foto: marija janković

Intervju – Božo Prelević >

Mafijašenje države

Kada preuzmete vlast, onda garantujete da možete da obezbedite osnovna ljudska prava. Ako vam se svaki dan dešavaju ubistva, onda vi niste nikakav garant mojih osnovnih prava da mogu bezbedno da šetam ulicom ili da mi nećete dići kola u vazduh. Ne zaboravite, sve što se tako javno dešava, bilo na ulici bilo u medijima, ostavlja sliku i pečat moći države

Crnim hronikama, sačekušama, ubistvima, kao nekad devedesetih, otpočinju dnevne vesti skoro svakog dana, a o produženoj ruci mafije više se ne govori sa zadrškom. Jaki uticaji kriminalaca sve su vidljiviji, bilo da je sport u pitanju, bilo mediji, policija, pravosuđe... O tome ko u srpskom društvu vodi glavnu reč, mafija ili država, šta se dešava na ulicama, ko je protiv koga, kada i zašto policija ćuti, razgovaramo sa advokatom i nekadašnjim ministrom policije Božom Prelevićem.

"VREME": U seriji mafijaških obračuna na ulicama Beograda, najveći šok građana izazvalo je ubistvo ispred "Franša", na prometnom mestu i usred dana. Da li nas taj slučaj uvodi u stanje opšte nesigurnosti i koja se poruka time šalje?

BOŽO PRELEVIĆ: Kao prvo, mora se znati da svakog dana u Srbiji stradaju desetine ljudi od mafije. Jer, desetine ljudi će postati novi konzumenti narkotika, desetine ljudi će biti uključeni u neke "vojske narko kurira ", odjedanput će imati brza kola, oružje, neku grupu iza sebe. Za jednog socijalnog luzera koji po ceo dan diže tegove u teretani veoma je važno da postane deo neke grupe, da iza njega neko stane. Zato oni da bi postojali, moraju da se udruže. Svaki dan imate širenje takvih grupa, Partizana, Zvezde, Rada, Škaljara, Kavača i, ako počnete da analizirate njihov socijalni status, videćete kako naglo dolaze do nekog novca, postaju značajni, kreću sa nekim poslovima kao što je uterivanje dugova i slično. Za normalan život vi ste kao društvo ili roditelji u tom trenutku to dete izgubili.

Što se tiče zastrašujućih manifestacija, pogotovo eksplozivom ispod kola, njima želi da se unese paranoja kod suparničkog klana kako bi se oni faktički naterali da promene stranu. Sve one koji su još živi, oberučke će prihvatiti u svoju "vojsku". I poručuju im: dok to ne učinite, vi nigde niste sigurni.

Na isti način, da nigde nisu sigurni, to preteći deluje i na građane. Poručuje li se time nešto i državi?

Mafija nema razloga da poručuje građanima da nisu sigurni. Evo zašto ona pazi da nema kolateralne štete i drugih poginulih: zato što bi se onda postavilo pitanje za tu političku vlast o njenoj objektivnoj odgovornosti za to što se desilo. Pogledajte samo kako se manipuliše informacijama: kaže se, na primer, "ubijen je narko-diler odranije poznat policiji". Time se, zapravo, sugeriše javnosti da pomisli – pa neka je ubijen ako je narko-diler, bolje da ima jedan manje. Ali, nisu rekli "ubijen je narko-diler, koga je ubio drugi narko-diler i koji će preuzeti njegovu mrežu". Priznaćete, to ne zvuči preterano optimistično.

Kada preuzmete vlast, onda garantujete da možete da obezbedite osnovna ljudska prava. Ako vam se svaki dan dešavaju ubistva, onda vi niste nikakav garant mojih osnovnih prava da mogu bezbedno da šetam ulicom ili da mi nećete dići kola u vazduh. Ne zaboravite, sve što se tako javno dešava, bilo na ulici bilo u medijima, ostavlja sliku i pečat moći države. Država bi stoga morala da se potrudi, zbog sopstvenih interesa, da na svaki mogući način krene u rat protiv mafije, koja ne samo što truje našu decu, ne samo što ih regrutuje, nego što ugrožava njihovo osnovno pravo, a to je pravo na život.

