foto: vladimir milovanović

Intervju – Vuk Jeremić >

Šta su se sve dogovorili Vučić i Tači

"Vučićeva ideja je bila da dobije podelu Kosova, preciznije sever pokrajine, što je Tači odbio. Na sastancima u Parizu i u Njujorku, Vučić je zato otišao korak dalje i ponudio razmenu teritorija, odnosno da u tom paketu Kosovu osim stolice u UN pripadnu i opštine na jugu Srbije. Na to je Tači – pristao"

Veoma živa putujuća i diplomatska aktivnost predsednika Srbije Aleksandra Vučića, u poslednje vreme bila je više nego primetna. Pojačani utisak u javnosti da se sprema nešto veliko proizveli su i mediji redovno naglašavajući da pritisak međunarodne zajednice na predsednika raste, kako bi se na problem Kosova jednom već stavila tačka.

Od svih kritika koje se upućuju Vučiću na njegovo vođenje politike, one koje se odnose na spoljnu politiku sasvim su retke i pojedinačne. Najglasnije i najkonkretnije dolaze od predsednika Narodne stranke Vuka Jeremića, ujedno bivšeg šefa srpske diplomatije i predsednika Generalne skupštine UN. Njegova saznanja, plasirana pre svega na društvenim mrežama i u retkim medijima koji su spremni da ih objave, razotkrivaju jedan drugačiji svet srpske spoljne politike. Refleksije takve politike nesumnjivo bi mogle imati dalekosežne posledice za Srbiju, kako na demokratiju unutar zemlje tako i na odnos sa svetom. Zato, iako su trenutno među intrigantnim domaćim pitanjima ona koja se tiču unutrašnjih političkih kretanja, te stavova opozicije i njenog ujedinjenja u savez, ovoga puta u razgovoru sa Vukom Jeremićem zadržavamo temu na odnosima Srbije s međunarodnom zajednicom, u čijem je centru pažnje, nedvosmisleno, pitanje Kosova.

"VREME": Jedan ste od malobrojnih, ali i žestokih kritičara spoljne politike Srbije. Šta zamerate tome kako se ona vodi?

VUK JEREMIĆ: Teško je analitički diskutovati spoljnu politiku Srbije, pošto se ona uglavnom svodi na seriju kontakata i ad hoc dogovora predsednika koji su često uzajamno kontradiktorni ili se čak isključuju. Ne postoji jasna vizija spoljne politike, niti strategija kako bi se ona ostvarila. Stranim sagovornicima se ispunjavaju zahtevi s kojima oni dolaze i bespogovorno im se povlađuje – a ni to povlađivanje nije koherentno. Vučić je stekao iskustveni osećaj da ukoliko na bilo koji zahtev kaže "da", to ga u neku ruku oslobađa od pritiska koji bi na njega mogao biti izvršen. Zbog toga se dosta olako daju obećanja na sve strane, bez osmišljene strategije.

U uslovima kada strani sagovornici dolaze sa svojim zahtevima, koliko su predsednik, ili naša diplomatija uopšte, u mogućnosti da samostalno vode spoljnu politiku?

Srpska diplomatija, mislim na Ministarstvo spoljnih poslova i našu diplomatsko-konzularnu mrežu, manje-više je isključena iz važnih međunarodnih kontakata koje ostvaruje predsednik – spoljna politika je skoro u potpunosti personalizovana. Iako je to slučaj i u većini drugih oblasti, u ovoj personifikacija nosi asimetrično velike opasnosti. Pogotovo za jednu malu zemlju kao što je Srbija, kojoj su odnosi sa svetom izuzetno važni. Kada je vodi samo jedan čovek, pa sve da je za nju i najstručniji, a Vučić to definitivno nije, to zakonomerno dovodi do problema koje je ponekad prilično teško otkloniti. Imali smo u tom smislu jedno izuzetno gorko iskustvo devedesetih godina.

