foto: milovan milenković

Intervju – dr Ranko Bugarski, lingvista >

Briga i »briga« o jeziku

"Najveća pretnja srpskom jeziku nisu nekakve mračne strane sile poput latinice, anglicizama ili interneta, nego tvrdokorna domaća nepismenost i nekultura"

Nekako baš oko prve godišnjice od objavljivanja Deklaracije o zajedničkom jeziku, predstavljena je knjiga Ranka Bugarskog Govorite li zajednički? čiji je predmet aktuelna jezička situacija u novonastalim državama na teritoriji srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika. Knjiga razmatra mogućnosti smirivanja uzavrelih strasti koje su pratile razbijanje Jugoslavije i rastakanje srpskohrvatskog jezika, a identitetske politike u sve četiri nastale države poziva na prilagođavanje jezičkoj stvarnosti. Knjiga je napisana u želji da se jedna vredna inicijativa većeg broja posvećenih ljudi formulisana pomenutom Deklaracijom i projektom koji joj je prethodio Jezici i nacionalizmi, predstavi i u koricama knjige, i tako ostane trajno zabeležena. Knjigu je objavila Biblioteka XX vek u partnerstvu sa Udruženjem Krokodil i organizacijom ZFD Beograd.

"VREME": Prošlo je dve godine od pokretanja projekta Jezici i nacionalizmi, i godinu dana od objavljivanja Deklaracije o zajedničkom jeziku. Kakvi su efekti

RANKO BUGARSKI: Projekat i Deklaracija su u određenoj meri ustalasali javnost u regionu, iznoseći na svetlo dana nešto čega su – kako se pokazalo – duboko svesni mnogi ljudi koji govore danas odelitim srpskim, hrvatskim, bosanskim ili crnogorskim jezikom, a to je da su svi oni, nasuprot zvaničnoj jezičkoj politici, u suštini standardne varijante jednog jezika, onog koji se ranije zvao srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, a koji Deklaracija neutralno naziva zajedničkim jezikom. Dokaz za ovo jeste empirijska činjenica da se govornici svih ovih varijanti i dalje međusobno sporazumevaju bez ikakvih teškoća, uprkos dugogodišnjem lingvističkom inženjeringu sa ciljem njihovog razdvajanja. Drugim rečima, ovaj dokument ukazuje na rašireno (iako često prećutno) osećanje da postoji suštinski raskol između jezičke stvarnosti i jezičke politike, i poziva na njegovo prevazilaženje ili bar ublažavanje. Njegovo dejstvo može biti samo dugoročno, kroz širenje opšte društvene svesti o ovom važnom pitanju.

Iako je "Vreme" o tome pisalo prošle godine u brojevima od 1369 do 1374, ponovimo: šta je zajednički jezik?

To je jezik kojim se prirodno i svakodnevno služe govornici i pisci različito nazvanih nacionalnih varijanti, čije normalne specfičnosti ne otežavaju komunikaciju. Takav jezik se u sociolingvističkoj teoriji naziva policentričnim standardnim jezikom, a poznati primeri su engleski sa britanskom, američkom i drugim varijantama, varijante nemačkog u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, francuskog u Francuskoj i Kvebeku, španskog u Evropi i Južnoj Americi, itd. U našem slučaju, Deklaracija taj jezik ne imenuje jer se nacionalno ili geografsko imenovanje pokazalo problematičnim, nego predviđa da svako može da ga naziva kako želi: važnija od imena jeste svest o zajedničkom sredstvu komunikacije i stvaralaštva.

Pitanje koje ste postavili u naslovu prologa knjigeda li zajednički jezik može da doprinese pomirenjuje retoričko, ali ipak: kako jezik utiče na odnose među narodima?