Na ulicama Beograda uveliko se vodi kotorski rat mafijaških klanova, "škaljara" i "kavača". Može li se on zaustaviti i kakav je odgovor naše države?

Naš najveći problem je što se deo te osvete odigrava u Srbiji i što se za njihove ciljeve regrutuju deca, i iz Srbije i iz Bosne. U ovom mafijaškom ratu ne ubijaju se čelni ljudi, alfa mužjaci ili "kumovi", ubijaju se samo "vojnici".

Klanovi su već rekli da neće stati s ratom, osveta je jak motiv. Stradalo je već više od 30 ljudi. Pritom, oni imaju neograničene resurse para i neograničene resurse klinaca iz teretana koji su željni adrenalina, željni da dobiju kola, pištolj, da budu važni, da budu deo neke grupe i kao takvi su lak plen. Države, ni Crna Gora ni Srbija neće smeti adekvatno kroz institucije da na to reaguju, iako imaju raznih mogućnosti. Srbija, na primer, može te ljude da isporuči Crnoj Gori, može da im sudi... Ali mislim da oni predstavljaju ozbiljnu opasnost za vlast, i srpsku i crnogorsku. Veliko je pitanje da li bi vlasti smele frontalno da udare na njih.

A i vrlo je zanimljivo to što su ovi koji su već izginuli u tom "ratu" ili presretači Vučićeve kolone ili su hapšeni zato što su ga tajno pratili. To bi moglo da govori dve stvari: ili je reč o osveti među klanovima ili su ti ljudi bili i ozbiljna opasnost za Vučića.

U kojoj meri su izvršioci krivičnih dela ovde uopšte dostupni pravdi?

Taj procenat je zastrašujuće mali, ispod 20 odsto. Reći ću i jedan podatak koji je iz evropske statistike, a to je da je više od 30 odsto samoubistava zapravo samo fingirano ubistvo. Postoje takva "samoubistva" koja se rade, recimo, predoziranjem ili raznim drugim tajnim načinima, ne mora sve da bude dizanje džipa u vazduh.

Najsvežiji primer, policiji se dojavi gde se nalazi droga, recimo, u kontejneru sa bananama. I svaka ozbiljna kriminalistička policija bi onda stavila odašiljač u tu drogu i videla kod koga će da završi. Ali, ako se vi dogovorite s onim čija je droga, a zbog onih koji su vam dojavili spolja ne možete da je pustite, vi ćete praćenje da prekinete u trenutku kad nema preuzimaoca i da to od njega naplatite. Otkrivanje učinilaca košta mafiju, neotkrivanje učinilaca košta državu, ali na tome neko fantastično zarađuje. Taj čiji je tovar platiće takav gest ogromnim sumama novca.

Uzmemo li, dalje, kao primer slučaj u vezi s hotelom "Prestiž", videćemo da kad god policija krene da izvrši pravosudnu odluku, ona to ne može da učini. Te sekunde policija kaže: mi nismo u stanju da obezbedimo vladavinu prava. Te sekunde ona kaže da postoje neki ljudi u odnosu na koje pravosudne presude ne mogu da se izvrše. Pogledajte samo koliki broj postupaka je imao bivši vlasnik hotela "Prestiž", koji se svaki put penje na krov kad dođe policija, i videćete protiv koga to država ne može da izvrši presudu.

Možete li detaljnije?

Radi se o Bojanu Radovanoviću, čoveku koji ima više od 18 optužnica, koji je pritom na slobodi i koji je prihvatio meni neshvatljivu saradnju sa državom. Njegovi sudski postupci stoje, a iza njega je veliki broj oštećenih. Vrlo često su to banke, a na prvom mestu država. To je čovek koji je javno priznao da je oštetio državu za milione evra. Za razliku od njega, prema kome nije moguće izvršiti presudu, na drugoj strani su jadnici kojima je neko na prevaru prodao njihov stan zato što ga nisu uknjižili i oni će biti izbačeni na ulicu. Skupiće se tu neki stanari i reći će da to nije pravedno, ali ne, u tom slučaju policija će da postoji. Kada policija postoji samo za ove koji su nedužni, onda tu leži ozbiljan problem.

Šta je ključ uspeha Đulijanijevog modela?