Malopre ste pomenuli pritiske koji bi mogli biti izvršeni, a jedna od vaših izjava je da Vučić vodi spoljnu politiku tako da svima koji bi potencijalno mogli da mu nanesu štetu daje sve što traže. O kakvoj šteti je reč, je li i ona personalizovana?

Na trusnom političkom području kao što je Balkan, spoljni faktor ima amplifikovan uticaj na unutrašnja politička dešavanja. Vučić je toga potpuno svestan, s obzirom na to da je bio deo vlasti čiji je početak kraja označilo bombardovanje Srbije 1999. godine. Poučen time, on veoma vodi računa da ne dođe u situaciju u kojoj bi ga bilo koji eksterni faktor sa kapacitetom da utiče na unutrašnja politička dešavanja, narodski rečeno, "uzeo na zub". Zbog toga su njegovi razgovori sa Amerikancima u vezi sa Kosovom, ili recimo sa ključnim evropskim igračima u vezi sa ekonomskim resursima zemlje, drugačiji od onih koje bi vodio neko drugi, manje opterećen svojom prošlošću. Da se jednostavnije izrazim, kad je neko ucenjen onim što stoji u nečijoj fioci, onda se drugačije ponaša prema tome koji poseduje kompromitujući materijal. Imajući u vidu Vučićevu prošlost – i dalju i bližu – on je u prilično nezavidnoj situaciji i to, nažalost, bitno utiče na korake koje pravi u ime države.

Imate li konkretan primer za to?

Možemo uzeti za primer briselske pregovore o Kosovu. Vučić je pompezno najavio da će srpska strana 20. aprila samostalno formirati Zajednicu srpskih opština (ZSO). Tome je usledio nagli poziv Angele Merkel u Berlin gde mu je jasno saopšteno: "Nemoj da ti padne na pamet da to uradiš". On nije imao druge nego da je posluša. Pitanje je da li je sa takvim stavom uopšte trebalo da izlazi u javnost, ali u svakom slučaju kada neko ko ima kapacitet da mu nanese političku ili neku drugu štetu kaže "ne smeš nešto da uradiš", ucenjen čovek nema kud osim da uzmakne. A kada uzmaknete nakon što ste nešto značajno rekli, to ima direktne posledice i na sve ostalo što ćete u budućnosti eventualno pokušati.

Koji bi, po vašem mišljenju, bio pravi način vođenja kosovskih pregovora odnosno nastupa pred međunarodnom zajednicom?

Mnogo štete je napravljeno u poslednjih pet godina jer se pregovaralo tako da je napravljena serija ireverzibilnih ustupaka, a da se zauzvrat tražilo izuzetno malo. Pa i od toga malo što se tražilo, nije se dobilo ništa. Takav način pregovaranja je više nego očigledno bio pogrešan. Vučić to i sam priznaje kada kaže da Albanci na Kosovu nisu formirali ZSO, što je bilo obećano. Postavlja se onda logično pitanje – kako ste to pregovarali da sve bude implementirano, osim onoga što je trebalo da dobije srpska strana. Mislim da je u briselskim pregovorima, da li namerno ili omaškom, propušteno da se na ozbiljan način stave na sto neka izuzetno važna pitanja. Na primer, pitanje imovine – što privatne, što države Srbije. Pitanje imovine je nešto što zapadni igrači nikako ne bi mogli olako da odbace, s obzirom da je ono dosta važno u zapadnom poretku. Olako se prešlo preko toga da je Priština napravila akt eksproprijacije Trepče, recimo. Dalje, šta će biti status i garancije za srpsko kulturno nasleđe na teritoriji Kosmeta? To je trenutno odvojeno pitanje oko koga se separatno obaraju ruke u Unesku i to, rekao bih, na dosta površan način. To pitanje je moralo biti eksplicitno na stolu kao deo pregovora u Briselu, a nije se našlo. Elem, rezultat takvog načina pregovaranja je da smo sad došli u situaciju da Prištini nedostaje samo još jedna bitna stvar u kontekstu uspostavljanja državnosti na osnovu jednostranog proglašenja nezavisnosti u februaru 2008, a to je stolica u Ujedinjenim nacijama. Nalazimo se u potpunoj defanzivi. Moralo bi se pregovarati na potpuno drugačiji način i napraviti revizija prioriteta. Onda bi taj proces postao za nas daleko korisniji i otvorio mogućnost da u njemu nešto i dobijemo.

