foto: filip krainčanić / tanjug

Povodom knjige Miroslava Miškovića >

On, tajkun

Jedna delegacija iz Evropske unije pitala je Miroslava Miškovića kako mogu da pomognu Srbiji, a on im je odgovorio: "Školujte nam političare!"

Šta će vam bolji dokaz da "Vreme" nije Miškovićevo od činjenice da su se njegove dugo očekivane, a kratko najavljivane knjige dokopali svi drugi pre nas. Knjiga Ja, tajkun (prvi tiraž 12.000 primeraka, 238 strana, cena u knjižarama 499 dinara, izdavač "Laguna"), po tvrdnjama onih koji vole bombastične naslove, izazvala je "buru u regionu". Ti i takvi dohvatili su se političkih pikanterija, a ima ih onoliko.

U senci "prvog miliona", otmice, hapšenja, suđenja, odnosa sa političarima, dakle u senci gotovo filmske biografije Miroslava Miškovića, ostali su, nezasluženo, vredni i značajni delovi knjige u kojima je opisana poslovna, ali i životna filozofija tajkuna, biznismena i verovatno, u poslovnom smislu, najuspešnijeg Srbina modernog doba.

Ovi delovi knjige doprinose shvatanju poslovanja, a neki od principa opisanih u knjizi mogu poslužiti i onima koji se tek spremaju da uđu u biznis.

Ovo što sledi citati su iz knjige. Međunaslovi su redakcijski.

D.Ž.


Kupljenje pazara iz Kraun plaze

Velike kompanije plaćaju velike poreze i od njih celo društvo ima koristi. Međutim, vlast tačno zna šta radi. Vlasti u suštini odgovara kada je društvo siromašno. Tamo gde nema dobre ekonomije, nema ni mnogo prosvećenosti. Tako padaju kriterijumi, pa nesposobni ljudi postaju važni, a oni koji bi trebalo da budu važni ostaju na margini. I obrnuto: podizanjem materijalnog statusa podiže se i duhovni. Treba samo pogledati razliku između Jugoslavije sedamdesetih, pa i osamdesetih, i Srbije devedesetih. Koliko se u Jugoslaviji više čitalo, koliko je veća bila glad za znanjem. A neuk i siromašan narod često je ljut i lako ga je nahuškati na bilo koga.

Država neprestano podstiče sumnju u poslovne ljude. To je dovelo dotle da se i sam termin privatna firma doživljava negativno. Na pomen privatnika ljudi zamišljaju neukusno obučenu sekretaricu i bahatog direktora. A siguran sam da većina, u kojoj su i obrazovani, pa i zaposleni u pravosuđu, zamišlja da uveče dolazim u hotel Kraun plaza, otvorim kasu i "pokupim dnevni pazar". Tako se zamišlja privatna firma i takav joj je imidž prilepljen, da sam čak i ja počeo da taj termin izbegavam.


Štetan je rad bez znanja

Svima koji od 1945. do danas ponavljaju: rad, rad i samo rad; ja odgovaram: znanje, znanje i samo znanje. Uz pravnu sigurnost, znanje je najvažnije. Rad bez znanja čak je štetan, jer se radi pogrešno, zato više rada u društvima koja ne raspolažu znanjem znači samo više štete.

U Srbiji se, međutim, i dalje potcenjuje znanje, preovlađuje stav da je svako ko je uspeo to postigao prevarom ili je jednostavno imao sreće. Sa takvim stavom, svaka progresivna ideja je osuđena na propast. To je naopak mentalitet; poslednji koji je pokušao da ga menja bio je Zoran Đinđić, i zato je nastradao. To je suštinski i najdublji razlog njegove pogibije.

