fotografije: nasa
I DALJE NE POSUSTAJE: Kjuriositi na Marsu

Istraživanje Crvene planete >

Marsovske hronike

Nova otkrića koja potkrepljuju ili opovrgavaju hipotezu o Marsovoj biosferi smenjuju se filmskom brzinom. I taman kada smo pomislili da je na celu priču stavljena tužna tačka nakon što su u Marsovim stenama otkriveni perhlorati, agresivna jedinjenja potpuno nekompatibilna sa živom materijom, NASA je prošle nedelje objavila nove rezultate do kojih je došao rover "Kjuriositi". Život na Marsu nije "vaskrsao", ali je priča o njemu ponovo postala interesantna. Štaviše, aktuelnija je nego ikada pre

Reč "Marsovac" prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj, u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fobosa i Dejmosa. Imenica je sledeći put upotrebljena tek na sajmu električnih naprava i dostignuća održanom u Parizu 1881. Tokom četiri meseca izložbe, posetioci su imali priliku da vide takva čuda tehnike kao što su telefon, generator, sijalica sa užarenim vlaknom, veštački magneti, kompasi i razne mašine koje su umesto nafte, drveta ili uglja koristile električnu energiju. Jedan anonimni posetilac, oduševljen najnovijim dokazima nezaustavljivog tehničkog progresa, pustio je mašti na volju i napisao priču pod naslovom Leto gospodnje 2081, koja je stekla priličnu popularnost. U njoj autor predviđa da će, tokom jednog kraćeg predaha od međusobnog ratovanja, Zemljani uspostaviti kontakt s Marsovcima kako bi s njima razmenjivali "učtive poruke".

Kako to sa ljudima obično biva, početna ljubaznost neće trajati dugo i ljudi će objaviti rat Marsovcima koji će imati strašne posledice po obe strane: "Svi ljudi sveta će se ujediniti kako bi napravili mamutske mašine koje će prosuti ogromne količine vode, usijanog metala i vatre Marsovcima pravo u lice. Ni oni nama neće ostati dužni: Zemlja će biti zasuta milionima meteorita od kojih će svaki biti težak tri hiljade tona. I ta kamena kiša padaće s Marsa sve dok Himalaji ne budu potpuno zbrisani sa lica Zemlje a od Mon Blana ne ostane samo jedna velika rupa."

KOSMIČKI RATOVI: Od tada nema mira između Zemljana i Marsovaca, neprekidni rat između naše dve "civilizacije" traje sve do današnjih dana nesmanjenim intenzitetom. U svojoj noveli Rat svetova iz 1898. godine, H. Dž. Vels opisuje invaziju Marsovaca na žitelje Zemlje. Od Velsa smo naučili da Marsovci liče na oktopode, da su tehnički superiorni i nemilosrdni, da su rešeni da nam preotmu planetu jer njihova postaje sve hladnija, ali i da imaju jednu fatalnu manu: nisu vakcinisani protiv naših bakterija. U to vreme, bile su popularne i priče Edgara Rajsa Barouza, Tarzanovog "biografa", čiji su glavni junaci egzotični stanovnici "Barsumija", tj. Marsa.

Ipak, Marsovce smo prihvatili kao "realnost" tek kada su neke mudre i viđene glave pronašle neoborive "dokaze" da Marsovci postoje. Ključni podsticaj dao je italijanski astronom Đovani Skjapareli, koji je kroz mutno staklo svog durbina na Marsovoj rđa-crvenoj pozadini ugledao složenu mrežu tankih tamnih pruga koje su obuhvatale čitavu planetu. Persival Lovel, uspešan biznismen, manje uspešan kao matematičar i astronom, postavio je smelu hipotezu da su ove pruge tragovi kanala kojima je drevna marsovska civilizacija dopremala vodu iz zaleđenih polarnih kapa. Iako za to nije imao praktično nikakve dokaze, Lovel je napisao čitave dve knjige na ovu temu i od Marsovaca načinio legitimne stanovnike Sunčevog sistema.

