foto: Marija Janković

Nasilje u porodici >

Pravda za žene

Žena u Srbiji je najugroženija u sopstvenom domu, najveća opasnost preti joj od bivšeg ili sadašnjeg partnera, naročito ako on poseduje vatreno oružje. Velike su šanse da počinilac nakon ubistva pokuša, i najčešće uspe, da se i sam ubije. Od 26 ubijenih žena, 23 su ubili bivši ili sadašnji partneri, a tri sinovi. Da je momenat kada žena odluči da prekine odnos sa partnerom jedan od najvećih faktora rizika pokazuje podatak da je više od polovine žena koje su ubili partner, njih 23, stradalo u trenutku kada više nisu živele u zajednici sa partnerom, odnosno ubicom

Za nešto manje od dve nedelje navršiće se godinu dana od stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Dan nakon što ovaj broj "Vremena" izađe iz štampe, 18. maja, država Srbija će prvi put zvanično obeležiti Dan sećanja na žene žrtve porodičnog nasilja. U prošloj, 2017. godini, u porodičnom i partnerskom nasilju stradalo je 26 žena. Samo u prva četiri i po meseca 2018. ubijena je 21 žena. Kada se ukrste podaci o femicidu od 1. juna 2017. kada je Zakon stupio na snagu do danas, računica kaže da je u prvih godinu dana sprovođenja Zakona stradalo njih 34.

LJUBOMORA, RASKID, ORUŽJE

Autonomni ženski centar (AŽC) objavio je nedavno publikaciju "Nijedna žena manje", iscrpnu analizu slučajeva femicida u 2017. godini, na osnovu podataka koje je Mreža "Žene protiv nasilja" prikupila prevashodno iz novinskih članaka, ali i iz dodatnih informacija koje su o slučajevima dostavili centri za socijalni rad i policijske uprave. Ukratko, žena u Srbiji je najugroženija u sopstvenom domu, najveća opasnost preti joj od bivšeg ili sadašnjeg partnera, naročito ako on poseduje vatreno oružje. Velike su šanse da počinilac nakon ubistva pokuša, i najčešće uspe, da se i sam ubije. Od 26 ubijenih žena, 23 su ubili bivši ili sadašnji partneri, a tri sinovi. Njih 13 ubijeno je prošle godine nakon stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Posebno je zanimljiv podatak da je 15 počinilaca nakon femicida izvršilo samoubistvo, dok je jedan pokušao. Da je momenat kada žena odluči da prekine odnos sa partnerom jedan od najvećih faktora rizika pokazuje podatak da je više od polovine žena koje su ubili partner, njih 23, stradalo u trenutku kada više nisu živele u zajednici sa partnerom, odnosno ubicom. Iako je odluka o raskidu ili razvodu, ili najava partneru da će biti napušten jasno isticana godinama unazad kao jedan od najvećih faktora rizika, ona u Zakonu uopšte nije prepoznata kao takva. Osim toga, prema rečima Vanje Macanović, advokatice i aktivistkinje (AŽC), suprotno uvreženom mišljenju, prethodna istorija fizičkog nasilja uopšte ne spada u najčešća tri faktora rizika od femicida. "Na prva tri mesta, kao najčešći rizici jesu: ljubomora, odluka žene da raskine odnos i činjenica da partner poseduje oružje", rekla je Macanović na predstavljanju izveštaja "Nijedna žena manje".

Kada je reč o ponašanju institucija i njihovom odnosu prema nasilju u porodici, u deset slučajeva femicida iz 2017. godine nijedna od tri ključne institucije – policija, tužilaštvo, centri za socijalni rad – nije imala informacije o žrtvi i počiniocu, odnosno o prethodnom nasilju. U svim ostalim slučajevima, bar jedna od navedenih institucija imala je u evidenciji žrtvu ili nasilnika, od toga najviše tužilaštvo (10), policija (9) i centri za socijalni rad (7). U 13 slučajeva počinilac je bar jednoj od ovih institucija bio ranije prijavljen zbog nasilja prema žrtvi.