U poslednje vreme primetna je Vučićeva užurbanost na relaciji ParizNjujorkBrisel, što poslovno, što privatno. Međutim, vi ste javno razotkrili da se na tim putovanjima tajno sastajao s Tačijem. Znate li i o čemu su razgovarali?

Znam. Vučić je pomislio da može da sakrije od javnosti da se, na primer, dvaput tajno video s Tačijem pre nego što će se treći put javno sresti s njim u Briselu. Prvo su se videli 13. marta u Parizu, drugi put naredne nedelje u Njujorku i za ta dva sastanka javnost nije trebalo da sazna. A oni su zapravo bili priprema za njihov zajednički sastanak sa Federikom Mogerini 23. marta u Briselu.

Glavni razlog tih sastajanja bio je sledeći. Vučić je, naime, iskazao svoju spremnost da potpiše sveobuhvatni ugovor o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, koji bi praktično omogućio Kosovu stolicu u UN. Ali da bi tako nešto uradio, procenio je da mu je bilo potrebno da dobije nešto opipljivo zauzvrat. Njegova ideja je bila da dobije podelu Kosova, preciznije sever pokrajine, što je Tači odbio.

Na sastancima u Parizu i u Njujorku, Vučić je zato otišao korak dalje i ponudio razmenu teritorija, odnosno da u tom paketu Kosovu osim stolice u UN pripadnu i opštine na jugu Srbije. Na to je Tači – pristao. Međutim, problem je nastao kada su strani akteri, pre svega SAD, rekli kako bilo kakve promene granica principijelno nisu prihvatljive, čak i ako se dve strane o tome dogovore, jer bi to stvorilo opasan presedan koji bi posle mogao da se primeni i negde drugde na Balkanu. I onda je nastao ozbiljan problem za Vučića, koji se mnogo ranije obavezao da će potpisati sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, a trenutno izgleda da će zauzvrat dobiti – ništa. Poslednja stvar o kojoj se s Tačijem dogovorio bilo je da napravi izrežiranu scenu na severu Kosova sa hapšenjem Marka Đurića.

Vi tvrdite da je to dogovoreno?

Da. To je dogovoreno ne bi li se nekako prodrmala međunarodna zajednica porukom u smislu "ukoliko ne dođe do sporazuma, evo, možemo imati ozbiljno talasanje". Mislim da je više nego jasno da su i Tači i Vučić to unapred znali, jer su u petak 23. marta večerali sa Mogerinijevom u Briselu. Štaviše, i Marko Đurić je bio na toj večeri. Inače, tog jutra srpska strana je uputila Prištini zvanično obaveštenje da će Marko Đurić u ponedeljak 26. marta posetiti sever pokrajine. Da je postojala želja da se izbegne nasilje, onda bi Vučić to veče na večeri s Tačijem, i u prisustvu Đurića, ispred Federike Mogerini, rekao da je upućen taj zahtev za ponedeljak i da bi bilo važno da ta poseta prođe bez ikakvih problema – da mi nećemo da provociramo, a da Mogerinijeva bude garant da se ništa nepredviđeno neće desiti. Ali ne, ni Vučić ni Tači, iako su obojica znali da se Đurićeva poseta planira za ponedeljak, nisu otvorili to kao pitanje pred Mogerinijevom. Isto tako, nakon što se nasilje dogodilo, Srbija nije zatražila hitnu sednicu SB UN. To bi bila normalna reakcija jedne zemlje članice UN da nije bio u pitanju izrežiran događaj.

