foto: fonet
ŠTA JE SKUPLJE – NORMALIZACIJA ILI STATUS KVO: Tači, Mogerini i Vučić

Dokumenti – Najzad i o parama >

Kolika je cena Kosova

U dokumentu podužeg naslova "Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine", može se pronaći mnogo više detalja, informacija i prognoza nego što je moguće objaviti na ograničenom novinskom prostoru. Ovde prikazujemo samo procenu ekonomskih efekata modaliteta rešavanja "kosovskog pitanja", u periodu od narednih trideset godina.

Za potrebe laičkog razumevanja teksta neki detalji iz studije su izostavljeni. Autori su Miladin Kovačević, Dušan Gavrilović, Dragan Popović, Milena B. Stevović, Ljiljana Sekulić i Katarina Stančić, a pokrovitelj poduhvata, tako da kažemo, bila je Fondacija za otvoreno društvo.

D. Ž.

Srbija se, u procesu evropskih integracija, nalazi na raskrsnici na kojoj treba da definiše svoje buduće opredeljenje u vezi s rešavanjem problema normalizacije odnosa sa Kosovom i Metohijom. Kao potencijalno rešenje nameću se dva moguća scenarija:

• scenario normalizacije odnosa Beograda i Prištine (i u okviru njega dva scenarija – scenario s razmenom i scenario bez razmene teritorija, to jest primena Briselskog sporazuma, 2013)

• scenario status quo, to jest izostanak normalizacije odnosa.

U ovom radu predstavljene su demografske, socijalne i ekonomske posledice moguća dva scenarija rešavanja tih odnosa.

Scenario normalizacije odnosa, u obe svoje varijante – s razmenom teritorija i bez nje, ali uz primenu Briselskog sporazuma – omogućio bi znatno manje demografske i ekonomske gubitke nego scenario nerešavanja odnosa: negativni trendovi vezani za prirodni priraštaj i smanjenje resursa radne snage bili bi duplo manji i neutralizovani povećanim imigracijama; nove kosovske opštine, koje bi bile reintegrisane u ekonomski sistem Srbije, obezbedile bi adekvatno povećanje nacionalnog BDP-a u iznosu od 90 miliona evra godišnje, što je u tridesetogodišnjoj perspektivi 2,7 milijardi evra potencijalnog dobitka (ne uzimajući u obzir ostale pozitivne eksterne efekte, koji bi proizašli iz normalizacije odnosa i evropskih integracija). Čak i da izostane razmena teritorija, a ostvari se samo primena Briselskog sporazuma, gde bi direktni efekti na BDP izostali, posredni pozitivni efekti normalizacije – ekonomski, socio-politički i demografski – bili bi neuporedivo povoljniji nego u slučaju scenarija status quo.

Scenario status quo doneo bi dugoročne negativne efekte – pre svega, demografski reljef bi, ostankom na sadašnjem političkom rešenju, bio krajnje pesimističan i neperspektivan: ukupan broj stanovnika bio bi smanjen za 44 odsto do 2060. godine, uz ogromno smanjenje stanovništva radnog uzrasta i promenu starosne strukture u korist najstarijih lica. Izraženo BDP-om, izostao bi potencijalni dobitak od integrisanja novih teritorija, ali bi ostali neredukovani izdaci Kancelarije za Kosovo i Metohiju, od oko 1,4 milijarde evra za tridesetogodišnji period.

Obračun ekonomskih efekata alternativnih scenarija razrešenja odnosa Republike Srbije i Kosova ima za cilj da utvrdi koliki je potencijalni dobitak odnosno gubitak meren bruto domaćim proizvodom za svaki od različitih scenarija. Konkretno, u slučaju scenarija normalizacije sa razmenom teritorija, gubitak BDP-a opštine Preševo koja bi se pripojila Kosovu bio bi kompenzovan dobitkom u BDP-u za opštine Severnog Kosova koje bi postale integralni deo ekonomskog sistema Republike Srbije (Zvečan, Zubin Potok, Leposavić i severni deo Kosovske Mitrovice).

U slučaju scenarija bez razmene teritorija, s primenom Briselskog sporazuma, to jest u slučaju zadržavanja postojećeg administrativnog razgraničenja Republike Srbije i Kosova i izostanka razmene teritorija, Briselski sporazum tj. Prvi sporazum o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine omogućio bi osnivanje Zajednice srpskih opština kao oblika lokalne autonomije i samouprave unutar Kosova, sa autonomijom i nadzorom u oblasti ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanizma i ruralnog razvoja.