Međutim, mit o paralelnoj marsovskoj civilizaciji raspao se čim se čovečanstvo u drugoj polovini 20. veka otisnulo s matične planete. Sviđalo nam se to ili ne, i dalje smo sami u kosmosu. Mars nas je, zapravo, iznenadio svojom negostoljubivošću: ugledali smo hladnu kamenitu pustinju, takoreći bez ikakve atmosfere, neprekidno izloženu ubitačnom Sunčevom zračenju. Bilo je dovoljno samo nekoliko snimaka iz blizine pa da se Marsovci vrate tamo odakle su i došli, u maštu, SF literaturu i poneki loš film.

GREBANJE PO POVRŠINI: Pa opet, kako su istraživanja odmicala, i naša predstava o Marsu počela je lagano da se menja. Daleko od toga da smo tamo pronašli bilo šta što bi udahnulo novi život knjigama Persivala Lovela. Ali sada već imamo mnogo dokaza da Zemlja i Mars imaju sličnu prošlost i da su uslovi koji su na Zemlji pre oko tri i po milijarde godina doveli do nastanka života skoro sigurno postojali i na Marsu, upravo u to vreme. Kako je tačno nastao život na Zemlji, i dalje se nagađa, ali danas prilično dobro znamo na koji je način i kojom brzinom evoluirao od početne tačke. Rani Mars imao je sve ono što i naša planeta: čvrstu površinu, obilje tečne vode, reke i jezera, gustu atmosferu, umerenu klimu i organsku hemiju. Roveri koji i dalje krstare Marsom u više navrata otkrili su tragove minerala koji se na Zemlji formiraju isključivo u prisustvu tečne vode. Čak i danas, usred pustoši Marsa moguće je pronaći led na svega nekoliko centimetara ispod njegove površine.

Sa druge strane, otkrili smo da život na Zemlji opstaje i u potpuno ekstremnim uslovima: duboko u polarnom ledu, u tamnim dubinama okeana, u stenama koje su zakopane kilometrima duboko, čak i u ključaloj okolini termalnih stubova koji se kao dimnjaci dižu sa okeanskog dna. Sićušni "vodeni medvedi" u stanju su da prežive čak i u surovim uslovima kosmičkog vakuuma. Naučili smo da život voli izazove i da skoro uvek nađe način da se tim izazovima efikasno prilagodi. Zašto bi Mars u tom pogledu bio izuzetak? Znamo, na primer, da u atmosferi Marsa ima vodene pare. Na niskim temperaturama koje tipično vladaju na Marsu ona prelazi u led, ali i Mars ima svoje toplije dane kada led počinje da se topi. Tečna voda ne može dugo da opstane na površini Marsa, ali u kombinaciji sa tamošnjim solima i mineralima može da formira slana jezerca koja su mnogo dugovečnija. A u slanoj vodi život na Zemlji buja, čak i kada je koncentracija soli bizarno velika kao u Mrtvom moru.

I tako je ponovo oživela ideja da život na Marsu i dalje postoji, verovatno u nekoj jednostavnoj jednoćelijskoj formi, tik ispod površine tla. Ako su živi organizmi ipak izumrli kao kolateralna šteta izazvana postepenim nestankom Marsovih voda i atmosfere, onda je možda i dalje moguće naći njihove ostatke. Čak i takvo otkriće imalo bi epohalan značaj. Nažalost, ništa što smo do sada poslali na Mars, bilo da istražuje samu površinu ili vrši osmatranja iz orbite, nema taj instrument, to "oko" koje bi ovu misteriju moglo definitivno da reši.

TRAGOVI ŽIVOTA: Nova otkrića koja potkrepljuju ili opovrgavaju hipotezu o Marsovoj biosferi smenjuju se filmskom brzinom. I taman kada smo pomislili da je na celu priču stavljena tužna tačka nakon što su u Marsovim stenama otkriveni perhlorati, agresivna jedinjenja potpuno nekompatibilna sa živom materijom, NASA je prošle nedelje objavila nove rezultate do kojih je došao rover "Kjuriositi" tokom poslednjih nekoliko godina istraživanja. Život na Marsu nije "vaskrsao", ali je priča o njemu ponovo postala interesantna. Štaviše, aktuelnija je nego ikada pre.

