Intervju – Jelena Vasiljević, antropološkinja >

Solidarnost kao politički projekat

"Pitanje koje mene najviše interesuje jeste da li su građani voljni, da li postoji potencijal za to da se solidarnost ugradi u neki politički projekat. A ne da uvek moraju iznova da se organizuju, prave akcije kako bi deo javnosti usmerili na neki problem. Zanima me i da li će politički akteri u Srbiji, trenutni ili koji su tek u nastajanju, imati želju da formulišu takvu politiku"

Kada neki pojam kojim se bavimo, kao što je solidarnost, izađe iz uobičajenih, svakodnevnih, pa i kolokvijalnih okvira i uđe u svet nauke koji je definisan i bogat raznim teorijskih aspektima, onda taj pojam neizostavno dobija neku novu dimenziju. Antropološkinja dr Jelena Vasiljević, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, koja se u svojim dosadašnjim istraživanjima bavila mnogim temama, a neke od njih su problemi građanstva i državljanstva, debate o kulturi i pravu, politike sećanja i pamćenja, medijski narativi u kontekstu raspada Jugoslavije i rata 90-ih, u centar svojih aktuelnih interesovanja i izučavanja postavila je i solidarnost. Probleme političke dimenzije solidarnosti, pre svega.

"VREME" – Da pođemo od osnove. Kada govorimo o solidarnosti kao naučnoj kategoriji, kako bi glasila definicija tog pojma?

JELENA VASILJEVIĆ – Nažalost, ne mogu da dam direktan odgovor, zato što ono što ja izučavam jeste upravo to pitanje – kako definišemo solidarnost i šta je ona s obzirom na njenu isticanu političku dimenziju. Mene tu zanima nekoliko pitanja. Prvenstveno, da li je solidarnost politički koristan pojam, da li ona može da konstituiše političke zajednice, kako bi izgledala neka normativna teorija o političkoj zajednici zasnovanoj na solidarnosti. Zanima me, takođe, kako razlikujemo solidarnost od drugih prosocijalnih ponašanja i empatijskih osećanja. Kako se razlikuje od altruizma, filantropije i kako je dalje sposobna da menja odnose moći u društvu i da uspostavlja nove odnose. Zanima me takođe njen retorički potencijal, odnosno kako se mobilišu ljudi za neke političke ciljeve pritom pozivajući se na solidarnost. Jer, solidarnost kao moćna retorička figura može da se koristi za legitimizaciju vrlo različitih političkih projekata.

Zaista, koja su najjasnija razgraničenja između altruizma, filantropije, solidarnosti?

Kada pomognete drugome, vi delate kao pojedinac, a solidarnost podrazumeva nas kao zajednicu, podrazumeva "mi" i vrednosti tog "mi". Solidarnost za razliku od drugih navedenih pojmova podrazumeva vrednosti zajednice, pa je pojedinac, ili grupa, u ime tih vrednosti solidaran s drugima koji mogu biti manje privilegovani članovi društva, mogu biti pripadnici nekog drugog društva. U tom smislu, solidarnost podrazumeva jednakost, poravnanje. Altruizam ili filantropsko ponašanje često podrazumevaju delovanje unutar hijerarhijskog modela – oni koji imaju više daju onima koji imaju manje – i ti njihovi akti, između ostalog, normalizuju i opravdavaju takav hijerarhijski poredak stvari. Solidarnost bi trebalo da hijerarhiju dovodi u pitanje i da deluje u pravcu toga da smo svi jednaki. Samim tim solidarnost ne podrazumeva samo davanje, nego ponekad i odricanje od nečega. Odricanje određenih vlastitih privilegija kako bi se istaklo da su oni koji su manje privilegovani jednakovredni članovi društva.