U pet slučajeva, sve tri institucije razmenjivale su informacije o slučajevima, na šta ih inače obavezuje Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Naime, po ovom zakonu, na području svakog osnovnog javnog tužilaštva u Srbiji mora da bude osnovana grupa za koordinaciju i saradnju koja ima zakonsku obavezu da se sastaje jednom u 15 dana i razmatra slučajeve prijavljenog nasilja i da dogovara odgovarajuće mere i vrši procenu rizika. Nažalost, prema rečima Tanje Ignjatović iz AŽC, u mnogim mestima se ovi sastanci ne održavaju redovno, a tužilaštva se ili žale na odbijanje saradnje centara za socijalni rad ili tvrde da sastanci nisu mogli da budu održani zbog godišnjih odmora. Prema onome što se može saznati iz medija, jedno ubistvo se dogodilo upravo dok je trajao sastanak grupe za koordinaciju i saradnju, a u jednom drugom slučaju grupa se nije sastala nijednom jer, kasnije su tvrdili, nije bilo nijedne prijave nasilja od stupanja Zakona na snagu. U ovom slučaju, sve tri institucije imale su saznanja o konkretnom slučaju. U dva slučaja, predstavnici grupa za koordinaciju i saradnju nisu se sastajali, iako je bilo prijava nasilja i saslušanih svedoka.

Pored preporuke da se odluka o raskidu prepozna kao ozbiljan faktor rizika, AŽC u izveštaju "Nijedna žena manje" skreće pažnju i na to da su institucije još uvek nedovoljno senzibilisane i ne razumeju dovoljno složenost nasilnih odnosa, ne prepoznaju dovoljno ni aktuelno nasilje ni opasnost od njegovog ponavljanja, a u analiziranim slučajevima očigledno je i da izostaje adekvatna procena rizika od eskalacije nasilja, odnosno femicida. Takođe, zabrinjavajuće je veliki broj slučajeva femicida u kojima nije bilo ranije prijave ni nasilja ni ugrožavanja bezbednosti. To govori o neophodnosti šireg sistema podrške žrtvama kako bi prepoznale i prijavile nasilje i, na kraju, iz njega izašle.

SVI OPERATERI SU ZAUZETI

Kada je reč o sveobuhvatnoj podršci, u novembru prošle godine, tokom globalne kampanje "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama", ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja najavio je pokretanje nacionalnog SOS telefona za žene žrtve nasilja. Licencu za ovaj telefon Ministarstvo za rad dodelilo je 22. novembra 2017. godine Udruženju "Savetovalište protiv nasilja u porodici", čija je koordinatorka Vesna Stanojević.

Ministar Zoran Đorđević, gradonačelnik Siniša Mali i Predrag Ćulibrk, direktor Telekoma, potpisali su 25. novembra Memorandum o saradnji na uspostavljanju SOS telefonske linije za žene žrtve nasilja. Da sve bude potpuno paradoksalno, dan pre nego što je ovaj dokument potpisan poništena je javna nabavka za izbor nevladine organizacije kojoj će voditi pomenuti projekat. Ovu odluku potpisao je lično ministar Đorđević, a objavljena je na portalu Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Na sajtu Ministarstva i dalje stoji da organizacija Vesne Stanojević, sada već izabrane odbornice SNS-a u Skupštini Beograda, ima licencu za SOS telefon do 2020. godine, ali se na broj 0800-222-0003 ne javlja niko. U novembru se pozivom na ovaj broj mogla dobiti informacija da su svi operateri zauzeti, a sada se čuje samo obaveštenje da je poziv besplatan, i ništa više. Odluku o poništavanju javne nabavke ministar Đorđević do danas nije obrazložio javnosti, pa ostaje nepoznato ko će i da li će dobiti 30 miliona dinara koji su za ovu godinu opredeljeni za rad nacionalnog SOS telefona za žrtve porodičnog nasilja. Inače, Srbija je potpisivanjem Istanbulske konvencije 2013. godine preuzela obavezu da osnuje ovu telefonsku liniju. Prema onome što se govorilo u novembru 2017, kol-centar je trebalo da bude u palati "Beograđanka", a konkurs za operatere bio je još uvek otvoren u vreme kad je broj 0800-222-0003 aktiviran. U prevodu: plan je bio da operateri počnu da rade odmah po zatvaranju konkursa, bez ikakve posebne obuke za rad sa žrtvama nasilja, što bi, da je realizovano, bilo skandal po sebi. Iz izjava ministra Đorđevića iz tog perioda moglo se zaključiti da je SOS telefon zapravo neka vrsta dispečerske službe koju žrtva pozove, a onda je oni preusmeravaju na policiju ili hitnu pomoć. Ozbiljan problem je što, tako koncipirana, ova usluga prosto nije SOS telefon, odnosno ne zadovoljava minimume standarda koji su definisani Istanbulskom konvencijom.

