foto: fonet
"SRCE NA TERENU": A. Vučić, F. Mogerini, H. Tači

Referendumsko pitanje o Kosovu >

Jeste li za rat ili za sporazum?

Predsedniku Aleksandru Vučiću, kome je dodeljena glavna uloga u rešavanju kosovskog problema, neophodna je atmosfera straha, miris baruta i scenografija rata kako bi se, primoran da potpiše pravno-obavezujući sporazum sa predstavnicima kosovskih vlasti, što defakto jeste priznanje Kosova, među Srbima (prevashodno svojim glasačima) predstavio kao onaj koji će, kako i sam kaže, uspeti ništa da pretvori u nešto. Realnost je, međutim, drugačija

Možda zato što RTS ne koristi VAR tehnologiju, ali predsednik Aleksandar Vučić uopšte nije izgledao kao da je „ostavio srce na terenu" kada se uključio u nedeljni Dnevnik posle susreta sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem u Briselu. A čak je dva puta, pred odlazak srpskih fudbalera na Mundijal i pred sam meč sa Švajcarskom, posebno tražio od „orlova" upravo to, da „daju sve od sebe" kad budu igrali baš sa švajcarskom reprezentacijom, i da bi se on „posebno radovao pobedi" nad Švajcarcima. Što baš nad Švajcarcima? Jedna od najstarijih navijačkih zabava je svakako prebrojavanje krvnih zrnaca fudbalskih reprezentativaca, a u švajcarskoj je nađena alarmantna količina albanske krvi kosovske provenijencije.

Nije Mundijal Brisel, ali, eto tako, čovek koji s najvišeg mesta u Srbiji podstrekuje naše fudbalere, a posredno i navijače, da „ostave srce na terenu" zbog određene koncentracije albanske krvi u protivničkoj ekipi, istovremeno, kao svoju najveću zaslugu i tekovinu apostrofira poslednji briselski dogovor prema kojem će „svi problemi koje imamo morati da se rešavaju u miru, poštujući bezbednost građana".

Vučić je u pomenutom prvom obraćanju građanima Srbije u Dnevniku RTS-a, posle nastavljenih pregovora u Briselu naglasio i da je to naročito važno za Srbe na Kosovu i Metohiji, koje on lično u poslednje vreme često upozorava i plaši nekim novim „olujama".

NAVIJAČ S MAKSIMIRA: Da ne cepidlačimo, predsednik Srbije nije morao biti naročito zainteresovan za utakmicu sa Švajcarskom kao što je to nedvosmisleno bio, razume se da bi opet fudbaleri Džaka i Šaćiri pokazivali dvoglavog orla i na kopačkama imali kosovsku zastavu, podrazumeva se i da bi neki srpski navijači nosili majice sa likom Ratka Mladića, verovatno bi u Beču i inače skandirali posle poraza naših fudbalera: „Nož, žica, Srebrenica", a u Cirihu bi svakako izbila tuča između Srba i Albanaca, na Kosovu bi se slavila pobeda Švajcaraca ispred nosa preostalim Srbima kojima se stalno, i to iz Beograda, preti nekim novim pogromom.

Ali, zašto, kad je već tako zabrinut za bezbednost i zdravlje Srba na Kosovu, Vučić nije mogao da odoli podizanju „krvnih" tenzija pred utakmicu? Pa on bar zna kako sve to počinje, hvalio se da je bio kao navijač Zvezde na južnoj tribini 1990. na Maksimiru, na čuvenoj utakmici koja na kraju i nije odigrana. Tako je počeo rat u Jugoslaviji – tučom navijača Dinama i Zvezde u Zagrebu.

