foto: stevan kragujević

kako je tito pregovarao sa nemačkom >

Div na čelu male zemlje

Vili Brant je poštovao Tita. Helmut Šmit mu se divio.

Tito je bio, u najmanju ruku, ravnopravan partner nemačkih kancelara kojima nikada ni u čemu nije podilazio. Pregovore o ekonomskim pitanjima prepuštao je svojim saradnicima

Početkom leta 1974. godine Tito je trebalo da dođe u zvaničnu posetu Saveznoj Republici Nemačkoj. Međutim, vlada Vilija Branta, koji ga je pozvao, pala je zbog špijunske afere poznate kao "slučaj Gijom". Na mesto kancelara izabran je Helmut Šmit, pa je predsednik SFRJ razmišljao da li da otkaže ili, u najmanju ruku, odloži posetu. Tito i Brant imali su odlične lične, prijateljske odnose, Šmita nije poznavao. O njemu se kod nas govorilo da je tvrd, neprijatan, uobražen čovek. "Tipičan Nemac", okarakterisalo ga je ljubljansko "Delo". Politički i ekonomski razlozi su prevagnuli, pa smo 12. juna 1974. stigli u Bon – koristim plural, jer sam se u brojnoj delegaciji, u kojoj je bio i ministar inostranih poslova Miloš Minić, nalazio kao Titov prevodilac.

Šmit je predložio da pre prvog službenog sastanka razgovara sa Titom u četiri oka. Predstavnici obeju delegacija u velikim salonima u prizemlju zaprepašćeno su gledali kako njih dvojica odlaze uz stepenice. Ja jedini za njima. U kabinetu kancelara nalazio se Šmitov savetnik za spoljne poslove Hans Verner Lek, koji je pre toga bio na dužnosti u Beogradu u svojstvu šefa nemačkog odeljenja pri Ambasadi Francuske negde između 1957. i 1968. godine, kada su diplomatski odnosi između Jugoslavije i Savezne Republike Nemačke bili prekinuti. On je dosta dobro govorio srpski. Zastao sam na vratima nesiguran da li sam poželjan, ali mi je Tito mahnuo da uđem. Tako sam bio svedok kako je inače hladni Šmit, koga su Nemci nazivali "Šmit-Njuška", učinio sve da šarmira bivšeg partizanskog vođu i u tome u potpunosti uspeo. Da napomenem da je Šmit za vreme Drugog svetskog rata bio kapetan artiljerije Hitlerove vojske, a Brant norveški partizan.

KAKO JE TITO SAVETOVAO ŠMITA: Šmit je rekao da je funkcija kancelara za njega nešto novo i zamolio Tita da mu objasni kako se vlada, šta ujutro prvo čita, ko mu prvi referiše i o čemu, čije savete sluša, kako donosi odluke. Ponašao se kao mladi zanatlija koji iskusnog majstora pita za tajne zanata. Posle toga su zapodenuli razgovor o jednom od prvih vođa nemačke socijaldemokratije Avgustu Bebelu, čiji je portret visio na zidu.

O političkim temama, a pogotovu o kreditima za Jugoslaviju, tom prilikom nisu progovorili ni reči. U toku noći napravio sam zapisnik razmenjujući sa Lekom naše zapise, izdiktirao to daktilografu Miti Murgaškom, pa predao Titovom sekretaru Aleksandru Šokorcu. Za doručkom se Minić ljutio što on ne zna o čemu su se šefovi dogovarali. U našim arhivima se ta zabeleška do sada nije pojavila, što me ne čudi, jer su eventualno dostupni samo dokumenti zavedeni kao "strogo poverljivi"; do dokumenata svojevremeno zavedenih pod "van cirkulacije" do sada niko koga poznajem nije uspeo da dođe.

PREKID DIPLOMATSKIH ODNOSA: Jugoslavija je 1952. priznala Saveznu Republiku Nemačku koja je 1949. osnovana od okupacionih zona SAD, Francuske i Velike Britanije. Diplomatske odnose je SRN, međutim, prekinula već 1957. jer je Beograd tada priznao i Nemačku Demokratsku Republiku, koja je nastala od sovjetske okupacione zone. U Zapadnoj Nemačkoj je na snazi bila "Halštajnova doktrina" – nazvana prema državnom sekretaru Valteru Halštajnu – a na osnovu koje je svako priznavanje Istočne Nemačke kao države smatrano "neprijateljskim činom prema SRN". Bilo je to čudno vreme. Jugoslovenske interese u SRN zastupala je švedska, nemačke u Jugoslaviji francuska ambasada. Iako formalni diplomatski odnosi nisu postojali, konzularni i ekonomski odnosi su se sjajno razvijali, što je u istoriji diplomatije jedinstven slučaj. Tito se za to vreme uzdržavao kontakata sa nemačkim veledostojnicima.

