foto: dejan lalić lale
Jami distrikt

Sterijino pozorje 2018. >

Kazalište – tri boda u gostima

Selektor Boško Milin je ponudio rizičan koncept "fokusa na mlade", a uspeh je bio polovičan: u zavisnosti od pokrića u dramskom i pozorišnom kvalitetu

Nakon završetka 63. Sterijinog pozorja bogatiji smo za najmanje dve spoznaje: 1. Savremena Pozorja dele se na ona na kojima glavne nagrade dobije Kokan Mladenović, i na ona na kojima nagrade ne dobije niko – da ih ne bi dobio Kokan Mladenović; 2. Sveopšte insistiranje na "nacionalnom" formatu Pozorja naposletku je rezultiralo takoreći sveopštim utiskom da je danas najbolje srpsko pozorište – hrvatsko kazalište. Narodno ili neko drugo, manje je važno.

Recimo da je prvi zaključak iz gornjeg pasusa šaljiv, bar donekle; drugi, međutim, nipošto nije. Ali, krenimo redom, pa kud god nas to odvelo.

Prethodno Pozorje, opervaženo grandioznom nebulozom jedne smešne precioze i njenih žirirajućih pratilja, bilo je prvo u znaku "povratka izvornom konceptu" domaćeg dramskog teksta, utoliko i tranziciono po mnogo čemu; selektor u iznudici bio je prvi čovek SP Miki Radonjić. Ove godine je festival dobio "pravog" selektora u vidu prof. Boška Milina sa beogradskog FDU-a, a ovaj je, zašto ne verovati, poslu pristupio savesno, ozbiljno i temeljito, obišao Srbiju, region i ostatak vaseljene u kojem se igra nešto "naše", i potom seo pa dumao, dumao... šta učiniti, a da se ponosno autoprovincijalizovani festival ne pretvori u još jednu sterilnu reviju tipa "kako srpska pozorišta uvek iznova prežvakavaju i maltretiraju Steriju i Nušića a da se nikada ne smore". I potom, u razumljivoj želji da izbegne takav scenario, učinio kanda jedino što se moglo, a da – bar u namisli i nameri – zaliči na nekakav zaokruženi koncept: hajde da u fokus stavimo "mlade autor(k)e, nedovoljno afirmisane reditelj(k)e, tradicionalno pomalo zanemarena pozorišta iz manjih gradova južno od Beograda...

Na papiru, nije to izgledalo ni tako rđava zamisao. Nevolja je u tome što nikakav "koncept" ne može da odbrani i opravda golotinju lošeg, beznačajnog, konzervativnog i, uopšte, nimalo reprezentativnog teatra, a toga je na ovogodišnjem festivalu bilo, i to ponajviše tamo gde se mahalo "mladošću" kao argumentom – što je već depresivno, da se ne lažemo.

foto: tanjug / rade prelićCarstvo nebesko

Ali, najpre o (naj)nagrađeni(ji)ima. Jami distrikt Milene Bogavac, u režiji Kokana Mladenovića i koprodukciji Bitef teatra, Centra za kulturu Tivat, Festivala MASZK i Firchie Think Tank studija, predstava je o kojoj smo opširnije pisali povodom premijere (v. "Vreme" br. 1378), a ovde ima smisla dodati samo toliko da je i u festivalskom konceptu sjajno funkcionisala, kao i da je furiozna igra Jelene Graovac, Isidore Simijonović i Nine Nešković oduševila festivalsku publiku, a predstavu u celini izdigla solidno iznad svih drugih u takmičarskoj selekciji autentičnim teatarskim izrazom i istovremeno posvećenim bavljenjem "nacionalnim" mitovima i mitomanijama, koje su i te kako još odreditelji naših života, ma koliko na individualnoj ravni mislili da smo se, je li, izdigli iznad njih. Izdigao se – ne izdigao se, bez brige, uvek će se naći neka snažna ruka da te ščepa za gušu i uvalja te nazad u žitko jamensko blato... Utoliko ni odluka festivalskog žirija da Jami distriktu dodeli skoro sve najzvučnije nagrade (predstava, tekst, režija, većina glumačkih etc.) nije toliko ni pametna ni odvažna koliko je naprosto – poštena. Za svaku drug(ačij)u odluku morali bi da smišljaju debelo objašnjenje, ali teško da bi ovo zvučalo ubedljivo bilo kome. A nekako je zgodno ispalo da se ovime o istom trošku elegantno i bez ogrešenja o pravdu razreši i nametnuti "kokanovski kompleks" utemeljen prošlogodišnjom svinjarijom, pa se sada može dalje, u redovno stanje stvari... Druga najnagrađenija predstava Carstvo nebeskoepika Balkanika Jerneja Lorencija (Narodno pozorište i Bitef teatar) vrlo je zapaženo odigrana na Bitefu i od tada ima bogat život, uključujući i iscrpnu kritičarsku valorizaciju, tako da je njeno dovođenje na Pozorje samo konstatacija stanja stvari; kako god, ova je predstava još jedan primer krhkoće i fluidnosti, ako ne i nepovratne zastarelosti koncepta čvrstog (pa još i domaćeg!) dramskog predloška kao osnove za teatarski čin.