Objavili ste još jednu diplomatsku tajnu: da u Beograd stiže, kako ste rekli, američki kontroverzni biznismen i lobista Kori Levandovski, kako bi se tajno sastao s Vučićem, a razlog je naizgled bizaran.

Vučić je od Levandovskog tražio da mu omogući telefonski razgovor s Trampom, nakon kojeg bi američki predsednik o tome objavio tvit pohvalnog karaktera. Vučić je Levandovskom rekao da zauzvrat može da traži šta god hoće – keš ili neku poslovnu priliku u Srbiji. Levandovski je odgovorio da će o tome razmisliti i dogovorili su se da dođe u Srbiju 23. aprila da mu kaže za šta se odlučio. Nakon što sam to izneo u javnost, Vučić se prilično nespretno branio govoreći kako nikad nije čuo za Levandovskog, ali – ispostavilo se drugačije – on je ipak došao u Beograd. Onda je navrat-nanos najavljena neka vrsta javnog predavanja Korija Levandovskog, koji inače nije akademski tip koji to praktikuje. On je u Srbiju došao da razgovara o pozamašnoj poslovnoj propoziciji i u ponedeljak uveče večerao sa jednim ministrom iz Vlade, a posle toga otišao kod Vučića.

Na osnovu svega što ste izneli, može li se uopšte govoriti o transparentnosti naše spoljne politike?

Transparentnost praktično ne postoji.

Ali, kao diplomati svakako vam je poznato da pored javne postoji i tajna diplomatija, iz koje su se tokom istorije rodili mnogi važni savezi i dogovori. Da li je to što Vučić radi borba za srpske interese kroz tajnu diplomatiju i u kom smislu bi to bilo opravdano?

U svakom istinski demokratskom poretku politika je transparentna, a ciljevi javno definisani. Za njih neko stekne legitimitet da ih ostvaruje kroz dobijanje podrške na izborima, ili institucionalno – kroz parlament. U okviru tako jasno zacrtane politike koja je javna, ponekad je moguće imati neke razgovore o kojima nećete istog trenutka izvestiti javnost. Međutim, u našem slučaju je drugačije, ovde se ne zna šta je to što se pokušava da ostvari. Konkretno, Vučić nije javno rekao da nudi razmenu teritorija, nije otišao u parlament i za to dobio podršku. U tome je razlika. Tajna diplomatija u kojoj se dogovara o tajnim interesima je nešto što je neprihvatljivo.

Inače, sama takva metodologija pridobijanja spoljne naklonosti ili podrške za nešto što je javno definisano kao interes, po meni, nije neki smrtni greh, i kao što ste rekli, za to postoji more primera u istoriji. Samo, mi ne znamo šta je to što Vučić želi da postigne. On to nikada nije rekao. Da jeste, bio bih možda nešto blaži u kritikama.

Međutim, i to na stranu. Vučić svoje ideje vrlo nevešto pokušava da sprovede u delo jer nema naročito veliko znanje o tome kako funkcioniše svet, a i jezička barijera mu je nemali problem. Možda će to paradoksalno zvučati, ali on sa sobom ne vodi nikoga ko dobro govori engleski, tako da ko zna šta on izgovara i kako ga razumeju. Kada odete sami na neki važan međunarodni sastanak, a ne poznajete dobro ni diplomatske običaje, a ni jezik kojim komunicirate – Vučić inače pokušava da opšti na engleskom – postoji velika opasnost da dođe do nesporazuma koji nas sve zajedno mogu jako mnogo koštati. Toplo bih mu zato preporučio da na sastanke vodi sa sobom prevodioca i diplomatskog savetnika, ali koji neće biti Marko Đurić, već neko ko bi mogao da mu skrene pažnju ili da ga ispravi u slučaju da izgovori nešto što misli da znači jedno, a zapravo znači drugo.