Bivši gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani napravio je fantastičan model kako se jedan grad brani od mafije i taj model se izučava na svim policijskim akademijama sveta. Ključna stvar je borba protiv korumpiranih policajaca i korumpiranog državnog aparata. Primenom tog modela, za šest godina kriminal je u Njujorku smanjen 60 odsto. Dakle, postoji model kojim se to da rešiti, ali nisam siguran da je ovde samo u pitanju neznanje, već i namera. Ovde su i dalje razmere mafijašenja države, i u slučaju Srbije a i zemalja regiona, zastrašujuće. Ogroman broj ljudi će se zbog toga iseliti, u ogroman broj ljudi će ući doza straha i postaće dobar plen za ove što vladaju strahom. Interesantna je i činjenica da se sa Kosova ne iseljavaju samo Srbi, nego masovno i Albanci, koji takođe ne mogu da žive od tamošnjih kriminalnih grupa.

Međutim, nije ovde samo mafija zastrašujući problem. Mi kao društvo ubrzano propadamo, pa pogledajte samo ovu količinu poniznosti i poltronstva. Kao neko ko je svedok Titovog vremena, gledao sam kako su poltroni tada prolazili, svedoci smo toga istog i u vreme Miloševića. Pa onda obrt. Na primer, poltroni koji su napadali sve što se protivilo Miloševićevom razarajućem režimu odjednom su postajali dopisnici CNN-a. Na neki način, mi gajimo poltrone, samo što su ovi današnji prevazišli sve što je Srbija do sada videla. Ovo u ovakvom endemskom obliku nigde više ne postoji u Evropi, možda jedino u Turskoj. Tvrdim, na osnovu svih svojih kontakata, da na prostorima bivše Jugoslavije takva snishodljivost, takvo poltronstvo, takvi napadi na sve, na Crkvu, Akademiju, na bilo koga, uz korišćenje svih sredstava sile, novinara ili ovih što čitaju isti tekst u parlamentu – ne postoji. Pritom, ako hoćete ovde da funkcionišete, možete jedino ako ste u vladajućoj stranci. A pravila vladajuće stranke su takva da svi iz vladajuće koalicije moraju da hvale predsednika vladajuće stranke. Ne sećam se ni da je Mira toliko hvalila Slobu. Za jedne je on Ronaldo ili Mesi, za druge je sam bog s neba, stalno čujemo "biće kako on kaže", "šta on odluči", "kako on odluči". Neki ozbiljni istoričari smatraju da ovo što se sada događa u Srbiji nije postojalo u celoj njenoj istoriji. Slutim da će ponovo uz cvetanje mafija i korupcije desničari opet potpisati kakvu kapitulaciju, a onda će neki da nam se javljaju iz inostranstva.

"Kako on odluči" važi i u pravosuđu?

Krajem prošle godine stigle su strahovite kritike na račun sudija, pri čemu se posebno isticao gradonačelnik Novog Sada Vučević, a u vezi sa sudijskom odlukom u jednom predmetu Specijalnog suda. Direktno je prozvano Veće, za mafijaške, tajkunske pare, za kriminalan rad i iz toga se moglo videti da veliki vođa ima problem i sa sudskim odlukama. Paralelno s tim išao je i napad na Društvo sudija i sudije u celini koje bi da sude "kako one hoće", a ne kako lepo vođa kaže. Jer, ko zna ako vođa ne zna. On može da menja i ustavne garancije nezavisnog sudstva preko noći. Juče je Venecijanska komisija potvrdila stav struke u Srbiji, ali toga nema u državnim tabloidima.

Takođe, izgovorena je rečenica koju verovatno više od dve hiljade godina niko nije izgovorio ni u jednoj ozbiljnoj zemlji, a ovi su je redom izgovarali: "Oni bi hteli da sude kako oni hoće". I to je govorio čovek iz Ministarstva pravde. Ne, nego bi trebalo da sude kako ti hoćeš. Oni bi hteli da i sud sudi kako oni hoće, jer policija radi kako oni hoće, jer DB radi kako oni hoće. I tu dolazimo do uzroka svih napada na tužilaštvo, sud, medije, do napada na sve institucije koje, u stvari, suštinski štite osnovna ljudska prava građana od njega i njih.

