foto: marija janković

Vreme solidarnosti – Slučaj samohrane majke >

Postporođajne muke sa administracijom

Kako žena koja je radila šest meseci i jedan dan dobija obračun za porodiljsku naknadu kao da je radila manje od šest meseci i pritom je sve po zakonu? Zašto samohrana majka ne može da podnese elektronsku prijavu za upis u vrtić, jer "unapređeni", "savremeni" digitalizovani sistem zahteva jedinstveni matični broj oca

Kada se M. S., danas samohrana majka sa prebivalištem u Beogradu, početkom 2017. vratila sa jednogodišnjeg poslovnog boravka na drugom kontinentu, nije ni slutila da je trudna. Planirala je da pripremi predlog doktorske teze i nastavi život negde van Srbije. U trenutku kad je shvatila da je trudna, njena veza sa ocem deteta bila je već završena. M. S. je promenila planove, ostala u Srbiji i rodila dete.

"Kad sam otkrila da sam u drugom stanju, prva stvar koja mi je bila na pameti je da se konsultujem sa lekarima da li ja to mogu jer sam prešla četrdesetu, prva mi je trudnoća i imam drugih zdravstvenih problema", počinje M. S. priču za "Vreme": "Približavao mi se test DNK koji sam planirala da uradim i vidim da li je fetus u redu, pa da odlučim da li zadržavam trudnoću ili ne. U tom haosu shvatila sam da sam nezaposlena i krenula sam da se raspitujem za posao." Na sreću, koja je u Srbiji na nivou čuda, uspela je da nađe posao, sa platom od 100.000 dinara, što znači da su državi Srbiji za svaku njenu mesečnu zaradu uredno plaćeni porezi i doprinosi. Na ovaj iznos zarade, oni iznose oko 67.000 dinara mesečno. Na novom poslu počela je da radi 1. marta 2017. godine.

Ovde je zgodno napomenuti da pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, u Srbiji stiču zaposlene žene po ugovoru o radu, bez obzira da li na određeno i neodređeno vreme, ali pod uslovom da je bolovanje otvoreno najkasnije 28 dana pred planirani termin za porođaj. Planirani termin je zapravo onaj koji je ginekolog koji vodi trudnoću odredio kao najverovatniji. Kako je naša sagovornica u radnom odnosu bila šest meseci uoči datuma određenog za porođaj, očekivala je da će šest meseci nakon porođaja dobijati pun iznos plate, a nakon toga još šest meseci polovinu republičkog proseka. M. S. je kao termin za porođaj određen 29. septembar, pa je bolovanje otvorila u zakonskom roku, odnosno 2. septembra prošle godine. Radila je šest meseci i jedan dan. "Prilikom obračuna za porodiljsko, ja bi trebalo da dobijem 100.000 za šest meseci i polovinu republičkog proseka za preostalih šest, što bi trebalo da bude bruto oko 80.000 na mesečnom nivou, a neto, kad se odbiju porezi, oko 60.000 dinara."

PORODILJSKA MAFIJA: U januaru 2018. M. S. je dobila rešenje o visini naknade za porodiljsko bolovanje: "Stiže rešenje, kad ono – umanjeno za 60 odsto, jer sam, kažu mi, radila manje od šest meseci." Odgovor na pitanje kako je ovo moguće krije se u propisima, a prema propisima države Srbije, prvi dan u mesecu zapravo spada u prethodni. U prevodu, onaj jedan septembarski dan, poslednji pred odlazak M. S. na porodiljsko, prema propisima i pravilnicima države Srbije dogodio se – u avgustu! M. S. kaže da joj je ovo neobično računanje vremena objašnjeno kao jedan od načina da se spreče "prevare porodilja". Zaista, uz silne klanove i mafije, poput "saobraćajne", "putarske", "udžbeničke" i ostale, može biti da u Srbiji postoji i porodiljska mafija koja nema druga posla nego da vara državu i smišlja načine da doskoči zakonima i propisima, a sve to u pauzama između dva dojenja i menjanja pelena. Mora biti i da je ta porodiljska mafija pametnija i veštija od svih ostalih, čim uspeva da operiše hronično neispavana, sa još nezaraslim ranama od porođaja. M. S. kaže da se oseća "kao magarac": "Na predlog lekarke koja mi je nudila da mi izmeni termin, rekla sam neka, neka bude kao što jeste, neću nešto da izbaksuziram."

Kako god, M. S. je dobila rešenje za porodiljsku naknadu u bruto iznosu od 50.000 dinara. Kada se odbiju porezi, ostaje joj 30.000 dinara od kojih izdržava sebe, bebu i osamdesetogodišnju majku sa kojom sada, nakon porođaja, živi. Naravno, na sve ovo postoji mogućnost žalbe, ali epilog ovog slučaja najbolje ilustruje kako izgleda život samohrane majke sa novorođenčetom. Zbog obaveza oko bebe, M. S. je planirala da žalbu podnese poslednjeg dana roka. Dan ranije, pedijatar joj daje hitan uput za dečjeg kardiologa jer sumnja da beba ima srčanu manu: "Na dan kad je trebalo da predam žalbu, sa bebom u nosiljci čekam u Institutu za majku i dete, u jeku epidemije morbila, svi ulaze na ista vrata, kašlju i kijaju pa na kraju, usred januara, stojim napolju sa bebom i čekam. Zakasnim da predam žalbu, podnesem zahtev za povrat u pređašnje stanje, na šta imaš pravo kada zakasniš ako imaš vanrednu situaciju, ali ovog aprila zahtev mi je odbijen. Da, zakasnila sam, ali zaista mi je krajnji rok za žalbu bio poslednja stvar na pameti dok sam jurila u Institut prestravljena da mi dete ima srčanu manu", kaže M. S. i dodaje da je čitava komplikacija nastala samo zbog toga što ovdašnje institucije imaju neki svoj, nikom jasan kalendar po kom računaju dane.

