foto: rade prelić / tanjug
ISPRED SPOMENIKA ŽRTVAMA GENOCIDA NA STAROM SAJMIŠTU U BEOGRADU: Rajner Hes i Ivan Ivanji


kultura sećanja >

Sa dželatovim unukom

Boravku Rajnera Hesa ukazana je pažnja kakvoj ne mogu da se nadaju ni značajni umetnici u poseti našoj zemlji. Po mom mišljenju, isuviše velika pažnja, iako je odlično što se govorilo ne o nama, unuku masovnog dželata i meni, slučajno preživeloj žrtvi, nego o onoj prošlosti koja je bila tako strašna da je logično što želimo da je zaboravimo

U Aušvic su me dopremili 27. maja 1944. Stigao sam sa grupom mađarskih Jevreja iz Novog Sada, koji je tada bio pod mađarskom okupacijom. U Aušvicu sam bio devet dana. Imao sam petnaest godina i četiri meseca. Mogli su odmah da me pošalju u gasnu komoru, međutim ispalo je da sam sposoban za rad. Samo što niko u Aušvicu nije znao šta da rade sa nama "radno sposobnima". To je bio problem komandanta logora, esesovskog potpukovnika Rudolfa Hesa, za koga tada naravno nisam znao da postoji. Jedva da sam video vrh čizme nekog kaplara, jer je bilo zabranjeno da se esesovcima gleda u lice, to je moglo da bude smrtonosno.

Grupu nas su po Hesovoj komandi prebacili u koncentracioni logor Buhenvald. U tom logoru i njegovim radnim komandosima bio sam do 13. maja 1945. godine. Hes je u Aušvicu u pravom smislu te reči bio bog i batina – bog koji ubija ili pomiluje i batina koja doslovno i ozbiljno kažnjava.

U Nemačkoj su me često pitali na koji način da se sačuva sećanje na zločine počinjene u koncentracionim logorima, kako da se razviju ili reorganizuju memorijalni centri. Redovno sam odgovarao da to nije zadatak moje generacije, da o tome treba da odlučuje generacija unuka onih koji su bili dželati i stražari u logorima, onih koji su kao nemački komunisti, socijaldemokrati, homoseksualci, Jehovini svedoci i ostali protivnici Hitlerovog režima, kao Jevreji ili Cigani, bili u logorima i ogromne većine koja je posmatrala ili gledala u stranu pretvarajući se da ni o čemu nema pojma.

Pre nekoliko nedelja u Beogradu sam upoznao Rajnera Hesa, unuka komandanta Aušvica. Da je Rajner samo pripadnik druge generacije Nemaca posle Drugog svetskog rata, takođe bi mi bio zanimljiv sagovornik, ali ovaj pedesetogodišnjak, ne svojom zaslugom, nije "bilo ko". Ime njegovog dede, koji je posle procesa pred poljskim sudom osuđen na smrt i 1947. godine obešen u Aušvicu, poznaje svako ko se makar malo bavio istorijom holokausta.

MORALNA TOLJAGA ZA NEMCE: Martina Valzera uz Gintera Grasa i Hajnriha Bela smatraju najznačajnijim književnikom te generacije, on i Gras su 1927. godište, Bel je deset godina stariji. Bio je pomalo nesrećan što su njih dvojica dobili Nobelovu nagradu, a njega u tom kontekstu nikad niko nije ni pomenuo. Uteha mu je što ih je obojicu nadživeo i objavljuje nove romane. Pre dvadeset godina je dobio uglednu Nagradu za mir nemačkih knjižara, ali je na njenoj dodeli u Frankfurtu na Majni 11. novembra 1988. godine priredio poveliki skandal. Rekao je da je Aušvic "moralna toljaga" kojom stalno prete Nemcima, da neprekidno ukazivanje na "ono grozno vreme" nikome ne pomaže, već da samo "nadahnjuje da se pogled okrene u stranu". Gotovo svi mediji su ga zbog toga žestoko napali, ali ja sam se zamislio.

U preko 150 nemačkih gradova postoje memorijalni centri, posebni muzeji ili druge institucije koje podsećaju na zločine nacizma. Preporuka državnih institucija je da učenici do svoje četrnaeste godine obavezno u pratnji nastavnika treba da posete bar jedan memorijalni centar. Bojim se da sve na čemu se toliko zvanično i formalistički insistira može ne samo da dosadi, nego čak i da izazove odbojnost, da je Valzer, koji je verovatno samo hteo da provocira, donekle bio u pravu.

