Teofil Pancic

nuspojave >

Milo Đ, sedativ dugog dejstva

U pretpolitički postavljenoj zajednici, Đukanović se pozicionirao kao jedini stvarno politički faktor; sličnosti s Vučićem nama ni u naznakama

Neko je ovih dana dobro primetio da je Milo Đukanović prvi put postao najviša vlast u Crnoj Gori u isto vreme kada je Nirvana objavila Smells Like Teen Spirit, a to je – za one koji ne znaju – bilo toliko davno da se diskovi s Nirvaninom muzikom danas nalaze u odeljcima na kojima piše "klasična muzika". Neće proći mnogo vremena, a Kurt Kobejn će se ubiti pucnjem iz tandžare, niko ne zna baš tačno zašto; ko zna, možda mu je neka viša sila dojavila da će Milo Đ. i skoro tri decenije kasnije i dalje biti na vlasti, što je u Kobejnu izazvalo akutni napad životnog besmisla?

Kako god, lako ćemo se složiti da ima nečega nenormalnog, pa i zastrašujućeg, u tome da jedan čovek (i njegova partija) kontinuirano vlada nekom zemljom još malo pa tri decenije, i to usred višestranačkog sistema i parlamentarne demokratije. Utoliko, Đukanović je – bar izvan Crne Gore – i laka meta za olako i bezbedno poentiranje onih koji bi da glancaju svoje demokratske kredite, a ne bi da to rade na nekome ili nečemu što bi moglo biti zaista opasno. Umesto toga, podbodeš s distance "večitog Mila" pa si miran... Enivej, Crna Gora s Đukanovićem na vrhu jeste anomalija, oko toga ćemo se lako složiti; pravo je pitanje koja je to vrsta anomalije, kako je nastala i zašto tako uporno ne nestaje. Ovaj tekst je zamišljen kao jedan od mogućih pokušaja da se da održiv odgovor na to pitanje.

Za početak, ponudiću sumarum svog odgovora na način koji se, podozrevam, iz različitih razloga neće dopasti manje-više nikome u Crnoj Gori, i verovatno tek malo kome izvan nje. Razume se da je razloga Milove političke dugovečnosti mnogo, od "pozitivnih" (njegova nesumnjiva politička veština) do negativnih (mreža moći i klijentelizma kojom je, kažu, opasao svoju malu kneževinu), ali ti su razlozi prilično opšti, česti i stereotipni. Treba nam nešto jedinstveno. Rekao bih da je to ovo: u pretpolitički zasnovanoj zajednici, M. Đ. je uspeo da se pozicionira kao jedini (konstruktivan i ozbiljan) politički faktor. Šta ovo znači? Znači da je Crna Gora i dalje duboko ucenjeno i podeljeno društvo, koje se još vrti oko tzv. identitarne politike kao jedine stvarne i delatne forme političkog. Šta ovo znači? Uglavnom to da se političko telo ne deli na, šta znam, levičare, desničare, liberale, konzervativce, socijaldemokrate, klerikalce, sekulariste i tome slično, nego na "Crnogorce" i na "Srbe". Ako dve prethodne imenice napišemo bez navodnika, dobićemo dve etničke zajednice, skoro-pa-dva-naroda, koji zajedno čine veliku većinu stanovništva RCG. Međutim, šta? "Crnogorci" i "Srbi" u CG nisu narodi, nego su politički stavovi, ideologije, svetonazori. Kako to? Lepo. Ako ste "Crnogorac" onda ste gotovo bez izuzetka za nezavisnu CG, za nazivanje (ionako zajedničkog) jezika crnogorskim, za crnogorsku crkvu, za članstvo u EU i NATO; ako ste, pak, „Srbin", onda ne samo da ste za srpsku crkvu, srpsko ime (ionako jednog te istog) jezika i zajedničku državu sa Srbijom, nego ste bogme i za Putina, Rusiju, "evroaziju", i protiv EU, a o NATO da se i ne govori. Istinski "unutaretnički" pluralizam takoreći ne postoji, osim možda kao margina margine.