Idući tim putem, hoćemo li ikad zatvoriti sva otvorena poglavlja i idemo li uopšte ka EU?

Na osnovu svakog monitoringa EU tačno se zna šta treba da se uradi da bi se tamo ušlo, ali to se, izgleda, ovde ne želi. I to zato što je ova sada faza, kada ste tek krenuli ka EU, bogomdana. Pa kada iz EU kažu "ne možete sedeti na četiri stolice", odavde odgovore "važi, ali sedećemo na četiri stolice". Kad im kažu "oslobodite medije", oni odgovore "dobro, ali nećemo osloboditi medije". Kad im kažu "morate da postavite sistem pravosuđa i vladavine prava", oni odgovore "u redu, ali nećemo to da uradimo". Jer to bi značilo okončanje tranzicionog postupka ka EU, a kada uđete u EU sve što sada radite više neće biti dozvoljeno. Ovo je faza prvobitne akumulacije kapitala i mi nikako da izađemo iz nje duže od 30 godina. U toj fazi nijedna zemlja nije bila toliko dugo, osim Turske. Otvorili smo osam od 35 poglavlja. Toliko o napretku.

U kojoj smo fazi, odnosno kojim intenzitetom država danas sprovodi akcije protiv mafije i koliko su one uspešne?

Vrlo slabo. Uhapsili su jednog policajca s narkoticima i svaka čast na tome, ali to nije dovoljno. Bilo je i akcija u vezi s kockarnicama koje nisu bile neuspešne, ali opet su se našli ljudi iz države kojima to nije odgovaralo. Uvek treba imati u vidu da nema nelegalne radnje bez sinergije mafije i države. To ne mora da znači da je uvek reč o politički visokim kadrovima.

Već dve godine medijski je veoma aktuelan slučaj ubistva pevačice Jelene Marjanović i za sada sve što znamo o tome ide na račun policije. U pitanju su kalamburi od istrage i nesposobnost da počinilac bude otkriven.

Moram da kažem, pošto imam informacije iz tog predmeta, da 80 odsto stvari koje su se mogle čitati u tabloidnim medijima ne postoje u predmetu. Policija je u tom slučaju kolateralna šteta s ciljem zamlaćivanja javnosti od strane politike. Taj slučaj se koristi da bi se preko takve medijske slike pažnja građana držala prikovana za desno, da se ne bi videlo ono levo. Pritom, sećate li se Vučićeve poruke da će se uhvatiti ubica i rešiti slučaj nakon izbora? To je bilo dva dana pre izbora. I?

Mnogo toga ostalo je nerazjašnjeno i u slučaju navodnog nestanka novinara Stefana Cvetkovića. Šta zaključujete iz tog slučaja?

Prvo, da dok se ne pojavi Vučić, nema pronalaska novinara. Druga stvar je da ne znam šta se tačno desilo. Mislim da je taj slučaj prosleđen Tužilaštvu i da mi ni tu nikad nećemo saznati šta se stvarno dogodilo. Bio je to jedan mali igrokaz, vodvilj u kome je napravljena cirkuska kerefeka. A ko je napravio tu kerefeku, stvarno ne znam.

Ceo taj slučaj navodno je dovođen u vezu sa informacijama o takođe još uvek nerazjašnjenom ubistvu Olivera Ivanovića.

U vezi s tim ubistvom, saznao sam da je posle izjava u medijima Rade Trajković, njen sin ostao bez posla. Kao što je posle jedne moje izjave došla policijska inspektorka da me kazni za nepostojeći prekršaj.

Među urušenim institucijama koliko smo kao građani zaštićeni?

foto: marija janković

Pa iskreno, kad govorimo o institucijama, ne mogu da verujem da ovde nema i mnogo više pucanja. Prosto je neshvatljivo šta se dešava na tržištu, u privredi, kakvo neplaćanje te kakvo odsustvo pravne države. I kakve su tu vaše mogućnosti? Da idete sudski i da to nikad ne rešite ili da angažujete mafiju? Pa sad, šta je jednostavnije, šta je jeftinije i kako smo došli tu gde jesmo? Uzmite kao primer ozakonjenje divlje gradnje, znate li koliko je ljudi napravilo objekte od pet-šest hiljada kvadrata na tuđem placu? Mogu da vam pokažem i sliku na kojoj se vidi kako je čovek napravio šest hiljada kvadrata na tuđem imanju, i to tik uz policijsku stanicu nasred Senjaka.