Na to pitanje odgovaram potvrdno. Govor mržnje odigrao je značajnu ulogu u rasturanju jugoslovenske države, pa ako je nekome uistinu stalo do pomirenja ono se može postići opet na jezičkom planu, ali bitno drukčijom upotrebom raspoloživih jezičkih sredstava. Naime, svaki jezik može biti ratoboran kao i mirotvoran, i u tom smislu uticati i na odnose među narodima. Govoreći metaforički, videli smo kako izgleda naoružani jezik rata, a sada treba istrajno koristiti mirovne potencijale istog jezičkog sistema.

Jezik stvaraju oni koji njime govore. Međutim, zna se da bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski jezik nisu nastali, da tako kažem, iz naroda, već su nametnuti iz političkog vrha. Da li nam politika nameće jezik kojim govorimo?

Politika nam teško može nametnuti jezik kojim govorimo, jer on postoji pre i izvan svake politike, ali ona može odrediti njegov društveni status i službeni naziv. Upravo je naziv ono što u najvećoj meri razdvaja pomenute jezike, omogućujući manipulacije stvaranjem utiska da pošto su u opticaju četiri naziva mi imamo četiri različita jezika, što je zabluda na koju i Deklaracija eksplicitno ukazuje.

Šta je zamereno Deklaraciji?

Mnogo toga; u knjizi koja je povod ovom razgovoru sačinio sam katalog negativnih reakcija i propratio ih svojim komentarom. Čuli smo da je to politički pamflet sa ciljem restauracije Jugoslavije pod komandom Srbije i sa srpskohrvatskim kao službenim jezikom, da ga je sastavila grupa neovlaštenih i nekompetentnih uzurpatora nečasnih namera i u službi stanih interesa, da je uperena protiv ovog ili onog naroda i njegovog jezika, i gomilu sličnih besmislica. U ovim napadima, od kojih su neki usledili i pre objavljivanja Deklaracije, dakle na neviđeno, često se nisu birale reči; njeni ugledni potpisnici su omalovažavani, da bi u Hrvatskoj čak bili proglašeni nacionalnim izdajnicima i postali meta javnog progona.

Zašto je od svih bivših republika SFRJ u kojima je razgovor moguć bez prevodioca, baš hrvatski državni vrh jedini negativno reagovao na Deklaraciju?

Zato što su u Hrvatskoj političke, kulturne i nacionalne elite, koje svoju moć i privilegije uveliko duguju upravo od njih iniciranom i uspešno okončanom procesu razdruživanja jugoslovenskih naroda i razbijanja njihove federacije, posebno osetljive na sve što ma i u naznakama može da asocira na povratak zajedničkoj prošlosti; na njih je već sama reč zajednički u naslovu još neobjavljene Deklaracije delovala kao crvena krpa. Otprilike: samo što smo se konačno ustoličili u svojoj sopstvenoj državi ("tisućgodišnji san"), eto ti ovih prokletih jugounitarista koji bi da nas opet bace u okove nekakve Srboslavije... Politička rukovodstva ostale tri države, šta god mislila, nisu izletala sa ovako oštrim osudama i utoliko su postupila mudrije. A u samoj Hrvatskoj, i to treba istaći, veći broj prokaženih potpisnika i njihovih istomišljenika odlučno i odvažno je istupio u odbranu Deklaracije.

Po jednom od stavova, srpski je pravi jezik zato što je stariji, a crnogorski nije zato što je nov. Da li postoji hijerarhija među jezicima?

Stav po kome je samo srpski jezik, dok su preostala tri samo njegove varijante, čini temelj srpskog jezičkog nacionalizma. Nasuprot tome, stanovište Deklaracije jeste da je tako nešto u principu nemoguće kod policentričnih jezika, čije su varijante po definiciji načelno ravnopravne u tom svom svojstvu premda se često veoma razlikuju u svemu ostalom – hronologiji nastanka, broju govornika, prestižu itd. Iako se po drugim obeležjima mogu uspostavljati određene hijerarhije, u ovom kontekstu to nije moguće, pa je irelevantan argument da je jedna varijanta jezik zato što je starija, a druga da je samo njegova varijanta zato što je mlađa. Koliko god se u nekim parametrima razlikovale malopre pomenute varijante svetskih jezika, zajedničko im je upravo to što su varijante engleskog, nemačkog, francuskog ili španskog, dok nijedna od njih nije sam taj jezik. To važi i za slučaj koji pominjete, šta god ko inače mislio o identitetu crnogorskog jezika.