Sporazum podrazumeva ukidanje bezbednosnih struktura i pravosudnih institucija Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, u opštinama s većinskim srpskim stanovništvom. Sudske vlasti u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom bile bi integrisane i funkcionisale bi u okviru pravnog sistema Kosova. Apelacioni sud u Prištini uspostavio bi komisiju u kojoj bi većinu činile srpske sudije i koja bi bila nadležna za sve većinski srpske opštine. Drugim rečima, postojeće srpske opštine na Kosovu bile bi u potpunosti integrisane u pravni i politički sistem Kosova, uz obezbeđenje njihove autonomije i samouprave u navedenim oblastima. U ovom slučaju, ove opštine bi ostale izvan pravnog i ekonomskog sistema Republike Srbije i svi ekonomski subjekti, pravna i fizička lica smatrali bi se tzv. nerezidentima, koji stvaraju BDP države kojoj pripadaju – Kosova. S obzirom da su ove srpske opštine, zapravo svi ekonomski subjekti na Kosovu, već isključeni iz zvaničnih procena BDP-a, ovaj scenario neće imati direktne, neposredne efekte na visinu BDP-a Republike Srbije.

U slučaju scenarija bez razmene s primenom Briselskog sporazuma, opštine Severnog Kosova ostaju kao nerezidenti izvan ekonomskog sistema Republike Srbije i u tom pogledu efekat na povećanje BDP-a Republike Srbije jeste neutralan. Pritom mislimo samo na neposredne neto efekte u smislu poređenja sa alternativom razmene teritorija. Globalni, sveobuhvatni efekti normalizacije odnosa sa Prištinom svakako će biti pozitivni.

Scenario status quo podrazumeva održavanje postojećeg stanja, bez normalizacije odnosa i s postojećim razgraničenjem Republike Srbije i Kosova. I ovaj scenario, takođe, neće imati direktne, neposredne efekte na visinu BDP-a Republike Srbije, budući da, kao što smo rekli, obračun BDP-a za Republiku Srbiju, koji vrši Republički zavod za statistiku, ne obuhvata teritoriju Kosova zbog nedostatka administrativnih i statističkih izvora podataka.

U slučaju scenarija status quo neposredni neto efekti na BDP Republike Srbije, u poređenju sa alternativom razmene teritorija, takođe su neutralni, ali globalni, dugoročni efekti biće negativni.

U slučaju scenarija normalizacije bez razmene (Briselski sporazum) i scenarija status quo, pomenuti dobici po osnovu BDP-a izostali bi, i ostali bi samo, kao godišnji gubici, redukovani izdaci Kancelarije od oko 9 mil. evra godišnje (270 miliona evra za tridesetogodišnji period) u prvom slučaju, odnosno neredukovani izdaci od oko 47 miliona evra u drugom slučaju (1,4 milijarde evra za tridesetogodišnji period).

Ukoliko je izgledan scenario razmene teritorija, izvesno je da to neće biti razmena koja prenebregava kriterijum apsolutne etničke dominacije: teritorije na severu pokrajine u kojima živi gotovo isključivo nealbansko stanovništvo razmenjuju se za teritoriju na jugu Srbije, na kojoj živi gotovo isključivo albansko stanovništvo, pa se stoga mora voditi računa o ekonomskoj održivosti teritorije koja bi se dobila. U suprotnom, s vremenom će ekonomske migracije dovesti do toga da teritorija ostaje naseljena samo staračkim domaćinstvima, što bi, izumiranjem ove populacije, dovelo do potpune nenaseljenosti već u sledećoj generaciji. U ovom nepovoljnom ishodu biće moguće održavati ekonomsku aktivnost samo do nekog nivoa, i to praktično isključivo državnom intervencijom, kroz subvencije.

Da bi se ova situacija izbegla, potrebno je u okviru razmene teritorija obezbediti tri vrlo važna procesa, koji mogu u bitnoj meri omogućiti ekonomsku održivost, a to su:

• unutrašnja razmena teritorija;

• poravnanje kroz vlasničku transformaciju, to jest promenu vlasničke strukture privrednih subjekata;

• restitucija državne, crkvene i privatne imovine.