Gde je Đukanović u svemu tome? Počeo je, dobro znamo, kao "Srbin", i uplatkao se u sve u šta se mogao u to vreme; naravno da ga ništa ne može oprati od svake forme krivice i odgovornosti za sudelovanje u zajedničkom zločinačkom poduhvatu do sredine devedesetih. Kada je, međutim, rešio da se emancipuje od te priče, učinio je to relativno brzo i u razboritom smislu reči radikalno, konsekventno, bez žaljenja i bez recidiva. Bila je to rizična odluka (mnogo više po njega nego po Crnu Goru, što je prijatno osveženje), ali preuzeo je rizik i – pobedio. Pa onda još jednom. Pa opet, pa ponovo, i tako do danas. Crna Gora koju je počeo da transformiše više nikada nije stala u toj transformaciji. Đukanović je pri tome uspeo da svoju zemljicu provuče kroz sva balkanska sranja u prethodnih dvadesetak godina bez krvi i bez velikih, kobnih društvenih lomova. Sve, i bombardovanje, i Kosovo, i referendum i sve drugo oko nezavisnosti Crne Gore, i sva unutarcrnogorska identitarna i druga pitanja, sukobe i frakture pacifikovao je nesmiljeno efikasno, a pri tome bez bukvalne represije. Sve "identitete" je pustio da džikljaju kako hoće, ali uz jasnu svest da postoji izvesna novocrnogorska leitkultur koja će presudno oblikovati izgled društva u doglednoj budućnosti. A šta je ona, ta leitkultur? Ona je u dobroj meri i srpska, svakako je jugoslovenska, balkanska, pravoslavna s katoličkim i islamskim prelivom ali suštinski duboko, upravo kemalistički sekularna, republikanska; te još i mediteranska, možda i više nego što to "stara Crna Gora" hoće, ali moraće da se navikne. I održao je razuman nivo građansko-društvene kohezije: budi šta hoćeš, ali si građanin Crne Gore, ćao, prijatno. Primera radi: nema u Crnoj Gori toga da deca koja govore isti jezik (ne kažem i da im se jezik isto zove!) idu u različita odeljenja i uče različite osnivačke mitove... Nije to Bosna, Sandžak, Vojvodina ili Vukovar, ma hvala lepo! I, kako je pripadnik tzv. tihe većine reagovao na tu postepenu, ali odlučnu i dubinsku pacifikaciju žarišta mogućeg unutrašnjeg konflikta, upotpunjenu i pacifikacijom odnosa sa svim susedima? Poverenjem, ili bar racionalnim uverenjem da je glas za "Mila" glas za kontinuitet s nečim što im je normalizovalo živote, uprkos svemu lošem što i u Milovoj državi i te kako gledaju oko sebe.

Zašto je sve ovo tako važno? Zato što baš to odgovara na pitanje koje postavljaju i njegovi simpatizeri i hejteri: u čemu je tajna njegovog uspeha u samoodržanju? U začudnoj racionalnosti većinskog biračkog tela, eto šta. E sad, ili su Crnogorci mnogo pametniji od drugih, a u to ipak veruju samo Crnogorci iz viceva, ili je ogromna komparativna Đukanovićeva prednost bila (i ostala!) u potpunoj suludosti onoga što se nudilo kao alternativa. Ne znam kako vi, ja tipujem na potonje. Đukanović je, naime, vešto i mudro prevalio većinu Crne Gore na "crnogorsku" poziciju, pri čemu je ta pozicija nešto fundamentalno više od puke nezavisnosti: to je tvrda rešenost da se politički, ekonomski, kulturno i na sve druge načine pripada matičnom kontinentu. Ali, bilo je i drugih koji su zagovarali to isto, i to dok je Milo još "srbovao", reći ćete vi? Da, ali oni se nikada u Crnoj Gori nisu ni primakli nekoj većini. Ako nisu hteli ili mogli s Đukanovićem, onda su morali protiv njega, a za to bi trebalo da ga pobede, za šta su morali da se sojuze sa "srpskim" faktorom u Crnoj Gori. Zašto se to ama baš svaki put pokazalo ili nemogućim ili gubitničkim, ili oboje? Zato što je Milo, rekoh, uspeo da solidnu većinu biračkog tela trajno ukotvi na drugoj obali; odatle joj nije bilo povratka među "četnike", popove, pojce kosovskog ciklusa i putiniste-hobiste. Niko razuman nije hteo da rizikuje s njima, čak ni kad bi nakratko navlačili jagnjeće kože.

Šta sve ovo znači? Da je tzv. običan, umeren, ni na koju stranu mnogo zagrejan birač u Crnoj Gori sve druge počeo da tretira kao opasne nacional-romantičare (biram, primećujete, najblaži mogući izraz) koji bi da Crnu Goru vrate u neku vrstu političko-kulturne adolescencije ("srpska" scena), ili pak kao elitiste i snobove koje Milo Đ. najviše nervira zato što je prisvojio njihovu "agendu" ("crnogorska" scena).