Deklaraciju je nedavno potpisao i Noam Čomski, američki lingvista i filozof, a među oko 10.000 potpisnika Deklaracije ima i lingvista iz Velike Britanije, SAD, Nemačke, Austrije, Holandije, Poljske, Grčke, Australije i drugih zemalja. Šta to govori o Deklaraciji?

Nasuprot kritikama iz političkih i pojedinih njima bliskih akademskih krugova, Deklaraciju su svojim potpisima inicijalno podržali mnogobrojni pripadnici naučnih, kulturnih i umetničkih elita raznih nacionalnosti iz sve četiri države, da bi im se potom pridružile hiljade drugih potpisnika iz regiona i dijaspore, kao i drugih zemalja širom sveta. Kako napominjete, taj impresivni broj uključuje i neke istaknute lingviste sa raznih strana. Pri tome treba imati u vidu da je Deklaracija, kao apel upućen političkim vlastima i domaćoj javnosti, puštena u opticaj samo na jeziku koji naziva zajedničkim – pa je ipak dobila spontanu podršku pojedinih inostranih lingvista koji taj jezik razumeju. A i šire govoreći, lako je zamisliti kakav bi tek bio međunarodni odziv da je ona postavljena na internet i u prevodu na engleski. Sve ovo ubedljivo svedoči, pored društvene aktuelnosti, i o čisto lingvističkoj utemeljenosti ovog dokumenta.

U knjizi je objavljen i treći dodatak vašem spisku od 1060 slivenica iz knjige Sarmagedon u Mesopotamaniji, koji donosi 355 novih, zabeleženih za poslednje dve godine. Šta govori ovo povećanje u odnosu na prethodni period?

Govori o rastućoj popularnosti leksičkih blendi, kao tvorenica nastalih kombinovanjem dveju reči ili njihovih delova, kakve do pre koju deceniju jedva da su postojale u našem jeziku, dok se danas u nekim registrima i stilovima umnožavaju velikom brzinom. Već je postalo sasvim normalno, pa i očekivano, da se neka aktuelna osoba ili nova pojava krsti slivenicom. Tako je hrvatska predsednica zbog afere sa srpskim čokoladicama za hrvatsku decu na društvenim mrežama smesta preimenovana u Čokolindu, dok je u Srbiji novopostavljena premijerka istog trenutka postala gejmijerka; a bes Beograđana usled haotičnog raskopavanja ulica, uključujući i trasu prema Zvezdinom stadionu, porodio je toponim Raskopabakana. Reč je, dakle, o afirmaciji jednog medijski atraktivnog tvorbenog procesa kao izraza modernog ležernog i humornog odnosa prema stvarima i pojavama koje nas okružuju.

Među najnovijim žargonizmima u poslednjem poglavlju knjige su i oni koji svedoče o uticaju političkih događanja na jezik, na primer Bakirijada, Dukljanijada, opozicijada... Molim vas za komentar.

Sufiksalni žargonizmi ove vrste pripadaju istom stilskom obrascu i psihološkom miljeu kao i upravo navedene slivenice, samo što se isti ili sličan efekat postiže drugim morfološkim sredstvima; a pošto je kod nas politika ušla maltene u sve životne pore, i karakteristični primeri koje dajete pripadaju tom svetu. Daleko najčešći nastavak -ijáda, bez koga se danas izgleda ne može živeti, ovaploćuje tu tendenciju iskazivanja neobaveznog, šaljivog pa i podrugljivog stava prema onome što se imenuje ili komentariše.

Država se zalaže za očuvanje jezika, zasad uglavnom agitovanjem za očuvanje srpske ćirilice. Koji bi bio vaš savet: kako čuvati jezik, od čega i od koga?