Posle prošlogodišnjeg oslikanog voza „Kosovo je Srbija" koji je iz Beograda krenuo put Kosova i izdramatizovanog hapšenja Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM, proletos u Kosovskoj Mitrovici, odgovor na pitanje sam se nameće. Predsedniku Aleksandru Vučiću, kome je dodeljena glavna uloga u rešavanju kosovskog problema, neophodna je atmosfera straha, miris baruta i scenografija rata kako bi se, primoran da potpiše pravno-obavezujući sporazum sa predstavnicima kosovskih vlasti, što defakto jeste priznanje Kosova, među Srbima (prevashodno svojim glasačima) predstavio kao onaj koji će, kako i sam kaže, uspeti ništa da pretvori u nešto. Realnost je, međutim, drugačija.

Kad je reč o poslednjoj rundi dijaloga koju je Vučić imao s Hašimom Tačijem u prisustvu visoke predstavnice EU Federike Mogerini, to sad već deluje kao rutinska stvar. Nema tu više mnogo nepoznanica, čini se da je u ovom trenutku jedino važno kakvu će najsrećniju jezičku formu predstavnici Beograda pronaći da saopšte ono što moraju građanima Srbije, ali pre svih Srbima na Kosovu. Zato Vučić nije sam, tu su i Ana Brnabić i Ivica Dačić, pritekne u pomoć i Marko Đurić kad zatreba, pa i Federika Mogerini, a uvek se nađu i neki drugi dobrovoljci. Predstavnica EU je izjavila da je poslednja runda pregovora bila „teška, ali ohrabrujuća" i najavila intenzivnu fazu razgovora o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Marko Đurić igra desno krilo, po običaju, i daje izjave kako od briselskih razgovora ne očekuje ništa: „Ako imate onakve užasne izjave Tačija, Hotija i Hodžaja kada pričaju o KiM kao o njihovoj teritoriji, a nije ni milimetar njihov, jasno vam je da nisu spremni ni za kompromis, ni za dijalog, pa nema razloga da nešto posebno očekujem."

NIŠTA I NIŠTA: Premijerka Ana Brnabić igra levo krilo: „Kosovo je bilo Srbija. Tačka. Sada moramo naći kompromis. Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo. To ne bi bio kompromis. A kada bismo i dalje insistirali da Kosovo pripada Srbiji, kompromis ne bi bio moguć."

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić trudio se da ostane centralni vezni i držao se opštih mesta: „Srbija ostaje pri stavu koji je zastupala od početka, a to je da želimo nastavak dijaloga, trajno rešenje koje je zasnovano na kompromisu. Način dolaska do kompromisa je svakako teži kada neka strana ultimativno insistira na svojim stavovima." Iako je insistirao na tome da Srbija neće prihvatiti nikakav ultimatum, bio je uglavnom saglasan sa izjavama premijerke i predsednika Srbije:

„Mi nismo u poziciji da imamo sve, pa ćemo nešto da izgubimo. Mi smo u poziciji da nemamo ništa i da gledamo da li ćemo nešto uspeti da spasimo i postignemo bolji rezultat."

To je pojasnio Vučić rekavši da će kompromisno rešenje biti svakako značajno za nas pošto danas nemamo ništa: „To ništa smo dobili 1999, 2004, 2008, a onda smo to potvrdili 2010. i 2011. Borimo se da imamo nešto, a ne ništa. Naše je da sačuvamo mir i da pronađemo najbolje moguće rešenje i da izvučemo nešto ni iz čega što nam je ostavljeno. To smo radili danas i ubuduće."

Vučić je, međutim, zaboravio da se između tog „ništa" koje je on nasledio od svojih prethodnika, kako kaže, i ovog današnjeg „ništa" o kojem govori, dogodio još pre pet godina Briselski sporazum koji su Vučić i Dačić sklopili s kosovskim predstavnicima. A upravo je Briselski sporazum Vučić slavio sa Ivicom Dačićem kao najveće postignuće u rešavanju kosovskog problema u novijoj srpskoj istoriji. Priština je, prema Briselskom sporazumu, bila obavezna da formira Zajednicu srpskih opština, što ni do danas nije učinjeno. A iz Prištine smo mogli da saznamo da je njihov uslov prvo pravno-obavezujući sporazum, koji znači stolicu u UN, pa onda ZSO. Ako je tako, onda je Vučić u pravu, danas nemamo ništa, samo je trebalo da uz one godine u kojima smo, kako reče, dobijali ništa, spomene i 2013. i prizna da i on i Dačić Briselskim sporazumom nisu dobili ništa, nego su i ono što su imali – dali ni za šta.

