Stavovi mladih muškaraca o rodnoj ravnopravnosti >

Tolerancija prema nasilju

Biti muškarac ili žena u Srbiji 2018. godine znači biti u nekoj vrsti zaoštrenog odnosa sa svetom oko sebe – sa muškarcima i ženama u okruženju, kao i sa državom i merama koje se propisuju "za opšte dobro" i kojima se posledično narušava lična sloboda

Srbija, 2018. godine. "Žena treba da toleriše nasilje da bi sačuvala porodicu", smatra 11,9 odsto muškaraca. "Muškarac treba da ima poslednju reč u porodičnim odlukama", misli 34,1 odsto, a da je "najvažnija uloga žene da brine o kući i kuva" saglasno je 40,1 odsto muškaraca. Svaki peti ispitanik se oseća uvređeno kada ga partnerka zamoli da stavi kondom, a jedna četvrtina priznaje da namerno zastrašuje svoju partnerku. Šamari i gađanje predmetima deo su jedne petine veza, a uvrede i ponižavanja čine svakodnevicu trećine. Da postoje situacije u kojima žena zaslužuje batine misli 18,8 odsto. Ovo su rezultati srpskog izdanja globalnog istraživanja o muškarcima i rodnoj ravnopravnosti IMAGES Srbija, objavljenog u maju ove godine.

Biti muškarac ili žena u Srbiji 2018. godine znači biti u nekoj vrsti zaoštrenog odnosa sa svetom oko sebe – sa muškarcima i ženama u okruženju, kao i sa državom i merama koje se propisuju "za opšte dobro" i kojima se posledično narušava lična sloboda. Najbolji indikatori te zaoštrenosti jesu visoka stopa nasilja svih oblika, a posebno nasilja nad ženama, kao i visok pritisak na rađanje. Na ovakvu sliku ukazuju podaci istraživanja o muškarcima i rodnoj ravnopravnosti IMAGES Srbija, sprovedenog na nacionalno reprezentativnom uzorku od 1060 muškaraca i 540 žena starosti 18 do 60 godina. Marina (Blagojević) Hjuson, glavna istraživačica na projektu IMAGES Srbija, ističe da je dugotrajno višedecenijsko delovanje negativnih činilaca prouzrokovalo repatrijarhalizaciju i retradicionalizaciju, koje ne samo da imaju veoma negativne posledice po žene, već i po muškarce, a posebno mlađih generacija, koje izlažu izrazito jakom riziku od štetnih životnih stilova u cilju potvrde imaginarnog ideala "pravog muškarca", uključujući prihvatanje opasnih ekstremnih ideologija.

"DEVEDESETE SU PROŠLE ODAVNO, ALI SU OSTALE POSLEDICE": "Pa više sam video nasilje, kako da ti objasnim, rastao sam na Voždovcu. Išao sam u ‘Nušić’. Tu su ti išli Kristijan, Knele i svi ovi idioti. Više neki poremećen sistem vrednosti, nema plana, beznađe. Sasvim drugi sistem vrednosti. Kako da ti objasnim – dizelaši, pljačkanja, pucanja, znaš ono, sve je dozvoljeno za keš, a nema. Ono ljudi rade za marku, a ti kao nosiš kariranu košulju i odmah si čudan, nisi u grupi. Ili ne znam, imaš neke buđave patike, pa te za...ju, kriminal, za....no vreme... Devedesete su prošle odavno, ali ostale su posledice. Mnogo njih po zatvorima, navučeno, svakakve priče. Retko ko se iščupao od te neke generacije. To je generacija "Rane" tipa. To je to." (Iz intervjua sa jednim od ispitanika)

