STAROST, MLADOST, BESMRTNOST: Rembrant, Suzana i starci


Autor

lični stav >

O narodu ostarele dece

Tužno je živeti u svetu praznih i razočaranih staraca. Možda nam je, ipak, taj svet još uvek dalek i stran. Možda se dečaci samo igraju. Odlučili su da se preruše u starce, stavili su masku, sedu kosu i brkove, navukli tup i prazan izraz lica

"Nagon saznanja, bez mere i sposobnosti biranja, sa istorijskom pozadinom, znak je da je život ostario" (Niče, Knjiga o filozofu). Ljut je bio Niče na Sokrata koji je svojim dosadnim raspitivanjem o istini u sred "jednog mora neizmerne lepote" uništio divni grčki svet dečaka ubeđenih da rečju ili delom u svetu smrtnika mogu zaslužiti besmrtnost. Zato je taj ružni i glavati radoznalac na kraju zasluženo popio svoju kukutu. U svetu u kome je živeo Niče nije bilo više ničega što bi moglo omeđiti, ograničiti prostački nagon za saznanjem. Propali su bili svi dotadašnji pokušaji da religija, filozofija, sistem vrednosti, ideologija, običaj ili tradicija upere prst na ono što je dostojno da se zna. Niče je taj zadatak ostavio umetnicima.

Godine 2014. jedan od njih, Šveđanin po imenu Anderson napraviće film "Golub sedi na grani i razmišlja o postojanju" o dvojici prodavaca igračaka, trgovačkih putnika koji svoje proizvode umorno nude svetu praznih, otupelih staraca nesposobnih za smeh, oduševljenje, empatiju, veselje, tugu ili plač. Umetnik nam tako tužno saopštava da je uveseljavanje ljudi pomoću banalnih spoljašnjih nadražaja čula bila samo poslednja stanica pre konačnog pada Evropljana u bezdan pasivne ravnodušnosti.

Srpski narod iz epohe epa u istoriju ulazi kasno, baš negde u vreme kada Niče lamentira nad svojim ostarelim svetom. U turobnu geopolitičku, društvenu i ekonomsku stvarnost početka 20. veka taj narod dečaka nosi sa sobom svoju vitešku obilićevsku misao, kao dragocenu amajliju. Sve dok je ima oko vrata, narod dečaka usmerava život ka nečemu uzvišenom, značajnijem i lepšem od banalnog empirijskog postojanja ljudi. "Taj život je sav u mogućnosti, u potencijalu, u zapinjanju životnog luka – zato mu nije lako uhvatiti smisao. Zato je lako i osuditi ga ili oduševiti se njime, a teško znati ga" (Vladimir Velmar Janković, Pogled sa Kalemegdana). Amajlija zadobija različite forme, ali je njen sadržaj uvek isti – želja za slobodom.

U vremenu komunizma dečaci oko vrata kače nadu da mogu stvoriti novo društvo, bez klasa i države, i novog čoveka koji oslobođen okova ekonomskih nužnosti ostvaruje sve svoje ljudske potencijale. Tako na smrt bolesni dečak Maho od svojih šezdesetak godina u Kusturičinom "Sjećaš li se Doli Bel" sa očima punim divne detinje nade u sirotinjskoj postelji, u bedom obojenoj sarajevskoj udžerici sluša sina dok mu čita kako će izgledati buduće komunističko društvo. Nekoliko godina nakon što je Kusturica snimio svoj veliki film, ostareli dečaci, partizani, političari, državnici koji su svoj život posvetili ostvarenju velike ideje besklasnog društva susreću inteligentnog novinara. On im dosađuje, zapitkuje ih, pokušavajući da od njih izmami anegdote, pikanterije, neobične privatne razgovore, tračeve ili ogovaranje saboraca. Halapljivoj novinarskoj radoznalosti te lične životne ispovesti potrebne su za pisanje knjige o "Deci komunizma" koja treba da razotkrije ono ljudsko, slabo, obično i banalno što se skrilo iza pola veka predanosti ciljevima revolucije.