Ovim dvema predstavama gotovo da je iscrpljen korpus "nespornih" iz takmičarske selekcije. Zanimljivo, ni jedna od njih ne spada u priču o "fokusu na mlade", to jest, Jami distrikt jeste njen deo zbog glumica, te na neki čudan način zbog "paradoksalne" Milene Bogavac, koja je skoro dve decenije profesionalno u pozorištu, ali ovo joj je ne samo prva Sterijina nagrada nego i prvo učešće na SP uopšte. Tako je to kad glavninu svog rada ostvarite u pozorišnom andergraundu...

Kako god, festival je otvorila predstava Švajcarska u režiji Milana Neškovića, po tekstu Petra Mihajlovića i u produkciji Narodnog pozorišta Bosanske Krajine iz Banjaluke, BiH. Prozaista i dramatičar Mihajlović pozorišnoj je publici poznat po Radničkoj hronici, a Švajcarska je komad pomalo, hm, konfederativan, baš kao i zemlja iz naslova: nekoliko paralelnih narativnih tokova plove posve odvojeno da bi se tokom predstave polako prožimali i spojili; sve ih odlikuje nastojanje da se kroz obične, svakodnevne situacije i odnose (u nekom dovoljno neodređenom, ali i dovoljno prepoznatljivom "ovde i sada") ispriča priča o večitoj ljudskoj težnji za ispunjenošću, po cenu da tokom njenog ispunjavanja stradaju vini i nevini... U komadu ima dobrih mesta, ali kao celina je pomalo nefokusiran, preraspričan, do granica pretencioznosti bez dobrog pokrića. Tu nastupa Nešković: inventivnim je režijskim rešenjima veoma dobro upakovao (i realno "podebljao") ovu tanušnu priču i bez velike podrške u tekstu i u rutinskim glumačkim ostvarenjima napravio predstavu za dugo, makar i samo vizuelno pamćenje, u čemu veliku ulogu igra i sjajna (nagrađena) scenografija Dragane Purković Macan.

foto: a. crnogorac... I ostali

Projekat "... I ostali" reditelja Stevana Bodrože i mladih dramskih spisateljica Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić njihova je treća plodna saradnja, kao i prethodne ostvarena u produkciji UK Vuk Karadžić iz Beograda (o prethodnim, Tramvaj zvan samoća i Treznilište, v. "Vreme" br. 1365 i 1401). Četiri kratka komada povezuju priče o ljudima koji su na neki način deprivilegovani, marginalizovani, "nevidljivi", isključeni: o homoseksualcima, Romima, ovisnicima, invalidima... Svima kojima "pošten srpski (ili bilo koji drugi) domaćin" voli strogo i glupo da sudi. Ovako postavljen koncept izazov je, a opet i ograničenje, s kojim su se autorke vrlo solidno izborile: bez mamuzanja predrasuda, ali i bez gušenja u jalovoj "političkoj korektnosti". Na drugo, festivalsko gledanje predstava se čini čvršćom, kompaktnijom, a njeno za mnoge neočekivano pojavljivanje na najelitnijem domaćem festivalu, koje su neki požurili da dovedu u pitanje, odbranjeno je kako njom samom, tako bogme i kontekstom u kojem se obrela, što možda nije moglo biti jasno dok nismo videli sve predstave u konkurenciji... Tzv. obična publika se ionako nije bavila ovakvim kalkulacijama, pa je predstavu vrlo toplo primila; jako je značajno što je mlada glumica Bojana Zečević nagrađena za ulogu Emilije u ovim "omnibusu", a to je i zgodan paradoks mladosti kao vremena previranja i samotraženja: ista je glumica u istoj predstavi odigrala i jednu odličnu i jednu podosta slabašnu rolu!