Takođe, nije dovoljno samo otvoriti telefonsku liniju i ostaviti nekoga ko će se javljati ako telefon zazvoni. One ženske organizacije koje imaju SOS telefone više od 15 godina, organizuju ozbiljne višenedeljne obuke za buduće volonterke, a uz telefon nude i niz drugih integrisanih usluga, zapravo, sve što je žrtvi neophodno, od psihološke podrške preko individualnog plana izlaska iz nasilne situacije do besplatne pravne pomoći. Sve to bi žrtvama trebalo da obezbedi sistem, ali se to još uvek ne događa.

NOVI ZAKON, STARI PROBLEMI

Iz izveštaja "Nijedna žena manje" AŽC vidi se da je odnos sistema prema žrtvi i dalje isti kao i ranijih godina, a karakterišu ga nepoverenje, insistiranje na tome da mora aktivno i nedvosmisleno da učestvuje u krivičnom i drugim sudskim postupcima. Kao i pre novog zakona, institucije isključivo na osnovu izjava žrtve odlučuju o daljim postupcima, ne uzimajući u obzir to da žrtve najčešće iz straha od nasilnika povlače ili menjanju iskaze.

Stupanjem na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici 1. juna 2017. policija i tužilaštvo dobili su nove alatke za borbu protiv nasilja – hitne mere udaljenja nasilnika iz porodice, te zabrane prilaska i komunikacije sa žrtvom. Policija može da izrekne ove mere u trajanju od 48 sati, tokom kojih tužilac donosi odluku o njihovom produženju u trajanju od 30 dana do okončanja postupka. Za prvih sedam meseci primene, izrečeno je više od 13.000 hitnih mera. Prema izveštajima koje u nezavisnom monitoringu radi AŽC, prosečan broj hitnih mera koje se izreknu varira od 1300 do 1700 mesečno, kada je reč o zabrani kontaktiranja i oko 600–700 mera iseljenja nasilnika. Broj mesečno razmatranih slučajeva nasilja na mesečnom nivou stabilno se drži na 4000.

Prema nalazima nezavisnog monitoringa, stabilizovao se mesečni broj izrađenih individualnih planova zaštite i podrške žrtvi, svakoga meseca oko 850 planova, sa izuzetkom marta, u kojem je izrađeno za 240 planova više. To još uvek ne odgovara očekivanom broju planova, koje bi trebalo izraditi za sve nove slučajeve nasilja, bez obzira na to da li su predložene i izrečene hitne mere zaštite, kao i za određeni broj tekućih slučajeva, u kojima se radi dopuna, odnosno revizija plana.

Izveštaj "Nijedna žena manje" sadrži i jedan vrlo dragocen deo koji se odnosi na analizu dva sudska postupka u slučajevima femicida. Ova dva procesa vođena su u Jagodini i Požarevcu, a suđenja su bila otvorena za javnost. Iako su okolnosti u kojima je zločin počinjen i sve što mu je prethodilo veoma slični u ova dva slučaja, zbog neujednačene sudske prakse došlo je do toga da krivična dela budu različito kvalifikovana u optužnici, što je uticalo i na presudu, odnosno težinu dosuđene kazne. U oba slučaja bilo je prisutno ranije nasilje, svedoci su potvrdili da je kod žrtve već postojao strah od nasilnika, obe žrtve su majke maloletne dece. Ni u jednom slučaju deca nisu kvalifikovana kao oštećena strana, već su oštećenima smatrani roditelji žrtava. U prvom slučaju (Jagodina) počinilac je žrtvu prvo pretukao, a onda je napao nožem, međutim, ubodi su bili površinski, te je žena zapravo umrla od unutrašnjeg krvarenja. Tužilac je ovo okvalifikovao kao teško ubistvo, a počiniocu je izrečena kazna od 30 godina zatvora. U požarevačkom slučaju, okrivljeni je policajac, pa otuda ne čudi što žrtva nije prijavljivala nasilje. U momentu femicida više nije bila u vezi sa počiniocem. Presreo ju je i ispalio u nju hice iz službenog pištolja dok je bila u automobilu, na mestu suvozača. Ovde je, međutim, tužilac smatrao da je reč o ubistvu, a ne o teškom ubistvu. Okrivljeni je osuđen na 13 godina, a kao olakšavajuće okolnosti uzeto mu je to što je otac troje dece (i žrtva je bila majka dvoje, ali to nije uzeto u obzir) i to što je na sudu izjavio da se kaje zbog onoga što je učinio.