U poslednjoj deceniji 20. veka, narod dečaka ostaje bez velike ideje i njenog zvaničnog tumača, ali je istorijom oblikovana duboka unutrašnja čežnja za nečim uzvišenim i dalje tu. Obilićeva amajlija visi oko vrata, ali se dečaci sada svađaju oko njenog značenja. "Koji je vaš utisak?", pametna i duhovita novinarka započinje svoju emisiju. Gosti su akademik, talentovani antropolog i mladi književnik. Oni ozbiljno raspravljaju o putu kojim društvo treba da krene nakon sloma komunističke ideologije. Vraćanje nacionalnoj tradiciji, zaštita ugrožene države, izgradnja demokratskih ustanova, vraćanje Evropi koja se ubrzano ujedinjuje ili mladalačko buntovništvo građanina sveta, rešenja su koja posvađani gosti sa žarom i iskrenim uverenjem predlažu gledaocima. Izgovorena reč je važna. Postoji zajednički svet koji će o toj reči suditi, poverovati joj, poći za njom. Nacija nedeljom uveče sedi za istim stolom i žučno raspravlja sa gostima emisije, oduševljeno odobrava njihove stavove, ljuti se, prezire ih, svađa se sa njima. Narod dečaka će sam odlučiti o svojoj sudbini. Uspeće da pronađe ideju koja se suprostavlja turobnoj stvarnosti. Biti gost u toj emisiji stvar je ugleda. Svi osećaju da od onoga što se tu kaže zavisi nešto važno.

Emisiju gledaju profesorka sociologije iz beogradske gimnazije, njen otac, bivši partizan i sin, srednjoškolac, bubuljičavi zvezdaš u drečavoj trenerci. Sve troje osećaju da je život nešto lepše i veće od onoga što im tmurna društvena stvarnost zemlje pod sankcijama govori. Liče na one žene u crnogorskom kršu, o kojima piše Andrić u eseju o Njegošu, što po suncu, siromašne i životom izmučene, peru veš dok im se grudi nadimaju od ponosa kad ih epske pesme podsete da pripadaju narodu Obilića i Lazara. Samo što se troje gledalaca "Utiska nedelje" ne slažu o tome velikom za čim čeznu. Oni bi se ka svetu lepšem i drugačijem od onoga koji oko sebe vide zaputili različitim stazama. Stari partizan glasa za Miloševića, gleda Dnevnik RTS-a, seća se zločina ustaša i Nemaca i škrgućući zubima pati što ga godine sprečavaju da ode na ratište i sačuva slobodu koju je pre pola veka izborio puškom. Profesorka sociologije ide na ulične proteste, plaća čekovima, udara u šerpe, želi demokratiju, Evropu. Sin, dizelaš, navija za Zvezdu, mrzi Hrvate, veruje da je biti Srbin pravi odgovor na teške pubertetske muke i potukao bi se sa svakim ko ga tera da u to posumnja.

Početak je prve decenije 21. veka. Dečaci iz "Utiska nedelje" izborili su priliku da u stvarnost pretoče ono o čemu su sanjali, čemu su se nadali i u zanosu nas ubeđivali na trgovima. Jedan od njih pokušava da u vedrom, pametnom, sanjalačkom letu prenese narod dečaka u svet odraslih zajedno sa mangupskim osmehom koji bi taj svet obogatio. Ubijaju ga. Drugi detinje čisto i časno veruje da mi već jesmo u tom svetu odraslih. Da smo ravnopravni sa ostalima i da zaslužujemo poštovanje. Da nas takvima čini naša slavna istorija. Da su naš ustav i institucije važne isto koliko i one stare američke. Ozbiljnost dečaka, najboljeg đaka u razredu, nervira odrasle, smeta ostvarivanju njihovih banalnih geopolitičkih planova i zato ga sklanjaju sa političke pozornice kada shvate da on stvarno misli ono što radi i govori.