Moramo najzad da shvatimo da ne postoji specijalno "srpsko znanje" i da ne treba ništa da izmišljamo, nego da koristimo ono što je svet već izmislio. Ako Srbija hoće da proizvodi najbolje jabuke, ne treba da izmišlja nove procese pomoću kojih će ih praviti, već treba da angažuje najbolji svetski institut te vrste koji će raditi za Srbiju. Neophodno je da savladamo primenjena znanja i udružimo se sa svetom, a ne da večito izmišljamo naše, originilane puteve koji, kao što se desilo sa samoupravnim socijalizmom, vode u propast.


Ko je prespavao krizu

O krizi se govorilo kada je, decembra 2008, na poziv Delta Đeneralija, u Beograd došao Džozef Stiglic, nobelovac i ekonomista svetskog ugleda. On je pred srpskom poslovnom i akademskom elitom održao predavanje "Globalna ekonomska kriza sa prognozom uticaja na Balkan". Državni službenici zaduženi da brinu o amortizovanju globalne krize u Srbiji prespavali su njegov dolazak. I uopšte, kod nas se tek tu i tamo čulo poneko razložno razmišljanje o krizi. Na primer, Božidar Đelić je, bar delimično, bio u pravu kad je govorio da je kriza istovremeno i šansa. Delimično, jer to što je rekao važi isključivo za izvanredno organizovane države ili kompanije. One mogu u kriznim vremenima da rastu mnogo brže nego u redovnim uslovima. Međutim, za to su potrebni vanserijsko znanje i ogromna moć. Delti je ekonomska kriza čak pomogla da poboljša neke performanse i napravi veliku racionalizaciju u troškovima. Ali za Srbiju, kao nejaku i loše organizovanu zemlju, kriza nije bila nikakva šansa nego, naprotiv, još jedan težak udarac.


Strah od vođenja zemlje

... Nema odgovora na inicijative biznismena da se stanje u zemlji popravi i normalizuje. U proleće 2010. na skupu "Socijalno partnerstvo za izlazak iz krize" poslovni ljudi su poručili političarima: "Nemojte se plašiti da vodite zemlju!" Prvi sam se na tom skupu javio za reč. Hteo sam odmah da definišem odnos poslodavca prema saradnji sa državom, jer krupnim biznismenima stalno se podmeće da traže od države da budu zaštićeni. Momentalno sam odbacio insinuacije da krupni kapital Srbije zahteva bilo kakve pojedinačne privilegije. Naprotiv, mi tražimo sistemska rešenja. S obzirom na to da je Srbija ušla u regionalne i evropske integracije, gde je konkurencija preduslov ekonomskog opstanka, podsetio sam predstavnike Vlade da treba da stvore ambijent sličan onome koji je već postojao u zemljama s kojima će se Srbija takmičiti, pre svega Hrvatskom, Bugarskom i Rumunijom. Rekao sam: "Dajte nam samo to i toliko. I u okviru tih uslova, ponudite nam takvu monetarnu politiku, takvu kamatnu politiku, politiku stimulacija za određene grane proizvodnje... Ništa više od toga. I time će se u sistemskom smislu završiti obaveza države prema krupnim kapitalistima." Međutim, država ništa nije uradila.


Budućnost srpske ekonomije

Postoje različite teorije o tome kako se izvući iz ekonomske krize. U teorijama koje nude političari često ima populizma i pominje se reindustralizacija. Ekonomisti govore o razvoju tradicionalnih privrednih grana, o našem geostrateškom položaju i o tome kako bi Srbija trebalo da uđe u nove, smart tehnologije. Ali problem je u tome što oni koji sve to predlažu nemaju nikakvo praktično iskustvo u ekonomiji, a srpsko ekonomsko pitanje ne može da se reši teoretskim znanjem.

Budućnost proizvodnje u svetu jeste u četrdesetak multinacionalnih kompanija; one će proizvoditi većinu proizvoda za široku potrošnju. Srbija treba da bude deo tog procesa, da multinacionalke otvaraju ovde fabrike koje će proizvoditi za njih. Logično je da će to raditi pod njihovim brendovima, jer za borbu protiv njih nemaju snage ne srpske kompanije, nego i mnogo jače od naših.