Dva nova naučna rada potvrđuju da je "Kjuriositi" u Marsovim stenama starim tri milijarde godine otkrio šaroliko mnoštvo organskih molekula. "Kjuriositi" se, inače, trenutno nalazi u krateru Gejl, za koji danas znamo da predstavlja dno jezera koje je postojalo pre oko četiri milijarde godine, a onda postepeno presušilo. Pokretna laboratorija koju rover ima u sebi utvrdila je prisustvo elementarnih ugljovodonika kao što su propan i butan, ali i složenijih organskih molekula kao što su benzen ili toluen. Drugo otkriće još je zanimljivije: uočene su zagonetne sezonske oscilacije u količini metana u Marsovoj atmosferi, još jednog organskog jedinjenja koje, bar u Zemljinoj atmosferi, najčešće ima biološko poreklo.

Ove dve kockice novinari su iskoristili da iskompletiraju priču o životu na Marsu na jedan prilično naivan i brzoplet način, pa su internet i žuta štampa ubrzo bili preplavljeni vestima da je NASA konačno došla do nepobitnih dokaza da je život na Marsu ne samo postojao, već i da je još uvek tu. Ipak, zaključak je pretenciozan i preuranjen, a čitavo preterivanje najbolje je sumirao izraelski "Haarec": "Jedini nesporni tragovi života koje smo do sada otkrili na Marsu su tragovi točkova ‘Kjuriositija’ u Marsovom kamenjaru."

Kratki ugljenični lanci koje je "Kjuriositi" otkrio na Marsu teško da liče na organsku materiju onako kako je mi laički zamišljamo. Ne radi se ni o mastima, ni o šećerima, ni o aminokiselinama, kamoli nečemu što bi moglo da liči na RNK ili DNK, već o jedinjenjima koja se, prosto rečeno, uklapaju u naučnu definiciju organske materije. A po toj definiciji, sve što sadrži makar jedan atom ugljenika spada u organsku hemiju.

Takva jedinjenja svakako predstavljaju jedan od preduslova za nastanak života, bar kada je reč o životu koji postoji na našoj planeti. Ali ni organska jedinjenja, ni povoljna klima, ni prisustvo vode ne garantuju da će do nastanka života zaista i doći. Biologija je napravila ogroman napredak u poslednjih nekoliko decenija, ali do sada nijedan pokušaj da se u optimalnim laboratorijskim uslovima stvori život iz nežive materije, ma koliko ona bila bogata vodom i organskim sastojcima, nije urodio plodom. Za nastanak života potrebno je još "nešto", a šta je to "nešto" možemo samo da nagađamo (ne nagađaju jedino oni koji znaju da je Bog stvorio svet za nedelju dana).

Uz to, otkriće ugljenikovih jedinjenja bilo gde, pa čak i na Marsu, ne treba da bude veliko iznenađenje. Ugljenik je četvrti najzastupljeniji element u kosmosu, odmah posle vodonika, helijuma i kiseonika. Otkrili smo ga u značajnom procentu na zvezdama, na svim stenovitim planetama i satelitima u našem Sunčevom sistemu, a u tragovima čak i u atmosferi gasovitih džinova kao što su Jupiter ili Neptun. Ugljenik je sveprisutan u kosmosu, nalazimo ga u međuzvezdanom gasu i prašini koji prožimaju našu galaksiju, u svim mogućim formama, čak i onima koje su opasne po naš ovozemaljski život, kao što su ugljen-monoksid ili cijanid. Mi smo samo potvrdili da Mars u tom pogledu nije nikakav izuzetak.