Ničega od ovog ne bi bilo, ili ne bi pustilo dublje korenje, da se nije pokazalo da Milo (u ovoj stvari verovatno "kao metafora"; neposredan posao su tu obavili drugi) nije našao prilično efikasan, a bezbolan način da postepeno promeni prirodu crnogorske leitkultur iz epsko-kosovskociklusno-srbujuće u neku vremenu i prilikama mnogo primereniju, pa makar i uz teško izbežna japijevsko-snobovsko-pokondirena zastranjenja i preterivanja. Pratio sam iz relativne blizine taj inteligentni inženjering, koji je gdegde bivao i zabavan. Ali, treba naglasiti: novocrnogorski nation building, ili bar njegov glavni tok, izabrao je prilično "inkluzivan" pristup, koji ne ide bez raznolikih samoovlašćenih aproprijacija. Jednostavnije rečeno: svako čije je ime dovoljno seksi, a kome se moglo dokazati bilo kakvu vezu s Crnom Gorom naprosto je anektiran. Borislav Pekić rođen u Podgorici? Odlično – crnogorski pisac! Danilu Kišu majka s Cetinja? Odlično, crnogorski pisac! Mirko Kovač je iz komšiluka, a i nema ništa protiv? Odlično, crnogorski pisac! Nema sumnje, bilo je neke kulovske džeparoške drskosti u svemu tome, ali nju je učinilo mogućom i nepodnošljivo lakom upravo to što je uletela u sasvim nebranjen prostor. Naime, ako vam se čini da je ovde došlo do neke vrste "bespravnog otuđenja" (i preregistrovanja) savremene kulturne baštine, onda treba da raspetljamo još nešto: ko je tu eventualno pokraden? Ako iko jeste, sigurno nisu baš oni koji su najglasnije graknuli da su pokradeni. A to su oni koji su se nametnuli – a da im to niko s moguće drugačijom vizijom nije ni pokušao da ospori – kao zavetni čuvari kulturno-identitetskog "srpstva" u Crnoj Gori. E pa, ako je iko imao još manje prava na svojatanje tih ljudi od montenegrizatora svega postojećeg, onda su to oni! Kakve kultura koju oni oličavaju ima veze s Pekićem, kamoli Kovačem, nekmoli Kišom? Njoj su komplementarni likovi poput Đogoa i Nogoa, i to u najboljem slučaju. I tu joj inherentnu duhovnu skučenost nisu nametnuli Milo i njegovi kulturtregeri, nego je sama sebe modelirala kao takvu: kao original falsifikata kulture koja s boljim i suptilnijim dostignućima vlastitog izvora ne samo da nema veze, nego im je ponajčešće direktna opozicija. Srpska politika i srpska kultura nisu inherentno ni bolje ni gore od drugih, i pokrivaju čitav dijapazon ljudskih vrednosti i uverenja; međutim, "srpsko" u Crnoj Gori (kao i drugde po tzv. rubovima srpstva) se samodizajniralo kao babaroga, stecište svega nazadnog, skučenog, tribalnog. Ono je, samim tim, za iole sposobnog političara i državnika protivnik kakav se samo poželeti može. Da biste trijumfovali nad njim, dovoljno je da priznajete vek u kojem živite. A Milo odlično gleda i u atlas i u kalendar, i izvlači iz njih kvalitetne zaključke.

Da li je Milo, naposletku, "stabilokrata"? Verovatno jeste, i to jedini na Balkanu. Pre nego "britva", on dejstvuje kao sedativ dugog dejstva. Utoliko, sve paralele koje su (mahom odavde) povlačene s Vučićem ili su ciljano pogrešne ili bedno neuke. Vučić destabilizuje Srbiju i čini je politički i na sve druge načine jalovo histeričnom, kakav je i sam, svađa je sa većinom suseda, razara je iznutra i podriva njen status spolja, njegovi doglavnici i poslušni mediji demonizuju Evropu, Ameriku, NATO, Zapad uopšte. Nemoguće je zamisliti više destabilizatorsku vlast od one koju je uspostavila ta i inače slabo stabilizovana osoba. Đukanović je, pak, tome sušta suprotnost. A to što hvali Vučića? Pa šta: on je šef Crne Gore, i to čini u crnogorskom interesu, ne u našem, naprotiv.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net