Međutim, jedan od problema u teoriji jeste da li je za pravu definiciju solidarnosti važna veličina grupe. Da li je reč o istom fenomenu kada govorimo o solidarnosti unutar male lokalne zajednice, na primer, kada su stanovnici jednog sela solidarni jedni sa drugima. Šta je onda solidarnost na nivou nacije, države? Šta je to kad se ona institucionalizuje, kao u državama blagostanja, kada su besplatni zdravstvo i školstvo, da li je to onda drugi fenomen? I treće, šta je solidarnost na globalnom nivou, kada ste solidarni sa žrtvama poplave, zemljotresa na nekom drugom kraju sveta i odvajate pomoć za njih? Pitanje kojim se bavi teorija glasi – da li je to isti fenomen, da li nosi istu političku poruku, da li ima istu političku težinu. Kada pokušavam da definišem solidarnost, insistiram da ona podrazumeva ideju jednakosti, da imamo ista "prava na prava", podrazumeva "mi" i zajednicu, podrazumeva etičku dimenziju, delovanje u skladu sa određenim vrednostima, uključujući tu političke vrednosti u smislu kakvu zajednicu želimo.

Posmatrajući presek našeg društva, kako on izgleda u delu koji se odnosi na solidarnost?

Na prvu loptu gledano, imamo društvo u kome se dešava potpuna erozija solidarnosti. Veoma nam je teško da se angažujemo oko toga da pomognemo jedni drugima, a sa druge strane, ipak smo imali akcije koje pokazuju da solidarnosti ima. Setimo se poplava iz maja 2014. gde su ljudi bili jako solidarni i gde je ta solidarnost prelazila granice bivše Jugoslavije; ili na primer, slučajevi, što je naročito rašireno u Bosni i Srbiji, kada se šalju SMS poruke za obolelu decu čime se skupljaju pare za njihovo lečenje. To pokazuje, s jedne strane, da ljudi jesu spremni da pomognu jedni drugima, ali takođe pokazuje i urušavanje institucija koje zapravo ne rade svoj posao. Građani onda svojim solidarnim akcijama popunjavaju prazninu nastalu tim urušavanjem institucija. Onda se postavlja jako zanimljivo pitanje – da li je ta solidarnost politički dobra ili ne? Jer, takva vrsta solidarnosti postaje saučesnik normalizacije stanja u kome se institucije povlače. Pitanje je, dakle, da li to nešto što postoji u nama, što želi da pomogne drugima, može da se stavi u neki politički narativ, da li od toga može da se napravi nešto što je politički vredno.

Uzmimo kao primer akcije koje u poslednje vreme pravi Združena akcija Krov nad glavom, gde se zaista uspelo u tome da se mobiliše jedan broj ljudi da izađe na ulice i da spreči izvršitelje da isele stanare. Naravno, taj broj ljudi koji se okuplja nije dovoljan, ali je jako važno što se to dešava i što ta infuzija solidarnosti postoji. I to ne čitamo samo kao ad hoc pomoć koja će se desiti u datom trenutku, već kao impuls želje za solidarnim društvom. Za društvom u kome će institucije takođe uspeti da kanališu solidarnost, a ne da je mi svakodnevnim organizovanjem sprovodimo u delo.

U istraživanju NSPM prezentovanom na početku projekta "Država i solidarnost", rezultati su pokazali da ispitanici u velikoj većini smatraju da je ranije, u doba socijalizma, solidarnosti bilo više. Da li su tadašnje dominantne parole koje su praktično promovisale solidarnost, kao "bratstvo-jedinstvo" ili u obrazovnom sistemu dominantno učenje o jednakosti svih ljudi, svih nacija, svih socijalnih slojeva, doprineli tome da je solidarnosti zaista bilo više ili je to samo stvar utiska?

