foto: marija janković
PRESS CENTAR: Tribina nedeljnika Vreme

Vreme solidarnosti >

Ustav, zakon i toaleti

Neke od tema okruglog stola "Efekti privatizacije na radna prava u Srbiji" bile su da li radnik sme da ide u toalet za vreme radnog vremena, neplaćeni prekovremeni rad i zabrana sindikalnog organizovanja

Da li radnik sme da ide u toalet za vreme radnog vremena? Zbog čega mu ne beleže sve prekovremene sate i zašto ih poslodavac ne isplaćuje? Kako je moguće da pojedini poslodavci zabranjuju pravo na štrajk i sindikalno organizovanje, što su temeljna ljudska prava zapisana u Ustavu Republike Srbije? Šta se dogodilo sa solidarnošću? Na ova i mnoga druga pitanja učesnici okruglog stola "Efekti privatizacije na radna prava u Srbiji" održanog 8. juna u Pres centru Udruženja novinara Srbije. Na skupu su govorili dr Zoran Ristić iz Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, Biljana Stepanović, urednica "Nove ekonomije", Stefan Aleksić, istraživač i član uredništva sajta masina.rs i Nikola Parun iz Libertarijanskog kluba Libek.

BEZ PROMENA U PRAKSI: Zoran Ristić je rekao da smo mi kao država u proces privatizacije ušli znatno pre 2001. i podsetio na zakon Ante Markovića iz ‘89. novi zakon iz ‘91. zatim jednu izmenu tri godine kasnije, pa još jedan novi iz ‘97. "Međutim, velike najave temeljne rekonstrukcije domaće ekonomije u pravcu efikasne tržišne privrede nikada se nisu desile u praksi", rekao je Ristić i dodao: "Mi, praktično, za sve godine pokušaja i sprovođenja privatizacije ništa nismo naučili. Nakon dolaska nove političke vlasti 2000. mi smo promenili ceo koncept. Pokušali smo da kroz kombinaciju privlačenja investitora koji su mogli da kupe većinski kapital preduzeća i otpuštanja zaposlenih kao pratećom merom da obezbedimo ono što nismo uspeli tokom čitave prethodne decenije, a što je još gore, imali smo iskustvo ostalih zemalja koje su pre nas ušle u proces tranzicije i privatizacije. Videli smo šta je to što kod drugih zemalja ne valja, a mi smo sve njihove greške ponovili, čak mislim da smo neke od tih grešaka učinili još gorim. U drugoj fazi privatizacije, a to je negde od 2010. godine, investitori su pokazali da imaju dovoljno snage da nametnu svoja pravila, a ne da poštuju pravila Republike Srbije. To je pokazao i primer Fijata u kome Zakon o štrajku ne važi i to su čak i predstavnici vlasti priznali. Privatizacija je dala velike probleme zaposlenim u društvenim preduzećima. Najveći deo tih ljudi je otišao iz tih preduzeća. Otpušteno je blizu 50 posto zaposlenih, a istraživanje Socio-ekonomskog saveta Republike Srbije iz 2012. govori da su poslodavci zamenili dve trećine radne snage."

Biljana Stepanović je dodala da je danas veliki deo radnika u sličnoj situaciji kao zaposleni u privatizovanim preduzećima: "Ne samo da imamo pritisak na radnike u privatizovanim preduzećima, već ga imamo u celom privatnom sektoru. Ja svakog dana slušam u kakvom hororu žive i pod kakvim pritiscima rade zaposleni u javnoj upravi. Došli su novi, partijski ljudi koji ih istiskuju na svaki mogući način i oni su pod strašnim pritiscima. Ne mogu ni na sve poslodavce da bacim anatemu. Mnoga preduzeća u Srbiji se bore za goli opstanak i plaćaju koliko mogu. Međutim, postoje poslodavci koji krše ili krajnje zloupotrebljavaju zakon. Apsolutna je katastrofa da radnici Jure nose pelene, da ne mogu da izađu čak ni u toalet. Onda ministarstvo ode u kontrolu i utvrdi da je tamo odlično i sve u redu. Ne može da se desi da se kod turskog investitora Kajzen radi za 25 000 dinara, da radnici moraju da rade prekovremeno što im se ne plaća, ne smeju da se bune. Tamo, takođe, ode inspekcija rada i nađu samo da žena koja čisti prostorije nije propisno odevena. Radnici Fijata moraju da se odreknu svog zakonskog prava na štrajk zato da bi poslodavac s njima uopšte hteo da razgovara. Plate od 300 ili 400 evra ne obezbeđuju život dostojan čoveka, one obezbeđuju samo prosto preživljavanje. Mi se takmičimo u siromaštvu – ko ima platu od 20 000 dinara, a ko ima 35 000 on je bogat čovek. To je apsolutna katastrofa. Delom je to posledica privatizacije. Većim delom je posledica loše ekonomske politike. Kod nas strani investitor ima status svete krave. On može sve. On može da dobije subvencije iz budžeta, ne znamo ni koliko, ni zašto, ni sa kakvim efektima. On može da od subvencije od nekoliko hiljada evra po radnom mestu radniku da 200. On može da ode kad reši da mu se čak ni to ne isplati. A zašto je to kod nas moguće i dozvoljeno? Zato što mi nemamo elementarne uslove za privlačenje stranih investicija, mi nemamo elementarnu pravnu sigurnost i dajemo sami signale da je kod nas sve dozvoljeno."