Predstava Kepler 452-b po komadu Tijane Grumić, u režiji Juga srećom-ne-Radivojevića nego Đorđevića i u produkciji bezdomnog, pogorelačkog Pozorišta "Bora Stanković" iz Vranja iz nekog je razloga ostala slepa mrlja festivalskog žirija: nije dobila ni najsićušniju i najutešniju nagradicu, što je verovatno jedna od manje prijatnih nuspojava matematike žiriranja (poznate svakome ko se bavio tom đavoljom rabotom) ali je svakako šteta: tih jedva preko sat vremena u sali Novosadskog pozorišta prisustvovali smo odmerenoj, inteligentnoj, nerazmetljivo maštovitoj sonati za besprekoran glumački kvartet koji je otelovio vešto i nežno napisan bildungskomad mlade autorke, dirljivu, ali nikako na senti-menti efekat loveću priču o odrastanju, o ljubavi i o gubitku. Jedan od diskretnih vrhunaca festivala, zaobiđen kada su kolajne u pitanju, ali kako bih vam rekao... ne znam nikoga ko nešto zna o pozorištu, i ko je bio u istoj pozorišnoj sali kada i ja, a da posle nije osetio potrebu da kaže nešto lepo o ovoj predstavi; i to se valjda računa negde među zvezdama...

E sad, ko živ – ko mrtav... Predstave Hajka na vuka (tekst Ognjen Obradović, režija Nataša Radulović, Šabačko pozorište) i Svedobro (tekst Stevan Vraneš, režija Nemanja Ranković, NP Užice) mogle su se naći na festivalu samo po kriterijumu "dajmo šansu mladima", ali bojim se da to, najblaže rečeno, nije dovoljno: posao selektora "centralnog" nacionalnog festivala ipak obavezuje na mnogo veću ozbiljnost, a zaista ne znam kako selektor Milin sada, nakon što su svi videli njegov izbor, misli da odbrani ove, izvinjavam se, teatarske "krševe", ove parade mlakog i inherentno beznačajnog dramskog pisanja upakovanog u sasvim neubedljive scenske tvorevine, mestimično skaredno odglumljene, ove beznadežne promašaje kod kojih nije ni izbliza najstrašnije to što su neuspeli – ta, dešava se i najboljima – nego način na koji su neuspeli. Mladi i novi autori donose nove estetike i poetike, tematike i senzibilitete; neki se u svojem nadobudnom prevratništvu preigraju i promaše ceo fudbal, drugi pokrenu estetske revolucije – sve je to OK. Ali ovde nema ništa od toga, naprotiv, reč je o u svakom ključnom segmentu konzervativnom, dosadnom, malograđanskom, jalovom, patosano-mrtvosanom teatru, "matorijem" od bilo čega što bi najklasičnija klasika mogla da ponudi, o deprimirajuće slabašnom i kukavičkom držanju noktima i zubima za odavno izigrane i isisane poetike, motive, ambijente. Bože blagi, da ove papazjanije "mladih stvaralaca" vide, recimo, ljute dede kao Ćirilov, Selenić ili čak Hristić, izvukle bi im uši!