Kada u nekom društvu postoji projekat izgradnje solidarnosti, onda nastaju institucije koje to podržavaju i nastaju ideologije koje to podržavaju. Ideologija bratstva i jedinstva je bila noseća ideologija solidarnosti u socijalističkom vremenu. Različite institucije su promovisale solidarnost na svakodnevnom nivou, na primer, organizovanjem radnih akcija ili služenjem vojske, što se po pravilu dešavalo u drugoj republici a ne u onoj u kojoj ste rođeni, pri čemu su se upoznavali ljudi iz različitih krajeva Jugoslavije, što je takođe trebalo da bude rad na solidarnosti. Postojao je i federalni solidarni fond s funkcijom da se sredstva iz bolje razvijenih regija raspodeljuju u slabije razvijene regije. Zdravstvo i obrazovanje su bili dostupni svima i naprosto su odražavali ideju solidarnosti. To nije bila samo specifičnost Jugoslavije, već uopšte država blagostanja posleratnog perioda.

Međutim, svaki noseći narativ, kao što je bilo bratstvo-jedinstvo, ima i kontra narative koji ga podrivaju i koji plediraju za neku drugu vrstu solidarnosti. Tako su i u Jugoslaviji, nasuprot ideji bratstva i jedinstva, postojali i drugačiji narativi o tome s kim i kako treba biti solidaran. Jedna od tema Hrvatskog proljeća je bila zašto novac zarađen u Hrvatskoj od turizma ne ostane tu, nego odlazi u slabije razvijene regione. Ili, recimo, srpski nacionalistički diskurs od 80-ih poziva na solidarnost s navodno ugroženim Srbima iz drugih republika. I takvi kontra narativi sa drugačijom vizijom solidarnosti prvo su uzdrmavali, a onda i odneli prevagu.

Šta se potom dogodilo 90-ih?

Socijalistički režim državljanstva bio je zamenjen etnocentričnom vizijom državljanstva gde namesto "bratstva-jedinstva" nosilac solidarnosti postaje solidarnost sa našom "ko-etničkom braćom". Tu vidimo kako je diskurzivna moć solidarnosti važna kao legitimišući okvir za različite političke projekte.

Postavlja se onda pitanje koliko je taj višedecenijski državni projekat podizanja solidarnosti uopšte imao trajnijeg efekta?

Moć ideologije i ideoloških narativa je ogroman. Kada je rat, kada ideologijom možete da ubedite ljude da su ugroženi njihovi interesi, kada se raspadaju institucije koje su nosile dotadašnju idelogiju solidarnosti, tada je vrlo teško da očekujete od pojedinca da sam nastavi da nosi ideju solidarnosti. Čitala sam neka zanimljiva istraživanja koja su objavljena relativno skoro i koja pokazuju da su stavovi prema solidarnosti, recimo prema prihvatanju migranata ili ljudi koji dolaze iz drugih država, pozitivniji u onim državama gde se institucije percipiraju kao stabilne. Spremnost da budete solidarni veća je u onim državama gde su institucije koje podržavaju ideju solidarnosti jače i to govori o tome da pojedinci svoje stavove, preferencije i svoja politička, ideološka razmišljanja ne razvijaju i ne održavaju nezavisno od države i društva u kojem žive.

Da li je u toj priči možda presudan ekonomski faktor? S jedne strane, stabilne institucije više odgovaraju razvijenijim, bogatijim društvima, s druge, pak, izgleda prirodnije da su ljudi siromašnijeg društva empatičniji, solidarniji.

Ekonomski faktor uvek deluje u kombinaciji s nekim drugim faktorima i njega ne možemo da uzmemo izolovano u objašnjenju solidarnosti. Poznat je primer Kube koja je vrlo siromašna država, a ima vrlo razvijenu transnacionalnu solidarnost. Kubanski lekari, humanitarci, aktivni su svuda po svetu, što jeste fenomen vredan izučavanja. Skoro je rađeno jedno istraživanje, uporedna analiza Švedske i Danske, dva društva koja imaju relativno sličan životni standard, jake institucije države blagostanja koje jesu u opadanju poslednjih godina, ali se nekako i dalje po inerciji drže, a opet se razlikuju stavovi Danaca i Šveđana po pitanju migranata. Šveđani su daleko otvoreniji prema migrantima od Danaca, kod kojih su ksenofobna osećanja prisutnija. Ponuđeno objašnjenje glasi – tradicionalno razumevanje toga gde leži stabilnost društva u ovim dvema zemljama je različito. U Danskoj je dominantna percepcija da socijalna kohezija počiva na samom društvu, a u Švedskoj u institucijama. Kada se država i njene institucije, istraživanja pokazuju, vide kao fer, stabilne i da generišu solidarnost, onda su i ljudi spremniji da uključe druge u svoje društvo. U Danskoj je, pak, akcenat na samom društvu, možda više na kulturnim idejama tog društva, pa se to uzima kao razlog zašto su Danci prema migrantima zatvoreniji.