RADNICI SU UVEK U MINUSU: Na okruglom stolu Stefan Aleksić je predstavio prošlogodišnje istraživanje koje je uradio sa Bojanom Tamindžijom, a bavi se uslovima rada u tekstilnoj industriji. "To nisu mali proizvodni pogoni", rekao je Aleksić i naglasio: "Najveći koji sam ja analizirao ima 1700 zaposlenih. Unutar tih preduzeća situacija je katastrofalna: zabrana sindikalnog organizovanja, rad bez ugovora, zabrana korišćenja toaleta, nekad uz veoma cinične komentare. Po zakonu je definisano da u fabrici mora da postoji toalet, ali ne piše da mora da bude otključan u toku radnog vremena. To je vrhunski cinizam koji smo sreli u jednom manjem podugovaračkom pogonu. Firme koje primaju subvencije po ugovoru su obavezne da isplaćuju minimalnu platu uvećanu za 20 procenata za osam sati rada. Međutim, uglavnom se radi po deset sati dnevno i subotom, a taj prekovremeni rad se vrlo često aljkavo beleži. Paradigmatična je izjava jedne radnice iz Kajzena koja kaže da koliko god radili, oni uvek budu u minusu. Uvek ispadne da oni nešto duguju menadžmentu. U toj fabrici menadžment je eksplicitno zabranio sindikalno organizovanje, a to je krivično delo. U podugovaračkim firmama situacija je još gora: najniža zarada koju smo zabeležili je nešto više od 18 000 dinara, postoji redovan pritisak ukoliko neko zahtevate bolovanje. Jedna devojka je imala rak i menadžment ju je zvao u toku lečenja da se što pre vrati na posao. Gde je solidarnost nestala? Ja moram da stanem na stranu radnika i da kažem da solidarnost nije nestala već je socio-ekonomska situacija radnika takva da njima egzistencija zavisi od tog posla, kakav je da je. Većina radnika radi dva posla i tu je nestala solidarnost."

"Činjenica je da smo mi prošli kroz decenije sistema koji nije imao veze sa slobodnim komunikacijama u ekonomiji, a onda i kroz deceniju ratova i potpunog razaranja već neodrživog sistema", utvrdio je Nikola Parun i dodao: "U izveštaju Agencije za privatizaciju za period 2001-2009. privatizovano je oko 2200 preduzeća, od kojih je dve trećine na neki način uspelo da se održi. Ta preduzeća su povećala svoje prihode za 70 posto, dok su neprivatizovana ostala na istom nivou, dakle, u vrlo lošem stanju. Tranzicija podrazumeva jednu sveobuhvatnu reformu sistema koja se sastoji od privatizacije i, u idealnom slučaju, postavljanje kompanija na neke tržišne osnove. U procesu tranzicije, u skoro svim državama istočne Evrope subvencije jesu bile jedan model za privlačenje stranih investitora. Taj mehanizam je definitivno netržišni. Problem sa subvencijama je i moralni, filozofski i načelni. Subvencije se daju iz budžeta koji pune svi građani. U ishodu te subvencije će plaćati siromašniji građani onim entitetima koji jesu bogati. Kod nas nije najbolji model subvencija, u istočnim zemljama je rađeno drugačije – nije se plaćalo po radnom mestu, investitori su imali obaveze da ostanu određeni broj godina i njihova imovina je bila vezana za državu od koje su dobili subvenciju. Dakle, nisu mogli da se pokupe kad se isplate subvencijama i odu u matičnu zemlju ili negde gde im je isplativije. Fijat je kod nas dobio seriju različitih privilegija koju drugi igrači na tržištu nemaju: renovirane hale, dobar put do postrojenja, plus subvencije po radnom mestu, plus oslobađanje od nekoliko lokalnih taksi. Na takav način nije teško voditi kompaniju, zar ne?

Ja imam drugu perspektivu na sindikalno organizovanje, na efikasnost i moralnost, ali činjenica jeste da ako nešto piše u Ustavu, onda to mora da se poštuje. Kada radnici nailaze na neprilike u preduzeću u kojem rade, najbolji lek je da promene poslodavca, da promene posao. Onog trenutka kada budemo imali uslove da to bude lakše, tada ćemo, posledično, imati veću borbu za dobrog radnika i bolju poziciju radnika. Do tada, možemo da se nadamo da će Ustavni sud ili sud u Strazburu da urade svoj posao onda kada bahati poslodavac zlostavlja radnika."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Članak je objavljen u okviru projekta "Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net