Unutrašnja razmena teritorija: podrazumevala bi neka od sledećih rešenja: ustupanje terena i kompleksa turističkih i sportsko-rekreativnih objekata na planini Šari za neku teritoriju koja bi se mogla fizički povezati sa opštinama Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok, pod uslovom da ovo pripajanje ima isključivi aspekt ekonomske konsolidacije.

Turistički i sportsko-rekreativni kompleks na Šari zanimljiv je zbog svog velikog razvojnog potencijala, koji bi se bazirao na saradnji sa stranim investitorima. Trenutno, ta saradnja je neizvodljiva zbog političke situacije, međunacionalnih i međuverskih tenzija, koje će i nadalje ostati u tom delu Kosova. Poseban problem je geografskog karaktera, jer je kompleks vrlo udaljen, a infrastrukturno nepovezan sa severnim opštinama. Kompleks je izgrađen i opremljen isključivo investicijama Republike Srbije, delom direktno iz budžeta, a delom kroz naše firme, koje su tada bile u vlasništvu Republike Srbije. Kada se gleda mogućnost realizacije daljeg razvoja ovog kompleksa, onda je kosovski interes jasan i iziskuje njihovu potrebu za legalnim preuzimanjem tog kompleksa. Dosadašnji pokušaji da se dovedu strani investitori propadali su zbog njihovog odbijanja da uđu u posao s nekim ko nije i formalno titular tog kompleksa. Ukoliko se gleda politički aspekt, mora se imati u vidu da se južni i jugoistočni deo Šare nalazi u Makedoniji i da je naseljen Albancima. Sa makedonske strane Šare takođe se nalazi sportsko-rekreativni centar, koji bi zajedno sa kosovskim mogao funkcionisati kao jedinstven skijaški prostor. Ova činjenica bi dodatno povećala zainteresovanost stranog investitora.

Zbog jasne zainteresovanosti Albanaca da legalno dođu u posed jednog privrednog kompleksa koji ima značajan razvojni potencijal, a da uz to dobiju priliku direktnog povezivanja s teritorijom naseljenom svojim stanovništvom koja se nalazi u susednoj državi, moguće je očekivati da kosovska strana bude spremna da prihvati aranžman koji bi obuhvatio dva dela:

Prvi deo aranžmana podrazumevao bi razmenu terena na kome se nalaze turistički objekti i oprema sportsko-rekreativnog centra na Šari za teren koji bi se mogao fizički pripojiti severnim opštinama.

Drugi deo ovoga aranžmana koji bi obezbedio ekonomsku konsolidaciju jeste ustupanje vlasništva Republike Srbije i njenih preduzeća nad izgrađenom infrastrukturom, turističkim i sportskim objektima i opremom na Šari, u zamenu za vlasništvo nad nekim privrednim objektom koji je od interesa za nas. Pošto je pitanje vlasništva nad Kombinatom "Trepča" vrlo aktuelno – zbog konstantnog pritiska kosovske strane u pravcu nacionalizacije tog kombinata – u ovom trenutku bi razmena imovine na Šari bila najadekvatnija, ukoliko bi Srbija za nju dobila vlasništvo nad celokupnim Kombinatom "Trepča".

Vlasnička transformacija: Ovaj proces podrazumeva restrukturiranje velikih infrastrukturnih, elektroprivrednih i industrijskih kompleksa po vlasničkom principu, uz izdvajanje tehničkih i tehnoloških celina u posebna preduzeća, u koja se unosi njihova kompletna imovina, stvorena iz vlastitih sredstava, kao i sve što koriste ta preduzeća. Prilikom utvrđivanja našeg interesa – to jest utvrđivanja koji infrastrukturni i industrijski kompleksi mogu adekvatno da se uklope u ekonomsku konsolidaciju severnih opština, kao i enklava koje bi ostale na teritoriji Kosova i Metohije – moramo voditi računa o tome da ni infrastruktura, niti industrijski kompleksi nisu propisno radili i bili održavani od kraja osamdesetih godina prošlog veka, pa je za nas važno da se prvo koncentrišemo na prirodne resurse, kao što je eksploatacija ruda za potrebe "Trepče" i "Feronikla" Glogovac, kao i površinski kopovi lignita u Obiliću. U kontekstu razmene za Šaru, kao alternativa razmeni za Kombinat "Trepča" moguće je insistirati na dobijanju u zamenu rudnika koji bi radili za potrebe "Trepče" i "Feronikla".