Drugi Nešković na ovogodišnjem Pozorju, Nušićeva Ožalošćena porodica u produkciji Teatra "Fjodor Volkov" iz Jaroslava u Rusiji, takođe je čuđenje u svetu: zar smo baš morali ovo da vidimo? Zar je vredelo dovlačiti iz dalekog Jaroslava celu skalameriju zarad jednog čitanja Nušića koje srpskoj publici ne donosi ama baš ništa novo, a što bi bilo vredno gledanja i pamćenja, a donosi mu mnogo praznog hoda i svakovrsnog šmirantstva? Naravno, to je jedna od onih programskih linija do kojih je Pozorje uvek držalo: prikazati predstave iz korpusa "kako nas drugi vide", ali to ima smisla samo kada se radi o teatru koji upotpunjuje naše viđenje i razumevanje vlastite klasike; baš kada je Ožalošćena porodica u pitanju, sasvim nedavno smo videli takav vredan rad, tumačenje Igora Vuka Torbice ostvareno u Sloveniji. Ova jaroslavska eskapada, bah, na kraju nije bila mnogo više od ciničnog testiranja strpljenja festivalske publike – pa je njen dobar deo tako i odgovorio, masovnom izlaznošću poručivši da ceni svoje vreme, ako ništa drugo. A mogli smo, umesto toga, samo primera radi, gledati interesantnu interpretaciju Simovićevog Čuda u Šarganu u režiji Marka Torlakovića, NP Sombor, ili Kokanov Kad bi Sombor bio Holivud iz istog pozorišta, ili Pekićevu Korešpodenciju Gorčina Stojanovića itd, i sve to ne izlazeći iz pretesne košulje tzv. izvornog koncepta Pozorja. Ali jok...

Korpusu priručno nazvanom "O, zašto?’!" pripada i scensko sočinjenije Utopljena duša Bobana Skerlića, po tekstu Aleksandra Jugovića, u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. Gledajući iskosa, gotovo pa s leđa (takvo sam mesto na bini zauzeo...) ovaj teatarski miš-maš razmišljao sam o tome kako li bi izgledao napor da se nešto ovakvo postavi na sceni pozorišta na Crvenom Krstu tamo negde pedesetih ili šezdesetih godina: verujem da bi mnogo pre premijere dobilo šut-kartu od umetničkog ili programskog saveta kao primer beznadežno zastarele poetike koja nije primerena pozorištu koje se neko vreme čak i zvalo Savremeno... I stvarno, ko još i gde uopšte postavlja ovakve stvari, pogotovo u uglednim profesionalnim pozorištima glavnih gradova evropskih zemalja? Šta je danas pandan ovome, bilo gde, na bilo kom jeziku? To zagrcnuto parapoetsko filosofiranije o sudbini neshvaćenog ukletog pesnika jednog malog naroda zatečenog (pesnik, ali i narod) na opasno zaljuljanom brodu usred oluje istorije, pa šta je ovo uopšte – "priredba"? Recital? I džaba tu notorno glumačko umeće naslovnog Sergeja Trifunovića, i džaba mu intrigantna kreacija na glavi (model "Slavoljub Stanković s istaknutim brkovima") kad je sve to naposletku patetična teatrolika esejistika, i to jedva osrednjeg reda, pa se onda Sergej zalud buni što su mu, dok je potkraj ove gnjavaže recitovao Disove stihove, neke gospodže iz publike "suflirale" – pa to je taj žanr, ta dašta će nego suflirati, sve žmureći, s očima izvan svakog zla?

I to je bilo sve od takmičarske selekcije; ostali su nam još Krugovi, internacionalni netakmičarski program, poslednja preživela zaostavština Ivana Medenice, čoveka koji je uložio mnogo truda i znanja da spase Pozorje od loših aspekata njega samog... Selektor Boško Milin programski se usredsredio na ex-YU okruženje, probravši iz njega tri predstave rađene po tekstovima iz ugla tih sredina domaćih autora – da koncept bude kompletan. Mogao bi čovek da kaže: da je Pozorje i dalje jugoslovensko, ovo bi bio takmičarski program. Samo što bi tada naše pozorište, bogme, dosta loše prošlo... Ako krenemo s kraja, Zid, jezero Dušana Jovanovića u režiji Miloša Lolića i produkciji Drame Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane – komad, inače, s kraja osamdesetih, i među poslednjim nagrađenim na predratnim, SFRJ Pozorjima – čini se kao logičan omaž tom jugo-konceptu. Nevolja je što Lolićeva predstava (pre nekoliko meseci i beogradska publika je mogla da je vidi) ne opravdava baš ubedljivo i koncizno – ili ikako? – njegovo novo postavljanje, ni ne pokušava da ponudi bilo kakvu promišljeniju rekonteksualizaciju, i sve u svemu lagodno parazitira na Jovanovićevoj spisateljskoj veštini i poslovičnoj preciznosti slovenačkih glumaca (koji su vrlo dobri i kad nisu osobito nadahnuti), što je dovoljno tek za svojevrsnu kvalitetnu repertoarsku konfekciju, ne mnogo više od toga. Ima u Sloveniji i mnogo uzbudljivijih stvari, počev od "invektiva" Slovenskog mladinskog gledališča, ali za to treba biti spreman na kreativni selektorski rizik.