Istraživanje IMAGES pokazalo je da su dečaci i muškarci u manjoj meri izloženi nasilju u porodici nego što je to slučaj sa školskim okruženjem. Kod kuće nikada nije kažnjavano 69,1 odsto najmlađih (18–24 godine) i 49,6 odsto najstarijih ispitanika (51–60 godina). "Kaišem ili štapom" kod kuće nije tučeno 73,1 odsto najmlađih muškaraca i 46,2 odsto najstarijih. Sa nasiljem u školskom okruženju i vršnjačkim nasiljem situacija je nešto drugačija. U tučama protiv suparničke grupe učestvovala je skoro polovina, u školskom okruženju, a 3,4 odsto najmlađih muškaraca (18–24 godina) imalo je povrede usled nasilja, za razliku od 0,8 odsto najstarijih muškaraca. Da su "devedesete prošle odavno, ali su ostale posledice" oslikava i to što se muškarci u većoj meri slažu sa tvrdnjom da im je važna njihova etnička pripadnost. Ako se posmatraju odgovori vezani za slaganje sa tvrdnjom "Svi ljudi su isti bez obzira na to kom narodu pripadaju" (zbirni odgovori "uglavnom" i "u potpunosti"), onda se može videti da su najviše zatvoreni prema drugima muškarci starosti 25–30 godina, dakle, oni koji su odrastali u vreme ratova i nisu mogli da ne budu izloženi ratnoj propagandi, mada su, u celini uzev, razlike između muškaraca različitih generacija male. "Živimo u društvu u kojem su u velikoj meri prisutni ekstremizam, konflikti i napetost, i to se neminovno mora odraziti na svest, stavove i ponašanje, kao i na ukupnu društvenu sliku", objašnjava Marina Hjuson.

O pritiscima koji diktiraju kako da se danas "bude muško", ispričao je jedan od ispitanika na pitanje da opiše tipičnog muškarca – "On može mnogo da popije, gleda fudbal, ide na slave. Da je seksista, kresnuti neku ženu. Pseudopolitka sa pozicija moći. Cinizam je važna osobina tog patrijarhata, jer kao da nisi naivan. Jer je sve prevara. Isto pozicija infantilnog patrijarhata. Autoritarnost. Gledaš oko sebe i vidiš ćaleta, dedu, burazera, drugare u školi i vidiš da se uvek tu nešto meri, odmeravanje neke snage, takmičenje i nadmetanje. Često dečaci i muškarci imaju tu potrebu da budu u pravu, da je po njihovom. I pošto sam ja kao klinac gledao i slušao šta drugi ljudi rade, dosta sam upijao tih stvari, ali ne nužno i reprodukovao, jer nisam bio nešto u tom fazonu, međutim, kada si u vršnjačkoj grupi, postoje određena očekivanja da bi se uklopio i moraš da igraš po tim pravilima".

Nasilje u životima muškaraca ima izuzetno važnu ulogu, i kao da predstavlja okosnicu formiranja ne samo rodnog, već individualnog identiteta. "Nasilje je konstitutivni deo muškog identiteta u Srbiji, i to je naročito izraženo u mlađim generacijama. Kako veoma mnogo činilaca deluje u pravcu njegovog širenja, a veoma malo u pravcu njegovog suzbijanja, logičan ishod predstavlja normalizacija nasilja, a time i nasilnih identiteta muškaraca", ističe Marina Hjuson. Ispitanici prepoznaju nasilje kao opšte prihvaćen način komunikacije, kojem su izloženi i muškarci i žene, kao i da nasilja ima i sa jedne i sa druge strane. Ipak, činjenica je da su žene ugroženije – "Ako si naučen da nasilje nije prihvatljiv vid društveno prihvaćene komunikacije od malih nogu, pa u vrtiću u školi, na ulici, gde god, onda ćeš ga ređe i primenjivati. I recimo, u poslednjih pet godina u proseku 25 žena bude ubijeno u Srbiji, na 6 miliona ljudi to nije neki veliki broj, ali broj žena koje trpe nasilje je znatno veći. Problem je u tome što se to nasilje ne prijavljuje, čak i ako se prijavi, policija ne reaguje kako treba, pa imamo žene koje su prijavljivale sedam puta nasilnika, a nisu izrečene privremene mere. Nasilje je društveni fenomen koji je prisutan i uvek će biti prisutan, ima ga i u Švedskoj i u Danskoj i u Norveškoj, nije to nešto što ne postoji širom sveta, nego je odnos prema nasilju ovde nešto što je društveno prihvaćen vid komunikacije. Da biješ dete, da vičeš na dete, ženu, brata; dranje, agresija, ti neki negativni pristupi". Sa tvrdnjom "Veoma mi je važna moja etnička pripadnost" slaže se 60 odsto muškaraca sa najvišim obrazovanjem, a 65 odsto se slaže da su svi ljudi isti, bez obzira na to kom narodu pripadaju. Za 76 odsto muškaraca uzrasta 18-24 godine biološki otac je najvažnija figura u životu tokom odrastanja. S obzirom na percepciju oca kao autoriteta i uzora, ohrabrujuće je da 75 odsto ispitanika nikada nije videlo ili čulo kako majku tuče njen muž ili partner.