U knjizi koju ste objavili pre dve godine, i koja je zapravo vaš doktorski rad, bavite se između ostalog i specifičnim proživljenim iskustvima ljudi u postjugoslovenskom prostoru. U poglavlju "Životne priče o građanstvu i pripadnosti posle Jugoslavije" imate naslov "Kafkijanske situacije". Na šta se to tačno odnosi?

Reč je o trećem delu ukupnog istraživanja, konkretno o tome kako su promene režima državljanstva u postjugoslovenskom prostoru proizvodile razne, pa i kafkijanske situacije za pojedince. Jugoslovenski režim državljanstva podrazumevao je da pojedinac simultano ima državljanstvo Jugoslavije i državljanstvo republike u kojoj je rođen. Posle raspada Jugoslavije novonastale države su definisale svoje režime državljanstva, pa su se mnogi tako našli s "pogrešnim državljanstvom" i nisu mogli da regulišu svoje statuse. Najeklatantniji primer toga su izbrisani u Sloveniji, posle čega nekoliko desetina hiljada ljudi odjednom nije imalo nikakve papire, nisu postojali, niti su mogli ijedno svoje pravo da ostvare. Kafkijanske situacije su nastajale kada papiri govore jedno a životno iskustvo ljudi drugo, i ta nemogućnost da ideju o zajednici kojoj pripadaju i s kojom imaju kontakte i veze usklade s papirima koje imaju dovodila ih je u potpuno bizarne situacije. Samo jedan od primera je slučaj mladića rođenog u Prištini koji je živeo u Sarajevu. On je hteo da aplicira za državljanstvo u Bosni, za to je imao ispunjene sve uslove, osim jednog – dokumenta da nije osuđivan. Potvrdu je morao da dobije jedino iz MUP-a grada u kome je rođen, dakle Prištine. A u Srbiji jedini papir koji je mogao da dobije jeste onaj da nije osuđivan na teritoriji Srbije. E sad, u Bosni su insistirali da papir bude iz Prištine, a kako srpska policija nije više tamo prisutna, onda nikako nije mogao da dobije zvaničan dokument od srpske policije da nije osuđivan na Kosovu. Napravljen je veliki karambol, koji je u ovom slučaju razrešen diskrecionom administrativnom odlukom čoveka koji je hteo da mu izađe u susret. Takvih priča ima mnogo, na sreću ova ima dobar kraj, ali istovremeno ima i mnogo tragičnih priča u kojima ljudi nisu mogli da dođu do svog dokumenta, osnovnih prava ili svog poseda.

Uočavate li danas neke smerove kojim država, recimo, kroz zakone ili drugim ponašanjem proizvodi modele koji jačaju solidarnost? Podsetiću, kao primer, u jednom trenutku sa vrha države proklamovan je veoma solidaran odnos prema migrantima sa Istoka.