Jugoslavija bi na osnovu svojih spoljnopolitičkih principa priznala NDR i ranije, ali je u Istočnoj Nemačkoj posle rezolucije Informbiroa vladala antijugoslovenska histerija. Tita su, na primer, nazivali "fašističkim psom puštenim sa lanca". Osim toga, šef Istočne Nemačke Valter Ulbriht – on je kao šef partije vladao državom na čijem čelu je formalno bio Vilhelm Pik – poznavao je Tita još od tridesetih godina iz hotela Luks u Moskvi i još tada se nisu podnosili.

Posle Staljinove smrti 1953. sve se postepeno menjalo i popuštalo, pa je Jugoslavija na osnovu svojih spoljnopolitičkih načela priznala NDR, bez obzira na to što se znalo da će to dovesti do ozbiljnih političkih i ekonomskih poteškoća. Tito je uvek principe stavljao iznad dnevnopolitičkih potreba, i to je rezultiralo ogromnim međunarodnim ugledom Jugoslavije, koji je daleko prevazilazio realnu snagu male zemlje.

Vili Brant u svojim memoarima piše kako ga je tadašnji zapadnonemački kancelar Konrad Adenauer pitao za mišljenje o tome što je SFRJ priznala Istočnu Nemačku, ali mu nije dao da izgovori do kraja i rekao: "Ja ću vama reći kako ja to vidim, taj Tito je običan razbojnik."

SPORAZUM DVE NEMAČKE: Trebalo je da Zapadna i Istočna Nemačka 1972. potpišu sporazum poznat kao Grundlagenvertrag ("Ugovor o temeljima"), pre nego što će Tito doći u posetu jednoj i drugoj zemlji, ali je sa Brantom već ranije uspostavio dobre odnose.

Ugovor između dve nemačke države u poslednje vreme često se pominje kao model na osnovu koga bi mogli da se urede odnosi između Republike Srbije i Kosova. Zbog toga ću navesti na koje se principe verovatno misli. SRN je priznala NDR kao "subjekt međunarodnog prava", a ne kao samostalnu državu. Kao takva mogla je da se učlani u UN. Naglašava se prihvatanje principa Ujedinjenih nacija i odricanje od sile. Ugovorena je razmena "stalnih predstavnika" koji neće biti ambasadori, ali će oni i njihova misija uživati diplomatski status. Uz to je SRN predala "pismo o nemačkom jedinstvu" u kome naglašava da taj ugovor nije u protivrečnosti sa ciljevima da u "pogodno vreme" nemački narod na slobodnim zajedničkim izborima izglasa svoju jedinstvenu državu. Bitna razlika između eventualnog ugovora između Srbije i Kosova i dve države SRN i NDR je u tome što se u slučaju Nemačke radilo o jednom narodu sa istom kulturom, istim jezikom, istom vekovnom istorijskom pozadinom, rascepljenim u dve države pošto je Hitler izgubio rat.

Sve to je bilo moguće tek kad je Vili Brant postao kancelar Zapadne Nemačke i počeo da sprovodi svoju "novu istočnu politiku" koja je ukinula i "Halštajnovu doktrinu".

SUSRETI NA VRHU: Tito sa Brantom...

TAKTIKA VILIJA BRANTA: Vili Brant je još bio gradonačelnik Zapadnog Berlina kada mi je, ako se ne varam, 1962. godine dao intervju za list "Omladina". Posle toga mi je njegov bliski saradnik Egon Bar rekao da će ukoliko dođe do velike koalicije između demohrišćana i socijaldemokrata, hrišćanski demokrata Kurt Georg Kizinger postati kancelar, a Brant ministar inostranih poslova. Ta vlada će, kazao mi je Bar, prvo uspostaviti diplomatske odnose sa Rumunijom, ali kao taktički potez, jer je za Branta Jugoslavija mnogo važnija, pa će uspostavljanje veza sa Beogradom uslediti odmah posle toga. Nije neuobičajeno da se neke poruke velike važnosti šalju nezvanično preko privatnih lica, jer se tako javno ne mogu citirati, a ukoliko prerano procure, mogu se demantovati. Ja sam to, naravno, preneo našem Ministarstvu inostranih poslova, tako da je Tito bio obavešten o Brantovim namerama.