NEMA OCA, NEMA NI VRTIĆA: S obzirom na to da se apsolutno sama stara o bebi koja još nema ni godinu dana, M. S. se obradovala kada je početkom ove godine roditeljima omogućeno da podnesu elektronsku prijavu za upis u vrtić. To je za nju značilo da ne mora da ide od šaltera do šaltera, skuplja potvrde i papire, već samo da kreira korisnički nalog na portalu euprava.gov.rs, te da dalje sve završi od kuće, dok dete spava. U slučaju naše sagovornice zapelo je kod izvoda iz PIO fonda o njenoj istoriji zapošljavanja: "Zvuči idealno. Uđeš u svoj profil i kreneš da popunjavaš zahtev, na kraju zahteva imaš da štikliraš da li ti dete spada u ‘osetljivu grupu’. To su deca žrtve nasilja, deca sa autizmom, deca sa jednim roditeljem... Naravno, štiklirala sam da je u pitanju dete sa jednim roditeljem, a onda me je sistem vratio na početak i obavestio da nisam popunila sva potrebna polja." Ispostavilo se da M. S. ne može da dobije svoj sopstveni izvod iz PIO fonda bez jedinstvenog matičnog broja građana (JMBG) oca deteta. "Prvo, on uopšte nije naveden u krštenici mog deteta, a sve i da jeste, nema JMBG jer je državljanin druge države", nastavlja M. S.: "Odustanem, zovem sutra dan predškolsku ustanovu, pitam da li mogu da dođem kod njih samo sa zahtevom, pa da oni preko mog JMBG po službenoj dužnosti, kako inače stoji na sajtu e-uprave da može, zatraže ostala dokumenta. Ljubazna osoba mi kaže – može." Ispostavilo se da joj ipak treba JMBG oca. Šalju je u Fond PIO da raspravi problem, jer – takav je sistem: "Sistem je takav da samo zaposleni Srbi koji su u braku mogu elektronski da upisuju decu u vrtić? Mi što smo roditelji dece iz ‘osetljivih grupa’ treba da ih ostavimo komšiluku na čuvanje?" Sve u svemu, čak i da dete ima oca, M. S. bi imala problem jer on nije srpski državljanin. Na portalu e-uprave postoji opcija elektronske prijave za upis u vrtić za strane državljane, ali nigde ne postoji objašnjenje šta činiti ako jedan roditelj ima, a drugi nema državljanstvo Srbije.

M. S. je prijavu za vrtić na kraju ipak uspela da reguliše, ali "peške". Ono što joj posebno teško pada jeste činjenica da je, kako kaže, svako ko je pogledao krštenicu njenog deteta pitao: "A dete nema oca?", iako je iz ovog dokumenta to više nego očigledno – navedeno je samo ime majke. "Zapravo, samo me žena u Centru za socijalni rad nije to pitala", kaže M. S. i dodaje: "Do sada sam uglavnom ćutala na ta pitanja, sad sam počela da objašnjavam, pa ili kažem da je otac danska lekarka u klinici za veštačku oplodnju, ili kažem da je narkoman i ubica pa nisam htela da ga navedem."

M. S. još kaže da je imala problema i prilikom povraćaja PDV-a na bebi opremu. Zahtev je podnela u vreme kad je beba imala četiri meseca, sredinom februara ove godine, ali su je baš na dan kada je govorila za "Vreme", više od tri meseca nakon podnošenja zahteva, zvali da dođe u poresku upravu kako bi ponovo donela detetov izvod iz matične knjige rođenih i da dâ pisanu izjavu da je i dalje samohrana majka. "U poreskoj su mi rekli da je to potrebno jer moraju da znaju da se nisam u međuvremenu udala pa me neko izdržava. Sve to da bi mi vratili 11.000 dinara", kaže M. S. Pravnici s kojima je "Vreme" kontaktiralo kako bismo utvrdili da li i žena koja se uda ima pravo na povraćaj PDV-a ako je u vreme kada je kupovala bebi opremu bila sama, rekli su nam da stvari gledamo iz "pogrešnog" ugla i zanemarujemo "cinizam sistema čija poenta nije da olakša građanima život".

Zahtev za dečji dodatak na koji ima pravo prema Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom – M. S. nije podnela. Od 30.000 mesečno, što joj je trenutno jedini prihod, ne može da poplaća sve takse i naknade koje su potrebne da bi ostvarila to pravo, iako je zakon prepoznaje kao samohranu majku, odnosno, pravnim rečnikom, njena porodica je "jednoroditeljska".

Kada se pogleda slučaj M. S., jasno je da žena koja u Srbiji odluči da bude samohrana majka, čak i kad je visokoobrazovana i sa, za ovu zemlju, visokim primanjima, može da dospe u situaciju da živi od 30.000 dinara, dok je cena prosečne potrošačke korpe 70.169 dinara (Izvor: Ministarstvo trgovine i turizma, februar 2018). Šta se događa i kako žive samohrani roditelji sa manjim primanjima, zabrinjavajuće je i pomisliti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Članak je objavljen u okviru projekta "Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net