Sada se u priču vraća novinar, pisac knjige o deci komunizma. Sa njim dolazi i provincijalni despot. Despot nikada nije bio dečak. Zato je i zabranio emisiju u kojoj se novinarka raspitivala o utisku nedelje. Gosti u toj emisiji ga podsećaju na svet zanesenih razgovora o knjigama, pozorištu, ljubavi, idejama i muzici, na svet besciljnog dečačkog gluvarenja, drugarske odanosti, zavereništva i šmekerskog buntovništva, na svet čija su vrata za despota zauvek ostala zatvorena. Dok su njegovi vršnjaci među iznošenim stvarima tražili kombinaciju u kojoj će na uličnim protestima izgledati kul, starmali despot bubao je ispite na Pravnom fakultetu i sa divljenjem gledao u nekog banalnog čoveka koji ga je uveravao da su za duhovnu pustoš njegovog mladog života krivi Hrvati, komunisti, Zapad, lideri opozicije...

Novinar uživa dok puši elektronsku cigaru i reklamira njenog proizvođača. Niko od njegovih gostiju zaista ne veruje da govori o nečemu važnom, što može oplemeniti ljude, preusmeriti istoriju na stazu čovečnosti, promeniti društvo, probuditi mu nadu. Novinarova ljubopitljivost je bezobalna, ne postoji više nikakvo načelo, vrednost, ideja koja bi je ograničila na ono što je dostojno da se sazna. Politička i društvena stvarnost lenjo se izvalila u okvire novinarovog unutrašnjeg sveta. U politici više nema ozbiljnih dečaka sa iskrenim i pametnim pogledom koji svoje reči i dela sa strašću stavljaju u službu neke velike ideje. Novinar likuje. Njegov svet je pobedio. Tu su najveći pozorišni režiser, istoričari, pisac, neka bezlična figura iz nevladine organizacije, trećerazredno piskaralo iz žute štampe, ambiciozni, netalentovani i neshvaćeni istraživač društvenih prilika, bivši vojnik i priprosti analitičar koji mašta o geopolitici i svetskoj zaveri. Tu je i despot sa svojim roditeljima, pred izbore. Sve je u istoj ravni, despotov raspust u Bosni, sudbina Kosova, potraga za grobom Draže Mihailovića, ispovest novinara koji se druži sa kriminalcima, bombardovanje Beograda, ubistvo premijera, članstvo u NATO-u, Mlada Bosna... Svi su gosti, nezavisno od uzrasta, starci. Oni često govore zanimljive stvari, uveseljavaju nas pikanterijama iz života državnika, iznose nam iščašene poglede na istoriju, prepričavaju anegdote sa bazena kriminalaca koji su ubili premijera, rasvetljavaju vezu između tajnih službi, novinara i politike, razotkrivaju gde je Milošević pogrešio, ko je kriv za raspad Jugoslavije a ko za ekonomski slom i srpske poraze...ali u njihovom pogledu nema više dečačke iskre. Ljudi gledaju emisiju, ali više niko ne očekuje da čuje važnu reč. Radoznalost ljudi postala je bezobalna i prostačka. Novinar, profesor univerziteta, istoričar amater, propali poslovni čovek, umetnik; o tome koga od njih slušati odlučuju trenutni nagoni.

Nema više zajedničkog sveta u kome se rečju i delom dečaci bore za besmrtnost. Sto oko koga se nedeljom uveče za vreme "Utiska nedelje" okupljala nacija preselio se u glavu despota. Za tim stolom se više ne razgovara o idejama, liberalnim, nacionalnim, socijalističkim, konzervativnim, bilo kojim. Rasprava se u despotovoj glavi vodi oko toga kako što lukavije sprovesti u delo geopolitičke zamisli i želje vođa sveta umornih staraca iz Andersonovog filma sa početka ove priče. Despot njima sada veruje i prepušta im odluku o sudbini svojoj i svog naroda kao što je nekada verovao onom čoveku koji je svojom lakrdijaškom pameću na zamišljenoj mapi širio granice srpstva po unesrećenoj Jugoslaviji.