foto: hnkLjudi od voska

Naposletku – kazalište. Ako Hrvatska ima neki orden zasluga za kulturu, jedan bi pod hitno trebalo da dodeli Bošku Milinu jer je ovaj, svesno ili ne, odličnim izborom dveju sjajnih, vanserijskih zagrebačkih predstava zapravo postigao vrlo snažne poene za hrvatski teatar u istojezičnom inostranstvu: čast izuzecima, ali glavnina takmičarskih predstava na SP delovala je, upoređena s ovim dvema zagrebačkim, nekako tužno, provincijski, sirotinjski... Ljudi od voska Mate Matišića (režija Janusz Kica, HNK Zagreb) tri su komada prirodno spojena u jednu složenu, kompozitnu megapredstavu, sasvim prirodno jer i čine delove prirodne celine: u njima se Matišić podvrgava bespoštednom samopreispitivanju, kopanju po bunarima i budžacima vlastite biografije, izvrtanju sopstvenih životnih uverenja poput džepova, e ne bi li se videlo ima li tu zaista nečega ili je sve to naposletku bušno, ali ujedno i vivisekciji ljudskih naravi i mentaliteta sadašnje Hrvatske, bilo da je u pitanju "hoh" zagrebačka buržoazija ili intelektualna viša srednja klasa, ili "zatucani" gorštaci iz njegovog rodnog sela na granici dalmatinske Zagore i Hercegovine. Komad koji se, umesto bavljenja jalovim, šupljim i komfornim opštim mestima, "sondom" spušta do onih dubina koje malo ko želi i usuđuje se da dosegne čak i pred samim sobom, predstava koja to u svakom segmentu dostojno prati, glumački ansambl bez problematičnog mesta, velika produkcija, teatar koji i hoće i može i ume da ide do kraja. Črna mati zemla, po romanu Kristiana Novaka, u dramatizaciji Tomislava Zajeca i režiji Dore Ruždjak Podolski (lepo ne znam ko je od pomenutih bolji i zaslužniji za ishod!) i produkciji Zagrebačkog kazališta mladih, po svemu je sasvim različit od Matišić-Kicine predstave, a opet, svaka pohvala iz prethodne rečenice podjednako je pasent i za njega, s tim da u ovom zamamnom i zaumnom teatarskom činu ima i neki misteriozni element više: način na koji je ZKM-ova družina stvorila i kroz tri sata održala dramsko-mističnu tenziju sudara i prožimanja "realnog" i "mitskog", seoske zatucanosti i užasa jednog preosetljivog detinjstva spremnog da na sebe preuzme svu krivicu sveta, ljudske okrutnosti i kukavne prilagodljivosti okolnostima, igra kojom su Adrian Pezdirc, Dado Ćosić, Urša Raukar i ostali uzneli svoje role do ritualnih visina, sve je to jedan od onih doživljaja kakve nemaš sreće viđati ni svake nedelje, ni svake godine, a dobro jeste ako ti zapadnu na po deceniju.

foto: marko ercegović / zkmČrna mati zemla

I to je bilo otprilike to, u devet novosadskih večeri, mahom u i oko Srpskog narodnog pozorišta, opkoljenog slatkastim mirisom lipe. Divaniće se još o selekciji i o nagradama, uvek je tako pa zašto ne bi bilo i sada, ali uz sve primedbe koje sam i sam ovde izneo na delove Milinovog izbora, treba reći: da, moglo je bolje, ali ne baš jako mnogo bolje. Zašto? Prvo, zato što to "ne da" naša aktuelna produkcija, drugo, zato što to ne dozvoljavaju novo-stare "propozicije" Pozorja, izvorno kreirane za sasvim drugačiju zemlju, za sasvim drugačiji kontekst. Ali, ko mari, bitno je da su naši salonski feudalci isfurali svoj mali interes, a sve drugo ionako će pokriti črna mati zemla, ona bačka, koja guta sve i rađa svašta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net