Na drugoj strani, Srbija treba da ima i svoju strategiju razvoja. Pre svega u agraru, koji je ključna grana za razvoj naše zemlje, zatim u energetici, ali treba razvijati i mali biznis, porodične firme čiji rad treba da se vezuje za multinacionalne kompanije.

Upravo to je posao države: da postavi strategiju, da jasno kaže šta nam je potrebno i šta je spremna da podrži. Neka se prvo uputi u to kako privrednici postavljaju svoje strategije. Delta ne krije svoja strateška opredeljenja, ne gleda ih kao nekakve poslovne tajne. Na konferencijama za štampu javno ukazujemo na osnovne pravce našeg razvoja. Na kraju, i najvažnije, država mora da bude nosilac edukacije ljudi, od proizvođača sa sela do vrhova kompanija u Srbiji. I nije sramota da se zaduži u inostranstvu kako bi tu edukaciju pokrenula jer će povraćaj takve investicije biti višestruk.


Finansiranje konkurencije

Slušamo kako strani investitori imaju mnogo zahteva. Mi domaći imamo samo jedan – da budemo izjednačeni sa strancima. Da uslovi koji se nama postavljaju ne budu teži nego što su uslovi za njih. Da možemo da uđemo u utakmicu ravnopravno i da za sve važe ista pravila. Apsurdno je da domaći privrednici plaćaju porez iz koga se onda daju subvencije i povlastice stranim investitorima. Dakle, direktno finansiramo konkurenciju.


Seljak nije nerazuman i lenj

Srpsko selo je na izdisaju i to ne treba nikoga da čudi. Nema nijednog biznisa koji može da radi a da se u njega ne investira, a u srpsko selo nije ulagano decenijama unazad. Naš seljak radi na isti način kao pre pola veka. Ako ima pet hektara, on tako može da zaradi najviše 250 evra mesečno. Ako seje kukuruz i dobro radi, može da dobije prinose od pet tona po hektaru, a Delta je na svom imanju 2016. godine imala trinaest tona; ako seje pšenicu, seljak dobije tri i po do četiri tone po hektaru, dok Delta ima sedam tona; ako hoće da tovi svinje, pravi gubitak; ako krene u gajenje povrća, ne može da uđe u industrijsku proizvodnju, pošto nema nikoga ko bi mu to otkupio; ako želi da gaji piliće, mora da investira bar sto hiljada evra; ako hoće da sadi jabuke, takođe mu treba velika investicija. Prošlo je vreme kada je u slabijoj godini pšenici i kukuruzu rasla cena, pa bi seljak i sa slabijim prinosom zarađivao približno iste pare. Tržište poljoprivrednih proizvoda sada je globalizovano i cene diktira svetska berza, zato ako nemaš visoke prinose, nema ni zarade. Seljaku je, sve u svemu, bolje da ode u grad nego da ima pet hektara zemlje. Lakše mu je da se zaposli u Kraljevu, Kruševcu ili Zrenjaninu i da ima platu 250 evra nego da na selu danonoćno radi za taj novac. On nije ni nerazuman ni lenj, naprotiv. Moravski seljak je toliko vredan da bi o tome mogla da bude napisana posebna knjiga. Međutim, uprkos velikom i teškom radu, on gotovo ništa nije mogao da stekne. Ja sam odrastao uz moravskog poljoprivrednika. On živi u siromaštvu, mada ustaje u četiri sata ujutru da bi išao na njivu. Njegova žena do pola devet sredi kuću i stoku, skuva jelo, odnese mu ručak na njivu i nastavi s njim da radi. Oboje se vrate kući u osam uveče i u pola devet idu na spavanje. U trideset petoj godini već su stari i iskrivljeni. Rad i vrednoća kod srpskog seljaka potiču iz porodičnog vaspitanja, i to je divna osobina, ali on od toga ne može da živi. I nije kriv. Nedostaje mu znanje. Treba otići u bilo koje selo i videti kakvo strašno neznanje i zastarelost tamo vladaju.