Drugi prioritet treba da bude nastojanje da se dobije što veći vlasnički udeo u velikim privrednim sistemima: elektroprivredi, Kombinatu "Trepča", "Feroniklu" i ostalim preduzećima koja mogu biti za nas zanimljiva, ne zato što su na našoj teritoriji, nego zato što su na kosovskoj teritoriji, u okviru naših enklava ili u njihovoj neposrednoj blizini. Na ovaj način stekli bi se uslovi za zapošljavanje nealbanskog stanovništva, što bi moglo stimulisati i povratak na njihova tradicionalna staništa. Zbog toga što se većina privrednih kompleksa nalazi na teritoriji koja će ostati Kosovu, u ovom procesu poravnanja mora se insistirati na vlasničkoj transformaciji, koja dozvoljava udeo u vlasništvu ili apsolutno vlasništvo nad korporacijom, i onom vlasniku koji nije iz te države.

Predlozi koji bi došli s naše strane treba da budu prezentovani u formi biznis-planova i adekvatno dokumentovani. Na osnovu podataka o dosadašnjem finansiranju i istorijatu razvoja privrednih subjekata za koje smo zainteresovani, utvrdila bi se struktura vlasništva. Teško je očekivati da apsolutna prava nad nekim od privrednih subjekata budu u celosti (100 odsto) prenesena na našu državu, i zbog činjenice da će restitucija nalagati da se deo tog vlasništva vrati i akcionarima od kojih je imovina nacionalizovana posle Drugog svetskog rata. U ovoj razmeni je bitno povratiti što više vlasništva, koje može imati aktivnu ulogu u oživljavanju privrede na teritoriji severnih opština pripojenih centralnoj Srbiji i srpskim enklavama koje će ostati na kosovskoj teritoriji.

Bez obzira da li se ova vlasnička transformacija odnosi na rudnike ili industrijske komplekse, moramo biti svesni činjenice da će rehabilitacija tih preduzeća biti vrlo skupa, a u nekim slučajevima će i prilično dugo trajati. Ta rehabilitacija se ne može ni zamisliti bez inostranih izvora finansiranja, ali će se oni lakše nalaziti kada ta preduzeća budu imala legitimnog titulara, pogotovo ako to bude naša strana. Država bi morala da u tim preduzećima, koja bi dobila razmenom, zadrži upravljačka prava (po mogućnosti i neposredno upravljanje), u nekom periodu u kome će konsolidovati socijalnu i demografsku situaciju. U tom periodu se mora obezbediti i ambijent u kome će se moći izvršiti i delimična privatizacija, ali ne prodajom državnog kapitala, nego isključivo dokapitalizacijom. Jedan deo tako rehabiltovanog državnog kapitala trebalo bi privatizovati podelom akcija radnicima i penzionerima preduzeća.

U daljoj razradi ovog principijelnog pristupa rešavanju problema koji bi nastali razmenom teritorija i potpunom normalizacijom međusobnih odnosa na bazi Briselskog sporazuma, jasno bi se utvrdili svi privredni subjekti razmene (koji bi podlegali promeni vlasničke strukture), utvrdili bi se troškovi tog postupka i očekivani budući ekonomski benefiti, uporedivi sa gubicima koji bi proizašli iz daljeg održavanja statusa quo.

Restitucija državne, crkvene i privatne imovine: Ovo pitanje je izuzetno osetljivo, jer je zaštita imovinskih prava jedan od fundamenata demokratije, a narušavanje imovinskih prava pripada zaštiti osnovnih ljudskih prava. Gotovo sve postkomunističke zemlje u tranzicionom periodu prolazile su kroz različite vidove restitucije, uglavnom pod jakim pritiskom zapadnih demokratija i međunarodnih institucija. I Srbija je u prethodnom periodu bila pod pritiskom da donese Zakon o restituciji, a i dalje je pod pritiskom da ga primeni. Stoga bi se pitanje restitucije na Kosovu moralo otvoriti pred međunarodnim forumima i animirati što više zapadnih zemalja i evropskih institucija da pomognu u rešavanju ovog problema. Naš dobro pripremljen predlog mogao bi naići na odobravanje i direktan angažman nekoliko evropskih zemalja, pored ostalog, jer mogu biti direktno zainteresovane da se njihovim subjektima vrati nacionalizovana imovina.