Kada kažete da Amerikanci od Vučića traže da potpiše sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa s Prištinom, kao i da od Rusije zatraži da to ne blokira na Savetu bezbednosti UN, šta to govori o našoj ulozi u tom procesu? Koliko je ona pasivizirana?

Taj sveobuhvatni pravnoobavezujući sporazum praktično se svodi samo na stolicu Kosova u UN. Nakon potpisivanja sporazuma jedna ili više članica Saveta bezbednosti podneće rezoluciju o kosovskom članstvu i obratiti se Rusiji i Kini, dvema stalnim članicama koje imaju pravo veta i koje su više puta isticale da će glasati onako kako od njih očekuje Srbija. Reći će im, u smislu, nemojte da stavljate veto jer ste rekli da ćete podržati stav Srbije, a stav Srbije je, kao što se može videti iz potpisanog sporazuma, da ne blokira Kosovo u međunarodnim organizacijama, od kojih je jedna UN.

I to će biti momenat u kome će one – pre svega Rusija, jer kada je reč o evropskim pitanjima, Kina obično prati stav Rusije, uputiti zvanično pitanje Srbiji – kako očekujete da glasamo: za, uzdržano ili protiv? Moskva izvesno neće hteti da autonomno donosi odluku kako da glasa po tom pitanju, tražiće formalni stav Srbije. I kako će onda Vučić da kaže Rusiji da stavi veto, kad je neposredno pre toga potpisao sporazum o tome da Srbija i Kosovo neće jedan drugog blokirati? Izuzetno nezavidna situacija.

Očekujete li da će Vučić potpisati sveobuhvatni pravnoobavezujući sporazum?

Zaista ne znam šta će odlučiti. Nisam siguran ni da on sam zna. Mislim da trenutno kupuje vreme u nadi da će se nešto desiti što bi promenilo aktuelnu konstelaciju.

Nedavno je otkazana rukometna utakmica s Kosovom, u Novom Sadu počinje EP u karateu, gde će takođe učestvovati sportisti s Kosova i već sada se postavlja pitanje da li će do takmičenja s njima uopšte doći. Na šta nam ukazuju ta sportska dešavanja, koliko smo blizu potpisa?

To govori samo u prilog tome da bilo šta što je Vučić do sada uradio ne daje dobru indikaciju šta će uraditi sutra. Ta utakmica o kojoj govorite je vrlo jasna posledica svesne odluke Srbije da ne blokira Kosovo za članstvo u međunarodnim sportskim federacijama. Preciznije, da ne blokira članstvo Kosova tamo gde je neupitno mogla i gde je bilo najvažnije, a to je u Međunarodnom olimpijskom komitetu. U MOK-u je napravljena neka vrsta presedana, data je formalna šansa Srbiji da spreči pristup Kosovu, odnosno Kosovo je dobilo "provizorno" članstvo na tri meseca. I ta tri meseca zapravo je bilo vreme dato Srbiji da zvanično reaguje, a Srbija nije prstom mrdnula, čak ni uputila jedno jedino protestno pismo. Kosovo je potom u MOK primljeno jednoglasno – sve sa rumunskim, kineskim, španskim, ruskim delegatima koji bi inače protiv toga svakako glasali, a u MOK-u je za prijem u članstvo neophodan puni konsenzus. Nakon članstva u MOK-u postalo je bespredmetno ne samo lobirati, nego na bilo koji smislen način relativizovati aplikacije Kosova u međunarodne sportske federacije. Dakle, ova vlast je tim gestom omogućila Kosovu članstvo i u svetskoj rukometnoj federaciji, pa samim tim i učešće na međunarodnim rukometnim turnirima, gde god se oni održavali.

