaju ljudi umesto čarki u pesku. To je velika razlika između sile i diplomatije", rekao je Saks. Profesor Univerziteta Kolumbija koji je proglašen za jednog od najvećih živih ekonomista, rekao je da bi Srbija trebalo da bude ponosna na Jeremića i njegovo predsedavanje Generalnom skupštinom UN. "Uprkos svim problemima Ujedinjenih nacija, to je najbolji način da preživimo na planeti, a Jeremić je uradio veliki posao", rekao je Saks.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net