ZDRAVLJE, ABORTUS I EMIGRACIJA: Na HIV se testiralo 12,3 odsto muškaraca iz uzorka, i to najčešće muškarci starosti između 25–40 godina. Svaki peti muškarac sa najvišim nivoom obrazovanja testirao se na HiV, a 56,9 odsto muškaraca puši. Kada je reč o opijanju (5 i više alkoholnih pića u jednoj prilici), "nikada" to ne čini 31,2 odsto muškaraca. Najčešće su drogu koristili muškarci starosti 25–30 godina, i samo 64,6 odsto nije "nikada" koristilo drogu. Najmlađi muškarci (18–24 god) su u 18,9 odsto koristili kanabis, a ekstazi u 5,1 odsto. Ohrabrujuće je da najmlađi muškarci (18–24 godine) manje puše od starijih – sa razlikama i do 22 odsto manje u odnosu na starije. Oni takođe češće ‘nikada’ ne konzumiraju alkohol, u odnosu na starije. 68,5 odsto ispitanika smatra da o kontracepciji muškarac i žena treba zajedno da odlučuju. Kada je u pitanju demografska slika Srbije, za koju nam je mnogo puta objašnjeno da je crna i da moramo svi zajedno na njoj raditi, Marina Hjuson objašnjava – "Svojevremeno sam pisala o tome da se u Srbiji deca ne rađaju ne iz osećanja odgovornosti, nego iz osećanja preterane odgovornosti prema deci – zbog jake svesti da roditelj treba da ima onoliko dece koliko može da izdržava. Ovaj način razmišljanja u Srbiji je dosta raširena pojava".

Hjusonova smatra da mere za podsticaj rađanja i promenu uslova pod kojima je moguće izvršiti abortus šalju pogrešnu poruku da je isključivo žena ta koja je "kriva" za abortus i da je to opšta slika koja se plasira. Međutim, praksa u partnerskim odnosima nešto je drugačija – "Naše istraživanje pokazuje da u 2/3 slučajeva muškarac i žena tu odluku donose zajedno. Abortus je zajednička odluka, kao što je i začeće. Time smo dokazali da za sada ne stoji svaljivanje odgovornosti na ženu koja je prisutna u javnom diskursu. Obaveza države nije da prinudi građane da imaju decu, jer prinuda nije rešenje. Uostalom, to neće zaustaviti emigraciju." Hjusonova emigraciju vidi kao osnovno pitanje demografske slike Srbije. "Emigracija podrazumeva da emigriraju upravo mladi ljudi, u najproduktivnijoj fazi reproduktivnog perioda. Predložene mere populacione politike neće dovesti do promene ako ne postoji želja ljudi da žive u Srbiji. Srbija ima daleko urgentnije stvari koje treba da rešava, da bi se to odrazilo na populaciju u pravcu koji će omogućiti da postoji normalna biološka reprodukcija". Hjusonova ističe da se populaciona politika kod nas formira sa idejom da postoje nezaposlene žene koje treba da rađaju decu. "Abortus je senzitivno pitanje – sigurna sam da ima ljudi koji bi se i predomislili ili bi zažalili, ali to ne sme biti pod pritiskom ili prinudom. Danas se propagira da je neetički učiniti abortus, ali roditi neželjeno dete takođe je neetički. Ako bi se afirmisala ideja da je pravo svakog deteta da bude željeno dete, rađanje bi se posmatralo iz potpuno druge perspektive". Kako su u pitanju stavovi o emigraciji, iz Srbije bi otišlo 58,3 odsto najmlađih ispitanika (18-24 godine) i 52,8 odsto uzrasta 25-30 godina, među kojima prednjače muškarci sa osnovnim i nižim obrazovanjem – 38.8 odsto, u odnosu na 28,4 odsto ispitanika sa najvišim obrazovanjem koliko ih je odgovorilo da bi emigriralo. Među ženama je situacija nešto drugačija – iz Srbije bi emigriralo 45 odsto žena uzrasta 18-24 godine i 42 odsto uzrasta 25-30 godine, od čega je čak 39,7 odsto žena sa najvišim, a 29,1 odsto sa osnovnim i nižim obrazovanjem.