Naravno, kaznena politika i njeno pooštravanje retko i teško mogu da odvrate nekoga ko je rešio da počini ubistvo. Ipak, ujednačenija sudska praksa važna je zbog pravde koju zaslužuju žrtve. Na kraju, ostaje otvoreno pitanje kako je moguće da imamo ovakvu eskalaciju femicida od početka 2018. godine i to baš u prvoj godini stupanja novog zakona na snagu. Prvo, treba imati u vidu da broj žrtava femicida ima već godinama velike oscilacije (u zavisnosti od godine do godine varira između 25 i 42). Drugo, što je možda i najveća mana ovog i ovakvog zakona, jeste to što je on pre svega namenjen prevenciji porodičnog nasilja i saniranju situacije u "lakšim" slučajevima, dok je u situacijama već poodmaklog nasilja ili visokog rizika po život žene prilično neupotrebljiv. Bolja koordinacija institucija, čvršća saradnja grupa za koordinaciju i saradnju, kao i bolja obuka zaduženih za procenu rizika od femicida mogli bi da pomognu.

Međutim, femicid i fizičko nasilje su samo jedan, istina najcrnji segment priče o položaju žena u Srbiji. Dodajmo tome slučajeve eksploatacije jeftine radne snage u Srbiji i afera koje isplivavaju u javnost: po pravilu je reč o proizvodnim granama u kojima dominira ženska radna snaga, poput industrije tekstila i obuće. Odnos države prema ženama vidi se ne samo iz strategija i mera za sprečavanje i smanjenje nasilja, već i iz demografskih mera za povećanje nataliteta. I njima je, opet, najveći teret svaljen na leđa žena, što nas vodi ka pitanju da li je ostao makar jedan deo tela, bar jedan segment života žene u Srbiji u kom ona nije eksploatisana, mučena ili ubijena. Metaforički i bukvalno.


 

Terorizam iz mržnje prema ženama

Kada se 23. aprila iznajmljeni kamion u punoj brzini zaleteo među pešake u Torontu, ubivši 10 (8 žena i 2 muškarca) i povredivši 16 ljudi, velika većina u prvi mah je pomislila da je reč o islamskom fundamentalizmu. Međutim, ispostavilo se da svet ima novu terorističku pretnju: frustrirane muškarce koji žive u nedobrovoljnom celibatu, okupljaju se u mračnim delovima interneta, sami sebe nazivaju incelima (skraćeno od involuntary celibate – nevoljni celibat) i smatraju da su uskraćeni za pravo na seks sa ženama. Alek Minasijan, počinilac napada u Torontu, bio je aktivan u internet grupama u kojima se okupljaju inceli, a neposredno pred napad na Fejsbuku je najavio "veliku pobunu incela". Iako se okupljaju na raznim mestima širom veba, nisu svi inceli ekstremisti, ali mnogi slave i hvale Minasijanov čin. Uz to, ovo nije prvi teroristički akt počinjen iz čiste mržnje prema ženama: 2014. na Univerzitetu Kalifornija u Santa Barbari, 22-godišnji Rodžer Eliot u serijskoj pucnjavi ubio je šest i ranio 16 ljudi, pre nego što se ubio. Pre toga, napisao je svojevrsni manifest na koji se mnogi inceli često pozivaju.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net