PORAZ ČOVEČANSTVA: Aušvic

PRINC AUŠVICA: Rajner Hes učio je poslastičarski i kuvarski zanat, tek je kao odrastao čovek shvatio šta znači biti unuk jednog od najvećih zločinaca 20. veka. Njegova baka, žena komandanta logora smrti, njegov otac, stričevi i tetke, koji su kao deca odrasli u vili usred logora udaljenoj stotinak metara od gasne komore, govorili su mu da je deda bio častan oficir koji se borio za svoju zemlju i poginuo kao i mnogi drugi. Cela njegova porodica kretala se uglavnom među istomišljenicima. Od njih je Rajner najviše voleo čika Lea. Leo – Leopold Heger – bio je esesovac, službeni vozač komandanta Aušvica. Leo je Rajnera učio da peca, vodao ga po livadama i šumama, pričao o biljkama i životinjama, ali ga je nehotice prvi upoznao s tim ko je zapravo bio taj deda koga je Leo i dalje obožavao. Govorio je malom Rajneru: "Ti si princ." "Zašto princ?" "Pa tvoj deda je bio kralj Aušvica."

"Princ" je imao teško detinjstvo. Njegova majka pre udaje nije znala šta je radio njen pokojni tast, i za nju je važila legenda da je kao oficir poginuo braneći otadžbinu. Otac, Hans Jirgen, bio je veoma strog, tukao je sina za svaku sitnicu, govorio da pravi Nemac ne sme da plače. Kada je Rajner dospeo u pubertet, počeo je da se brani i da uzvraća udarce, pa je prebačen u ustanovu za decu koja se teško vaspitavaju. Kao mladić je prolazio kroz krize alkohola i droga. Uspeo je da se izvuče, zaposlio se u svom zanatu i oženio se veoma mlad.

Regrutovan je kao svi mladići njegovog godišta u Saveznoj Republici Nemačkoj i koristio mogućnost da izjavi da ne želi da služi pod oružjem. Na formalno obavezno pitanje "zašto", odgovorio je samo da mu je deda bio Rudolf Hes. Bez daljeg ispitivanja izbrisali su ga iz vojne evidencije.

Trebalo mu je vremena da shvati da je njegov deda bio organizator najvećeg masovnog ubistva u istoriji čovečanstva, da Aušvic nije bio logor za prevaspitavanje, nego najveće gubilište svih vremena, pročitao je dedinu ispovest napisanu pred vešanje koja je objavljena u Nemačkoj 1958. godine, daleko pre Rajnerovog rođenja. U okviru porodice se o svemu tome ćutalo, Leo je, doduše, pominjao logor, ali kao instituciju u kojoj su osuđenici radili, a s njima se postupalo strogo, ali pravedno.

Sam Rudolf Hes je napisao: "Iskreno rečeno, ja sam sa olakšanjem primio mogućnost da koristimo plin, jer je sa masovnim uništenjem Jevreja svakako uskoro moralo da se počne. Dotle me je hvatala jeza kad bih pomišljao na mase žena i dece. Znao sam dovoljno o egzekucijama talaca grupnim streljanjem. Umirilo me je što sam pošteđen tog mora krvi i da su žrtve do poslednjeg trenutka mogle da budu pošteđene..." Nije mu bio problem da ubija milione, nego da se pronađe najzgodniji metod.

Slično je argumentovao i komandant logora Staro sajmište, esesovski potporučnik Herbert Andorfer, koji je "svoje" zatvorenike terao u kamione dušegupke, lažući ih da se samo prebacuju na "neko bolje mesto". On je kao "sitna riba" prošao sa samo nekoliko godina zatvora za ubistvo oko 7000 ljudi. Tačno je, doduše, da Andorfer nije izmislio dušegupke, dovezli su mu taj kamion zajedno sa šoferima, a Hes je posle temeljnog razmišljanja i eksperimentisanja javio Ajhmanu da je pronašao rešenje – sredstvo za uništavanje gamadi Ciklon-B, cijanovodoničnu kiselinu. Napravio je eksperiment sa ruskim ratnim zarobljenicima na sopstvenu inicijativu, rezultat je bio "odličan", odmah su bili mrtvi. Na kraju je "rezultat" njegove ideje bio milion i po leševa.

Šofer Leo je tešio malog Rajnera Hesa: "Tvoj deda nikada ni od koga nije zahtevao ništa što i sam ne bi učinio, takvi su pravi vojnici!" Bivši šofer, naravno, nije mislio na žrtve, nego na esesovce, na komandantove potčinjene.

FILM O UNUKU: Rajner je imao više od četrdeset godina kada je zajedno sa svojom majkom prvi put posetio Aušvic. Naleteli su na grupu devojčica iz Izraela kojoj je rečeno ko je on i jedna tinejdžerka ga je pitala: "Šta biste uradili sa svojim dedom da ga danas sretnete?" On je odgovorio: "Ubio bih ga." Posle je napisao da je to bila glupa izjava, patetična, nepotrebna, ali da ostatak života mora da posveti potvrđivanju istine, pozivanju da svi Nemci – pa i ceo svet – saznaju za zločine u kojima je na tako istaknutom mestu učestvovao njegov rođeni deda, kako više niko ne bi mogao da porekne taj užas. Porodica ga se zbog toga odrekla.