Uostalom, i naučnici koji stoje iza studije koju je NASA upravo objavila, smatraju da je prerano za konačan zaključak: "Da li su ova jedinjenja trag života koji je na Marsu nekad postojao, da li je u pitanju hrana za život koji postoji ili ova jedinjenja opstaju u potpunom odsustvu života, mi to još uvek ne znamo. Činjenica je da smo ova jedinjenja otkrili u površinskom sloju u kome su uslovi za opstanak organske materije vrlo nepovoljni. Ono što smo sada pronašli verovatno je ostatak nečeg drugog, mnogo kompleksnijeg i zanimljivijeg. To samo znači da ćemo, ukoliko kopamo dublje i zađemo u slojeve koji su bolje zaštićeni od kosmičkog zračenja i atmosferskih uticaja, verovatno naići na organski materijal koji je složeniji i bolje očuvan."

METANSKI GEJZIRI: Priča o sezonskim varijacijama metana u Marsovoj atmosferi još je interesantnija. Pre četrnaest godina, grupa naučnika je korišćenjem zemaljskih teleskopa utvrdila da na Marsu postoje "gejziri" metana u čijoj je okolini koncentracija gasa stotinama puta veća od prosečne. Tokom merenja koja su trajala više od tri godine, "Kjuriositi" je utvrdio da je tokom letnjih meseci koncentracija metana tri puta veća nego u zimskim. Metan je, inače, nestabilan u Marsovim uslovima i, s obzirom da planeta nema ozonski omotač, raspada se pod dejstvom ultraljubičastih zraka. Kada ne bi postojao proces koji redovno nadoknađuje njegov postepeni gubitak, na Marsu ga ne bi bilo već milijardama godina.

Metan u tragovima postoji i u našoj atmosferi, u koncentracijama koje su hiljadu puta veće od onih zabeleženih na Marsu. Metan je zapaljivi gas, čest uzročnik fatalnih eksplozija u rudarskim jamama, a na sobnoj temperaturi nema ni boju ni miris. Najveći deo našeg atmosferskog metana ima biološko poreklo: generišu ga neke bakterije, ali i pojedine vrste sisara, pre svega preživari. Tako je, na primer, masovni uzgoj krava doprineo značajnom porastu količine metana u vazduhu u poslednja dva veka. Kao i ugljen-dioksid, metan je gas "staklene bašte" i doprinosi globalnom zagrevanju planete, tako da se njegov udeo u sastavu vazduha sve pažljivije prati.

LED KOJI GORI: Metanski klatrat kao izvor metana

To ne znači da su živi organizmi neophodni da bi metan bio prisutan u atmosferi. U slučaju Marsa, metan verovatno nastaje periodičnim otapanjem metanskog klatrata, materije koja je poznata i pod nazivom "led koji gori". To je čvrsta supstanca u kojoj je velika količina metana zarobljena u kristalima leda. Nekada se verovalo da se značajne količine metanskog klatrata mogu pronaći samo u rubnim delovima Sunčevog sistema gde, usled niskih temperatura, led može da opstane neograničeno dugo. Pomalo neočekivano, velika nalazišta ove materije pronađena su i na Zemlji, ispod debelih sedimentnih slojeva na dnu okeana. Štaviše, danas se pretpostavlja da su količine ovog "zapaljivog leda" dvostruko veće od rezervi svih "klasičnih" fosilnih goriva na Zemlji. Veruje se da metanski klatrat nastaje cirkulacijom metana iz dubokih Zemljinih slojeva, tamo gde uzlazne struje toplog gasa dolaze u kontakt s hladnom morskom vodom. Tako su, na primer, metanski klatrati pronađeni i na Antarktiku u uzorcima leda starim milion godina. Pod visokim pritiskom metanski klatrat je stabilan i do 18ºC.