OBRAZOVANJE – KLJUČ EGALITARNOSTI: Na opštoj skali rodne ravnopravnosti u kojoj se stavovi mere od 0 do 3 (0 – najnegativniji stav prema rodnoj ravnopravnosti, 3 – najafirmativniji stav) muškarci imaju vrednost 1,73, a žene 1,99. Najneobrazovaniji muškarci imaju vrednost 1,57, a najobrazovaniji – 1,88. Najegalitarnije stavove imaju muškarci starosti 25–30 godina (1,84). Istraživanje IMAGES pokazalo je da se u porodičnom životu u mlađim generacijama napredovalo ka većoj podeli kućnih poslova i brige o deci. Podela po vrsti poslova je, međutim, još uvek dosta polarizovana. Očevi najčešće nikada nisu obavljali poslove pripreme hrane, čišćenja kuće, pranja odeće ili čišćenja kupatila i WC-a. S druge strane, oni su "brinuli o deci", vršili popravke u kući, brinuli o dvorištu i automobilu. Oni su, takođe, išli u nabavku hrane i plaćali račune. U porodicama najviše obrazovanih muškaraca bila je i najegalitarnija podela rada. Više od polovine roditelja zajedno je odlučivalo o školovanju i aktivnostima dece. "U socijalizmu smo imali generacije koje su verovale u egalitarnost, ali su muškarci i žene imali manje jednake obaveze nego što je to danas slučaj, što se vidi kada se uporede podaci o najstarijim (51–60 godina) i najmlađim ispitanicima (18–24, 25–30). Bez obzira na to što muškarci i žene nisu imali jednake obaveze, ipak su prenesene vrednosti egalitarnosti na sledeću generaciju". U kapitalizmu, radni obrasci postali su složeniji – više se vremena provodi na poslu i smene su fleksibilnije, što zahteva više dogovora među partnerima, kao i drugačiju podelu obaveza u domaćinstvu.

Model muškarca kao izdržavaoca porodice u srpskom društvu baš i ne funkcioniše – žena je ravnopravan ili glavni proizvođač. Istraživanje pokazuje da je dominantan oblik porodice porodica u kojoj oba partnera rade. "Fenomen prisutan u mlađim porodicama je da roditelji sve više ulažu u obrazovanje svoje dece od najmlađeg uzrasta i vode dete na razne aktivnosti, a savremeni način života i tu uslovljava veću kooperaciju partnera". Hjusonova ističe da je ovaj obrazac paradoksalno praćen nedostatkom ideologije o rodnoj ravnopravnosti, koja se odražava posebno u stavovima o nasilju.

Dva stuba koja bi trebalo da dovedu do veće rodne ravnopravnosti u Srbiji trenutno su Zakon o sprečavanju nasilja u porodici (2016) i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je još uvek u Nacrtu i nema izgleda da će uskoro biti usvojen. U Srbiji je, pored drugih kriza, prisutna i kriza nasilja koje se dešava u mikrosferama kao što su porodica, partnerski odnos, škola, krug bliskih prijatelja ili kolega. Hjusonova ocenjuje da trenutno ne postoji ni dovoljno znanja, ni dovoljno razvijena svest, niti postoji razvijena kultura donošenja odluka koja bi uzimala u obzir efekte različitih javnih politika po različite segmente društva, pa i različite rodove, odnosno muškarce i žene. U prilog tome govori i podatak da Ustav Republike Srbije još uvek ne prepoznaje rod kao kategoriju. Sa druge strane, postojeći Zakon o ravnopravnosti polova, kao i postojeći Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ne pominju eksplicitno muškarce i žene, već govore o "licima" ili "licu".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net