Rajner Hes je u Srbiju došao da bi prisustvovao filmu Unuk, koji je sa njim – možda je bolje reći o njemu – snimio Aleksandar Reljić, u produkciji Radio-televizije Vojvodine. Reljić mi je rekao da Hes "pre svega" želi da se upozna sa mnom. Čisto sumnjam da je taj čovek ikada čuo za mene, pre će biti da mu je Reljić sugerisao da se pojavi sa mnom.

Film je odličan. Na prvom mestu, jer je uzbudljiv, vešto montiran, zanatski besprekoran, ali za takvu ocenu nisam merodavan. Na drugom mestu, za mene zapravo na prvom, taj film u pravi čas podseća na koncentracione logore koji sve više padaju u zaborav, a kod nas postoji i poseban razlog za to – da se ne bismo isuviše osvrtali na logore i ostale zločine počinjene na našem tlu iz ne tako davne prošlosti.

Veoma je dobra ideja da se pođe od jedne konkretne sudbine, lika koji je i te kako prisutan i ubedljiv. Ako se samo dokazuju činjenice, navodi statistika, to začas postane dosadno.

Važna nit u priči filma je susret Rajnera Hesa sa Evom Mozes Kor. Gospođa Kor je kao devojčica preživela Aušvic. Nju je sa njenom sestrom bliznakinjom za svoje eksperimente izdvojio doktor Jozef Mengele koji je pokušavao da na bliznakinjama proučava genetski razvoj, što je mislio da je potrebno za dokazivanje različitosti rasa. Eva je jedna od veoma retkih žrtava koje su preživele tretman tog "naučnika", pa je već i zbog toga neobičan svedok.

O Mengeleovim eksperimentima mnogo znamo na osnovu svedočenja doktora Njislija, takođe zatvorenika, koji je pisao naučna obrazloženja svega što je esesovski doktor radio i uobražavao. Doktor Mikloš Njisli, Jevrejin iz Rumunije, bio je izvrstan patolog, a pristao je da bude Mengeleov saradnik jer je na taj način spasio i svoj i život svoje porodice. U Reljićevom filmu za njega nema mesta, i ne treba, jer je svakom ko se bavi temom Aušvica dobro poznat. Taj slučaj je tema američkog umetničkog filma The gray zone iz 2001. godine.

HODAŠ KAO DEDA: Nije Njisli bio jedini zatvorenik koji je "sarađivao" sa svojim potencijalnim dželatima. Jozef Pačinski bio je komandantov frizer. Dolazio je iz svoje barake svakog jutra da bi ga brijao. Ostao je živ. Pitali su ga posle rata zašto Rudolfu Hesu nije jednim potezom prerezao grkljan. "A onda?", pitao je Pačinski. "Ne bi samo mene ubili u najvećim mukama, nego celu moju svojtu po zemlji. Komandant bi postao neki drugi zločinac, brijao bi ga neki drugi zatvorenik." Rajner je Pačinskog upoznao 2010. godine u Krakovu. Pačinski je imao devedeset godina, ali je bio živahan, radoznao, naredio je Rajneru da malo hoda gore-dole i rekao: "Ne samo da ličiš na svog dedu, nego čak i hodaš kao i on."

Čudno je da je Eva Rajnera kao svog "usvojila" unuka komandanta "sveg zla" koje je doživela, koji je kriv za smrt cele njene velike porodice. Ona je "oprostila" njemu, ubicama i njihovom porodu. U tom pogledu meni prilično ide na živce. Veoma je patetično kako ona "oprašta", iako svakako u svoje ime može da radi šta hoće, ali meni su način na koji govori, njena gestikulacija, njen izopačeni, neprirodni govor neiskreni – ali to je moj problem, svakako nije Reljićev, za njegovu ideju ona je i te kako dobrodošla.

Ja nemam šta da opraštam ni u svoje, a kamoli u neko opšte ime, ali sam celim svojim javnim delovanjem tražio kontakt sa drugom i trećom generacijom u Nemačkoj koja naravno nije kriva za dela svojih predaka, kao što ni ja i meni slični nismo zaslužni za eventualno herojstvo naših očeva i majki, deda i baba.

Reljićev film Unuk gledao sam dva puta, prvi put mirno, kod kuće, na računaru, drugi put na prikazivanju u velikoj sali bioskopa Arena Cineplex u Novom Sadu, pre svega da bih posmatrao publiku i njenu reakciju. Publika je gledala veoma zainteresovano, rekao bih čak napeto. Bilo je daleko više ljudi srednjih godina i starijih, među mladim gledaocima bilo je više devojaka nego dečaka, dok su stariji gotovo svi došli kao parovi. Tek je posle dve trećine filma nekoliko gledalaca napustilo salu, a oni su svi bili mladi muškarci.