Posle posete Belgiji i Luksemburgu 12. oktobra 1970. godine Titov avion je, za širu javnost neočekivano, sleteo na aerodrom Keln-Bon i on se sa Brantom povukao u dvorac Retgen. O tom susretu gotovo ništa nije poznato. Koliko ja znam, razgovarali su na nemačkom bez prevodioca. Taj i te kako važan susret toliko je skrajnut, da ga višedecenijski Titov savetnik za štampu Blažo Mandić u svojoj opširnoj i nezaobilaznoj knjizi "Tito u dijalogu sa svijetom" ni ne pominje. Tito je Branta, tada još u svojstvu ministra spoljnih poslova, prvi put primio i upoznao leta 1968. godine na Brionima. Brant piše u svojim memoarima da je do te posete došlo posredstvom "jednog jugoslovenskog novinara sa kojim sam bio prijatelj još iz berlinskih vremena." To je bio Leon Davičo, znači, opet je inicijativa dolazila preko pojedinaca, a ne preko zvanične diplomatije. I do prvog službenog kontakta između jugoslovenskog SKJ i nemačke Socijaldemokratske partije došlo je zalaganjem novinara Lea Bauera, pri čemu sam i ja asistirao. Simpatija koju su Tito i Brant gajili jedan prema drugom umnogome je olakšavala političke pregovore i donošenje zajedničkih odluka.

KO ŠTA PIJE: Tito se tokom života susretao sa dvojicom kancelara Savezne Republike Nemačke, Vilijem Brantom i Helmutom Šmitom, a takođe i sa dvojicom predsednika Partije, praktično vođama, Nemačke Demokratske Republike, Valterom Ulbrihtom i Erihom Honekerom. Koliko se Tito i Ulbriht privatno nisu podnosili videlo se i po tome kako su se privatno međusobno oslovljavali, što je donekle delovalo komično. Ulbriht je Tita oslovljavao sa "Valter", iako se i sam zvao Valter, što je bilo ilegalno ime Josipa Broza u Kominterni pre nego što je uzeo pseudonim Tito; Tito je svog istočnonemačkog partnera prezrivo oslovljavao prezimenom "Ulbrihte". Zvanično i u javnosti su, naravno, govorili jedan drugome "druže predsedniče". Ulbrihtov naslednik, mnogo mlađi Honeker, ponašao se prema Titu gotovo snishodljivo, kao đače prema starom profesoru, a Tito prema njemu dobroćudno, ali sa visine.

Posmatrajući ih tokom susreta ja bih rekao da je Tito voleo Branta, a da se obrnuto više radilo o poštovanju. U svojim memoarima Brant piše: "Uprkos svim njegovim osobenostima koje kao da je preuzeo iz feudalizma, veoma sam ga cenio, ne samo zbog toga što je priznavao moj trud oko popuštanja zategnutosti i za saradnju u Evropi. Tito je zaslužio veliko poštovanje zbog svoje hrabre borbe prvo protiv okupatora, a zatim protiv Staljinovih pokušaja podjarmljivanja, kao i zbog nastojanja da stvori modernu federalnu državu, što je bilo takođe u interesu stabilnosti na Mediteranu."

U dužem prilogu u nedeljniku "Špigel" Brant je o Titu veoma kritički pisao osvrćući se na raskoš kojom se jugoslovenski predsednik okruživao. To nimalo nije smetalo Brantu, bivšem norveškom majoru, da sa jugoslovenskim maršalom pretresa i privatna pitanja. Jedne večeri u Brantovoj vili u Bonu čitav sat su raspravljali ko li je otac, a ko majka mešanca Bastijena koji im se motao oko nogu. Na Brdu kod Kranja, za vreme uzvratne posete, na večeri je bio prisutan Titov beli pudlan Bil koji se smestio kod mojih nogu i bio toliko umiljat da je njegov gazda ljubomorno pitao:

"Šta mu je?" "Ja takođe imam pudlicu, druže predsedniče, ona se upravo tera...", "Pa onda, neka ga!", rekao je Tito. Brant se zainteresovao o čemu je reč; preveo sam, naravno da se nasmejao.

Tom prilikom su izneli šampanjac. "Zar moramo to da pijemo?" pitao je Brant. "Ne moramo", odgovorio je Tito koji takođe nije voleo penušava vina. Pitao je Branta šta želi, a Brant je pitao Tita šta on predlaže. Naručio je slovenačko autohtono, veoma kiselo vino cviček, koje bi ponekog podsetilo na sirće. Brantu se svidelo. Što se žestokih pića tiče, imali su različit ukus – Tito je preferirao čivas, a Brant konjak. Da napomenem na ovom mestu da Helmut Šmit nikada nije konzumirao alkoholna pića, nego je čak i uz ribu pio koka-kolu, a da je Helmut Kol voleo da pije vino i to u priličnim količinama. I izbor pića nešto govori o karakteru čoveka i državnika.