Za nealbansko stanovništvo ovaj bi proces bio od velike važnosti, naročito povraćaj imovine stranim subjektima, jer bi se na taj način najbrže revitalizovala gotovo u potpunosti uništena preduzeća. Povratak starih vlasnika bio bi praćen i prilivom stranih investicija, što bi dovelo do povećanja zaposlenosti, pa i među nealbanskim stanovništvom, a u nekim slučajevima to bi bio podsticaj za povratak izbeglica.

Povratak nacionalizovane imovine tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama ima i važan civilizacijski aspekt, koji je bitno uticao i na odluke nekoliko zemalja koje su priznale tzv. Kosovo, ali su glasale protiv njegovog ulaska u UNESCO. Ovaj problem bi se morao internacionalizovati i rešavati u okviru traženja konačnog rešenja, a na osnovu poznatih i međunarodno priznatih modela eksteritorijalnosti crkvene imovine i lokalne samouprave. Imovina Srpske pravoslavne crkve u najvećem obimu ostala bi na kosovskoj teritoriji, van naše jurisdikcije, potpuno nezaštićena od albanskih aspiracija i konačnog prisvajanja te imovine zarad privatne eksploatacije. Neki od najvećih spomenika naše istorije i kulture upravo su verski objekti, koji bi ostali na kosovskoj teritoriji. S druge strane, Crkva je pre nacionalizacije bila najveći veleposednik na Kosovu i Metohiji. Ta imovina, koja ima znatan komercijalni potencijal, morala bi biti vraćena Crkvi, delom u naturalnom obliku, a delom u kompenzaciji. Pre otvaranja pitanja povraćaja crkvene imovine, koja ne može biti u pastoralnoj, nego samo u komercijalnoj upotrebi, država bi morala postići obavezujući dogovor sa SPC o načinu upotrebe te imovine, radi obezbeđivanja životnih i radnih uslova za nealbansko stanovništvo u okviru crkvenih opština. Jedan od načina upotrebe te imovine mogao bi biti stvaranje poljoprivrednih zadruga u koje bi SPC unela svoje poljoprivredno zemljište, a okolno stanovništvo potrebnu mehanizaciju i radnu snagu. Nabavka mehanizacije bila bi predmet sistemske pomoći države kroz kreditiranje i donekle subvencionisanje tih zadružnih projekata. Zadruge bi se mogle formirati i u oblasti šumskih i drvno-industrijskih delatnosti. Osim toga, neke crkvene nekretnine mogle bi posle rekonstrukcije poslužiti za stvaranje lanca lokalnih zdravstvenih i rehabilitacionih centara. Sve ovo bi pomoglo lokalnom nealbanskom stanovništvu u normalizaciji života i zadovoljavanju elementarnih potreba, povratku, zapošljavanju, obezbeđivanju neophodnih poljoprivrednih i zanatskih proizvoda, elementarnih zdravstvenih usluga oslobođenih od međunacionalnih i međuverskih trvenja.

Povraćaj privatne imovine mora obuhvatiti i povraćaj stečenih prava (stanarskih prava, prava korišćenja zemljišta i objekata...). Zbog situacije na terenu, koja ukazuje na to da je većina imovine eksproprisana/oteta, teško se može očekivati naturalna restitucija, ali se zato mora insistirati na raznim vidovima kompenzacije sličnom imovinom na drugoj lokaciji, ili na finansijskoj kompenzaciji u realnoj vrednosti otete imovine. Sa stečenim pravima problem je još veći, jer se ta prava ne mogu restituisati na objektima i zemljištu koji su promenili vlasnika. Za ove slučajeve mora se naći najadekvatnije rešenje u nekoj vrsti kompenzacije. U određenim slučajevima restitucija može pospešiti povratak prognanih nealbanskih stanovnika, ali i dobro odmerena materijalna kompenzacija može imati isti efekat.

U daljoj razradi zahteva za sprovođenje restitucije na Kosovu bili bi kalkulisani ekonomski efekti, uz vođenje računa o vidovima povraćaja imovine, kroz naturalnu restituciju, naturalnu kompenzaciju sličnom raspoloživom imovinom i finansijsku kompenzaciju. Bilo kakva procena vrednosti imovine koja mora biti restituisana, kao i procena realne mogućnosti kompenzacije, zavisi isključivo od dostupnosti podataka o vlasništvu i vlasničkom učešću u nacionalizovanoj/otetoj imovini u periodu od 1941. do trenutka donošenja Zakona o restituciji.