I ako ovo potraje još koju godinu, u policiji neće biti nikoga ko radi u koliko-toliko normalnom sistemu. Voleo bih da mogu da apelujem na policiju da krenu da rade sve što mogu. Ali šta na kraju dobijete kad smenite načelnika unutrašnje kontrole koji je, inače, bio jedan vrlo pošten čovek, preziva se Opanica, i kad smenite neke druge ljude, a na ključna mesta dovedete kadar koji to nije zavredeo ni diplomama ni stručnošću u službi, osim direktora policije koji je odličan stručnjak za saobraćaj, ali ne za kriminal. Kvalitetan policijski kadar koji je ostao jedva čeka da ode u penziju, da se skloni od svega. Ovde se, pre svega, radi o moralnom propadanju i o odsustvu solidarnosti; o tome da niko nije branio hrabre i poštene policajce kada su smenjivani i šikanirani u tabloidima.

Najzad, vidite li u opoziciji snagu koja takvom sistemu može postati realna pretnja?

Apsolutno da, ali reorganizovanu i podržanu od ljudi kojima je stalo da i njihova deca žive ovde. Tu i tamo Vučić im pravi marketing, na primer optužujući ih kako su organizovali da Beograd stane zbog visoke cene goriva. Opozicija da može to da uradi, prošla bi bolje na izborima, to je jedno. Drugo, oni tačno znaju da to opozicija nije uradila jer bi u protivnom pokrenuli razne postupke. A koje su to postupke pokrenuli? Pa, jedino protiv one dece što su nosili parole "nećemo Pink, nećemo šund" i slično. Eto, protiv njih su pokrenuti postupci. Sama istina ovde već dugo ne igra nikakvu ulogu i ubija se gde god da se pojavi. U tom smislu očekujem napade na sve ljude koji govore nešto drugačije, pa pretpostavljam da se mora izvesti i neka pokazna vežba, vaspitna. S druge strane, Srbi su sramotno nesolidarni. Kada su počeli da hapse tu decu, trebalo je da svi blokiramo Beograd.

Zaboravlja se da građani, koji ovoj državi plaćaju porez, imaju zajemčeno pravo na pravovremeno i istinito informisanje, kao što imaju pravo na život ili na zdravu životnu sredinu. Sve su to razlozi zbog kojih mislim da su se Srbi predali, legli na leđa, gledaju turske serije i piju bensedine. Neke je sramota zbog toga, a neke više i nije. Mislim da propast Srbije leži u moralnom propadanju, u propadanju suštinski ljudskih, etičkih vrednosti, časti i poštenja. I zbog toga se najčešće čuje ono "važno je samo da se meni ne dešava".


 

Tempirana bomba

Šta je najveći bezbednosni problem Srbije?

Kao prvo, to je "sigurna kuća" za sve kriminalce na severnom delu Kosova i u Sandžaku, koji je tempirana bomba. Mnogo godina sam sudio na Kosovu i upoznat sam kako je to u početku izgledalo, i sada me Sandžak podseća na tadašnje Kosovo. Kad se kaže: na Kosovu nema dovoljno džakova koliko ima narkotika, a sve to ide preko Sandžaka, onda se lako vidi da te sandžačke veze imaju fantastične relacije sa mafijaškim klanovima iz Bosne, sa Kosova, iz Crne Gore. Radi se o jednoj ozbiljnoj, dobro organizovanoj kriminalnoj grupi za koju treba ozbiljan odgovor. A tog odgovora nema. Ne bih se nimalo iznenadio kada bi zahtevi iz Sandžaka takođe bili neprijatni kao i ovi sa Kosova, pogotovo što se deo tog novca akumulira i u nekakve ideološke okvire. Za razliku od srpskih mafijaša koji su sve što su ukrali trpali u sopstvene džepove, ovi drugi su jedan deo ostavili za ideološke ciljeve.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net