Zamisli mladog studenta

Kako će Srbija odlučivati o dobrim i lošim mogućnostima, kakav je profil ljudi koji će voditi zemlju, ko su nam uzori? U vreme kad sam se družio s Bogdanom Trifunovićem, divnim čovekom, bio je predsednik Ustavnog suda Srbije. Predsednik najvišeg pravnog tela u zemlji vozio je nekog stojadina, sveg prozuklog, kako mi kažemo, korodiralog sasvim. Bogdan dođe kod mene kući i ja mu kažem: "Bogdane, molim te, skloni taj auto." On me pita zašto, odgovorim mu: "Zamisli sad mladog studenta Pravnog fakulteta koji sebi kaže da će godine da posveti učenju, i kad postane predsednik Ustavnog suda imaće... Šta će imati? Prozukao auto! Zar je to uzor? Ko treba da bude primer?"


Trgovina poverenjem

Kada ulazite na tržište, ono što uvek morate imati u vidu jesu korektnost i poštenje. Nikad u biznisu ne smete varati. Nikada. Ako želite da trajete, morate biti pošteni. Na Zapadu se tako i radi. Reč je važnija od bilo kakvog ugovora i potpisa. Poverenje je ključ i osnova svega. Delta je stalno pokušavala, a i danas pokušava da ovde uvede zapadne principe poslovanja. Zašto je naša banka postala najbolja? Jednostavno je: zato što nije lagala. U bankarskom poslu nije reč o trgovini novcem, nego o trgovini poverenjem – novac ćete dati onoj banci kojoj verujete. Najbolja banka biće ona kojoj se najviše veruje. Kao i najbolja firma. Zato je Delta najjača u regionu. Pomenite Deltu bilo gde na teritoriji bivše Jugoslavije – a sad već i šire od toga – i čućete isto: Delta posluje pouzdano i pošteno; vraća kredite, plaća porez, s partnerima deli profit. Zato što ima ime i uživa poverenje, a te dve stvari su najveći kapital u biznisu i ujedno se najteže stiču. Potrebne su godine da kompanija izgradi ime i stekne poverenje. U istoriji Delte ne postoji blokada računa, kreditna rata koja nije vraćena na vreme, plata koja je kasnila ili obaveza prema partneru koja nije ispunjena, bez obzira na to je li definisana ugovorom ili potvrđena stiskom ruke. Jer upravo takvu stvar sve vreme pokušavam: da sa Deltom bude kao kad čovek radi s Nemcima. Kod Nemaca – govorim, razume se, o velikim i ozbiljnim firmama – zaista ne treba ugovor. Nezamislivo je da vas prevari velika nemačka firma. Ja sam, dakle, Moravac koji radi na germanski način.


Biznismeni kao ajkule

Uspeti privremeno, nakratko, još se nekako i može, ali opstati a da nema znanja, to je gotovo nemoguće. Biznis ima svoje unutrašnje mehanizme koji sami razdvajaju pravu vrednost od lažne, one koji znaju od onih što samo improvizuju ili namerno posluju nekorektno. Ko posluje nekorektno, izgubiće. Ko nema znanje, izgubiće još pre. Ko svoj biznis veže za politiku i političare, izgubiće najpre.

Moji ciljevi su liderstvo, razvoj i profit. Stalno želim više. U biznisu ne postoji i ne treba da postoji krajnji domet. Velike poslovne ljude nazivaju ajkulama, misleći na njihovo predatorstvo. Sličnost postoji, ali druge je vrste. Priroda je stvorila ajkulu da se neprekidno kreće. Ako zastane, potonuće. Život poslovnog čoveka jeste život bez zastajanja. Bukvalno. Za biznismena nema penzije. Šta god da postigne, koju god želju i cilj da ostvari, ne sme da stane. Uvek gledajte šta je sledeće i idite dalje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net