Ukoliko se ide pravcem traženja konačnog rešenja kosovskog pitanja, onda je sprovođenje navedenih procesa izuzetno važno, jer ako ne budu okončani kao deo dogovora, kasnije se teško može očekivati njihovo rešavanje. U ovoj fazi delimičnog međunarodnog priznanja i neodređenog legitimiteta, tzv. Kosovo kao državna tvorevina podložno je mišljenju i delovanju onih koji ga podržavaju, ali zavise i od onih koji ga ne podržavaju. To je situacija u kojoj se sa više izvesnosti može planirati i očekivati ispunjenje ovih predloženih procesa. Ako tzv. Kosovo dobije međunarodni legitimitet bez našeg priznanja, a pre nego što se reše sva otvorena pitanja, Srbija više neće imati mogućnost otvaranja tih pitanja, a neće se moći očekivati pritisci zapadnih zemalja, jer će one smatrati da je proces međunarodnog priznavanja i legitimizacije države Kosova završen, a da se eventualni problemi moraju rešavati međususedskim dijalogom, koji će za nas biti neostvariv.


 

Šta je danas "Trepča"

Revitalizacija Rudarsko-metalurškog sistema "Trepča" predstavlja ključ za budući ekonomski razvoj Kosova u svakom od posmatranih scenarija, pri čemu bi scenario status quo u velikoj meri otežao bilo kakvo trajno i održivo rešenje. "Trepča" je na vrhuncu svog poslovanja sredinom 80-ih zapošljavala oko 20.000 radnika, pri čemu je pokrivala oko 70 odsto ukupnog mineralnog bogatstva bivše SFRJ. Trenutno Kombinat "Trepča", iako formalno još uvek jedinstveno pravno lice, posluje kao dve odvojene tehnološke celine: "Trepča sever", sa pogonima u srpskim opštinama sa oko 4000 radnika, i "Trepča jug" sa oko 5500 radnika albanske nacionalnosti. Pored devastiranih kapitalnih dobara i postrojenja, kao i problema sa repromaterijalom i ekološko-tehnološkim standardima, najveći problem obe celine "Trepče" jeste nedostatak jamskih radnika i kvalifikovanih stručnjaka.

"Trepča" obuhvata sledeće glavne rudarsko-metalurške celine:

U rudarstvu: na severu, u opštini Leposavić, rudnici "Crnac" i "Belo brdo" (iako su ulazi u ove rudnike na teritoriji opštine Leposavić, ruda se zapravo kopa u oknima koja zalaze u teritoriju Republike Srbije – opštine Raška i Novi Pazar), "Žuta prla" i površinski kop "Koporić";

• Rudnik i flotacija "Stari trg" u Kosovskoj Mitrovici, s najvećim rezervama olovo-cinkove rude;

• Na jugu, rudnici "Novo brdo", "Ajvalija", "Badovac" i "Kišnica", u kojoj su i prerađivački kapaciteti;

• Topionice olova u Zvečanu i cinka u Kosovskoj Mitrovici.

• "Trepča sever" obuhvata samo četiri od navedenih rudnika na teritoriji opštine Leposavić, dok je u sastavu "Trepče jug" glavni rudnik "Stari trg". Rudnici na jugu u okolini Prištine, "Ajvalija", "Kišnica", "Badovac" i "Novo brdo", ne rade usled nedostataka opreme i repromaterijala.

Procenjuje se da ukupne rezerve olovo-cinkove rude na teritoriji Kosova i Metohije iznose između 50 i 60 miliona tona. Oko polovine (28 mil. tona) odnosi se na najveći rudnik ovog sistema, "Stari trg". Na severu Kosova, delu sa većinskim srpskim stanovništvom, rezerve se procenjuju na svega 6,5 mil. tona. Ako se ove neprerađene rudne rezerve celokupnog Kosova i Metohije prevedu u čist metal, procene se kreću od oko 3 mil. tona olova i 2 mil. tona cinka, kao i oko 4,5 hilj. tona srebra. Procene vrednosti ovih rezervi variraju i kreću se od 8 milijardi pa do 13 milijardi evra, ako se uzmu u obzir i rezerve zlata, srebra, kadmijuma, bizmuta, germanijuma i drugih mineralnih sirovina.