Briga o jeziku, u smislu preduzimanja sistematskih mera za njegov skladan razvoj, kako bi što uspešnije obavljao svoje mnogobrojne i raznolike funkcije u društvu, normalan je sastojak jezičke politike savremenih država. Međutim, takvo staranje u Srbiji – u meri u kojoj ga ima – odvija se u znaku, kako kažete, očuvanja jezika, što je značajna pojmovna razlika. Dok razvoj podrazumeva dinamiku i prilagođavanje, očuvanje upućuje na statičko održavanje nekog poželjnog stanja kako bi se izbegle preteće promene. U slučaju srpskog jezika, očuvanje u suštini znači konzerviranje bolje prošlosti, veličanje njegovog navodno ugroženog vukovsko-ćiriličnog nasleđa, dok u drugi plan odlaze slabosti u njegovom današnjem funkcionisanju – da i ne govorimo o njegovom adekvatnim profilisanju kao instrumenta modernog života u budućnosti. U tom smislu bih rekao da jezik treba čuvati i od njegovih strogih čuvara, i omogućiti mu slobodan i kreativan razvoj, dakako u određenoj meri usmeravan kako bi se izbegao haos. Najveća pretnja srpskom jeziku nisu nekakve mračne strane sile poput latinice, anglicizama ili interneta, nego tvrdokorna domaća nepismenost i nekultura.

A kako biste odredili dominantno poimanje kulture u Srbiji danas, u vezi s jezikom ali i uopšte?

Sudeći po aktuelnim programima, akcijama i prioritetima institucija zaduženih za kulturu, slika je prilično sumorna; evo samo nekih primera. Mnogo kritikovana Strategija razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027, koja između ostalog govori o herojskoj dimenziji srpske kulture, sadrži poseban odeljak o negovanju srpskog jezika i ćirilice, koji se praktično svodi na propisivanje mera za zaštitu ćirilice diskriminatorskim i protivustavnim potiskivanjem latinice iz javnog prostora, što je poenta i najavljenih izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. A slavna prošlost uzdiže se u svakoj prilici: dok gledamo seriju "Nemanjići", ispred budućeg Muzeja Nemanjića u zgradi železničke stanice najavljen je spomenik Stefanu Nemanji. Cinik bi mogao da kaže da se ipak vodi računa i o budućnosti, jer se Ministarstvo kulture uključilo u kampanju povećanja nataliteta raspisivanjem konkursa za najuspelije slogane, koji nas pozivaju da nešto pričvrljimo ne bi li šta zakmečalo.

Neuništiva folklorna žica naših samozvanih kulturnjaka dolazi do izražaja i prilikom konkursa za podršku projektima u kulturi, gde anonimne komisije Sekretarijata za kulturu Beograda nagrađuju projekte fantomskih udruženja građana. Neki od njih zovu se "Ko čita ne skita" i "Trk u biblioteku" (ovi bar imaju neke veze s knjigama, za razliku, na primer, od oslikavanja uskršnjih jaja), a ima i tradicionalističko-patriotskih, tipa "Ovako se igralo i pevalo", "Pojte i utrojte", "Sveti Sava u aprilu", "Srbija se rodi" ili "Srpska elegija". S druge strane, bez dinara podrške ostaju Srpski PEN centar i Srpsko književno društvo. Uz to se populistički korača linijom manjeg otpora. Mnogo je lakše – a i jeftinije – lansirati verbalne kampanje za zaštitu ćirilice nego planski i istrajno raditi na podizanju nedopustivo niskog nivoa pismenosti (na bilo kojem pismu) i jezičke kulture; pričati o slavnoj prošlosti nego trasirati izglednu budućnost; smišljati parole i pretiti "lenjivicama" ultrazvukom nego im obezbeđivati dostojne uslove za rađanje i podizanje dece; podržavati sumnjive proizvode popularne kulture nego voditi osmišljenu kulturnu politiku. Navedeni primeri svedoče o diletantizmu koji pod zaštitom partijske podobnosti upravlja kulturom Beograda i Srbije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net