Sličan proces verovatno je doprineo stvaranju metanskog klatrata i na Marsu, dok je planeta još uvek imala toplo jezgro i bila geološki aktivna (skoro je izvesno da na Marsu nije bilo nijedne vulkanske erupcije u poslednjih sto miliona godina). Mars ima godišnja doba nalik na ona koja postoje i na Zemlji i sasvim je moguće da periodične oscilacije u količini metana u atmosferi Marsa predstavljaju posledicu otapanja klatrata u proleće i leto, kada su temperature na Marsu nešto više (ilustracije radi, temperatura na Marsu tokom najtoplijeg dana u godini može nakratko da dostigne i prijatnih tridesetak stepeni, ali tokom većeg dela godine ne prelazi –60ºC). Čak i bez klatrata, postoje drugi geološki procesi koji proizvode metan, bez ikakve pomoći živih organizama: dovoljno je da imate vodu koja teče preko određene vrste minerala kao što je, na primer, olivin.

Ipak, u slučaju Marsa, stvari baš i nisu tako jednostavne. Sezonsko povećanje količine metana u atmosferi teško da se može objasniti samo isparavanjem klatrata. Metan i druge organske materije na Mars mogu da stignu i preko meteorita koji padnu na površinu planete, ali je njihov procenjen broj nedovoljan da objasni razmere ovog procesa.

Još teže je objasniti nagli pad koncentracije sa nastupanjem marsovske zime. Razlaganje metana pod dejstvom sunčevog zračenja suviše je spor proces da bi značajnije uticao na promene koncentracije metana u kratkim vremenskim periodima koje je registrovao "Kjuriositi". Izgleda kao da planeta apsorbuje skoro sav metan iz atmosfere na način koji ne umemo do kraja da objasnimo, samo da bi se metan opet pojavio u prvobitnoj koncentraciji nekoliko meseci kasnije. Laički gledano, izgleda kao da čitava planeta diše u ritmu promene godišnjih doba, a šta to "diše" i na koji način, ostaje da se vidi. I baš zato je opcija o biološkom poreklu metana na Marsu i dalje na stolu.

NOVI ISTRAŽIVAČI: Čak i da se ispostavi suprotno, da su varijacije u količini metana posledica geoloških procesa, takvo saznanje baciće novo svetlo na Mars. Planeta je, očigledno, mnogo aktivnija nego što se to do sada mislilo. Geološko poreklo metana verovatno zahteva postojanje tečne vode, a nje nema ukoliko je Mars iznutra potpuno hladan i geološki mrtav, kao što nam je to do juče izgledalo.

Bitno je zadržati sve opcije na stolu i ne donositi preuranjene zaključke. Za dve godine ka Marsu treba da krenu dva rovera sledeće generacije: "ExoMars" Evropske svemirske agencije i "Mars 2020" koji priprema NASA. Umesto da samo mere sadržaj metana u atmosferi Marsa, ovi roveri moći će da odgonetnu i njegovo poreklo. Nasuprot "Kjuriositiju", čija je burgija slomljena još 2016. godine i koji, uz dosta inženjerske improvizacije, može da uzme uzorke sa dubine ne veće od pet centimetara, "ExoMars" će biti u stanju da buši "do Japana", bar dva metra duboko. Ako na toj dubini ima "nečeg", to "nešto" verovatno je dobro očuvano i čeka da ga izvučemo na površinu.

Ima li života na Marsu? Naš sveznajući predsednik još se nije oglasio tim povodom, što nikako nije dobro jer u takvoj situaciji svako može da misli šta hoće. Profesor Inga Kejt sa Univerziteta u Utrehtu, recimo, kaže: "Život na Marsu verovatno postoji. Teško mi je da poverujem da je život nastao samo jednom. Ali sva dosadašnja otkrića mogu se objasniti geološkim procesima. Geologija je jednostavnija, ona prethodi svemu da bi se, kasnije, u povoljnim uslovima pojavio život. Mi ne znamo kako ti uslovi tačno izgledaju, niti znamo da li se tamošnji život zasniva na istim biohemijskim procesima kao naš. Teoretski gledano, možda su Marsovci već tu, među nama, napravljeni od tamne materije koju ne možemo da detektujemo."

Šalu na stranu, "Kjuriositi" je ovo pitanje ponovo učinio aktuelnim, a za odgovor ćemo, izgleda, morati da se strpimo još nekoliko godina.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

UZROK NEPOZNAT: Sezonske varijacije metana u Marsovoj atmosferi

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net