Važno je istaći da su se cene glavnih sirovina koje sačinjavaju rudno bogatstvo Kosova – olovo i cink – višestruko povećale od 1990. godine pa do danas. Naročito su porasle cene olova, sa oko 600 dolara po toni 1989. godine na oko 2500 dolara po toni kolika je trenutna cena, što je oko 2100 evra po toni.

Kada je reč o cinku, drugoj po važnosti rudi za Kombinat "Trepča", cene su rasle nešto blaže, ali su i one za gotovo 50 odsto više u odnosu na početak 90-ih – sa oko 2000 $/t na oko 3200 $/t koliko trenutno iznosi cena cinka, što je oko 2700 EUR po toni.

Prosečna proizvodnja sirovog olova za posmatrani period iznosila je oko 80.000 tona godišnje. Tu treba pomenuti i znatne količine legura olova, za koje nije moguće precizno utvrditi cenu (koja može biti i viša u odnosu na samo sirovo olovo u zavisnosti od komponenti legure). No ako bismo i legure olova priključili proizvedenoj količini olova, prosečna godišnja proizvodnja olova i legura olova iznosila bi oko 97.000 tona metala, što bi po trenutnoj ceni od 2100 EUR/t iznosilo oko 204 miliona evra godišnje, a to bi za tridesetogodišnji period iznosilo oko 6,1 milijardu evra.

Kada je reč o cinku, prosečna godišnja proizvodnja (cink i legure cinka) iznosila je oko 29.500 tona, što bi pri sadašnjoj ceni od 2.700 EUR/t vredelo oko 79,6 miliona evra godišnje, a to je skoro 2,4 milijarde evra za tridesetogodišnji period.

Ako bismo navedenim iznosima dodali i proizvodnju od oko 84 t srebra s trenutnom cenom od oko 450 evra po kilogramu, dobili bismo dodatnih oko 38 miliona evra godišnje, što je oko 1,1 milijarda evra za tridesetogodišnji period.

Ako bismo sumirali vrednost proizvodnje za ova tri najvažnija metala, dolazimo do procene od oko 320 miliona evra godišnje tj. oko 9,6 milijardi evra za tridesetogodišnji period. Ukoliko bismo u ovu procenu kumuliranih potencijalnih prihoda uključili i eventualne prihode od prodaje neprerađenih koncentrata olova i cinka (čija je cena višestruko niža od rafiniranog metala) i drugih metala (osim olova i cinka), ukupan tridesetogodišnji kumulativ vrednosti proizvodnje mogao bi iznositi oko 10 milijardi evra ili oko 330–350 mil. evra godišnje.

Treba imati u vidu da je reč o proceni autputa, tj. potencijalnoj vrednosti proizvodnje koja predstavlja teorijski maksimum, iz kojeg bi se, ako bismo dosledno primenili statističko-računovodstvenu metodologiju, morali nadoknaditi troškovi tzv. međufazne potrošnje (troškovi materijalnih inputa, energenata – pre svega električne energije i brojnih proizvodnih i neproizvodnih usluga), rashodi kamata na kredite, troškovi amortizacije osnovnih sredstava (koji su u rudarstvu i metalurgiji, kao tipično kapitalno intenzivnim industrijama, izuzetno visoki i mogu zahvatati i više od polovine ukupnih troškova i isto toliko poslovnog dobitka pre odbitka zarada i amortizacije) i drugi izdaci (između ostalog i vraćanje postojećih dugova "Trepče"). To znači da konačni efekti u vidu neto prihoda ili dobitka mogu biti i do 50 odsto niži. Takođe, ova procena se bazira na prosečnim istorijskim vrednostima (iz mirnodopskog perioda relativnog prosperiteta Kosova i Metohije i "Trepče"), dok će praktično dostizanje ovih proseka iz 80-ih zahtevati ne samo vreme već i dodatna ulaganja u obnovu kapitalnih dobara, primenu novih tehnologija i ekološku zaštitu, što će takođe iziskivati rastuće rashode kao i rastuće troškove (tj. opadajuće prinose) novih rudarskih istraživanja i bušotina usled iscrpljivanja postojećih rezervi.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Trepča<br><br>foto: wiki / marko stojanović
  • IZ STUDIJE: Posledice

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net