USTAV POD MIŠKU: Ukratko, „kompromis" je ta reč za unutrašnju upotrebu na kojoj se insistira; u tu reč „kompromis" uvija se ona najveća žaba za gutanje, „da je Kosovo bilo Srbija". Ipak, ova izjava Ane Brnabić za nemački „Velt" nije naišla na značajnije negodovanje u Srbiji. To nije nimalo neobično ako se setimo da je Ivica Dačić još 2013, kao tadašnji premijer, pred potpisivanje Briselskog sporazuma odbrusio braniocima Ustava: „Neka uzmu Ustav pod mišku, pa neka se prošetaju Kosovom ako mogu." Ne može se zato vlastodršcima iz crveno-crne koalicije koji ponovo vode ovu zemlju od 2012. poreći kontinuitet u svesnom kršenju Ustava. Od potpisivanja Briselskog sporazuma naovamo ni oni nisu mnogo marili za to.

S tim što u ovoj fazi mi zapravo nemamo pojma šta taj „kompromis" znači. Pošto su nam predstavnici zvaničnog Beograda u Briselu objasnili da mi sada nemamo ništa, a da bi „kompromis" trebalo da nam donese nešto, to nešto bi, valjda, trebalo da znači mir i bezbednost prvenstveno za Srbe na Kosovu, kako nam je to saopštio predsednik Srbije. „Postavilo bi se pitanje šta ako neko u toku leta krene da zauzima sever Kosova. Šta bi tu bio naš odgovor? Da li bi naš odgovor bio vojni ili da imamo još jednu ‘Oluju’ ili ‘Bljesak’?", pitao je predsednik. Sve predstave, počev od one oslikanim vozom, preko teatralnog hapšenja Marka Đurića u koprodukciji Beograda i Prištine, pa sve do utakmice Srbija – Švajcarska na Mundijalu, koja je takođe iskorišćena za sejanje straha među Srbima na Kosovu, imaju za cilj samo jedno, da se „kompromis", u suštini pravno-obavezujući sporazum između Srbije i Kosova, predstavi kao jedini osnov i garancija Srbima na Kosovu da će ostati „na svojim ognjištima". Ukratko, Vučić Srbima kao rezultat briselskih pregovora nudi mir, kao da smo u ratu, te da je pravno-obavezujući sporazum između Srbije i Kosova zapravo sporazum o prekidu rata, poput onog Kumanovskog iz 1999.

Vučićevo spominjanje referenduma, jer reče da bez podrške naroda on neće potpisati nikakav „kompromis", razume se i kao najava nekih prevremenih izbora, gde bi pitanje o „kompromisu" za Kosovo bilo u paketu sa republičkim izborima, pa bi vladajuća koalicija sebi obezbedila još jedan mandat, ovog puta verifikovan i podrškom za pravno-obavezujući sporazum sa Kosovom, koji de fakto i de jure znači priznanje južne srpske pokrajine.

„Sa tim ćemo ići pred narod, pa će narod reći da li to želi ili ne želi. Niko ne treba da se plaši samovlašća, donošenja odluka bez podrške naroda ako to uopšte bude bilo moguće", istakao je Vučić.

Sva je prilika da bi u tom slučaju referendumsko pitanje bilo jedno od onih nepristojnih ponuda „jeste li za rat ili za mir".

Uz dobru kampanju i podršku spolja, opet će dobiti izbore s natpolovičnom većinom. Pa i referendum.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net