Država šalje vrlo kontradiktorne poruke kada je u pitanju solidarnost. Takav je i slučaj s migrantima. Isprva smo čuli da će Srbija biti otvorena za njih, ali se posle u praksi pokazalo da se o migrantima nije vodilo računa i da njihovo iskustvo prolaska kroz Srbiju nije najbolje što se tiče ponašanja institucija prema njima. Kada je država u pitanju, mislim da ne postoji jasan narativ o tome koji su to oblici solidarnosti koje želimo da negujemo u ovom društvu. Kada je bio štrajk radnika u Fijatu, čini mi se, mogla se čak čuti poruka da radnici treba da budu solidarni sa državom, treba da razumeju u kakvoj situaciji se država nalazi prema investitorima. Ista je bila situacija s umanjenjem plata i penzija u javnom sektoru. Očekivalo se da se građani pomire s umanjenjem svog životnog standarda e da bi bili solidarni sa svojom državom koja mora da "uredi finansije". Čini mi se da je to pervertiranje one Kenedijeve "ne pitaj se šta država može da uradi za tebe, nego šta ti možeš da uradiš za državu". To je primer retoričke zloupotrebe pojma solidarnosti i to su te kontradiktorne poruke koje idu od države ka građanima.

A sami građani?

Vidljiva je njihova reakcija kada se zaista udruže i deluju solidarno kao u vreme poplave, dolaska migranata, ili u slučajevima odbrane stanara koji treba da budu iseljeni. Ali, zapravo, pitanje koje mene najviše interesuje jeste da li su građani voljni, da li postoji potencijal za to da se solidarnost ugradi u neki politički projekat. U nešto što bi se ispostavilo kao zahtev – "Mi želimo ne samo da solidarnošću rešavamo akutne probleme, mi želimo da izgradimo institucije koje će odbraniti ideje solidarnog društva". A ne da uvek morate iznova da se organizujete, pravite neke akcije kako biste deo javnosti usmerili na neki problem.

Zanima me i da li će politički akteri u Srbiji, trenutni ili koji su tek u nastajanju, imati želju da formulišu takvu politiku, da li to građani vide kao prioritet, da li se to uopšte prepoznaje među biračima kao pitanje.

Na osnovu vladajuće političke kulture, kulture govora, stepena netolerancije na dnevnom nivou, da ne idemo mnogo dalje, može li se ponešto zaključiti o bliskosti pojma solidarnosti našem građanstvu?

Obeshrabrujuće bi bilo ako bismo samo rekli da je naše društvo nesolidarno i netolerantno, ali mora se reći da ako ono to i jeste, onda je takvo zbog određenih socijalnih, ekonomskih, strukturnih faktora. Nije takvo zato što je takav mentalitet ljudi, uvek želim da izbegnem mentalitetska objašnjenja, razlog tome su uvek neke društvene strukture koje treba promeniti ako želimo drugačije društvo. Zato i jeste jako važno da gradimo novu političku kulturu, da se u to uključi što više ljudi i da konačno počnemo da mislimo o tome kako se jedni prema drugima odnosimo. Kako se odnosimo prema manjinskim zajednicama, prema Romima, prema LGBT populaciji, prema siromašnima koji više nisu ni manjina ovog društva jer definicije siromaštva su vrlo rastegljive. Važno je da počnemo o tome da mislimo, ne u moralizatorskim terminima, da li smo dobri ili loši kao ljudi, kao društvena zajednica, nego u smislu dostojanstvenog života. Šta je dostojanstven život koji želimo za sebe i za druge?

Baš zato treba raditi na vrednovanju pojma solidarnosti. Volela bih kada bi on postao centralna vrednost u političkim pokretima, kada bi se izašlo iz kolokvijalnog razumevanja solidarnosti. Odnosno, kada bi se razvila ideja da graditi solidarno društvo ne znači samo pokazivati spremnost da se s vremena na vreme pomogne nekome, već da solidarno društvo znači izgradnju institucija koje mogu kontinuirano da brane ideju solidarnosti. Ali to, pre svega, podrazumeva da građani imaju želju da žive u solidarnom društvu, da imaju ideju o tome šta solidarno društvo jeste. Na drugoj strani, problem političkih stranaka i na poziciji i u opoziciji jeste kako formulišu i sprovode svoje političke ideje. Politički govor se vrlo lako kontaminira temama koje iskrsavaju na dnevnom nivou, ali se one retko uokviruju u dugoročnu ideju društva u kojem želimo da živimo. Društva u kojem ćemo, između ostalog, biti solidarni.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net