...i sa Genšerom i Šmitom (desno)

BEZ KOMUNISTIČKIH PREDRASUDA: Hteo sam samo da ukažem na intimnost odnosa Tita i Branta, razume se da se suština njihovih razgovora odnosila na bilateralnu i međunarodnu politiku. Za vreme Titove službene posete Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine, posle Brantove ostavke, u dvorcu Gimnih, oni su krenuli da se šetaju po parku, a Tito mi je rukom dao znak da zaostanem. Duže od pola sata pretresali su očigledno veoma ozbiljne teme.

U svojoj knjizi "Nemci i njihovi susedi", koja je objavljena 1990. godine i takođe sadrži mnogo memoarske građe, Helmut Šmit se, kao i Brant, osvrće na Titov način života: "Tito je živeo kao nekakav knez. Iako to baš nije sasvim odgovaralo mojim predstavama o socijalizmu, nisam imao osećanje da je to mnogo neprikladno. Naprotiv, smatrao sam: to mu pripada, jer on je uspevao da uradi velike stvari."

Šmit, čovek blizak ekonomiji i realnom životu, o tome je sudio manje strogo od idealiste i sanjara Branta. Iako odnos između Tita i Šmita ni izdaleka nije bio tako prisan kao između Tita i Branta – nisu razgovarali o privatnim i porodičnim pitanjima, nikad se nisu šalili, nikad Tito nije zahtevao da ostane nasamo s njim – hladni Hamburžanin se Zagorcu iskreno divio i veoma ga je pažljivo slušao. Bio je iznenađen Titovim austrijskim akcentom kad govori nemački jezik i njegovim poznavanjem istorije nemačkog radničkog pokreta.

"Ja ne znam do koje mere je Tito o svojim shvatanjima svetske politike diskutovao u krugu svog partijskog i državnog rukovodstva", pisao je Šmit o Titu. "Njegovo neposredno interesovanje je svakako bilo daleko šire od neposrednih interesa Jugoslavije. Imao je o svemu jasan sud, smisao za pravičnost, bio je razuman, a što se tiče pitanja izvan jugoslovenskih okvira, nije imao nikakvih komunističkih predrasuda."

MERODAVAN SAGOVORNIK: Konzervativno-liberalni nedeljnik "Cajt" je pre tri godine, još pre nego što su održani poslednji parlamentarni izbori u Nemačkoj i pre nego što je Angela Merkel po četvrti put postala kancelarka, postavio pitanje koji je od sedam dosadašnjih kancelara posle Drugog svetskog rata bio najuspešniji. U anketi je prvo mesto osvojio Helmut Šmit, drugo Konrad Adenauer, treće Vili Brant, četvrto Helmut Kol, a tek peto Angela Merkel. Zanimljivo je da je Ludvig Erhard, čovek za čije ime se vezuje "nemačko privredno čudo", prvi ekonomski polet Zapadne Nemačke, završio na šestom mestu, a na poslednjem Kurt-Georg Kizinger, koji je vladao kratko u velikoj koaliciji sa Vilijem Brantom.

O Šmitu i Brantu ovde je bilo dosta reči. Najkraće rezimirano, Vili Brant je bio moralan čovek odan ideji socijaldemokratije, socijalne pravde, međusobnog razumevanja naroda, gotovo bih rekao da je bio isuviše dobar čovek za krvavi posao političara, patio je zbog njega. Helmut Šmit je voleo vlast, voleo uspeh, bio posvećen tom poslu, sjajan organizator, zamišljen dok problemi ne sazru, ali odlučan kad treba da ih preseče. Helmuta Kola sam poznavao još pre nego što će postati kancelar kao šefa opozicije. Bio je istoričar po struci i voleo da to naglasi. Kad sam pisao dramu o socijaldemokratskom vođi Ferdinandu Lasalu, savremeniku Marksa i Engelsa, nabavio mi je jednu retku knjigu, autobiografiju Helene fon Deniges, u koju je Lasal bio zaljubljen i zbog koje je u duelu izgubio život. Kol se nikad nije sreo sa Titom, preuzeo je vlast tek posle njegove smrti.

Za dvojicu socijaldemokratskih kancelara, Branta i Šmita, Tito je bio ne samo važan sagovornik kao uticajan predstavnik tada u svetu značajne Organizacije nesvrstanih zemalja, već i kao predsednik Jugoslavije koja je pokušavala da izgradi "socijalizam sa ljudskim likom", ali i kao učesnik debata o socijalnoj pravdi, o svim svetskim problemima, naročito onim na Bliskom istoku i unutar sovjetskog bloka. On njih nikada ni za šta nije molio, pregovore o zajmovima i ekonomskoj pomoći prepuštao je svojim saradnicima. Tito je nemačkim kancelarima objašnjavao stvari za koje su oni mislili da ih bolje zna od njih, u najmanju ruku bio je ravnopravan sagovornik. Šmit je to jednom formulisao ovako: "Bio je div na čelu male zemlje".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net