MEDIJSKA SENZACIJA: Iznenadilo me je sa koliko pažnje i interesovanja su gotovo svi naši mediji najavili dolazak unuka komandanta Aušvica, a pošto je stigao, naročito kada je polagao cveće na spomenik na obali Save koji je posvećen Jevrejima koje su Nedićevi žandari hapsili i predavali esesovcima, pa su ubijeni u kamionu dušegupki u toku vožnje kroz centar Beograda. Kod nas nije uobičajeno da se prepričavaju svi ti detalji, zadovoljava se sa konstatacijom da je logor Staro sajmište bio na teritoriji NDH.

Molili su me da prisustvujem odavanju pošte pred spomenikom. Prihvatio sam nerado, iako je i moja majka pogubljena u tom logoru u proleće 1942. godine u onom monstruoznom kamionu, ili baš zbog toga – nikada nisam otišao na Staro sajmište kada bi se održavale ceremonije, bio sam zapravo samo dva puta u životu, jednom kada je RTS snimao film o meni, drugi put kad je to uradila nemačko-francuska televizija Arte.

Ovom prilikom su nas u podne, po najvećem suncu, snimale gotovo sve naše televizijske stanice, izveštavala je većina štampanih medija. Sunce bije u lice, reporteri mole da napravimo korak napred, ne, molim, dva koraka u stranu, a sada se opet malo povucite, nikakav pijetet, samo posao, a ja za to vreme mislim: "Ako me ovako matorog udari sunčanica i padnem u nesvest, imaćete još lepši kadar."

Boravku Rajnera Hesa ukazana je pažnja kakvoj ne mogu da se nadaju ni značajni umetnici u poseti našoj zemlji, po mom mišljenju isuviše velika pažnja, iako je odlično što se govorilo ne o nama, unuku masovnog dželata i meni, slučajno preživeloj žrtvi, nego o onoj prošlosti koja je bila tako strašna da je logično što želimo da je zaboravimo. Zahvaljujući tome, i o Starom sajmištu, za koje se stalno obećava da će se "učiniti nešto", sada se priprema i poseban zakon, ali ja čekam da se najzad sa reči pređe na delo.

Dao sam dosta izjava o Rajneru Hesu, mom susretu s njim i o Reljićevom filmu, stojim na usluzi jer smatram da mi je to dužnost, ali dosadio sam samome sebi, čudim se da nisam i drugima.

U jednoj kafani, a posle na odličnom ručku na obali Dunava, najzad sam razgovarao privatno sa Rajnerom Hesom. Ni rečju nismo pomenuli Aušvic, tema su bili jelo i piće. Čovek je poslastičar, kuvar, kaže za sebe da je dobar, da voli da kuva, na osnovu toga što je umeo da mi ispriča, komentara o onome što su nam poslužili, ja bih mu poverovao. Dosta pažnje smo posvetili nemačkim vinima, nismo se slagali, za mene su uvek isuviše slatka, Nemci bi rekli "umilna", on je branio rajnski rizling, složili smo se da su crvena vina koja se prave uz dolinu reke Ar odlična. Eto teme razgovora bivšeg zatvorenika Aušvica i unuka komandanta logora smrti.

Ja jednostavno nisam tip kao dotična gospođa Kor da prežvakavam logorske teme ako me ne pitaju, osim toga uvek naglašavam da sam "buhenvaldovac", taj pojam je smislio Horhe Semprun. Rajner Hes je bio očigledno zadovoljan što mu ne postavljam pitanja na koja je odgovorio film, knjiga Nasleđe komandanta koju je napisao uz pomoć dva novinara iz ilustrovanog časopisa "Štern" i intervjua koje je davao ranije.

Niti mi je bio ni naročito simpatičan, niti odbojan, Nemac, ispisnik mog sina, gost u Srbiji.

Rajner Hes je napravio dobar biznis na osnovu toga što je unuk komandanta Aušvica. Da je unuk bilo kog drugog esesovskog potpukovnika, koji je ubio "samo" nekoliko desetina hiljada Jevreja, Rusa i drugih talaca, ne milion i po, niko se ne bi zanimao za njega. On je toga svestan. On to priznaje. U pravu je kada naglašava da je u interesu očuvanja istine da baš on govori o Aušvicu, pogotovu u vreme kada u Nemačkoj i širom sveta ima sve više ljudi koji tvrde da je masovno ubistvu izmišljeno, da gasne komore uopšte nisu postojale.

Honi soit qui mal y pense, kaže stara francuska izreka. U slobodnom prevodu: proklet bio ko zlo misli.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net