Srpsko društvo odjednom je ostarilo. Ljudi su se pretvorili u životom razočarane starce koji su poverovali iskustvu što im potmulo šapuće da nema ničeg višeg od onog prizemnog i dosadnog što vide oko sebe. Stari su i studenti i njihovi asistenti što im prenose svoj priprosti i naivni realizam po kome od života, društva, istorije i politike ne treba očekivati ništa novo, uzbudljivo i veliko. "Naučite da se prilagođavate činjenicama ostarelog, dovršenog, predvidljivog sveta i njihovim vladajućim tumačima, spremite ono šta imate za trampu, pa svi zajedno na ‘politički vašar u režiji dosade’(Konstantinović)", odzvanjaju reči predavača u slušaonicama fakulteta političkih nauka, istorije, prava sociologije, filozofije... Stari su i bankari, građevinari, inženjeri predani gomilanju novca i nezapitani za probleme sveta. Stari su i ogorčeni nesrećnici sa društvene margine, izbeglice, nezaposleni, žrtve tranzicije, što na izborima puni mržnje glasaju za one koji ih lažu dok im pokazuju koga treba mrzeti. Dečačke partizanske veselosti nestalo je i iz pogleda penzionera što šetaju pored Dunava ili na Kališu igraju šah. Niko više ne prepoznaje lepotu divnih stihova Jove Jovanovića Zmaja "Ala je lep ovaj svet, onde potok tamo cvet...". Narod dečaka koji je u istoriju ušao kasno, ali sa velikim očekivanjima od sveta, izgubio je svoju amajliju. Bez nje se pretvara u narod staraca iz Andersonovog filma. Otužno u tom filmu deluju istrošene smejalice, igračke namenjene razveseljavanju onog animalnog u čoveku, koje više niko ne kupuje. Narod ostarelih dečaka dospeće do te faze ravnodušne tuposti onda kada izgubi interesovanje čak i za lične ispovesti, anegdote, hvalisanja, samosažaljevanja i pikanterije učesnika emisije novinara sa elektronskom cigarom.

Tužno je živeti u svetu praznih i razočaranih staraca. Možda nam je, ipak, taj svet još uvek dalek i stran. Možda se dečaci samo igraju. Odlučili su da se preruše u starce, stavili su masku, sedu kosu i brkove, navukli tup i prazan izraz lica... Možda samo čekaju da uz ruganje i veseli dečji smeh oteraju svog despota, da ga pošalju u neku sudnicu u prigradskom beogradskom naselju i puste ga da tamo u ulozi provincijskog advokata egzaltirano viče na sudije i okrivljene. Možda dečaci odluče da zbace masku, počnu ponovo da se igraju i zabavljaju i tako promene svet koji sada izvor beskrajne zabave predstavlja još samo despotovom novinaru. Nadi osnova daje naša istorija. Ono čisto, nevino, detinje vraćalo se na pozornicu srpske istorije u tužno rešenim očima Gavrila Principa, na licima Beograđana 27. marta 1941. ili 9. marta 1991. godine, demonstracijama u zimu 1996/1997... Bez te nade ne bih mogao da pronađem razlog da iz sveta siromašnih tužnih staraca ne odem u uređeni zapadni svet bogatih praznih staraca, koji idu kod odličnih lekara, šalju decu u škole zadovoljnim učiteljicama, kupuju skupe stvari po bleštavim prodavnicama, letuju u luksuznim odmaralištima, skijaju, sa ruksacima putuju po svetu kada odu u penziju i tupo čekaju da se ova dosada od života završi.

Autor je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka, Univerzitet u Beogradu


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net