I onda, naprasno ne dozvolimo da se odigra utakmica u Kragujevcu i zbog toga, normalno, dobijamo kaznu. I zbog toga kažem, Vučićevo dosadašnje ponašanje je relativno nepouzdan indikator toga kako će se ponašati u budućnosti, po ovom ili bilo kom drugom pitanju. Da li će on, dakle, pristati da potpiše ili ne taj sveobuhvatni sporazum dosta će zavisiti od njegovog stanja svesti u tom momentu, a ono je potpuno nepredvidivo.

Kako objašnjavate to što ga Angela Merkel gotovo evidentno podržava, čak i neposredno pred izbore u Srbiji?

Ne bih posebno apostrofirao nemačku kancelarku, zato što mislim da je stav većine u Zapadnoj Evropi, u poslednjih nekoliko godina doživeo transformaciju kao posledicu unutrašnjopolitičkih previranja u EU i spoljnopolitičkih i bezbednosnih izazova koji im se gomilaju. Rezultat toga je očigledno umanjena ambicija Evrope da se proširi na Zapadni Balkan. Pre nekoliko dana to je vrlo eksplicitno izgovorio Emanuel Makron u Evropskom parlamentu. Kada se francuski predsednik obraća instituciji kao što je Evropski parlament, taj govor je vrlo dobro pripremljen, u njemu ne stoje stvari koje su slučajno izgovorene. Jasno je rekao da proširenja Evrope na Zapadni Balkan neće biti dok se ne okončaju unutrašnje reforme u EU. Za te reforme ne postoji konsenzus ni oko toga šta one treba da budu, a čak i ako bude uspostavljen, veliko je pitanje da li će biti sprovedene i šta će biti njihova konačna posledica. U svakom slučaju, ne možemo govoriti o integraciji Zapadnog Balkana u EU u doglednoj budućnosti.

E sad, imajući u vidu eksterne pretnje, pogotovo one koje dolaze sa Bliskog istoka, a koje se reflektuju kroz bezbednosne probleme u Evropi – ekstremizam, terorizam, migrante, mišljenje značajnog broja uticajnih evropskih činilaca jeste da je neophodno uspostaviti neku vrstu tampon zone prema tom delu sveta. Ta zona bi apsorbovala dolazeće migracione i sve druge šokove koji bi mogli ponovo ugroziti Evropu, a koji svoj koren imaju u Bliskom istoku. Drugim rečima, trebalo bi pripremiti potencijalni kamp, pošto izbeglice koje bi eventualno ponovo krenule ka Evropi nikako ne bi smele opet da stignu do evropskih gradova, kao što se desilo 2015. godine. Ako pogledate geografsku kartu, jedino mesto gde bi one mogle biti zaustavljene, to je Zapadni Balkan koji ostaje van EU. A ako već govorite o nekom potencijalnom kampu, onda u tom kampu demokratija nije nužno idealan poredak, već je bolje imati nekog ko ima čvrstorukaški kapacitet da u saradnji sa vama odradi posao koji je neophodan. Zbog toga, nivo kritike Vučića nije onoliki koliki bi se mogao očekivati od uređenog evropskog društva, koje ima aspiracije da uspostavljanje takve vrste uređenja ohrabri i na delu evropske teritorije koji namerava da integriše u nekoj razumnoj budućnosti.

Da li je tampon zona jedino što nam preostaje ili postoji neki drugi izlaz?

To je za nas nesumnjivo nepovoljna situacija i morali bismo da pronađemo način da to promenimo. Građani ove zemlje ne zaslužuju da žive u tampon zoni čija je uloga da bude potencijalni kamp za izbeglice sa Bliskog istoka. Mi moramo da težimo uspostavljanju evropskog društva i dostizanju evropskih kriterijuma, što je nominalno i dalje politika EU. Oni formalno nas i dalje žele da priključe. Doduše, po rečima francuskog predsednika, to se svakako neće desiti u bliskoj budućnosti, ali mi treba da iskoristimo činjenicu da je to i dalje zvanična evropska politika i da po tom pitanju uradimo sve što je do nas. Dostizanje evropskih standarda i uspostavljanje odnosa koji vladaju u jednoj modernoj evropskoj državi svakako je za Srbiju dobro, otvorila se jednog dana mogućnost za članstvo u EU ili ne.

Koliko je to uopšte moguće bez pomoći EU, u smislu izostanka jasne kritike na račun unutrašnje demokratije Srbije?

To je ozbiljno pitanje. Podrška EU za istinsko uspostavljanje takvih odnosa u društvu bila bi izuzetno blagotvorna. Ali, kao što rekoh, ona se trenutno ne dešava. Postoji i dalje značajan broj pohvala ovakvom načinu upravljanja, koje je sve osim evropskog. Doduše, sve više se u izveštajima Evropske komisije konstatuju ozbiljni problemi i nedostaci u upravljanju, ali na jedan izuzetno stidljiv način – a to bi moglo mnogo plastičnije da se saopšti. Daću vam primer. Kada je reč o ekonomskoj situaciji u zemlji, izveštaj Evropske komisije govori o zabrinutosti zbog "nepredvidivosti poslovnog okruženja". To je diplomatski način da se kaže: postoje problemi, jer ako pokušate da uspostavite neki biznis u Srbiji, dolazi neki Andrej Vučić da vas reketira. To je ta nepredvidivost poslovnog okruženja. Ukoliko bi u Evropi bili eksplicitniji u opisivanju realne slike, to bi, po meni, pomoglo. Ili, kada Evropska komisija birokratskim rečnikom saopšti da nije bilo napretka u ostvarenju ideala medijskih sloboda, to može da se kaže: sloboda medija praktično ne postoji. Oni i dalje biraju reči upravo zbog ovoga o čemu smo do sada pričali, no ja se nadam, koliko god sporo, da će to sve više i više uzimati eksplicitniju formu kritike.

U odnosu na EU, da li se i u čemu razlikuje politika SAD prema Srbiji?

Američka politika prema nama definisana je pre promene administracije u januaru 2017. godine, tako da je ona zapravo politika kontinuiteta. U Evropi je ona predmet dinamičnijeg razmatranja – tu se ipak malo više bave nama. Angela Merkel prima Vučića, drugi evropski akteri se uključuju, prave se strategije, Evropska komisija daje ocene napretka. A američka politika je upravo onakva kakva je bila za vreme prethodne administracije, kada je kao prioritet definisano rešavanje kosovskog problema na način koji podrazumeva kompletiranje uspostavljanja kosovske državnosti.

U "Danasu" je objavljena kolumna Nikole Samardžića, u kojoj autor između ostalog kaže i to da vi zastupate zvanične interese Rusije i Kine i da ste praktično "rusko-kineski čovek". Imate li komentar povodom toga?

Teško je to ozbiljno komentarisati. Ima mnogo razloga zašto to ne može biti slučaj. Pre svega, zato što Rusija i Kina imaju prilično rigidnu doktrinu saradnje samo sa zvaničnim vlastima, a ne sa demokratskom opozicijom, što je pogotovo izraženo u kineskom slučaju. Gospodin Samardžić verovatno nije mnogo upoznat sa tim stvarima.

S druge strane, jedan od poslednjih gostiju Instituta CIRSD, na čijem sam čelu, bio je Ričard Has, predsednik Saveta za međunarodne odnose iz Njujorka, čovek koji je na samom vrhu piramide američkog spoljnopolitičkog establišmenta. Nisam siguran da bi on sebi dozvolio da bude gost "rusko-kineskog čoveka". Naravno, to što mi je on bio gost takođe ne znači ni da sam "američki čovek". Imajući u vidu da sam bio predsednik Generalne skupštine UN, a da bih verovatno postao i generalni sekretar UN da je Srbija pristala da mrdne prstom da se to dogodi, uspostavio sam dobre odnose sa većinom sveta i uživam određeno poštovanje kod njih. A ako uživate određenu vrstu poštovanja kod nekoga, to ne znači da ste njihov čovek.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net